Ako je Stendal kao pojava u evropskoj kulturi zanimljiva i kao ličnost (političar, poznavalac umetnosti Evrope, teorijski plodan autor), Balzak je takva pojava koja ne izaziva samo poštovanje, već strahopoštovanje i divljenje – spominje se kao div, čudo, mučenik reči, Prometej. Za vrlo kratko vreme prelazi se od mišljenja o žanru romana kao o problematičnim do apsolutnog divljenja Balzaku i Tolstoju. Iz divljenja proističe i ogroman broj anegdota o Balzaku – priča o njegovoj ogromnoj energiji koju je crpeo iz litara kafe, ogromni romani napisani za par nedelja, njegovu uživljavanje u fikciju koja obrće vrednosti empirijske stvarnosti – hteo je da razgovara samo o svojim likovima, njih je smatrao stvarnošću, a stvarne ljude fantazijom. Kada bi ga zaustavili i upitali nešto o svetskim događanjima, on bi odmahnuo rukom i rekao nešto na temu: „Ali dosta sada o tim izmišljotinama, da vam ispričam nešto o stvarnosti – znate li da moj Ežen de Rastinjak…“ Balzak je prvi moderni pisac koji je potpuno svestan realnog problema življenja od umetnosti. Njegova prepiska je prepuna razgovora i izračunavanja o tome koliko novca je potrebno da skupi ako bi mogao da sebi uplati doživotnu rentu. Ta se tema kasnije toliko jasno pojavljuje samo kod Nabokova i Peljevina. Na primer tamo gde Peljevin stavlja opasku kako Hamberta Hamberta u „Loliti“ izvesna nasleđena sredstva čine finansijski nezavisnim i napominje da je to i sam Nabokov želeo više od svega, kao cilj sopstvenog stvaralaštva, te je zato i odabrao pedofiliju za temu romana kojim će zgrnuti novac.
Balzak je za 51 godinu života (1799 – 1850) napisao preko 100 književnih dela. Kada preračunate broj strana napisanih za tako ograničen broj dana njegovog života možete se užasnuti zbog sopstvene neproduktivnosti. Balzak je jedan od prvih koji živi u doba u kojem se može biti profesionalni pisac. Sa 20 godina odlazi u Pariz i određuje sebi da će pisati i to sledećim tempom – prvo će 10 godina vežbati (u to doba je pisao pod pseudonimom, hotimice kopirajući velike majstore), nakon čega počinje da objavljuje romane u serijama, počev od „Poslednjeg Šuana“. Tada u svojoj trećoj deceniji, projektuje „Ljudsku komediju“, podeljenu na: „Studije naravi“, „Analitičke studije“ i „Filozofske studije“. Njegov pristup doprinosi tome da se na roman gleda kao na reprezentativni tekst epohe.
Balzaka valja stalno ponovo iščitavati, barem nekoliko ključnih njegovih romana, a in ultima ratio sa njima povezane romane, bilo po likovima ili po temama. „Izgubljene iluzije“ su središnje delo i centar „Ljudske komedije“, od koga se granaju mnoge niti, na primer Votren, savršen zlikovac romantičarskog tipa sa natprirodnim moćima đavola koji u „Sjaju i bedi kurtizana“ postaje šef pariske policije. To vam govori dovoljno o tome kako je Balzak mislio o Francuzima. U „Izgubljenim iluzijama“ postoje romaneskni junaci u arhetipskom smislu, na primer Devetorica iz Ulice četiri vetra od kojih će se svaki pojavljivati u još po nekom romanu. U Devetoricu spadaju i Danijel D’Artez, Lisjenov savetnik i komentator njegove sudbine, De Branšon, koji se spominje i u „Čiča Goriou“ kao mlad student medicine, i Luj Lamber, koji takođe ima svoj roman. Balzakovo delo obiluje tipovima ličnosti, kakav je na primer tip tvrdice, pa se i po toj osnovi mogu čitati njegovi romani: „Evgenija Grande“, „Čiča Gorio“, stari Sešar, Gopsek (jedna od najtragičnijih figura u Balzakovom svetu, jedan od gospodara društva zajedno sa Votrenom). Balzakove tvrdice nisu romantične ili klasično komične – one su strašne.
Ključna Balzakova osobina jeste da ga je zanimljivo čitati, a i treba ga čitati. Veliki broj studija o Balzaku je napisan u prometejskom, patetičnom ključu. Savremenici su o njemu pisali valjano. Sent Bev u „Portretima“ ima i Balzakov portret. Ipolit Ten, tvorac pozitivističke kritike, utemeljivač naturalizma, ima studiju o Balzaku, u kojoj je dao osnovu sociološkog pristupa njegovom delu. Balzak odgovara ovom tumačenju – posmatranje razvoja bankarstva i zanatstva u Francuskoj. Mlađi savremenik Balzakov, Šarl Bodler, u ogledu o Teofilu Gotjeu ima par zlatnih stranica o Balzaku. On prvi shvata kako na Balzaka ne treba gledati kao na ogledalo društva, već kao na vizionara – mnogi njegovi likovi nisu baš tipični u društvu.
Balzak je jedan od prvih koje je zanimala industrijska strana knjige. 1825. godine je štampao džepnog Molijera i Lafontena. Ulagao je bez uspeha u štamparstvo i tako je i počelo njegovo stalno zaduživanje koje je ostavilo trag i na njegovo pisanje. U isto doba kada on počinje da piše izlaze „Crveno i crno“ i „Zvonar Bogorodičine crkve“, dva sasvim stilski različita dela. Balzakovi uzori su međusobno protivrečni – Hofman (Balzak ga poznaje u celosti i divi mu se, uči od njega) i Valter Skot (koji doduše proističe iz romantizma, ali je „natukao“ realizam). Ta dva pisca formiraju Balzakov horizont. U to svoje rano doba Balzak piše više ne-realističkih dela: „Šagrinska koža“, „Luj Lamber“, „Traženje apsolutnog“, „Serafita“, u kojima ima znatnih tragova divljenja Hofmanu. No, u isto vreme objavljuje i realističarske „Evgeniju Grande“ i „Čiča Gorioa“. Balzak se već od tog doba bitno uključuje u novinarstvo. Tada se u Francuskoj oblikuje pripovedačko-publicistički žanr, nazvan „fiziologija“, iz kojeg proističe realizam u Rusiji. Radi se o skicama, zabeleškama, crticama, zapravo slikama sa društvenih margina, opisi polusveta. Balzak je veoma aktivan u kreiranju tog žanra. Naravno, fiziologija kao termin dolazi iz prirodnih nauka. Proizilazilo je da je književni posao manje zanimljiv od prirodnjačkog – takav gest sam po sebi govori o duhovnim sklonostima te epohe. Balzak učestvuje u povremenim objavljivanjima zbornika takvih radova. Jedan od njih je „Scene iz privatnog života“, i na osnovu toga je Balzak svoje „Studije naravi“ izdelio na „scene“ – iz privatnog, seoskog života… Ovo oblikuje Balzakov način pisanja u romanu. 1833. godine Balzak, sa svega par naslova iza sebe, ali ipak posle godina šegrtovanja, potpisuje ugovor za osam tomova „Studija naravi 19. veka“ (tako će svoj opus planirati i Lisjen u „Izgubljenim iluzijama“, uz pomoć D’Arteza). On tada već tročlano deli „Ljudsku komediju“ i 1837. godine otpočinje seriju velikih romana tako što objavljuje prvi deo „Izgubljenih iluzija“. Narednih 12 godina su mu dovoljne za 100 i više romana njegove „Komedije“.
Balzak, koji je u stvaranje umetnosti uložio više nego bilo koji drugi pisac ikada, nastoji da opiše čoveka kao društveno biće. Naglašava sociološku stranu egzistencije. Za njega, centripetalne sile ljudske prirode su interesi i strasti. Mnogi njegovi likovi su jednobojni, obuzeti jednom strašću kao stari Gorio. Čitajući „Komediju“ otkrivamo sliku jednog društva, sveta u kojem su svi ljudski poslovi, romantičarske energije su u njemu prisutne kroz demonske nitkove kao što je Votren i anđeoske duhove kakvi su naučnici i pesnici. Precizno sociološki ocrtan Balzakov svet potresan je strastima, borbom za moć ili bogatstvo. Likovi mu ili propadaju ili se uspinju, a Balzak sve vreme pokušava da otkrije šta upravlja društvom, koje duboke istine leže u njegovoj osnovi. Pri tom je Balzakova antropologija nihilistička, a on na nove istine gleda kao na novu epohu.
Naravno, neobične sudbine, strast, fantastika događaja obeležja su romantizma, ali već i mladi Balzak prilazi realizmu uvođenjem realističke motivacije lika. Romantičarsko bežanje u egzotiku Balzak sputava trezvenim analizama društvenih pojava. Kao što Stendal svoj roman zove „hronikom“, tako i Balzak često kaže – ja ne pišem romane, već strahovito istinite studije. Sebe je zvao istoričarem ravnodušnim prema bogatstvu. Pokušava da bude naučnički ozbiljan i objektivan. Njegov roman je po njemu nov jer donosi studije naravi, a ne pesničke izlive. Po njemu, ljude obeležava trka za interesima. Balzak pokušava da uredi svet svojih romana savršeno racionalnim tumačenjem. Svako njegovo otkriće motivacije nekog lika potrese ga i uzbudi, makar ta figura bila banalna. Svako otkriće mu je potresno kada objašnjava životne pojave. Uveren je da njegovo delo slavi istinu, da je puno legitimnih zaključaka. Tako u osnovi njegovog pristupa leži uverenje u objektivno posmatranje i opis realnosti. U predgovoru „Komediji“ govori o tome da će pisati istoriju francuskog društva, da će stvoriti inventar poroka i vrline. Govorio je – sada će francusko društvo biti samo sebi istoričar, a on će mu biti samo sekretar. No, u praksi, on ne sastavlja samo inventar, već preduzima opsežnu rekonstrukciju francuskog društva. Predmet njegovog glavnog interesovanja je društvena dinamika, energija društva. Kao zoolog istražuje ljudski rod kao vrstu, uticaj sredine na formiranje naravi. Tako i naglašava: „Moje studije naravi predstavljaće sve društvene posledice…“ Njegova društvena istorija ima svestrano da bude izražena. „Čovek, društvo i čovečanstvo biće opisani i ocenjeni, bez ponavljanja.“ Otuda njegov tip ličnosti treba da sažme ono što je u živim ljudima rasuto. Reprezentativan za takav oblik realizma je njegov roman „Seljaci“ iz njegovog zrelog perioda. Balzak je stvorio sociološku mrežu koja hvata sva zanimanja, sve kategorije ljudi. Na primer, on trgovca Gobertena s jedne strane realistički oživljava, crtama koje ga čine zasebnom ličnošću, a ne tipom. Zatim sledi njegova predstava kao tipa, sociološke pojave: „Voleo je promet novcem kao Nisenžan, koji, kažu, zvecka novcem…“ Paradoks se sastoji u tome da je Nisenžan, koji se sreće i u Goriou, Balzakov lik, a koristi se kao poređenje sa drugim junakom romana, pri čemu se pretpostavlja da on postoji, i to tako da ga svi poznaju. Balzakovo prenošenje likova jednih na druge pojačava iluziju realnosti. Balzak individualizuje, oživljava društvenu pojavu, izvlači iz nje život, ali i pored takve individualizacije neki od njegovih likova nisu mogući u realnosti.
Zašto je Balzak morao da napiše predgovor „Ljudskoj komediji“, u kojem pretenduje da objasni principe na osnovu kojih radi? Da li je to marketinški potez, potreba da se obrati određenoj književnoj javnosti? Pojedini Balzakovi prenaglašeni izrazi, na primer pozivanje na zoologiju, proističu možda iz njegovih uverenja da čitalac želi da čuje nešto vezano za prirodne nauke. Moramo voditi računa o tome da su Balzakovi romani prožeti metafikcijom – jedan roman sam sobom objašnjava drugi roman, prirodu svog nastanka. Balzakove autopoetske iskaze nalazimo i u njegovim nebeletrističkim spisima – predgovoru za „Muzej starina“, pismima grofici Hanskoj. Najzad, kada se istražuje Balzakova imanentna poetika mora se primetiti kako se u njegovom delu prepliću romantizam i realizam. U predgovoru „Komediji“ on se osvrće na tri pitanja – kako je zamišljena „Ljudska komedija“ (poređenje životinjskog sveta i ljudskog roda), kako je ona postala i kakav joj je plan. Postala je, kaže Balzak u prvoj rečenici, kao san, što upućuje na romantizam. Odmah nakon toga Balzak naglašava da i snovi imaju svoje zakone. Društvo liči na prirodu, jer stvara onoliko različitih ljudi po zanimanjima, koliko ima podvrsta u zoologiji.
Balzak dalje napominje da su do tada pisane istorije nabrajale činjenice, a on pokušava da napiše „istoriju naravi“. Veliki je zadatak urediti celo jedno zamišljeno društvo. Govoreći o dotadašnjim romansijerima, osvrće se na Valtera Skota. Po Balzaku, Valter Skot je u romane uneo sve vrste umetnosti, ali nije pokušavao da poveže svoja dela u niz u kojem bi svaki roman bio jedno doba. To je ostavio Balzaku. Malo kasnije Balzak beleži često citiranu rečenicu: „Slučaj je najveći romansijer na svetu.“ Metod za ostvarivanje „Komedije“ jeste popisivanje poroka i vrlina, čime će se stići do istorije ljudskog srca. Balzak želi da dokuči skriveni smisao – čime se društvo približava ili udaljava od dobrog i lepog. Balzak sebi postavlja veoma visoke kriterijume pisanja – on sebe smatra vaspitačem ljudi. Kada kaže da čovek po sebi nije ni dobar ni rđav, Balzak ne optužuje društvo za zlo. Društvo ne kvari, nego čoveka čini boljim. Zlo dolazi sa koristoljubljem. Balzak predlaže okretanje katolicizmu kao savršenom sistemu za suzbijanje izopačenih ljudskih sklonosti. Dalje kaže da monarhizam i katolicizam idu zajedno – u to doba takvo mišljenje je smatrano nazadnim. Balzak odbija ideju slobodnih izbora: „Pišem u svetlosti dve večne istine: monarhizma i katoličanstva.“ Ova njegova izjava je bez ironije ili otklona prema kritici. Balzak je protiv „vladavine rulje“. Gledajući svoje doba, a imajući u vidu njegov antropološki pesimizam, on gubi veru u čoveka okrenutog ka večnim vrednostima, već vidi samo čoveka u vlasti materijalnih interesa. Ove su misli shvatljive – Veliki inkvizitor Dostojevskog kaže da su ljudi slaba bića, nesposobna da podnesu teret slobode. Ovakva negativna antropologija, odsustvo hrišćanske vere u čoveka kod onih koji sprovode sistem hrišćanstva, biće kasnije vidljiva i u „Čarobnom bregu“ gde i Nafta smatra da čoveka treba uklopiti u strogi kanon i obrazac, disciplinovati „crvenim terorom“. Ovaj red misli Balzaku možda treba kako bi odgovorio na klasični prigovor romanu, po kojem roman nema odstojanja prema poroku. Balzak poentira: „Mora se desiti da u jednom delu romana ima više zla nego dobra.“ Njegovi kritičari nisu upoznali plan celine njegove „Komedije“, pa padaju u zabludu. Balzak zastupa princip pesničke pravde – uvek će se u delu naći lik ili grupa lica na koje se može ugledati. „Treba biti Rafael, pa stvoriti mnogo Bogorodica“, odgovara Balzak na primedbu kako u njegovim romanima dominiraju poročni i zli. Književnost nije slikarstvo: teško je učiniti zanimljivom neku ličnost punu vrlina. „Zanimljivost“ je osobina o kojoj romanopisac sa početka modernog romana mora voditi računa – publika hoće da čita ono što hoće, a pisac je samo u poziciji da joj udovolji ili ne.
Kada Balzak u predgovoru govori o „tipu“ i „tipičnom“ on misli na građenje tipova kao na spajanje većeg broja oznaka istorodnog karaktera u jedan lik, čime se dobija sociološko-reprezentativna pojava. On tu misli i na tip u još jednom smislu, iz ugla pitanja ljudskog srca, čime ideju tipa širi sa sociološkog na psihološko područje. Balzak i na ovoj drugoj strani vidi neku mogućnost da dosegne univerzalne istine, jer tipično može da predstavlja tipične faze u psihološkom razvoju ličnosti.
Neizbežno je pozivanje na Valtera Skota. On se u to doba prevodio svuda u Evropi, ponajviše u Francuskoj i ušao je u modu kao uzorni pisac epohe. U takvoj klimi niču i Stendal i Balzak i obojica ga uzimaju za primer. Pošto je Skot postao oličenje velikog romana, Balzak kao pisac drugačijeg kova mora da sebe legitimiše pominjući ga i hvaleći ga, pre svega po tome što u roman unosi (u žanrovskom, a ne u strukturalnom smislu), većinu umetnosti i duh starih vremena. Veći deo ovoga što Balzak pridaje Valteru Skotu je Balzakova izmišljotina. Proces sublimiranja svih umetnosti u romanu, na koji je ukazivao Servantes, jeste pre svega Balzakova projekcija onoga što roman može da bude, a što će roman tek u 20. veku postati.
Ostaje otvoren teorijski problem koji realizam nije rešio ni u teoriji ni u praksi, a to je funkcija književnosti. Balzak se tu koleba između naučne objektivnosti i ideje o pesničkoj pravdi. Ta protivrečnost je uvek prisutna u realizmu: okrenutost ka društvenoj problematici ostavlja nerešeno pitanje cilja i zadatka književnosti. Najdalje odlazi Gogolj kada smatra da je pisac više nego bilo ko drugi dužan da pruži istinu u društvu i ispravi ga. U praksi, najdalje u promeni sveta u doba realizma odlazi Dikens kada „Oliverom Tvistom“ ukida sirotišta u Engleskoj.
