Onome ko voli da čita i da se šeta, verovatno će jednom pasti u oči sličnost, srodnost romana i grada. Može čovek da se ušuška u njima, da se izgubi u njima, da lebdi nošen njihovom maticom. I grad i roman, dosegli su puno letstvo u devetnaestom veku, i jedan i drugi delo su građana, poput simfonija i monografija. Dikensov London, Balzakov Pariz, ili Petrovgrad Dostojevskog, nerazdvojni su parovi, pomene se jedan, odmah nam pada na um drugi. Jedva da postoji značajniji romanopisac čije ime ne bi asociralo i na ime nekog grada. Da li je romaneskni grad prizvao svog pesnika? Ili je omnipotentni majstor nametnuo kakvomtakvom gradu svoju samovoljnu viziju? Recimo da su udvoje stvorili, uzajamno, jedan drugog. Mesto zaista ima svoj duh: ukoliko ga neko otkrije. Roman ne pišu monasi i dvorjani, daleko već nakon staleških odnosa, na jednoj strani stoji prodavac, a na drugoj kupac, normalna društvena pozicija pisca jeste da je on – građanin. Ima romana koje je, doduše, napisao grof, ali grof koji sebe smatra građaninom, a čija su nastojanja ove vrste tek onoliko ubedljiva koliko je ubedljivo verovanje da se grof Lav Nikolajevič Tolstoj, samo time što bi se ponekad pridružio ratarima u kosidbi, pretvorio u – žeteoca. Norma je, u svakom slučaju, građanska, meritokratski egalitarna, uzajamno se sluti ko koliko vredi i koliko teži, a koja podrazumeva dakako i uzajamno poštovanje i cehovsku solidarnost. Igra taštine i poniznosti jedna je od velikih napetosti intelektualnih profesija, čovek stvara čitav jedan svet, ali nije u stanju da plati račun u perionici. Uz to, naravno, idu, ruku pod ruku i izvesni igrokazi, dakako, u korist romana. Romane su najvećim delom pisali muškarci, i namenjivali su ih uglavnom ženama. Žene koje pišu romane, i muškarci koji se udubljuju u romane – oprostivi su izuzeci. U dobrim društvima mnogo se pričalo o romanima, a bilo je i te kako šta da se kaže o njima, veliki romaneskni junaci su zajednički znanci, sa njima se mogu porediti naši poznanici od krvi i mesa. Ako čitamo jedan isti roman, pod uticajem našeg štiva obuzimaju nas i povezuju srodna osećanja prema nepoznatim ljudima na udaljenim tačkama sveta. U devetnaestom veku, u zlatno doba zanata i industrijalaca, i romansijeri su pokušavali da grade svet. Šta je njihov svet? To je njihov grad, njihovo mesto življenja, bilo da je ono nasleđeno, bilo da je izabrano. Vremenom su iz manjih mesta odlazili u veća, ali ni ta mala nisu zaboravljali. Šta je njihovo duhovno dobro?
To su sve one ulice kojima bazaju dole-gore. Velegrad u kojem se mnogo toga događa. Jer život je u gradu najmanje dosadan. Životni ritam pisaca tumara između gradske vreve i seoskog spokoja. Različiti, i neobični, možemo da budemo samo u romanu i u gradu – u kasarnama, u manastirima, u partijskim i bankovnim zdanjima moramo da budemo što sličniji.
Romanopisac uživa u neobičnim karakterima, u čudnim, iznenađujućim likovima.
• • •
Roman, dakle, obiluje konkretnim slikama, opisima, karakterizacijama, đavo romana se zaista krije u detaljima, u iznenadnim otkrićima. Ratnik-heroj nije ideal ni grada ni romana. Ovaj junački obrazac je rekvizit pesničkih epova, tlapnja feudalno-dvorskog sveta. Građaninu nije samo dosadna, nego je i smešna sva ta unapred skrojena ikonografija, dok pripovedači nalaze da su čudna odstupanja od zajedničkih normi zanimljivija. Na demokratiji romanesknog žanra, reklo bi se, nema pukotina, niko od romanesknih figura ne može da bude isključen iz kluba, da bude lišen državljanstva, građani retko bivaju ekskomunicirani, ako se pak to ipak dogodi voljom viših vlasti, izopšteni će naći načine da se vrate. Veći broj ljudi, veći broj formi življenja otvara vrata većem broju ilegaliteta. Ali i većem broju iznenađenja, romaneskni junak se svaki čas nalazi pred novim izazovima, iskušenjima, ukazuju mu se nove šanse i kreće u nove pustolovine. U poređenju s njim starostavni junak, ni sa najvrsnijom sabljom dimiskijom, ni sa najsnažnijim – a bijelim – rukama, neće daleko dogurati. Pa ni sa bombom.
Čitaocu je potrebna, dakle, slika konkretne ličnosti koja može da izraste u mit. Apstraktni subjekti ne mogu da zaokupe našu pažnju. Individualni izazov, individualni odgovor, ovakav duet ima izvesne šanse u romanu, može da pobudi naše interesovanje. Velegrad čini, može se reći, neograničeni varijabilitet raznolikosti. Dva bogatstva, dve slobode gledaju se netremice, oči u oči: roman i grad. A nous deux maintenant! – sad mi dolazimo, sad smo mi na redu, sad ćemo mi da pokažemo šta umemo – kliče Parizu s vrha brežuljka Balzakov žestoki laktaš, Rastinjak. Vrlo je malo verovatno da bi građanski roman mogao da iščezne iz književnosti, da nestane s polica knjižara. Koliko god sva ona sila klišea i stereotipija davi spisateljsku uobrazilju, grad kao poprište, kao ambijent i hranljiva podloga ne povlači granice ljudskim relacijama, scenu je moguće, i u vremenu, i u prostoru, proširivati po volji. Može mesto, poprište radnje da bude i jedan vetrovima produvani, usamljeni salaš, može da bude i kabina jednog lifta, kao romanesknom junaku, nama je dozvoljeno da hrlimo iz jedne svetske metropole u drugu, ali i da se zaglibimo u nekoj seoskoj zabiti – novovremeni roman se oslobodio, i grad je postao nezaobilazna stanica ove emancipacije, i kao tema i kao mesto njegovog nastanka i pojave.
Umni kritičari su već bezbroj puta sahranili roman, ali on se nikad nije povinovao prognozerima svog odumiranja. Sve dok su ljudi radoznali, sve dok se zanimaju za sebe i jedni za druge, biće potrebe i za romanima i za njihoviom autorima, a temeljne, dakle, zanimljive priče, imaće i čitaoce. I čitajući je moguće otputovati u zanimljive gradove, upoznati neobične ljude, zato i nema razloga da brinemo da će bivstvo romana da ugroze neka druga uživanja, neki drugi mediji ili žanrovi, pa ni njegova vlastita inflacija: pravih romana nikad nema baš previše. Zbijeno, kompaktno, gusto i neprepoznatljivo, pronaći će svog potrošača. Dokle god bude bilo jeftinog pisaćeg pribora, biće i iskušenja da se nešto i u pisanoj formi ispriča.
• • •
Izbegavanje opštih mesta i gluposti naša je neutaživa strast, i virus glupih banalnosti možemo ponajviše da izolujemo individualnim, čudesnim pričama.
Seljane je lakše prevariti nego stanovnike grada, gradski vazduh čini čoveka ne samo slobodnijim, nego i budnijim, naravno, samo u relativnoj meri, spretni tiranin izlazi na kraj i sa žiteljima velegradova, neko vreme mu kliču, aplaudiraju, a onda ga najednom zgrabe i sklanjaju ga na mesto koje zaslužuje. Nije, dakle, neizbežno i unapred određeno ni ponašanje, ni razmišljanje romanesknih likova, niti je predvidiv ishod igara koje igraju. Kao u džezu, prostori improvizacije su ogromni. Velegrad dopušta da temeljito osmotrimo jedni druge, gde god da smo se zatekli. Danas je ljudska radoznalost onaj najvažniji činilac koji tvori jedan grad. Ukras grada je prolaznik, ukoliko uopšte prolazi, promiče, kao pešak. Dobar grad ima svoje jezgro u kojem smo uvek unutra. Nad dobrom ulicom otvoren unutrašnji prostor. U takvim gradovima postoje mesta u koja ljudi odlaze ako žele da taj dan sebi učine izuzetnim, ako žele da se to veče pretvori u sliku koja se bilo kad kasnije može prizvati u sećanje. Uživanje grada sazreva u vremenu, ali ga donose i slučajnosti, izvesni nered i anarhija, nešto što može biti povod da se najedimo; svaka se sadašnjost sastoji baš od ovakvih stvari. Ali, zamislimo sad da ćemo sve to u nekoj daljoj budućnosti ispričati. Koliko god i grdili sadašnjost naših gradova, potomstvo će posle sto godina sve to vrednovati, ceniti, samo zato što je svega toga bilo i zato što je od svega toga nešto i ostalo. Sačuvano smetlište je prava riznica za jednog arheologa. U jednom gradu ili romanu prijatnog ukusa mora da bude makar nečeg nemoralnog. Moraju u njemu da postoje mesta gde se i posle ponoći može jesti i piti, takvim gradovima su potrebne značajne, bizarne ličnosti o kojima kruže brojne i kontroverzne priče. Čitljiva proza iziskuje podzemni svet i simpatičnog kapoa. Svega nekoliko desetina ljudi može da preseli čitav jedan grad u kulturno-turističku besmrtnost.
Da li postoje, da li su moguće veze između lepota grada i lepota romana?
Šta je to što nije lepo? To je pitanje koje je postavila romantičarska svest, ona koja je odbacila hijerarhijsko kategorisanje života. Da li sve može da bude lepo? Ali, ako je sve lepo, reč nema vlastiti smisao. Ili je lepota samo pogled, viđenje? U svakom slučaju neko bogatstvo, gubljenje posmatrača u posmatranom predmetu, beskraj varijeteta, nepreglednost artikulacije.
Ono što je za nas moguće, ono što smo u stanju da predočimo, to je uvek mnogo uže, sputanije od zamaha, od poleta koji stremi dalje, dalje od onog dela sveta koji naš pogled može da obuhvati. U gradu, i podjednako u romanu, postoji jedna pokretačka sila koja radi protiv umiranja, i svemu onome što je bez forme, pridaje svoju formu. Da li je Vavilonska kula potrebna lepoti romana? I ova naherena seoska krčma je lepa, i pred njom je i blato lepo, i jeste, i ovaj pokvareni bicikl je lep. Lepo je ono što postoji. Ono što je dato. Ovo stepenište kojim se penješ i spuštaš. Zar ovo jezivo stepenište? Da, ovo lepo. Nekakvo. Ali kakvo? Jednom ćeš i njega opisati.
• • •
Roman je čovek, ili više ljudi, sa svojim skoro čitavim svetom. Jedan celovit ambijent, uokviren, među korice knjige zatvoren tekst koji pobuđuje interesovanje, ili dosadu. U ovaj stvoreni svet ulaz je slobodan. Ovaj stvoreni svet je određeno stanje svesti njegovog tvorca. Možemo i autorov um da posmatramo kao grad – iskustvo ponekih bračnih drugova kazuje da se ni do zlatnog bračnog jubileja nisu sasvim upoznali, da još nisu stigli da izvide, da obiđu sve ulice duše onog drugog. Rasklapamo knjigu i možemo da uđemo u jednu nepoznatu kuću, vidimo figure, čujemo šta misle, a slutimo i kakva osećanja prema njima gaji autor. Na ovaj način danima, nedeljama živimo zajedno s jednom stranom osobom, i to i spolja i iznutra, i ako smo raspoloženi da u ovu skoro već komšijsku, ili čak kuću-bliznakinju ponovo svraćamo, kud god iz nje otišli, ova poseta ostaje neizbrisivi deo naše biografije. Iz naslova knjiga poznaješ čoveka, njegove puteve. I jedna ljudska ličnost je grad, možeš da bazaš njegovim ulicama, pa i da zalutaš. Kad se čitalac vrati svojoj knjizi, može da mu se nametne pitanje: šta li je sa ovim, ko zna kim? Po svemu sudeći, u tekstu koji inače zovemo romanom, mora da postoji nekakav slikovno-muzički sled, a grad je za to savršena kulisa. Njegova junakinja, ili junak, namerava da se ovde sretne s nekim, i sad treba da se desi neko iznenađenje, da se ispreči nekakva prepreka, da usledi nekakav udar, izazov, bilo kakav remetilački događaj – a bilo bi dobro sve te nevolje nekako prevazići. U gradskoj vrevi svakog časa možeš da uočiš nešto slično, moraš dobro da se čuvaš da te ne udari neko vozilo, ali u našem voljenom selu, nakon što padne veče, najverovatnije mogu da sretnem samo mačke. Gradska figura je čas unutra čas napolju, sam grad je idealno igralište alternacije unutra-spolja. Tragamo za unutrašnjim bivstvovanjem, za zaštićenim, zatvorenim prostorima, sigurnim skloništem, ako ne i za kulom od slonovače, a potom bismo voleli, u odlasku, da se osvrnemo na porodičnu kuću. U gradu sazdanom kao od lego-kockica lutkar može po svojoj volji da upravlja lutkama i da njihove pokrete proprati glasovima koji se njemu dopadaju. Pišući knjigu o jednom gradu, ja sam odgovoran za to šta ću da izostavim, a šta ću da uključim.
Koliko ga poznaje jedan taksista i jedan pijanac koji i posle fajronta hoće da pije, a koliko tek baron podzemlja kojem je noć redovno radno vreme.
U gradskoj kafani postoji jedan veliki, okrugli sto oko kojeg se smenjuju gosti. Sedi za stolom jedan sedamdesetpetogodišnji mađarski pisac, odmičem se od njega. Moj grad? Nazovimo ga nekako, najbolje će mu odgovarati anagram mog prezimena: Kandor. Nećeš ga naći na mapama, nije identičan ni sa jednim poznatim i postojećim gradom, nalazi se isključivo u mojim knjigama. Gde god sam bio, šta god sam video, nekažnjeno sam preneo u njega. U korist svoga grada pljačkam širom Evrope, kao što su to pre hiljadu godina činili pustolovni Mađari. Gradim svoj vlastiti grad za književnu upotrebu, i tako je izrastao Kandor, čiji sam ja svemogući planer, urbanista.
• • •
Moji junaci i grad nadživeće kraj romana. Ispisujemo jedan grad. Time što ga pišemo, pretvara se Kandor, u grad smešten u mojoj glavi, u grad o kojem sam već pisao u više mojih knjiga i koji treba da poistovetim s gradom o kojem njegovi stanovnici imaju neku predodžbu, ali i njegovi posetioci, s gradom koji je postojao još pre dve hiljade godina. Moguće je da se zvao Aquincum, Sopianae, Budimpešta, Pečuj, ali mogao bi da bude i Debrecin i Segedin, ili pak Nađvarad, ali pre svega Berećoujfalu, premda nema razloga da ne bude i Pariz ili Berlin, Njujork ili Jerusalim, i sad bi mogao da usledi i jedan poduži spisak naziva svih onih gradova u kojima sam bio, i na koje čuvam uspomene. Kandor je malo majstorsko delo evropskog sedimentiranja, slaganja slojeva, zajednički dom pomešanih naroda.
Živeli su ovde i Rimljani, i skoro da je sigurno da na kandorskim grobljima leže i jevrejski legionari. I podzemni podrumi su slojeviti, poput istorije.
Kad je mesto prijateljsko i dopadljivo, kad ima obronke pogodne naročito za vinograde, ako su oni brdom zaštićeni od severnih vetrova, ako se sa brda pruža pogled na jezero, onda to mesto s razlogom ima dugu istoriju, jer su ga mnogi pohodili i jer i danas mnogi žele da ga posete. Talionica naroda, stecište Mađara, Nemaca, Jevreja, Slovaka, Rumuna, Srba, Hrvata, Turaka, Cigana, Italijana. Našu hroniku nadasve zanima ono tvrdoglavo žmirkanje u istorijskim nepogodama koje je posle pohara i požara preostalo.
Samo jedna u zemlju ukotvljena, uporna, nepopustljiva misao, da ovde, baš na ovom mestu, mora da bude grada.
Đerđ Konrad
(Preveo s mađarskog Arpad Vicko)
