Tragedija jednog naroda – Kako je Borislav Mihajlović Mihiz sluđivao Srbe (4)
Piše: Momčilo Đorgović
Režim je mogao raznim perfidnim sredstvima da ih uguši, marginalizuje, a nije, već ih je obasipao nagradama i priznanjima
Mihiz ceo splet ljubavnih događaja prati iz prvog reda, uvučen je u njihov vihor strasti. Naravno, Dražević, za ovakve slučajeve uprkos nestašici stanova ima spremnu gajbu.
Olivera Katarina opisuje svoj tadašnji doživljaj: „Kao malu pticu, nežno me je uzeo na dlan i u pratnji čuvara, krijumčario me kao najveće blago. Odveo me u jednu vilu iz koje nedelju dana nismo izlazili. Nije se ni za tren odvajao od mene. Ispred te vile bila je straža. Neki ljudi su ga povremeno obaveštavali šapatom, da ja ne čujem, u dvorištu, o nečemu što se tajno oko mene odigravalo… Ta atmosfera napetosti, opasnosti, iščekivanja, još je više razbuktavala naše emocije i raspirivala ludi ljubavni plamen kome su se predavala naša razigrana srca. Pijan od ljubavi, svojim muklim glasom, kao da se guši od uzbuđenja, šaputao mi je u zagrljaju: ’Malo moje, gde si bila sve ove godine, ko te je od mene skrivao…’ Dok sam mu bila u naručju, znao je da uzjaše krilatog vranca i potera ga nebesima prkoseći suncu i izazivajući ga gromkim, širokim osmehom, kakav imaju samo strašni, surovi borci i idealisti, zanesenjaci, koji znaju da dožive večnost u jednoj jedinoj iskri, u trenu, kada se sretnu dva pogleda, kada se sudare dve zvezde.“
To je bilo venčanje žene i hrasta, naznačila je Olivera. A Dobrici Ćosiću (i on je tada imao 47 godina) otpevala je surovi adio. U oči mu je skresala: „Da, da, Ratko je moja pesma“, na što je pisac „ostao nem i zatečen razmišljajući možda kako su žene velika tajna u koju i sam kao zreo pisac s mukom zalazi… u večnoj nadi da će se na kraju ukazati svetlost i obelodaniti rumenu nedokučivu tajnu žene, što se namah, kao utvara javi i mami, zove, i budi da bi na kraju opet iščezla i sakrila se u pogledu probuđenog deteta u muškarcu koji ostaje opčinjen čarima bajke.“
DVA PORTRETA O ISTOM
U zagrljaju i iz zagrljaja Ratka Draževića zvezda je bila rođena. Sledećih sedam godina neće skidati Oliveru sa „uzjahanog krilatog vranca poteranog prema nebesima“. Preseljavaju se i žive u Rimu. A finale će biti tako dramatično da je ostavljeni Dražević urlao, gutao šake bensedina sa alkoholom i nosio revolver sa metkom u cevi, da, gde sretne Oliveru, tu da je ubije. Prostro je pred njene noge tepih slave u Beogradu Parizu i Rimu. U Kanu prvu nagradu dobija film Skupljači perja. „U Avala filmu“, piše Olivera, „zujalo je kao u košnici, ređaju se veliki filmovi, koprodukcije i nagrade. Uspeh izaziva zavist, piše Olivera, Ratko nije mogao da shvati da mu nekadašnji drugovi rade o glavi. Počela su podmetanja i proganjanja. Kao i uvek“, zaključuje Olivera, „u našem društvu se uspeh sposobnih i darovitih kažnjava“. Ratko je govorio Oliveri: „Ja sam pao kao prva žrtva MASPOK-a, pošto je egzekuciju nada mnom pokušao da izvrši neki Salih Zvizdović, novinar u VUS-u, kada je u Zagrebu rešeno da se po svaku cenu unište ’Avala film’ kako bi njene inostrane poslove preuzeo ’Jadran film’.“ Gile Đurić, koji je Draževića nasledio na čelu „Avalafilma“, tvrdio je da je zatekao ogromne dugove i potpunu dezorganizaciju.
O Ratku Draževiću smo, tom uspešnom u svakom pogledu srpskom udbovcu, dobili dve slike, jednu žensku – Oliverinu, i drugu mušku – Mihizovu. Olivera ga je opisala: „Ratko je bio opasan čovek sa zadivljujućim samopouzdanjem. NJegova eruptivna snaga je bila fascinantna. Ličio je na DŽemsa Bonda Šona Konerija – visok markantan čovek, uvek elegantno odeven, izrazito muških crta, gusta tamna kosa mu se lepršala kao griva na glavi, a oči krupne i tamne, u čijem se sjaju mogla naslutiti izvesna tuga. Žene su ga obožavale, bile su spremne sve da učine za njega. Najlepše žene prolazile su kroz njegov život i ne dočekavši da se osveste posle prvog šoka pred tim čudom od čoveka, a on je već bio daleko, i sa strašću pomahnitale opsesivne mužjačke moći, bacao bi se svom silinom na sledeću. A on se prema svakoj ponašao kavaljerski i široke ruke. I poslednja sirota kurva pored Ratka bi se osećala kao dama.“
Mihiz je ustvrdio da je poreklo većine srpskih „udbovca“ ? jugozapadna Srbija. A Ratko Dražević je bio iz Raške. Krcun iz Užica. Svi su oni, piše Mihiz, provincijalci sa instinktivim otporom i nelagodom prema gradu: „ Ambiciozni da učine nešto krupno u životu i od svog života, brzo su postajali komunisti, nestrpljivo željni da promene svet i zavedu pravdu i jednakost. Prihvatili su novu veru vatreno strasno i montanjarski prekobačeno… u stvaranju nove revolucionarne vlasti pretvaraju se u ono što su najviše prezirali na svetu, postaju policajci, ’mač revolucije’ Lenjina i Đeržinskog, samouverena svemoćna Večeka, Črezvičajka, koja se kod nas privremeno i cinično zvala Odeljenje za zaštitu naroda.“ Od druga, Mihiz se pretvara u insajdera, od saradnika, u distanciranog pisca. Dosledno realizuje svoju prirodu homo duplexa koju će pronicljivo i lepo opisati i kod drugih prijatelja. Upravo zbog te polimorfnosti i kontroverznosti Radovan Popović je svoju biografiju o Mihizu naslovio Odgonetanje jednog života.
Ovo je naknadna pamet koju Mihiz ispisuje kada je postao član Krunskog saveta, kada su „udbovci“ čiji je drug i proteže bio – umrli ili bili na samrti, a i on izgubio životnu snagu za raskošna gluvarenja. Za njihova života nije bilo ovakvog teksta. Kao što je i Olivera Katarina, simbol i učesnik socijalističkog estradnog glamura, erotike i lumperaja, naknadno shvatila da je monarhista i da je kao „monarhista“ bila u ljubavi sa jednim partizanom i komunističkim „udbovcem“. Nije se osećala kao monarhista ni dok ju je komunista držao u zagrljaju i otvarao put za svetsku karijeru, niti dok je bila u sastavu Gradskog komiteta beogradskih komunista.
KAZINO ROJAL
Čitajući Mihizovu Autobiografiju učestvujemo u jednom hedonističkom i pikarskom životu. Njegove „neprilike“ koje je imao sa „ režimom“, i to zbog druženja sa „palim anđelom“ Đilasom, bogato su kompenzovane. „Kažnjavaju“ ga šutom uvis. Postavljaju ga za upravnika, bez dana radnog iskustva, u bilo kakvom preduzeću. Supruga dobija asistentsko mesto na Katedri za anglistiku Filozofskog fakulteta. Dobija stanove u samim centrima gradova. Za noć je u Novom Sadu igrajući karte sa „šefovima“ i „ „drugovima“ „zaradio“ novac, tada vrtoglavih 14 hiljada dinara, da može ujutru da kupi biblioteku dr Georgija Mihajlovića iz Inđije, najvećeg i najpoznatijeg kolekcionara starih srpskih knjiga.
Podrška „šefova“ i „drugova“ i ustrojstvo poretka, te prosvetiteljske vrednosti koje su se negovale, omogoćili su mu poštovan, lagodan i za ona vremena, u odnosu na ostali narod, carski život. Nije morao da dirinči da bi uživao u svemu što je sticao i što mu se pružalo. Radio je zabavljajući se. NJegov rad je bio – danonoćno druženje. Mogao je satima i satima da političari, i to na najslađi, podsmevački način – andergraund, bez ikakve odgovornosti za ideje koje su mu hotimično, iz inata, zabave i obesti, padale na pamet, a on ih zarazno prenosio na druge. Poklonjeno mu je ono što je najdragocenije – slobodno raspolaganje sopstvenim vremenom. Nije imao ništa protiv, on antikomunista, što stanuje na Trgu Marksa i Engelsa, s jedne strane zgrada režimske i jugoslovenske Borbe, a sa druge zgrada CK SK Jugoslavije. Slobodno je po nekoliko meseci svake godine provodio u svom stanu u Rovinju. Bez ikakve muke je podmirivao troškove održavanja dva stana. Autobiografija je zanosna za čitanje, jer je ispisuje bezbrižan pisac, a živi je bezbrižni junak.
U suštini besposlen čovek, a angažovan iz dokonosti. Udbovci su bili ljudi i dana i noći, a on čovek noći. U noći ih je čekao po kafanama, ekskluzivnim štekovima, skrivenim stanovima i vilama, gde su skidali i kiselinom cinizma rastvarali maske dana.
Njegov savremenik Pavle Ugrinov je primetio da je Mihiz „postepeno sužavao krug umetničkih, a proširivao krug političkih ličnosti sa kojima se viđao. I to, kako onih sa vlasti, tako i onih što su se od nje odvojili ili iz nje bili odstranjeni. Prve uveravajući, svojom glagoljivošću, u ispravnost drugih, a drugima odobravajući njihovu pobunu, podstučući ih na sledeće korake“. Sve se manje bavio umetnošću i književnom kritikom, sve više politikom, ali nije želeo, tvrdi Ugrinov, ničega da se odrekne, ništa da ispusti i tako je postao „divni ljubitelj“, zapravo „amater“. Ugrinov daje konačan sud o tobožnjem Mihizovom disidentstvu:
„On je jedino bio ’profesionalni’ pričalica, tzv. usmeni književni kritičar. I ukoliko je bio, u tom usmenom istupu, sugestivniji, a bio je svakako neodoljiv, utoliko su ga više slušali i voleli, pa i širili njegovo mišljenje, tako da je, i ne pričajući, bio i dalje u izvesnom smislu najuticajniji kritičar, jer ništa nije tako delotvorno kao usmena prepričavanja, pogotovu u sredini gde se skandalozno malo čita i malo zna, to jest u našoj sredini gde se sve čeka „ ’sažvakano’, usmeno i kratko. Tu je Mihiz bio suveren, nezamenljiv“. Svakako su i Brana Crnčević i Matija Bećković svojim kozerskim sposobnostima zaslužili istu takvu slavu u istoj sredini.
Borislav Mihajlović, a i ostali su tzv. siminovci (legendarna grupa intelektualaca predvođena Mihizom, Ćosićem i Mićom Popovićem, nazvana po beogradskoj adresi Simina 9, gde su živeli i okupljali se), kako je primetio Nik Miler u studiji The Nonconformist, culture, politics and nationalism in a Serbian intellectual circle, 1944-1991 (Neprilagođeni, kultura, politika i nacionalizam u srpskom intelektualnom krugu 1944?1991) , verovali još od šezdesetih godina prošlog veka da su oni nešto „specijalno“, da sve znaju, da imaju misiju. Prihvatili su staljinistički revolucionarni mašinizam formulisan u geslu da su „ pisci inženjeri ljudskih duša“. Ćosić je prvo verovao u mogućnost „demokratskog socijalizma“, a kada se razočarao uspostavio je novu pripadnost – „demokratski nacionalizam“. Celog sebe je uložio u izgradnju „socijalističke civilizacije“. Ćosić je 1961. godine pisao: „Biti Titov sledbenik znači imati Titov stav prema životu, misliti kao Tito, boriti se kao Tito i danas, i uvek“. Sebe su smatrali „snažnom generacijom“ koja će stvoriti jedno novo društvo i to još za vreme njihovog života. Bila je to brza utopija koja ne može da čeka, odmah i sada, proizvod nastupajućeg potrošačkog društva – svojevrsna fast-food utopija. I već su bili nadvisili sve svetske književnosti, spremni da ih pouče kako treba i šta treba. Grandomaniju u uspostavljanju sopstvenih vrednosti Ćosić je sjajno opisao u eseju Mića Popović i prijatelji.
MONTIRANJE OREOLA
A kada je otišao socijalistički „sanak pusti“ brzo su se presvukli, popljuvali sve što su radili pre toga obznanjujući svima da su pozvani da pronađu i odbrane identitet za Srbe u komunističkoj eri. Angažovali su se u projektu „inženjeringa duhovne renesanse“. Oni su, zaključio je Miler, „svesno ponudili sebe, i ohrabrivali druge da se ponude, da budu nosioci specijalne kolekcije istina, naparbirčenim u njihovom životnom iskustvu slobodnih mislilaca, kao kolektivni model za Srbe koji traže da uklope neuspešnu eru društvenog, političkog i kulturnog eksperimenta u njihovo razumevanje njihove udaljenije prošlosti“.
Oreol disidentstva sami su sebi stavili oko glave. Dušan Matić je 1977, navodi u svom Zverinjaku Radovan Popović, ostavio sledeću belešku: „Ogromno me zabavlja kako su, danas i ovde, i još ponegde, Milovan Đilas i Dobrica Ćosić na sebe navukli maske disidenata. Koješta. Nije bilo moćnijeg čoveka u Srbiji, pedesetih i šezdesetih godina, bar u kulturi, od Dobrice. Ti hvalospevi, u kojima je, dakako, prednjačio Mihajlović (Mihiz) iz Iriga (tamo se, kanda, uči, još od vremena slepačke akademije taj nauk), ti apostrofi, ti rimejk folirantski naslovi (kao Deobe su sasvim nalik na Seobe itd.), sve je to bilo degutantno, porazno za ugled kulture.“
Oni su uvek bili konstitutivni deo socijalističke nagradnje, ona je bila njihova hraniteljica i ozon, bez nje ne bi postojali. I kada su ih napadali po štampi i sa foruma, niti njima niti njihovim članovima porodice, ništa se nije događalo, jedino se o njima još više širila fama, dizao rejting, intenzivirala popularnost, još bolje se čulo i još masovnije se slušalo i čitalo šta oni govore i pišu. Režim je mogao raznim perfidnim sredstvima da ih uguši, marginalizuje, a nije, nego su bili u zenici tigrovog oka, u srcu vlasti, u lagumima vlasti, u njenom oltaru. Imali su, zapravo, i slobodu i moć da upravljaju kulturnom politikom, da oblikuju raspoloženje javnosti, da dovode u pitanje ono što su moćni ljudi iz senke i želeli da se dovede u pitanje. Nezadovoljstvo postojećim je držano pod kontrolom i sitnilo se u pare nacionalnog razračunavanja. Loše živimo jer su nam Slovenci uzeli fabrike, govorili su. Nesposobnost nomenklature se krila đipanjem u ustaničke opanke. Naravno da je hrvatskim izdavačima odgovaralo da masovno štampaju dela Dobrice Ćosića jer je bilo komercijalno (on je često isticao da je upravo preko njih zaradio novac za kuću na Dedinju), a hrvatskim političarima je odgovaralo jer se tako svima stavljalo na znanje da srpski nacionalizam postoji i da je aktuelan. Samozvani disidenti nisu zastupali socijalnu kritiku, nema nijedne njihove reči protiv tajkunizacije i ratne pljačke. Naprotiv, podgrevali su nacionalni autizam omogućavajući zatvaranje zemlje, bržu i solidniju pljačku. Srboljupci uvek dobro koordiniraju sa srebroljupcima.
Bili su obasipani priznanjima, sva dela su im štampana. Nema komunističke nagrade koju Bećković nije dobio, sve ih je primio, nijednu nije odbio od mrskih mu komunista. Dr Milenko Karan iz Prištine posle bombardovanja 1999. godine sarkastično je primetio da je pesnik koji je skovao stih Kosovo najskuplja srpska reč do tada bio samo dva puta na Kosovu. Oba puta samo da bi mu uručili nagradu. Primljen je u komunističku Akademiju, a da je još bio daleko od zaokružavanja pesničkog opusa. Bećković je genije uspešnog preživljavanja u balkanštini, on peva iz same njene suštine. Pesnik nije izdao četnike kada je išao na Brione (tamo ga je vodila ljubav jedne žene), ili kada je primao komunističke nagrade (dali su mu ih drugi, nije se otimao za njih). Nije izdao ni komuniste kada je javno prišao četnicima. U sebi i u svojim stihovima pomirio je jedne i druge, jer je to jedna te ista vrsta ljudi, i među komunistima i među četnicima, koja ga obožava i javno uspostavlja. To je taj snalažljivi montanjarski sloj koji se brzo širi u bilo kakvoj vlasti, bolje reći ne silazi i ne pada sa nje, i kontroliše temeljne institucije. Oni su kao strukovi vodene biljke što fiksirana vitla u brzom potoku i s vremena na vreme, u zavisnosti od udara toka, čas listove prevrne na jednu, čas na drugu stranu. Mihajlović je o tim dvostrukim dušama u Autobiografiji prosuo mastilo. On je imao toliku moć da je sve „antikomunističke“ komedije Dušana Kovačevića progurao na daske komunističkih pozorišta gde su se davale do besvesti. Kada je prvi put sreo komunistu Slobodana Miloševića, monarhista Kovačević se, svedoči Momo Kapor, od sreće teturao i odmah napio. A kako i ne bi kada su se dva Crnogorca srela na projektu i međi Vuka manitoga. Ćosić i Isaković su primljeni u Akademiju. Jedino Mihizu nije bila privlačna, a mogao je da bude akademik pre svih njih, ako je tačna tvrdnja Mladena Markova da su Ćosićeva i Isakovićeva dela pisali Mihiz i Oskar Davičo. Bata Stojković je smatrao da bi Mihiz trebalo da bude član Akademije zbog pisaca koje je podigao i odgajio. Ni Kiš nije odbio najviše komunističke nagrade. Bili su u stvari prilično razmažena, velika „ „naša“, deca. Ali, da nije bilo njihove želje i njihovog pristanka, režim ne bi mogao da ih nagradi, odnosno, kako proizilazi posle sloma tog režima, da ih «korumpira».
Nastaviće se
Svedoci epohe
Beogradski Službeni glasnik upravo je, u ediciji Svedoci epohe urednika Gojka Tešića, objavio knjigu Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Gojko Tešić ocenio je da je ova „uzbudljiva knjiga u mnogo čemu iznenađujuća i otrežnjujuća, ubedljiva u čitanju svesno ili nesvesno, nenamerno namerno skrivanih istina o ružnim, tragičnim, strašnim, tamnim stranama naše nacionalne i kulturne prošlosti, koje se na neobjašnjiv način prenose i u naša ovovremena dešavanja u obliku mitskih ustaljenih obrazaca“.
Gojko Tešić ističe da je knjiga „mnogo više od publicističkog štiva budući da na posve originalan, ekspresivan, provokativan način govori o tragičnim istinama srpskog naroda. Otuda Đorgovićeva ideja dekonstrukcije mitske istorijske matrice o srpskom narodu i njegovim velikim istorijskim pobedama u ratovima i porazima u miru. O tabuizovanom, skrivenom ispod tepiha, prepuštenom zaboravu piše Momčilo Đorgović, ne kao publicista već kao izuzetan stvaralac koji je istovremeno istoričar ideja, istoričar kulture i umetnosti koji, propitujući prošlost, pred savremenost iznosi teška i razložna pitanja. Ima nečeg što ovu, sa strašću pisanu i raskošnu knjigu o ličnostima i njihovim delima, o vrednostima i njihovim slabostima, izdvaja u sasvim originalan narativ u našoj i o našoj kulturi. Tragedija jednog naroda je izuzetna knjiga o dvovekovnim usponima i padovima srpske politike i srpske kulture, a najuzbudljivije u njoj je ono što je i romanesknog, i filmskog, i dramskog tipa… Đorgovićevi tekstovi-portreti su pravi stvaralački biseri“.
U nekoliko nastavaka Danas će preneti završno poglavlje knjige o Borislavu Mihajloviću Mihizu – Ulazak u tunel oslobađanja – Greške plaćene depresijom.
http://www.danas.rs/kultura.11.html?news_id=324805&title=Disidenti%20iz%20srca%20vlasti
