Anatomija Fenomena

Dilan i Ginzberg – najhipsterskije prijateljstvo 1960-ih [Tema: Bitnici]

Bob Dilan, bit generacija i Amerika Alena Ginzberga 4

Piše: Šon Vilenc

U dokumentarnom filmu Dona. A. Penibejkera Ne osvrći se (Dont Look Back), koji se bavi Dilanovom turnejom po Engleskoj 1965. godine, ima nekoliko scena koje prikazuju Dilana i njegovu svitu u njegovom apartmanu u londonskom hotelu Savoj. U jednoj od njih, Dilan sedi na podu usred žagora engleskih folkera i njihovih „prišivaka” i nerazgovetno izgovarajući reči razgovara sa starim studijskim kolegom Ramblin Džeka Eliota, Derolom Adamsom, koji se preselio u Englesku i koji mu kaže da bi trebalo da se sastanu i da će ga on „navući na neke stvari”.

„Okej. Čoveče, ima li ovde pesnika kao što je Alen Ginzberg?”, pita Dilan.

„Ne, ne, nema takvih”, odgovara Adams. Zastaje delić sekunde. „Dominik Bijan.”

„Hej, da, da, znaš, znaš”, kaže Dilan, a onda shvata koje ime je čuo i zvuči zgađeno, „ne, čoveče, neću da čujem nikoga kao što je Dominik Bijan.”

Dilan još jednom, s prezirom, promrmlja to ime: „Dominik Bi-jan.” Čuje se pijani engleski glas (ili glas s engleskim akcentom) osobe izvan kadra: „Dominik Bijan je moj prijatelj…”

„Hej, čoveče, to je u redu”, kaže Dilan, dovoljno ravnim tonom, „samo ne želim da čujem nekog takvog.”

Nije ni čudo što se Dilan iznervirao. Nekoliko godina ranije, uzeo je melodiju Bijanove pesme „The Patriot Game” za svoju pesmu „With God on Our Side”, pa se pričalo se da ga je Dilan kopirao – iako je i sâm Bijan zasnovao svoju pesmu na tradicionalnoj irskoj melodiji „The Merry Month of May”. No, Bijan, brat dramskog pisca i romanopisca Brendana Bijana, bio je deo irskog radničkog pokreta koji je bio pandan američkom pokretu za oživljavanje folk muzike. Pošto je došao do najdalje tačke do koje je mogao da dođe sa folkerima, Dilan se okrenuo na drugu stranu, sopstvenim varijacijama rokenrola (što je svet muzike ubrzo otkrio) i američkoj bap prozodiji koja je tada uranjala u hipi ekstazu kasnih 1960-ih. (Kasnije, u istoj sceni u dokumentarcu, Dilan je zasenio najnoviju britansku folk senzaciju, Donovana, tako što je kao odgovor na Donovanovu spontanu izvedbu pesmice „To Sing for You” izveo svoju pesmu „It’s All Over Now, Baby Blue”.) Iako je u proleće 1965. i dalje izvodio svoj stari materijal, nastupajući sâm, na akustičnoj gitari i usnoj harmonici, Dilan je osećao snažan nemir – misli su mu lutale, bio je na prekretnici i želeo je da čuje Ginzbergovu poeziju.

Ispostavilo se, a Dilan to nije znao (niti to dokumentarac Ne osvrći se u tom trenutku otkriva), da je Alen Ginzberg upravo doleteo u London iz Praga, pošto su ga češke vlasti iznenada izbacile iz zemlje optuživši ga da kvari omladinu – u to vreme ga je od četrdesetog rođendana delilo samo godinu dana – nedelju dana nakon što ga je sto hiljada okupljenih studenata uz treštanje rok bendova proglasilo za „Majskog kralja”, što je bio deo oživljavanja festivala koji su komunisti zabranjivali 20 godina.

U narednoj sceni dokumentarca (koja je prema transkriptu filma snimljena sledećeg dana), sve je mirno u hotelskoj sobi – a tamo, potpuno neočekivano i samo nakratko u kadrovima, vidi se Ginzberg kako sedi na sofi i tiho ćaska sa Dilanom. Ovaj sled je potpuno slučajan, ali sablastan, s obzirom na to što se upravo dogodilo na ekranu: Dilan se raspituje za Ginzberga i Ginzberg se odjednom pojavljuje, kao da je prizvan iz etra, iako se zapravo sve to desilo zahvaljujući razjarenim praškim komesarima. (Penibejker je potvrdio da kada je Dilan spomenuo Ginzbergovo ime Derolu Adamsu niko nije imao pojma da Ginzberg te večeri stiže u London.) Važan trenutak u bitničkom predanju se spojio sa legendarnim trenutkom u Dilanovoj karijeri – ali film to ne objašnjava jer bi se tako skrenula pažnja sa Dilana, a i objašnjenje bi svakako oduzelo previše vremena. Umesto toga, kamera beleži najhipsterskije prijateljstvo 1960-ih i omogućava dovitljivo stvaranje imidža – stavlja pevača-pesnika u isti kadar sa pesnikom-kulturološkim herojem.

Dilanova i Ginzbergova povezanost je tokom naredne dve godine postala javna činjenica, kao i njihov umetnički i lični savez. Sve je, međutim, počelo prilično tiho. Dilan je jedan deo leta 1964. proveo u vikendici svog menadžera, Alberta Grosmana, koja se nalazila na putu Stribel roud u Bersvilu, u državi Njujork, odmah zapadno od Vudstoka. Da bi se izvukao iz raznih obaveza u Njujorku (među kojima je bila i kampanja za legalizaciju marihuane) Ginzberg je sa Orlovskim proveo neko vreme kod Grosmana, gde ga je Dilan učio da svira harmonijum koji je Orlovski dovukao iz Indije. U septembru su Ginzberg, Orlovski i jedna od retkih Ginzbergovih devojaka, mlada režiserka Barbara Rubin, bili deo Dilanove svite na koncertu u Prinstonu, u Nju Džerziju.

U februaru naredne godine, kada je Dilan gostovao u televizijskoj govornoj emisiji Lesa Krejna, koja se kasno uveče emitovala u celoj zemlji, na sebi nije imao svoju uobičajenu odeću od jelenje kože i džinsa, već odelo u stilu modsa, a nastupio je uz pratnju Brusa Langhorna, koji je svirao akustičnu gitaru ozvučenu magnetom za električnu gitaru. Između pesama, Dilan se šalio sa Krejnom pričajući o saradnji sa Ginzbergom – ozbiljnog lica je rekao da rade na „nekoj vrsti kaubojskog horor filma”, da Ginzberg piše scenario, a da ga on prepravlja i da će se dešavati na mreži puteva Njujork stejt truvej. „Je li?”, zapitao je Krejn, koji je shvatio šalu, ali je bio voljan da se pravi ozbiljan. „Hoćeš li ti glumiti u njemu?”

Dilan: Da, da, ja sam glavni junak.

Krejn: Ti si glavni junak? Ti glumiš strašnog kauboja?

Dilan: Glumim svoju majku (smeh publike).

Krejn: Glumiš svoju majku? U filmu?

Dilan: U filmu. Moraš da ga pogledaš (smeh publike).

Tri meseca kasnije, Ginzberg se pojavio u Penibejkerovom filmu o Dilanu. Diskografska kuća Kolumbija je do tada već izdala Dilanov album Bringing It All Back Home, sa omotom na čijoj poleđini su bile fotografije koje je Danijel Kramer snimio u Prinstonu, uključujući tu i fotografiju na kojoj Ginzberg nosi Dilanov cilindar, njegov zaštitni znak, kao i fotografiju na kojoj Barbara Rubin masira Dilanovo umorno teme. Vrhunac svega, ono što upotpunjuje simbolizam, jeste mala fotografija na kojoj se Dilan vragolasto smeška i nosi isti taj cilindar koji nosi Ginzberg na prvoj slici. Njih dvojica su delila neobičnu boemsku krunu 1960- ih, koja aludira na Ludog šeširdžiju iz dela Alisa u zemlji čuda Luisa Kerola. A za slučaj da poruka nekom i dalje nije dovoljno jasna, Dilan je napisao u beleškama na omotu:

Ja sam

odustao od bilo kakvih pokušaja da ostvarim savršenstvo

činjenica da je bela kuća puna

vođa koji nikada nisu bili u apolo

teatru me zaprepašćuje. nikako ne shvatam

zašto alen ginzberg nije izabran da čita

poeziju na inauguraciji / ako neko misli da je norman

mejler važniji od henka vilijamsa

to je u redu.

Početkom decembra, kada je bio u San Francisku, Dilan je svratio u knjižaru Lorensa Ferlingetija, Siti lajts, gde je Ferlingeti organizovao događaj koji je kasnije dobio ime Poslednje okupljanje bitničkih pesnika i umetnika (pet godina nakon „sahrane” u stanu Robera Kordijea). Došlo je oko desetak bitničkih pisaca, među kojima su bili i Ginzberg, Orlovski i Majkl Maklur. Dilan, koji je do tada već izdao singlove „Subterranean Homesick Blues” i „Like a Rolling Stone”, bio je tada na turneji sa svojim pratećim muzičarima i to veče je imao zakazan nastup u auditorijumu Masonik, nakon nastupa u amaterskom pozorištu Berkli dve prethodne večeri. Zabavio se prethodnog dana na konferenciji za štampu kada je Ginzberg postavio hipstersko pitanje: „Šta misliš, da li će te jednog dana obesiti kao lopova?” (Dilan je na trenutak bio iznenađen, a zatim se nasmejao i odgovorio: „Nije trebalo to da kažeš.”) Sada je zajedno sa Robijem Robertsonom, solo gitaristom svog benda, išao da se druži sa Ginzbergom i Ginzbergovim prijateljima u jednom od štabova bitničke književne scene. Ova dva muzičara su se uputila pravo u podrum knjižare da bi izbegli napad fanova i da ne bi privukli pažnju na sebe, pošto je Dilan smatrao da ovaj događaj treba u potpunosti da bude posvećen bitnicima. Kada se graja slegla, Dilan je u uličici pored knjižare pozirao za nekoliko fotografija, sa Maklurom, Ginzbergom, Ferlingetijem, Robertsonom i Džulijusom, bratom Orlovskog.

Dilan je smatrao da će neke od tih fotografija na kojima on pozira sa pesnicima dobro izgledati na prednjoj strani omota za album koji je tada tek počeo da snima, a koji će kasnije postati album Blonde on Blonde. Iako se te fotografije, od kojih je neke snimio mladi fotograf Lari Kinan, nisu pojavile na omotu tog albuma, posle su često bile objavljivane u knjigama, a pojavljivale su se i na omotima budućih Dilanovih albuma, potvrđujući da je Dilanu mesto među tim pesnicima, kao i njima uz njega.

Kada se okupljanje bitnika završilo i nakon što je održao koncert, Dilan se u Ginzbergovom kombiju marke folksvagen (koji je Ginzberg kupio od stipendije Gugenhajm) sa Ginzbergom, Orlovskim i Maklurom zaputio na jug u San Hoze da bi se tamo sastao sa bendom i održao još jedan koncert, a zatim okončao turneju koncertima u Pasadeni i Santa Moniki. Dilan je Ginzbergu poklonio 600 dolara, dovoljno da ovaj kupi vrhunski, nosivi magnetofon marke „Uher” (Ginzberg je u znak zahvalnosti snimio jedan od Dilanovih koncerata u Berkliju, kao i pozitivne komentare posetilaca, kako bi pokazao Dilanu da ne zaslužuje negativan stav kritičara zbog prelaska na električnu muziku. Opovrgavajući optužbe da je Dilan izneverio svoje fanove, Ginzberg je kasnije prokomentarisao: „Dilan se prodao Bogu. To jest, dobio je zapovest da što više može širi njegovu lepotu. Pokušaj stvaranja sjajne umetnosti na džuboksu je bio umetnički izazov.”) Takođe, Dilan je Makluru poklonio autoharfu, na kojoj je ovaj pesnik uskoro počeo da komponuje za njega potpuno novu vrstu pevanih stihova.

Dilan je zatim odleteo nazad u Njujork da bi nastavio sa radom na novom albumu i da bi se pripremio za napornu turneju po kontinentalnom delu Sjedinjenih Država, Havajima, Australiji, Evropi i Britaniji, koja je kulminirala istorijskim koncertima u Fri trejd holu u Mančesteru i Rojal Albert holu u Londonu. Ginzberg se nakon kratkog putovanja u Big Sur vratio u Los Anđeles (gde se sastao sa grupom Berds (The Byrds) i muzičkim producentom Filom Spektorom), a zatim se kombijem zaputio na istok. Orlovski je vozio, a Ginzberg je diktirao poeziju u svoj „Uher” magnetofon, koji je, u muzičkom stilu, nazvao svojom „novom sviraljkom za komponovanje”. Dok je folksvagen vijugao između Linkolna, u Nebrasci, i Vičite, u Kanzasu, Ginzberg je sabijao u stihove turobne poljoprivredne predele, obaveštenja sa radija, reklamne znakove na auto-putu, tekstove pop pesama Bitlsa (The Beatles), Kinksa (The Kinks) i Boba Dilana, uvek Boba Dilana, i spevao u obliku snimljenih izgovorenih strofi podužu poemu „Vičita Vorteks Sutra” – jednu od svojih najsjajnijih poema, koja zajedno sa romanom Normana Mejlera Vojske noći (The Armies of the Night) predstavlja najmoćniji književni odgovor na sve veću američku vojnu intervenciju u Vijetnamu.

Po rečima njujorške pesnikinje En Valdman, prijateljski odnos između Dilana i Ginzberga je bio blizak i pun poštovanja, ali i komplikovan. Ginzberg je od Dilana bio stariji 15 godina, nedovoljno da bi mu bio očinska figura, ali mu je Dilan ponekad davao tu ulogu, ulogu starešine cele hipsterske porodice. (U filmu koji je 1975. napravio od materijala snimljenog tokom turneje Roling tander rivju, Dilan je Ginzbergu zapravo dao ulogu pod imenom Otac.) No, Dilan je svojom muzikom privukao mnogo veću publiku nego Ginzberg svojom poezijom, a Ginzberg je postao toliko velik Dilanov poklonik da su se tokom Roling tander rivju turneje članovi trupe „šalili da je Ginzberg Dilanov najposvećeniji grupi”, priseća se En Valdman. Ginzbergova homoseksualnost i očigledna želja koju je osećao prema Dilanu stvarale su dodatni sloj napetosti, pa čak i neobičnosti. Zaista, Dilan je do 1970-ih zasenio Ginzberga i kao kulturološka i kao kontrakulturološka zvezda; ponekad se činilo, naročito tokom Roling tander Rivju turneje, da Ginzberg bukvalno pokušava da sustigne Dilana, žudeći za tim rokenrol oreolom obožavanja i slave, koji nikako nije uspevao sasvim da dosegne. U tim trenucima se Dilan, a ne Ginzberg, činio kao onaj ko je moćniji u tom prijateljstvu, kao stariji brat, pa čak i kao otac. Sa Dilanove strane, piše En Valdman, bilo je tu „pomalo podbadanja i zadirkivanja, a Ginzberg je, koliko sam mogla da primetim, neizmerno uživao u prisnosti tog odnosa.” Moglo bi se dodati, takođe, da je sa Ginzbergove strane tu bilo i pomalo patosa.

Iako su bili čudan tandem, Dilan i Ginzberg su jedan drugom pomogli da nakon 1963. dovrše tranziciju u nove faze svojih karijera. Deo te tranzicije se ticao njihovog imidža. Dilan i Ginzberg, obojica majstori samozaštite i medijskog predstavljanja, sklopili su prećutan pakt međusobnog osnaživanja. Kada su se sreli, Dilan je već započeo sa umetničkim promenama, ali su te promene sa sobom nosile određen rizik. Dilanovo udaljavanje od plemenitog, stajnbekijanskog levičarstva otelotvorenog u njegovom portretu koji je snimio Bari Fajnstajn za prednju stranu omota za album The Times They Are A-Changin’ je neminovno zbunilo, pa čak i uvredilo jedan deo Dilanovih obožavatelja koji se sastojao od mladih folkera koji su se zalagali za građanska prava i zabranu bombi, kao i od starih, levo orijentisanih pripadnika pokreta za oživljavanje folk muzike. Opadanje broja njegovih poklonika je postalo očigledno kada Dilanov drugi album iz 1964. godine, Another Side of Bob Dylan, na kom se nalazila dovršena pesma „Chimes of Freedom”, nije dospeo na listu najprodavanijih 40 albuma (za razliku od njega, album The Times They Are A-Changin’ se na listi najprodavanijih albuma popeo među prvih 20).

To što je imao Ginzberga za vidljivog saveznika Dilanu je pomoglo da premosti to preusmerenje, kao što mu je pomogao i njegov povratak rokenrolu na tri albuma koja je 1965. i 1966. izdao nakon albuma Another Side. Izvesno je da su se veteranima Narodnog fronta Ginzberg i bitnici, sa svojim misticizmom, seksualnom iskrenošću i individualizmom, činili politički nepouzdanim. Sa druge strane, neki od bitnika (mada ne i Ginzberg) bili su ogorčeni zbog toga što su smatrali da su ih folk muzičari, uključujući i Dilana, odgurnuli u stranu na samom početku 1960-ih. No, Ginzberg je bio levičar u dovoljnoj meri da zadovolji mlađe folkere. (Džoun Baez – Dilanova ljubavnica tokom jednog dela ovog perioda, koja je bila zabrinuta zbog njegovog sve većeg otuđenja od politike – krajem 1965. zamolila je Ginzberga i Maklura da izigravaju Dilanovu savest.) Ginzberg je izazivao poštovanje među pripadnicima levice jer je bio kulturološki revolucionar, antiburžoaski prorok i antagonista akademije. Povrh svega, Ginzberg je predstavljao književnu ozbiljnost, na nivou koji je bio daleko iznad dometa čak i najtalentovanijih folk tekstopisaca, a kamoli rokera.

Dilan je, sa druge strane, pomogao Ginzbergu da dovrši svoju tranziciju od proroka bit generacije do neke vrste starijeg avatara kontrakulture kasnih 1960-ih, što je pesniku donelo novu vrstu slave. Iako nije otvorio vrata ka najširim pop tržištima, Dilan je privlačio publiku do koje nijedan pesnik tradicionalnog tipa nije mogao da se nada da će dopreti – pripadnike bebi-bum generacije, čitavih 20 godina mlađe od bitnika, koji su slušali emisiju Top 40 na radiju i tiskali se na mestima poput Orkestra Hola u Čikagu i Karnegi hola u Njujorku da bi videli nastup svog heroja, Boba Dilana. Izuzev Endija Vorhola, nijedan umetnik na njujorškoj sceni 1964. i 1965. nije bio tako umešan u oblikovanju svog pop imidža kao Dilan – a što se tiče Ginzberga, koji je i sâm bio sjajan samoreklamer i promoter svojih prijatelja pesnika, povezanost sa Dilanom je bila jedan od katalizatora koji su ga transformisali u amblem slavne ličnosti, u razbarušenog pesnika mlade Amerike.

Sve ovo, međutim, ne znači da se u vezi između ova dva čoveka radilo samo, pa čak ni pretežno, o kulturološkom marketingu. Ginzberg je 1964. napisao samo nekoliko kratkih poema (u jednoj se žalio na „pevanje telefonskih zvona”, koja mu smetaju jer „zvone u zoru zvone celo poslepodne zvone u ponoć”, i na ljude koji zovu u nadi da će ućariti na njegovoj slavi), ali je u pesmi o Pragu 1965. godine, „Kral Majales”, koju je napisao tokom neočekivanog leta za London, gde se odmah povezao sa Dilanom, oživeo kao jedan od pravednika, koji je raskrinkao lažljive komuniste i lažljive kapitaliste i koji je izabran za „Majskog Kralja”, „što je moć seksualne mladosti”. Ginzberg je kasnije ozbiljno razgovarao sa Dilanom o budućim zajedničkim projektima, između ostalog i o snimanju ploče sa Ginzbergovim mantrama.

Nastaviće se

Ostavite komentar: