Kad bi Anton Pavlovič Čehov i Majk Spilejn radili kao Iljf i Petrov, izmislili bi Marija Benedetija. Mali činovnik, koji mre od straha pred autoritetom, i beskrupulozni »čvrst momak«, cinični detektiv hamer, mogli bi da jedan drugome pruže ruku samo u egzistencijalističkim ćorsokacima Benedetijevog Montevidea.
Scenografija Benedetijevih pripovedaka progutala bi obojicu. Ona je poprište savremenog života na kome su podjednako osujećeni i lopovi i žandari, muževi i ljubavnici, odrasli i deca, domaći i stranci.
Mada može tako da izgleda, ipak nije jeretično dovoditi u blisku vezu tvorca kratke priče, ruskog klasika Čehova, i pomalo patetičnog, pomalo arhaičnog, ali uvek živog i zaista velikog majstora detektivskih romana Majka Spilejna samo da bi se kazala štura reč o najvećem urugvajskom pripovedaču Mariju Benedetiju. Jer, Benedeti je pronašao sistem koji prevazilazi kombinatoriku lutrijskih igara na sreću: njemu je pošlo za rukom ono o čemu sanja svaki pisac: da bude prvi pravi bestseller pisac svoje zemlje a da zbog toga ne plati preskupi danak zavisti akademičara, već da – zbog toga i uprkos tome – velikim slovima upiše svoje ime u istoriju nacionalne književnosti.
Gotovo nema književne vrste u kojoj se Mario Benedeti (rođen u Paso de los Toros, Urugvaj, 1920.) nije okušao i dokazao. Stotine reportaža, novinskih članaka, pozorišne kritike, ogledi i pesme, romani i pripovetke – sve u svemu oko tridesetak knjiga koje stalno doživljavaju nova izdanja.
Bibliografska beleška koju je za rečnik latinskoameričkih pisaca o Benedetiju sačinila Džin Franko, potvrđuje opšte mišljenje da su među boljima romani Ko od nas (Quien de nosotros, 1953.), Primirje (La Tregua, 1960.) i Hvala na vatri (Gracias por el juego, 1965.); zbirke pripovedaka Ovog jutra (Esta manana, 1949.), Montevideanci (Montevideanos, 1959.) i Smrt i druga iznenađenja (La muerte y otras corpresas), kao i dve izvrsne knjige književne kritike — Urugvajska književnost XX veka (Literatura uruguaga siglo XX, 1963) i Slova mešanskog kontinenta (Letras del continente mestizo, 1968).
Ima onih koji, kao Rafael Konte, svsrtavaju Marija Benedetija u sveto trojstvo urugvajske književnosti (zajedno sa Huanom Karlosom Onetijem i Karlosom Martinesom Morenom). Neki drugi su skloni da u Mariju Benedetiju, Enrikeu Amorimu i K. M. Morenu vide jedinstvenu, živu urugvajsku trilogiju kojoj su temelje udarili Huan Karlos Oneti i, još ranije, stari majstor Orasio Kiroga.
“U svim pričama koje sam napisao mogu da prepoznam, za razliku od mojih kritičara, jednu porciju stvarnosti. Ponekad je reč o mojoj stvarnosti, a ponekad o tuđoj; ali uvek pišem počev od nečeg što se stvarno događa. Možda pravo objašnjenje ima veze sa mojom nesposobnošću da zamišljam u prazno. Ne znam sebi da ispričam priču; znam da prepoznam priču u nečemu što vidim ili što doživljavam… «
Tako govori junak prvog Benedetijevog romana Ko od nas. Sam autor priznaje da se navod može dobrim delom primeniti i na njega. U jednom intervjuu, 1957. godine, Benedeti će još izjaviti: »Umesto da pišu o našim ulicama, našim kancelarijama, našoj politici, našem fudbalu, našim kafanama, našim banalnostima – što bi trebalo da budu teme koje im bodu oči – umesto da stvaralački razvijaju ovaj svakodnevni materijal, domaći pisci okreću leđa dnevnom životu i pišu o gazelama, cveću, pužićima i takvim stvarima«.
Između ova dva navoda može se smestiti – naizgled jednostavna – poetika Marija Benedetija, Montevideanca koji u svakoj svojoj pripoveci pokazuje svestan napor da piše o neposrednim, svakodnevnim stvarima. Možda upravo način na koji uspeva da banalnosti rodnog grada uzdigne na nivo umetnosti, donosi Benedetiju priznanje čitalaca i kritike; ono priznanje koje je retko koji pisac uspeo da stekne još od davnih vremena kad je prvi put mislilac rekao da književnost »treba da zabavi i da pouči«, što je na primer Aleksa Hejlija, Ros Mekdonald, Frederika Forsajta i Harolda Robinsa postavilo s jedne, a Huana Karlosa Onetija, Hosea Lesamu Limu, Ernesta Sabata s druge strane veštački povučene demarkacione linije između zabavljača i mislilaca.
»Najbolja urugvajska priča je sam Urugvaj«, kaže Ruben Kotelo u svojoj Antologiji urugvajske pripovetke. Mario Benedeti bi se zacelo složio. Pripadnik generacije koja je shvatila da se nacionalni identitet Urugvaja više ne može identifikovati sa zemljoradnicima i gaučima, Benedeti je u naglo naraslom Montevideu četrdesetih godina, punom protivrečnosti, lokalnog i belosvetskog, video priliku da postigne onaj cilj koji je meksički filosof Leopoldo Sea odvajkada priželjkivao: »Biti svoj da bi se bilo kao svi drugi«, dakle – govoriti o suštini urugvajske stvarnosti i problemima koji muče ovu izmišljenu buffer state, da bi se doprlo do univerzalnosti koja ne znači samo književni kvalitet već i međunarodnu čitalačku publiku.
»Pokopani egzistencijalizam«, »tiho očajanje službenika, posluge i fudbalera«, »ponovno osvajanje društvenog odjeka književnosti«, mnoge su sintagme kojima je kritika pokušala da objasni smisao Benedetijevog pripovedačkog sveta. I sam dugogodišnji činovnik, pripadnik urugvajskog srednjeg staleža, Benedeti je jedan od prvih koji je izrazio nacionalnu osujećenost Urugvajca, zataškanu lažnim prosperitetom u godinama posle drugog svetskog rata, po izlasku iz krize koja je mnoge bacila iz unutrašnjosti zemlje po periferiji Montevidea, Njegovo delo, osim krize nacionalnog identiteta, obeleženo je krizom srednjeg staleža na kojem se oslanjao prosperitet ove tromilionske zemlje.
To egzistencijalno nezadovoljstvo nove generacije pisaca prvi put je nagovešteno romanom Ponor Huana Karlosa Onetija, 1939. godine. »Iza nas nema ničega«, kaže Eladio Linasero, lik ove knjige.
»Jedan gaučo, dva gauča, trideset i tri gauča… « Uz reči Onetijevog junaka dobro pristaje istorijska digresija: za razliku od drugih latinskoameričkih zemalja koje su sticale spontano svoj identitet, Urugvaj je osnovan 1828. kao tampon-država između Argentine i Brazila. Nad preliminarnim mirovnim ugovorom ove dve zemlje i Velike Britanije, bdeo je lord Ponsombi – kao anđeo čuvar interesa Ujedinjenog Kraljevstva i sve većih potreba engleske industrijalizacije.
Ako su strah od autoriteta, štap, šešir i sat bili znamenja čehovljevskog činovnika, a telefon, taksi i tuš ikonografske odrednice detektiva Hamera, Benedetijevi junaci prvo ne isključuju zbog privrženosti drugom. Njihova duboka protivrečnost kao ljudskih stvorenja u neljudskoj okolini, upravo počiva u strogo hijerarhizovanom svetu gazda i slugu gde batina ima samo jedan kraj, ali svetu koji im nudi trik uvozne šarene laže velikih mogućnosti potrošačkog sveta i slobodne preduzimljivosti pojedinca na koji po pravilu nasedaju.
Kao i Čehov, Benedeti ume da napiše priču ni iz čega, da čak i veliku temu predstavi kao malu. Kao i Spilejn, on je pri tome privlačan, retoričan i ponekad veoma nostalgičan uprkos atmosferi »džungle na asfaltu«. Tako protivrečnost njegovog postupka, velika koliko je velika i razlika između Čehova i Spilejna, daje život I verodostojnost egzistencijalnoj protivrečnosti njegovih likova koji nisu »zamišljeni u prazno«.
Pripovetke odabrane za ovu knjigu nisu samo ono najbolje što je Benedeti uspeo da napiše i sakupi u svoje četiri zbirke. To je i svojevrsna geneza pripovedačkih postupaka i sfera u kojima njegovo oštro, detektivsko oko prerušenog činovnika (dugi zalisci i kratki, crni brkovi odaju gotovo idealni lik prokuriste) otkriva punu meru praznog uniformisanog života, obezvređenog i neoduhovljenog. Taj svet koga Kapor prati od sedam do tri, Benedeti sledi mnogo dalje. Ne samo preko kasnih večeri i ranog jutra, nego do same podsvesti gde se ljudska ubogaljenost nedovoljno očajnih i dovoljno potištenih najtragičnije otkriva. Gradska depresija otupljuje snagu i nudi prepuštanje ponavljanju, uljuljkivanju u ritam rutine, prepoznavanje neautentičnih ljudi i situacija, gde želja da se bude drukčiji u svetu istih poprima izopačene oblike kakav je predstavljen u priči »Kraj astme«.
Osujećenost robova potrošačkog društva, karakterističnu za Montevideo, ali u mnogo čemu podudarnu sa svim megalomanskim urbanističkim aglomeracijama sveta, Benedeti posmatra u tri konteksta: emotivnom, političkom i psihološkom. No, to ne čini kao puki posmatrač, jer je i sam utopljen u istu sredinu. Otud njegove priče imaju snagu angažovane književnosti. Čak i kad se načas učini da izneverava svoje načelo striktne privrženosti stvarnosti i da skreće u vodu parabole, Benedeti stoji obema nogama na zemlji. Sjajnu parabolu »O eksodusu«, u kojoj svi žitelji napuštaju jednu zemlju, pisac ne nalazi u mašti već u rezultatima jedne ankete sprovedene približno u isto vreme kad je pripovetka pisana. Po toj anketi, 33 odsto Urugvajaca bilo je spremno da emigrira iz svoje zemlje čim im se ukaže povoljna prilika. Ironija, parodija, humor, kojima Benedeti često pribegava, nisu zato znak nadmoćnosti sveznajućeg Spilejnovog pripovedača u prvom licu, već pre bojažljivi smešak razumevanja činovnika koji ne može iz svoje kože.
Junaci Benedetijevih društveno i politički angažovanih pripovedaka mnogo su bliži, međutim, detektivu Hameru nego Čehovljevom činovniku.
Motiv sukoba lojalne veličine oca i liberalnog, buntovnog sina – glavna tema romana Hvala na vatri – kondenzovan je i dramski zaoštren u nevelikoj epifaniji »Slušajući Mocarta«. Crni humor neizvesnosti i nekog podzemnog lova na veštice dominira u pričama »Smisao za šalu«, »Bombaši«. Među pripovetkama ove vrste, pisac ovih redova smatra »Nameštaljku« (izvrsno shvaćena igra reči izvornog naslova »El Cambiazo« i u prevodu zadržava dvosmislenost) malim remek-delom. U njemu se spajaju motivi koji određuju puls današnjice: pop-muzika, politika, zakulisni teror u naizgled srećnom potrošačkom društvu, gde ceo izrabljeni svet, drogiran masmedijalnom srećom, čeka svog lokalnog Elvisa Prislija da s njim otpeva hit nedelje, kao u nekoj parodiji rimskog cirkusa; i to na nepunih dvadesetak stranica. Kao nikad ranije, ovde je jasan stav Benedetija prema mehanizmu opijanja masa gde je religiju zamenio hi-fi risiver i lokalni disk-džokej koji svojim poslodavcima posredno daju u ruke jače sredstvo represije od napalma i pikane. Kad politički teror i vera u moć čvrste ruke izbiju na površinu književnog teksta, više nema mesta ni škrtom činovničkom smešku samosažaljenja, a revolucija »čvrstih momaka« predstavlja jedini mogući nastavak dijaloga gluvih.
Zašto do te revolucije, koju Benedeti godinama priželjkuje, ipak ne dolazi, vidi se iz pripovedaka koje poniru u psihu junaka, kao što su »Klatno«, »Potkrovlje«, »Drugo ja«, »Kuća Iriarte«, »Izraz« i »Kraj astme«.
Ponori duha, nastali otuđenjem u životnoj sredini koju jedinka ne shvata, manifestuju se u ovim pripovetkama koje kao da su istrgnute iz kataloga urbane psihopatologije. Izvitoperena žudnja za utočištem (»Potkrovlje«), gubljenje identiteta (»Drugo ja«), krize nastale impersonalnom komunikacijom (»Kuća Iriarte«), svođenje životnog računa u nevreme (»Klatno«) i izopačeni nagon da se u svetu istovetnih izrazi individualnost (»Izraz«, »Kraj astme«) trajna su psihička stanja Benedetijevih malih ljudi – ovog puta bližih Čehovu nego igde. Takva stanja ih svode u okvire ništavnosti i prepuštaju ih skromnim nadama da će se neki imaginarni budžet – vrhunski domet njihove lične sreće – jednom povećati. Psiha tih ljudi nije ni buntovnička, ni verolomnička. Oni samo somnambulno slede pokretnu traku svojih jednoličnih sudbina. I ako, na primer, »Klatno« može po književnoj tehnici da na trenutak podseti na Fuentesov roman Smrt Artemija Krusa, a »Potkrovlje« na prozu Hose Emilija Paćeka, a »Izraz« na lakonske priče Huana Hosea Areole, od njih ih definitivno razdvaja individualnost likova trojice Meksikanaca.
Za ljude koji se ne snalaze u sopstvenoj sredini, jedina nada u spas su osećanja. Bolje reći: mogućnost nade, jer priče kao što su »Idila«, »I ne navedi nas… «, »Noć rugoba«, »Miss Amnesia«, »Glorijina subota« ne deluju baš ružičasto. Ipak, jedino ljubav – uprkos svim deformacijama kojima je izložena u ovim pričama – vraća Benedetijevim likovima ljudsko dostojanstvo, makar tragično (kao u priči »Nevinost«) ili ironično (»Idila«), Postoji jedan trenutak emanacije svesti zbog koje treba dva puta pročitati »Noć rugoba«: retko mesto u Benedetijevom narativnom svetu kad likovi uspevaju da zbace skramu narkoze svakodnevice i prikupe hrabrost da, u sveopštoj rugobi, stvore sopstvenu oazu osećanja. Ima nečeg metaforičkog u tekstu »Miss Amnesia« što prevazilazi puku parabolu o ljubavi kao konzumnoj robi – nečeg od onog što bi Jirži Kosinski nazvao sudbinskim blind date-om, u kome se čovek sa svojim svetom/životom suočava kao devojka zatvorenih očiju sa svojim nevidljivim napasnikom.
U ljubavi Benedetijevih junaka ruši se, takođe, prastara predrasuda o latinskoameričkom ljubavniku, muškarčini, machu, koji gotovo s dosadom dopušta da bude obožavan, Umesto njega, nesigurni i spremni na bekstvo, muškarci i žene Benedetijevih priča pabirče ljubav, skupljajući ovde-onde šta se od nje još može naći kako bi – spasavajući je – spasli sami sebe.
Po mišljenju mnogih kritičara, pripovetke »Ostalo je prašuma«, »Pravi drugari« i »Samo za predmete« najpotpunije predstavljaju ovog pisca.
»Ostalo je prašuma« je zaista velika sinteza i po dužini, a naizgled i po temi, odudara od pripovedačkog sveta Marija Benedetija. Uprkos formalnoj dinamici, uprkos promeni mesta i znatnom broju likova, ovaj parodirani susret dve kulture, dve Amerike, samo je još jedan vid statičnosti. Zadržavajući minucioznost obrade, Benedeti dokazuje da je kadar da se uhvati u koštac i sa krupnijom temom, a ipak da ne odstupi od svojeg viđenja sintetičkog raja srednjeg staleža. Avioni, automobili, metalni roštilj sa kockicama veštačkog goriva potpuno gutaju svrhu hodočašća urugvajskog pesnika u SAD, a poezija koja sebi nalazi mesto u takvom instantsvetu je nemušto naklapanje senilne starice. Univerzalnost ove pripovetke, uz tipično lokalni kontekst, predstavljaju Benedetija kosmopolitskog duha koji mu pomaže da sagleda svu provincijalnost, malograđanštinu i užas današnjih gradova sveta.
»Pravi drugari« ne deluju na prvi pogled kao pripovetka kojoj treba pokloniti više pažnje od ostalih. Međutim, moglo bi se reći da je to prava vežba iz ikonografije, i to zadržavajući istovremeno sve vrline parodiranog koda ponašanja žandarma i lopova: to je, otprilike, kao kad bi detektiv Hamer izišao u tufnastim gaćama do kolena, s tompusom, kišnim mantilom i pozajmljenim bogartovskim licem da reši još jedan nerešiv slučaj na ulicama Montevidea. Dijalog koji vode nazovi gangsteri u priči »Dva drugara« potvrđuje sud mnogih kritičara da, osim oštrog oka, Benedeti ima i dobro uho za svakojake žargone.
»Samo za predmete« bi mogao biti književni testament Marija Benedetija. Formom podseća na negdašnje pisanje majstora francuskog novog romana, posebno na Alena Rob Grijea, ali je zapravo velika sinteza Benedetijevih motiva. Jer, samo za predmete ima mesta u priči koja se identifikuje sa svetom. Potpuno odsustvo ljudi bilo bi još uvek podnošljivo u ovoj priči koja se čita stisnutih usana i skupljenog želuca: ono što je još gore, jeste da se problem podiže iznad naivne SF-pitalice ljudi ili roboti. Predmeti predstavljaju ljude, pa se reifikacija sveta takoreći humanizuje, što daje još apsurdniju sliku stvarnosti u koju tonu osećanja, društvena svest i sama podsvest.
Branko Anđić
Pogovor za knjigu priča Marija Benedetija “Smrt i druga iznenađenja”
