„ Stabla divljih kestenova u našoj ulici dodirivali su se svojim najisturenijim granama, stvarajući trem. Između tih golemih arkada pružali su se svodovi obrasli lišćem kao bršljanom. Čitava ta arhitektura stajala je u dane ravnodnevnice, ili u obične dane bez vetra, nepokretna i stabilna u svojim smelim konstrukcijama, samo bi sunce s vremena na vreme hitnulo svoje uzaludne bandarilje kroz gusto lišće. Probivši se kroz granje, kose i izukrštane, one bi treperile neko vreme od sopstvenog zamaha, zatim bi se istopile i kanule na tursku kaldrmu kao kap tečnog srebra“.
Navedeni odlomak iz Kišovog mladalačkog romana Bašta, pepeo (pridev mladalački kod autentičnog pisca ima funkciju priloške oznake za vreme, a kod drugorazrednog je alibi za stilsku neujednačenost!) predstavlja važnu tačku njegove literature. Ulica divljih kestenova, a u stvarnosti Kišovog detinjstva Bemova ulica, davno je izgubila svoj originalni uzorak, tako da bi današnji „potomak“ negde u Novom Sadu, bio podjednako lažan kao i bilo koja nasumice odabrana ulica. Jednom umetnički ovekovečena stvarnost iz pera velikog pisca gubi mogućnost opklade, i onaj imitirajući otisak postaje original, dakle, samo umetničko delo.
I zato ne tražite u stvarnosti Ulicu divljih kestenova. Taj senoviti tunel, kojim se ulazi u književni (i jedini) svet Danila Kiša, postoji samo u njegovim knjigama. Imitirati literaturu u stvarnosti je svakako banalno, međutim, ne može svaka ulica poneti ime Danila Kiša, jer kao što mu ne bi priličilo da svojim imenom obeleži široki bulevar negde na Novom Beogradu (to se prepušta herojima, bratstvu dželata i mučenika), tako ne bi trebalo da bude šifra periferijskog sokačeta. Toliko lepih i tihih skverova ima po satelitskim naseljima oko Beograda, iako bi Kiš možda zaslužio i Zvezdaru, te pretpostavljam da izbor ulice ne bi trebalo da bude slučajan.
Slučajno sam saznao da u Beogradu postoji ulica Danila Kiša, i to u predelu Crvenog krsta. Kada sam sišao iz trolejbusa, jednu stanicu posle pozorišta na Krstu, i pošao desnom stranom ulice Vojislava Ilića, posle pedesetak metara ugledao sam plavu tablu: ulica Danila Kiša. A ta ulica je strma padina omeđena sa tri stambene zgrade, međutim, ulica Danila Kiša ima samo jedan broj, jedan ulaz, dok one druge dve zgrade (mogući brojevi 2 i 3 ) licem gledaju na okolne ulice. Jedinu nadu budi gradilište u dnu padine, sa desne strane, koje će možda jednom ponuditi zgradu čiji ulaz će gledati na ulicu Danila Kiša. Tako bi se pojavio i broj 2, pa bi svaka strana pomenute ulice imala barem po jedan broj, ovako, to je ulica sa samo jednom stranom. Istina, ako sledimo moguću linuju Ulice Danila Kiša, suočavamo se sa zidom koji krije voćnjak i prizemnu kuću. Možda je po nekom urbanističkom planu taj deo predviđen za rušenje, ali u tom slučaju će još dugo, dugo ulica Danila Kiša imati samo jedan broj.
Iako nisam sklon da u svakom javašluku vidim zaveru, smišljenu pakost, opet ne mogu tek tako odbaciti „podmuklo dejstvo biografije:“ Verovatno bi se neka drugačija biografija izborila za lepšu ulicu, za ulicu sa barem dva broja. Da li je u Kišovom slučaju sve samo puka slučajnost?
Davno sam u jednom tekstu definisao iritirajući faktor kod Danila Kiša, njegovo nepristajanje na kompromise, na politiku književnih kuhinja, nepristajanje da mu kolega bude svako ko koriči vlastitu glupost. Time je ukinuo mogućnost upotrebe posle smrti, a baš momenat upotrebe u kulturi kao što je naša određuje mesto koje dnevna politika daje besmrtnicima. Postoje umetnici koji u javnoj komunikaciji zaobilaze crne tačke, i oštricu usmeravaju na benigna mesta političke hijerarhije uspevajući (svakako, u prećutnom dogovoru sa vlašću) da se okite odrednicom disident. Kiš je uvek pogađao u pravo mesto, ostavljao parotine u duši onih polutana koji veruju da umetnik ima jedan registar za život, a drugi za umetnost. A svako ko kida granicu između života i smrti, drznik je koji želi da od horizonta stvori kopno. Kiš nije ostavljao mogućnost za pontone.
Teško mogu da poverujem da je igrom slučaja ulica sa jednim brojem ponela Kišovo ime. Verovatno je to kazna za nemogućnost upotrebe velikog pisca, jer njegova veličina nema monetu na srpskoj pijaci. To je kazna za onu neprevaziđenu definiciju nacionalizma kao kolektivne paranoje koja je upućena i kolegama po peru, kolegama u narodu mnogo slavnijim, ali za literaturu manje postojećim.
Kiš je u jednom intervjuu rekao da ima maniju da iste odlomke iščitava i po stotinak puta, sve dok mu ne dosadi sopstveni rukopis. “Posle tog dugog ponavljanja, recimo da je to što preostane bilo ono što je stvarno uspelo da se odupre mojoj mašini za dosadu.” Za pravog pisca to je najuzbudljivija faza pisanja, zapravo bez tog sloja pisanje se ne može nazvati stvaralačkim činom. Ali, nemaju svi pisci mašinu za dosadu. Naši veliki nacionalni feljtonisti tu poslednju fazu pisanja prepuštaju lektorima, jer pisanje je za njih čista deskripcija, glas sveznajućeg pripovedača pored vatre, na seoskom prelu, a umetnički domet zavisi o lektorima. Pre svih, Kiš je svojim darom njih uvredio, ne ostavljajući im mogućnost utehe.
Svi pravi čitaoci, na putu u carstvo književnosti, prolaze Ulicom divljih kestenova koja se nekad zvala Bemova ulica. A svaki takav čitalac u svojoj svesti izgradi jednu verziju ulice. Koliko hiljada Ulica Danila Kiša postoji i postojaće u svesti budućih čitalaca. A pisci “ kartografi” boreći se za “ carstvo nebesko” izgubiće ono jedino nebo. I zato, budimo darežljivi prema našim nacionalnim feljtonistima (koje generali i političari od milja zovu književnici), i podarimo im široke bulevare i trgove, kad su već lektori bili škrti i lišili ih reči bez kojih nema dobre literature.
Tako to biva u kulturama gde se brzo smrkava.
Dragan Velikić
