Piše: Žan Lakrijer
Mračni oganj
Nepravda vlada vaseljenom. Sve što se u njoj gradi, što se razgrađuje, žigosano je pečatom gnusne propadljivosti, kao da je materija plod neke sablazni u okrilju ništavila.
Sioran, Kratak pregled raspadanja
Znati naše stvarno stanje, znati pod kakvom smo čudesno gustom tminom, množinom talasa i uzastopnih krugova osuđeni da živimo, u kakvim pećinama i u kojim morskim bezdanima vegetiramo, atrofiramo, bespomoćni, kao čovečje ribice, slepi crvi što žive u ponorima, goli i beli, još tačnije albinosi, jer i belo je već boja, znati to jeste prva etapa gnostičke misli.
Tim oštrim pogledom koji su okretali nebu, gnostici su gledali i ovu našu zemlju. Tlo Egipta, sažeženo sunčevom jarom, sačinjeno od pustinja i od bezvodnih planina ili, u dolini Nila, muljevitih baruština, oblasti gde vrvi život u korovu, može biti da je rodilo te slike koje su oni gradili o našoj planeti. Jer, ta je zemlja oblikovana oštrim kontrastima, bespoštednom borbom između zaslepljujuće svetlosti dana i ledene noćne tmine, kao da ni sami elementi nisu mogli ništa drugo nego da se sukobljavaju jedni sa drugima, da se bore u krugovima vremena.
Pamtim jednu noćnu šetnju, u ranu jesen, u okolini Aleksandrije. Zvezde su sjale čudesno jasno. Sa zemlje se dizao ka nebu oblak isparenja s kojim su se mešali smolasti ambrini mirisi močvara. To kristalno nebo, tako čisto da nijedna zvezda nije treperila i to tlo iz koga bije jara, iz koga život prosto kulja u mlazevima, pokazivalo je dva nepomirljiva lica stvarnosti: hladnu nepomičnost nebeskog beskraja i zbrkani vrtlog u kome, pomešana sa zemaljskim znojem, trepti izmaglica vonja i smradova trule materije.
Ali, uistinu, ni nebo, ni zemlja, ni vonj, pa ni, s one strane ovih osnovnih datosti, zbrka istorije i poremećenost sistema, u vreme u kom življahu gnostici, ne mogu baš sasvim da objasne taj nemilosrdni pogled uprt u naš svet.
Oseća se da je njihovo viđenje zemlje i čoveka bilo diktirano jednim opštim osećanjem spram materije, punim gađenja, ali i opčinjenosti. Nije da su bili nesposobni da osete lepotu sveta ili neba. Jedan mladi aleksandrijski gnostik, preminuo u sedamnaestoj godini, Epifan, napisao je o zemlji, o suncu, pravdi i ljubavi jedan od najzanosnijih tekstova koji se mogu zamisliti. Ali, ono što ih nadasve opseda u prisustvu takve materije, njene neprozirnosti, njene gustine, težine (a tu težinu, tu materijalnost, prozirali su i u vazduhu samom, i u naizgled najtananijim stanjima, treperenju vode, pustinjskom vetru, svetlucanju zvezda), ono što ih opseda jeste nepodnošljivi osećaj da je ta paralizujuća materija proizvod greške, devijacije kosmičkih struktura, da je samo imitacija ili karikatura prapočetne materije višeg sveta. Otežalost, ukočenost suđena svemu što živi i što postoji – od vazduha do kamena, od insekta do čoveka – jeste nedopustiv okov, nepodnošljivo prokletstvo.
A posledice su toga višestruke. Jer, težini same materije, nezgrapnosti živih tela, kobno se dodaju otežalost i nezgrapnost duha. Naše je mišljenje žigosano istim ograničenjima kojima i naše telo, udara o iste zidove, teža i samo pod istim pritiskom. To težanje duha – inherentno materiji od koje smo sačinjeni – većina gnostika dočaravala je prostom i rečitom slikom: slikom sna. Za svest je san ono što je težina za telo: stanje smrti, inercije, okamenjenost psihičkog. Mi spavamo. Provodimo život spavajući. A samo oni koji to znaju mogu, ipak, da se ponadaju da će da razbiju te zidine inercije duha, da probude u sebi iskru koja, svemu tom uprkos, počiva u nama, kao pukotina u telesnoj tmini.
Probuditi se, biti budan, bdeti, izrazi su koje stalno susrećemo u gnostičkim tekstovima. Ako je Hermes jedan od omiljenih bogova njihovoga panteona, to je zato što je u punom smislu Probuđen, onaj kome je još Homer pripisivao moć da „svojom zlatnom palicom usnulima otvara oči” . A pošto je, u drevnoj mitologiji, Hermes bio i ono što se visokoparno naziva psihopomp, što će reći pratilac duša u carstvo mrtvih (gde ih je vodio do suda trojice paklenih) smatran je i onim koji, čak i u carstvu seni, drži oči širom otvorene kao živ, i ostaje budan i u srcu smrti. Šta, inače, vrede imena i atributi onih koje su gnostici uzdigli u rang Inicijatora?
Ono što je važno jeste da se, iza zavrzlama mitologije ili teorijskih sistema, pročita postojanje i traženje tačno određene askeze i moći: držati oči otvorene, odagnati san, probuditi se u punoj svesti o samome sebi.
Ako su, dakle, gnostici smatrali san najzlokobnijim stanjem života, to nije bilo samo zato što je san prividna smrt, nego i zato što on podrazumeva vraćanje nepomičnom, prepuštanje sveopštoj inerciji sveta. Endimion, mlađani i lepi pastir iz grčke mitologije, koga je Selena, Luna, zatekla icdne noći kako spava i u kog se tako ludo zaljubila da je preklinjala Zevsa da ga nikad ne probudi – tako da je Endimion ostao večno mlad, ali je to platio večitim snom – taj prerano Usnuli, taj živ Balsamovani bio je za gnostike slika i prilika našega stanja i dokaz očite izopačenosti bogova ili lažnih bogova odgovornih za svet. Primorati mladoga, lepoga čoveka da nikada više ne oživi, a ne ubiti ga, zar to nije vrhunac sadizma koji samo bog može da zamisli, jer je duhovno opremljen bolje nego čovek? Eto na šta nas je prisilio odvratni demijurg, ogavni eon koji je, u prapočecima vremena (koje je, uostalom, kao i težinu, morao prouzrokovati upravo on, pošto je vreme, za gnostika, stanje svojstveno prokletoj tvari), izopačio povest sveta: da čitav život prespavamo i ne znajući, a da nas toga, kao ni Endimiona, ne izbavi ni sama smrt.
Drugim rečima, izgleda očigledno bar to da je naš svet, svet mračnog ognja, prostor zla. Taj termin ovde ne treba razumeti u moralnom, nego u biološkom smislu. Zlo je postojanje same materije, kao parodije stvorenja, krivotvorenog uređenja prvobitnoga semena; ta usnulost duše nagoni nas da kao stvarno prihvatamo ono što je tek varljivi svet snova; to su sve datosti – danas bi se reklo sve strukture – našeg svagdanjeg sveta. On iz svake svoje pore izlučuje zlo, a naše misleno biće vezano je za zlo jednako neizbežno kao što je naše fizičko biće vezano za ugljenik naših jedara. Na ovoj razini, naravno, hvata nas neka vrsta vrtoglavice dok u užasima mogućeg sveta prebrajamo račvanja tog metastaziralog raka. Kupamo se u zlu kao u nekom zagađenom moru i nikakav „deterdžent” duše – ako ne, upravo, onaj koji predlaže gnoza – nije sposoban da nas od njega opere.
Otud temeljno iskvaren karakter svih ljudskih preduzeća i ustanova: vreme, istorija, vlast, države, religije, rase, nacije, svi ti pojmovi, svi ti sistemi koje je stvorio čovek, okaljani su tim prvotnim nedostatkom.
Šta god da su o tome rekli brojni istoričari gnoze, verujem da su neki gnostici do tih prilično obeshrabrujućih zaključaka došli pre razboritim posmatranjem prirodnoga sveta i ljudskoga ponašanja, nego primenom nekakvog sistema. I najbeznačajnija činjenica terala ih je da misle da nam se zle sile neprestano obrušavaju na glavu. Tako je i najprostiji, pritom i najneizbežniji fenomen, fenomen ishrane, mogao za gnostike da bude tipičan primer toga zlokobnog ustrojstva: jer, ishrana, održavanje života, znači upravo smrt drugih živih vrsta. Svako rođenje, svako produženje života širi polje smrti. To je beskonačni krug, jednako vrtoglav kao i zvezdani kovitlac ili tok vremena.
U tom beskrajnom krugu, već prosta činjenica da živimo, dišemo, hranimo se, spavamo, snevamo, uključuje postojanje i širenje zla. Ono što će darvinisti kasnije nazvati borbom za opstanak i prirodnom selekcijom, ukazivalo se u očima gnostika kao očigledan dokaz temeljnog nedostatka sveta. Ali, ta urođena mana u kojoj su Jevreji i hrišćani videli otisak istočnoga Greha, dakle, odgovornost samoga čoveka, gnosticima se, naprotiv, ukazuje kao stanje nametnuto čoveku. Ovaj nema ama baš ništa sa prokletstvom koje ga pogađa: istinsku odgovornost za to snosi onaj izopačeni sadist, demijurg, koji se drznuo da, do najsitnijih pojedinosti, zamisli jedan ovako surov svet.
Jer, konačno, da je ovaj svet delo dobrog i pravednog Boga – a ne neveštoga i u biti zloga demijurga – onda bi tom bogu trebalo pripisati najpodlije misli, najsramnije snove, neizrecive primisli. Kako bi jedan vrhovni Bog mogao da zamisli neverovatne spojeve, mehanizme, razaranja, pokolje, uništavanja, koji čine život sam? Kakav bi izopačeni duh mogao, za parenje bogomoljke, da smisli da ženka mužjaku otkida glavu i da ga proždire? Kakvo je biće neizmernoga sadizma moglo da izmisli umrtvljujući ubod ose peskorovke u telo gusenice koju larva krilatog insekta guta živu? Ko se drznuo, samo da smrsi puteve kopulacije, da smisli onaj ogavni seksualni organ u kornjače – kloaku? Koji je paranoični demijurg došao na ideju da stvori bonelije, morske crve čija ženka, stotinu puta manja od mužjaka, živi u jednjaku svoga partnera, ako se partnerom može nazvati monstrum u kome ona parazitira, a da to i ne zna? Ko je odredio, predvideo, osigurao sve te nastrane procese, skrajnute puteve, mnogostruka račvanja života?
Naravno, ja se ovde, namemo, izražavam savremenim terminima. Gnostici, bez ikakve sumnje, nisu poznavali običaje peskorovke, bogomoljke, niti bonelija. Ali, svet prirode njihovog vremena nudio im je druge, ne tako suptilne ali isto tako uverljive primere sveopšte niskosti sveta. I samo postojanje seksa nije moglo da bude ništa drugo nego izum nekog neurasteničnog bića, i nije slučajno to što su neki psihoanalitičari otkrili u gnostika stav spram rađanja i produženja vrste čudnovato blizak njihovom vlastitom.
Ovaj inventar račvanja zla, planetarnog raka koji razjeda sve do samog neba, koji prožima sve naše ćelije, sve naše misli, moći ćemo podrobno da nastavimo u društvu samih gnostika. Za sada, izgleda da smo usvojili da je krug mračnoga ognja u kome počiva naša zemlja, pre svega, proctor zla, suptilnog, molekularnog zla koje pada sa Zvezda poput noćne rose, prekriva i briše sve, čak i naše mišljenje. Kako onda da se, u ovome svetu izjedenom tom nebeskom rđom, koga od carstva svetlosti razdvaja prava vaseljenska reza, gnostik ne oseća isto kao robijaš deportovan na neku prokletu planetu, izgnanik, tuđin izgubljen usred neprijateljski nastrojenog sveta?
Nastaviće se
