Jednog dana brat Zec i brat Lisac i brat Rakun i brat Medved i čitav čopor drugih životinja krčili neku guštaru da poseju purenjake, a sunce nekako prigrejalo pa bratu Zecu dosadio posao al’ nije hteo da se pokaže pred ostalima, da ga ne nabede da je len. I dalje je odvlačio šiprag i slagao ga na gomile, pa tek u neke viknuo da mu se trn zabo u ruku i izgubio se da potraži kakav debeo ‘lad da se pošteno odmori. Nije dugo tražio, kad naiđe na bunar s vedrom na vretenu.
— Izgleda da je o’de najdeblja ‘ladovina, — reče brat Zec, —pa što da i dalje tražim. Sešću u vedro da malo prodremam.
Ni pet ni šes’, skoknu u vedro i taman se lepo namesti, a vedro krenu u dubinu. Da si samo video što se brat Zec uplašio. Prosto ga spopalo sto groznica. Znao je odakle je došlo, al’ nije znao gde će svršiti. Vedro učas bućnu u vodu i poče da pliva, al’ brat Zec ni živ ni mrtav. Mislio je da mu je kucnuo poslednji čas, pa se samo šćućurio u klupko, treso se ko prut i cvokoto zubima.
Brat Lisac je uvek držo brata Zeca na oku, na kad se on izgubio s krčevine, brat Lisac se polako odšunja za njim. Znao je da brat Zec sprema nekak’u ujdurmu, pa je otvorio četvore oči i pratio ga u stopu. Brat Lisac je vido kad je brat Zec došo do bunara i stao; vido je i kad je skočio u vedro i kad je volšebno nesto u dubinu, pa je prosto naprosto zino u čudu.
Sede u šiprag i razmišlja i razmišlja, al’ nikako da u’vati ni za rep ni za glavu šta to treba da znači. Najposle će samom sebi:
— E, pokojne mi babe, da mi je ovo nekom reko ne bi’ mu verovo. Brat Zec mora da krije pare u tom bunaru; a ako to nije, sigurno je tamo dole otkrio rudnik zlata; a ako ni to nije, sad ću ja videt šta on traži tamo.
Brat Lisac se prikuči malko bliže i oslušnu, al’ ne ču nikak’o komešanje. Privlači se i privlači, a ipak ništa ne čuje. Naposletku se došunja do samog odseka i gvirne dole, al’ nit’ šta vidi, nit’ šta čuje. Dotle se brat Zec prosto ukočio od straha, pa ni da mrdne, da se vedro ne prevrne i ne istrese ga u vodu. Veze on u sebi molitve na vagone, a brat Lisac vikne:
— Ej, brate Zeče! Kome si to otišo u goste?
— Ko? Je l’ ja? Evo pecam ribu, brate Lišče, — odgovori brat Zec. — ’Oću da vas iznenadim gomilom ribe za ručak, pa evo me tu, a tu su i ribe. Pecam somove, brate Lišče, — veli brat Zec.
— Ima l’ i’ mnogo, brate Zeče? — polakomi se brat Lisac.
— Ima, ima, brate Lišče . . . tušta i tma. Baš vidim jednog grdnog sominu u vodi. Siđi da mi pomogneš da ga izvučem, brate Lišče, — dovikne brat Zec iz bunara.
— Kako da siđem, brate Zeče?
— Skoči u to drugo vedro, brate Lišče, pa ćeš se spustit bez po muke.
Brat Zec je govorio tako veselo i tako meketao da brat Lisac odma’ uskoči u drugo vedro što je visilo gore na vretenu i krenu u dubinu, a kako je bio teži, povuče brata Zeca gore. Kad su se na po puta mimoilazili, brat Zec zapeva:
— Zbogom, brate Lišče, stići ćeš na metu; tako je to uvek na ovome svetu; dok jednom ne mrkne, drugome ne svane — čuvaj bundu svoju, moj mili prikane.
Čim stiže gore, brat Zec iskoči iz vedra, otkaska gazdi bunara i javi mu da je brat Lisac sišo u bunar i muti mu vodu. Posle otkaska natrag do bunara, pa vikne dole bratu Liscu:
— Evo ide gazda, besan do zla boga. Čim te izvuče, a ti brzo … noga!
E, posle valjda po sata, obojica su opet bili na krčevini i radili ko da nikad u životu nisu ni čuli za nekakav bunar. Samo što brat Zec ponekad prasne u sme’, a brat Lisac se kiselo namršti, ko da se najeo divljih’ jabuka.
Bajka američkih Crnaca
