Pogovor
Žene pripada onoj porodici duhova koju danas nazivaju varvarskim imenom „paseisti“ (pobornici prošlosti). Nesrećan slučaj ga je usmerio na jednu uspomenu iz detinjstva i ta uspomena je postala sveta; u prvim godinama njegovog života, odigrala se jedna liturgijska drama u kojoj je on bio činodejstvenik: upoznao je raj i izgubio ga je, bio je dete, a prognali su ga iz njegovog detinjstva. Taj „rez“ se, zacelo, ne može baš tako lako lokalizovati: on se, zavisno od Ženeovih raspoloženja i mitova, šeta između njegove desete i petnaeste godine. To i nije važno: rez postoji, on u njega veruje; njegov život se deli u dva raznorodna dela: pre i posle svete drame. Ne dešava se retko, u stvari, da pamćenje kondezuje u jedan jedini mitski moment kontigencije i stalne ponovne početke jedne individualne povesti. Važno je da je Žene taj period svog života doživeo, i da ne prestaje da ga doživljava kao da je on potrajao samo trenutak. A„trenutak“ znači sudbinski trenutak: trenutak, to je recipročno i protivrečno obuhvatanje onog pre onim posle; čovek je još uvek ono što će prestati da bude i već je ono što će postati: živi svoju smrt, umire za svoj život; oseća se sobom i nekim drugim, večnost je prisutna u atomu trajanja.” u srcu najpunijeg života predoseća da će još jedino samog sebe nadživljavati, strepi od budućnosti. To je vreme teskobe i junaštva, užitka i razaranja. Dovoljan je jedan trenutak da se uništi, uživa, ubije, bude ubijen, da se jednim bacanjem kocke zgrne bogatstvo. Žene nosi u srcu jedan stari trenutak koji nije ništa izgubio od svoje virulentnosti, beskonačno malu i svetu prazninu koja okončava jednu smrt i otpočinje jednu užasnu metamorfozu. Evo sadržaja te liturgijske drame: jedno dete umire od stida, a na njegovom mestu iskrsava hulja; hulja će biti opsednuta detetom. Trebalo bi govoriti o vaskrsenju, evocirati stare inicijatičke obrede šamanizma i tajnih društava kad Žene ne bi kategorički odbijao da ga smatraju nekim ko je vaskrsao.
Dogodila se izgleda smrt, i to je sve. A Žene je samo mrtvac; ako izgleda kao da je još uvek živ, on živi onom egzistencijom larve koju neki narodi pripisuju svojim pokojnicima u grobovima. Svi njegovi junaci su umrli bar jednom u životu. Neka Narcis ne zameri. Koliko li se njih nadnosi nad vodu i u njoj ne vide ništa osim nekakav mutan ljudski obris. A Žan? Žene svugde vidi sebe. Čak i najneprozirnije površine odražavaju njegov lik; čak i kod drugih, on primećuje sebe i tom prilikom iznosi na videlo njihovu najskriveniju tajnu. U svim njegovim delima susreće se uznemiravajuća tema dvojnika, neprijateljskog brata i dvojstva. Svako od tih dela ima to neobično svojstvo da je u isti mah delo i odraz dela. Žene prikazuje tu gomilu koja vrvi i gamiže, koja nas intrigira, muči, opčinjava i pod Ženovim pogledom pretvara se u Ženea.
U Dnevniku lopova mit o dvojniku poprimio je svoj najopštiji i najprirodniji vid koji u najvećoj meri uliva spokojstvo: kroz njega Žene progovara i o Ženeu bez posrednika; on iskazuje povest o
svome životu, bedi, slavi i ljubavima; on nam govori kako se razvijala njegova misao, te bi se čak moglo reći da on, poput Montenja, ima dobrodušnu, jednostavnu i iskrenu nameru da naslika sebe. Međutim, Žene nikada nije jednostavan ni iskren, čak ni sa samim sobom. Naravno, on govori sve i bez ostatka. Svu istinu i samo istinu: to je prokleta, ali i sveta istina. Njegova autobigrafija nije autobiografija ili to jeste samo na prvi pogled. To je prokleta, ali i sveta kosmogonija. Njegove priče nisu priče; one vas zapanjuju i fasciniraju: ali vi verujete da vam te priče pričaju činjenice, a onda odjednom shvatite da vam one opisuju rituale; ako govori o vašljivim prosjacima i beskućnicima u barselonskoj četvrti Bario Čino, on to čini samo zato da bi postavio egzistencijalna pitanja. On je Sen-Simon tog Dvora čuda. Njegove uspomene nisu uspomene, one su tačne, ali su uklete; o svome životu on govori kao jevanđelista, kao začarani svedok…
Međutim, ako budete umeli da zapazite tanku liniju koja razdvaja mit koji otkriva od mita koji skriva, pred vama će se ukazati istina koja je strašna.
Žan-Pol Sartr
