Dablinci, zbirka kratkih priča Džejmsa Džosa koje prikazuju svakodnevna iskušenja i nevolje stanovnika njegovog rodnog grada objavljena je bez ikakve pompe u junu 1914, ali — s obzirom na ogromnu književnu važnost njegovih narednih dela kao što su Portret umetnika u mladosti i revolucionarno modernističko remek-delo Uliks iz 1922 — ono je od tada poraslo na značaju.
Ali Dablinci se nisu pojavili niotkuda. U stvari, njihov autor — i njihov budući izdavač — izgurali su bolnu devetogodišnju borbu pre nego što je knjiga stigla do štampe. Priča o tome kako su Dablinci konačno objavljeni je fascinantna priča o umetničkoj frustraciji i upornosti uprkos godinama odbijanja.
Portert autora kao učitelja
Krajem 1904, Džojs je živeo u inostranstvu u samovoljnom egzilu — delimično iz političkih razloga, a delimično zato što je pobegao sa svojom ženom Norom — kada je objavio tri kratke priče („Sestre“, „Evelin“ i „Posle trke”) u nedeljniku pod nazivom The Irish Homestead. Autor je mislio da bi sledeće godine mogao da objavi zbirku priča i za nju je napisao još devet priča; dok je pokušavao da zaradi za život predajući engleski jezik u školi jezika “Berlic” u Trstu 1905. godine, Džojs je poslao zbirku poznatom londonskom izdavaču Grantu Ričardsu na razmatranje.
Ričards je na kraju prihvatio rukopis početkom 1906. godine, a u februaru je Džojs poslao novu priču pod nazivom „Dva zavodnika“ za knjigu. Izdavač je brzo sastavio ugovor za nestrpljivog — i finansijski sputanog — pisca u egzilu koji će ga potpisati u martu te godine. I tada su počele nevolje.
Veliki krvavi problem
Ričards se nije potrudio da pročita „Dva zavodnika“ pre nego što je lekturisane priče poslao u štampariju. U to vreme, engleski zakon je nalagao da je štampar jednako kriv za bilo kakvu optužbu za opscenost kao i pisac knjige, a nedugo nakon što je Ričards poslao rukopis, štampar je obavestio izdavača da u pričama ima „opscenosti“. Zamerke su se odnosile na delove u priči „Partneri“, gd se opisivala muška i ženska anatomija, a u priči „Milost“ neodobravajuća je bila upotreba reči „krvavo/prokleto“ (bloody u originalu, prim. prev.) na mestima poput ovog: „Zatim, ima prokleto veliku činiju kupusa pred sobom na stolu i prokleto velik kašiku kao lopatu“.
Ričards, koji je upravo bio ponovo pokrenuo svoju izdavačku delatnost nakon što se oporavio od bankrota, hteo je da bude siguran da neće imati problema sa zakonom. Izdavač je rekao Džojsu da je potrebno uneti izmene. Ali nakon što je čuo koji odlomci su bili problematični, autor je istakao da se reč „prokleto“ više puta pojavljivala na drugim mestima u zbirci — i to u gorim kontekstima, poput: “Evo, ja to ovako vidim: ovaj druškan najzad dolazi na presto pošto ga je majka držala po strani dok nije osedeo” i “ako iko pokuša da se na sličan način našali s njegovom sestrom, sasuće mu sve zube u grlo, tako mu svega” u “Pansionu” (Prevod za oba primera je preuzed iz LOM-ovog izdanja “Dablinaca”, prim. prev.)
„Pisao sam knjigu veoma pažljivo “, rekao je Džojs u pismu Ričardsu, „uprkos stotini poteškoća i u skladu sa onim što shvatam kao klasičnu tradiciju moje umetnosti.“ Ipak, sa velikim ogorčenjem, on je je u julu 1906. poslao potpuno izmenjen rukopis. Uneo je i novu priču pod imenom “Oblačić”, a navodno upitna upotreba reči „prokleti“, kao i uvredljivi delovi „Protivnika“, su uklonjeni. Tu se nalazila i prateća poruka izdavaču: „Mislim da sam naneo štetu pričama ovim izbacivanjima, ali iskreno verujem da ćete prepoznati da sam se trudio da pošteno izađem u susret vašim željama i skrupulama.”
Pisac, hiljadama milja udaljen od izdavača, željno je očekivao odgovor iz Londona o svojim sada bastardiziranim pričama. U septembru ga je konačno dobio: Ričards je potpuno odbacio izmenjenu verziju, ali je drsko implicirao da je zainteresovan za Džojsov novi autobiografski roman (koji je na kraju objavljen kao Portret umetnika u mladosti) sa mogućnošću da se kasnije ponovo vrati kratkim pričama.
Umoran od tenzija, Džojs je odmah angažovao advokata sa namerom da tuži Ričardsa zbog kršenja ugovora, ali su ga ubrzo odgovorili od toga. Umesto toga, Džojs se fokusirao na svoju prvu knjigu pesama Kamernu muziku, koja je objavljena početkom 1907.
Ta mala prekratnica, za koju je Džojs verovao da će pomoći da se objave Dablinci, nije imala nikakvog uticaja; između novembra 1907. i februara 1908. zbirku su brzo odbila najmanje četiri različita izdavača, i iako je izazvala početno interesovanje kompanije Maunsel & Co. iz Dablina, Džojs je bio toliko rastrojen zbog svojih propalih napora da mu je trebalo godinu dana da skupio hrabrost da im pošalje rukopis — što je konačno i učinio u aprilu 1909. Pozitivan odgovor te izdavačke kuće podstakao je emotivno osnaženog Džojsa da otputuje u Dablin da se sastane sa suosnivačem kompanije Maunsel & Co. Džordžom Robertsom, što je dovelo do toga da novi ugovor pisac potpiše 19. avgusta. Ali predstojalo je još nevolja.
Kraljevski zastoj
Nakon potpisivanja ugovora, Džojs se vratio svom učiteljskom poslu u Trstu. Oktobra 1909. vratio se u Dablin kako bi nadgledao otvaranje prvog gradskog bioskopa, “Volta Sinematograf” — gde je učestvovao u koordinaciji i pronalaženju investitora — i da pregleda izmene u Dablincima pre objavljivanja. Štampa je, međutim, odložena do sledeće godine zbog već poznatih pritužbi: Roberts se plašio potencijalnih problema zbog, kako je smatrao, „opscenih“ pasusa, posebno delova iz priče „Bršljanov dan u prostorijama odbora“ koji je navodno klevetao nedavno preminulog kralja Edvarda VII.
Uprkos Džojsovoj daljoj kapitulaciji da napravi još promena, Robertsovi ogromni prigovori primorali su izdavača da odluči da će objavljivanje biti odloženo na neodređeno vreme. Džojs je bio razumljivo utučen ovom odlukom. „Nadam se da će ono što će objaviti možda ličiti na rukopis o kojem sam razmišljao i na koji sam utrošio vreme“, napisao je Robertsu. Ali barem je bio zauzet sa Voltom… sve do jula 1910. godine, kada su ga finansijske poteškoće i nesuglasice sa menadžmentom dovele do toga da u potpunosti prestane da se bavi bioskopom.
Zato se Džojs ponovo fokusirao na svoje stare projekte, Dablince i Portret umetnika u mladosti. Pisac i Roberts su napredovali do kraja 1910, sa Džojsom koja je nevoljno, ali prijateljski uneo izmene kako bi uklonio navodne opscenosti u pričama, i knjiga je konačno imala zakazan datum objavljivanja – 20. januar 1911. Ali nakon što se Džojs pobunio protiv Robertsovih zahteva da se uklone sve reference na kralja u „Bršljanovom danu u prostorijama odbora“, izdavač je ponovo odlučio da Dablinci budu odloženi.
Znajući koliko je Džojs bio očajan, Roberts se do kraja posvađao sa piscem — koji je još uvek bio u Trstu — terajući ga da pristane na svaki njegov zahtev. Ali Džojs nije odustao, pa je čak pokušao da parira Robertsovom nečuvenom ponašanju: napisao je pismo samom kralju Džordžu V zajedno sa obeleženim odlomcima iz „Bršljanovog dana u prostorijama odbora“, ljubazno pitajući Njegovo Veličanstvo da li su uvredljivi za njegovog mrtvog oca. Džojs je tražio da ga kralj „obavesti da li po njegovom mišljenju pasus (određene aluzije koje je iznela osoba iz priče na idiomu njene društvene klase) treba izbaciti kao uvredljiv”.
Iznenađujuće, Džojs je dobio odgovor – ali ne od samog kralja. Umesto toga, odgovor je stigao od kraljevog sekretara, koji je rekao da „nije u skladu sa pravilima da Njegovo Veličanstvo izražava svoje mišljenje u takvim slučajevima“.
Prolaz džinova
Pošto ga je sopstveni izdavač ostavio po strani — da ne pominjemo engleskog kralja — Džojs je odlučio da se oslobodi frustracije tako što je napisao tekst o problematičnoj istoriji izdavanja Dablinaca koji je poslao irskoj štampi. Nazvao ga je „Zanimljiva istorija“ i uključivao je navodno skandalozan odlomak iz „Bršljanov dan u prostorijama odbora“ kojem se Roberts usprotivio. Ako to štampa bude objavila, mislio je Džojs, zašto onda ne bi mogao Roberts?
Bila je to dobra ideja, ali nije imala efekat kakvom se Džojs nadao. Nekoliko irskih novina je objavilo tekst, ali nije došlo ni do kakve promene, što je primoralo neprestano tlačenog pisca da ode u Dablin i suoči se sa svojim izdavačem licem u lice.
Kada je video Džojsa u kancelarijama Maunsel & Co., Roberts ga je uporedio sa masivnim kamenim liticama u Severnoj Irskoj, rekavši: „Prolaz divova je meki git u poređenju sa vama“, a izdavač je bio primoran da obrati pažnju na “slona u sobi”. Roberts je objasnio da je polako shvatio kako je knjiga „antiirska“ i da bi objavljivanje takve knjige garantovalo da će firma izgubiti novac. Dalji sastanci su imali još strožije zahteve od strane Robertsa: on je želeo da Džojs izmeni izmišljena imena pravim nazivima mesta koja su se nalazila u „Protivnicima“ i da potpuno izbaci pojedine priče, na šta je Džojs – bez sumnje iscrpljen – pristao. Roberts je takođe zahtevao pismo, sastavljeno od strane nekog advokata, u kojem se navodi da jezik u „Bršljanovom danu u prostorijama odbora“ nije klevetnički.
Džojsov advokat se povinovao, ali u potezu koji nije bio u korist iznurenog pisca, u pismu se tvrdi da, iako je jezik u „Bršljanovom danu“ bezopasan, druga priča u zbirci „Susret“, može biti klevetnička. Kasnije je otkriveno — bez Džojsovog znanja, a Roberts je to negirao — jedan od najvećih klijenata Maunsel & Co. bila je Lejdi Aberdin. Kao supruga šefa Irskog komiteta za predostrožnost, koji bi mogao da da podnese tužbu na osnovu optužbi za klevetu, verovatno je vršila pritisak na Robertsa da odbije Džojsovu knjigu.
Na kraju, nakon više zahteva koji su razvodnjili Džojsovu originalnu ideju, izmenjena verzija Dablinaca stigla je do štampe. Ali pre nego što je knjiga mogla da bude štampana, izvorna verzija je potajno uništena – mada je Džojs pre toga uspeo da nabavi kompletan primerak. Detalji o tome kako je Džojs došao do toga još uvek su misterija; sve što je rekao jeste da je kopiju dobio „na prevaru“.
Posle ovog udarca, Džojs je odlučio da se vrati u Trst – ali pre toga je sastavio autobiografsku pesmu pod nazivom „Gas iz gorionika“, kritikujući Robertsa kao izdavača i zbog svega kroz šta je zbog njega prošao. Džojs se nikada više nije vratio u Dablin.
Napokon
Sledećih nekoliko godina bila su mračna vremena za Džojsa, koji se borio da finansijski izdržava svoju porodicu i sebe psihički dok je završavao Portret umetnika u mladosti i započinjao Uliksa. Zatim je u decembru 1913. stiglo pismo od Granta Ričardsa – prvobitnog izdavača koji je odbio Dablince – u kojem se raspitivao o zbirci. U međuvremenu, Džojs je zapeo za oko londonskom književnom časopisu The Egoist — koji je vodio Ezra Paund, a na kraju su ga uređivali Hilda Dulitl i T.S. Eliot — i Ričards, inspirisan takvim književnim uticajem, odlučio je da ipak želi da kod njega budu objavljeni Dablinci.
Osam godina nakon što je potpisao svoj prvi ugovor sa Ričardsom, Džojs je potpisao drugi, koji je predviđao da Džojs neće primati tantijeme za prvih 500 primeraka knjige i da mora lično da otkupi 120 primeraka. Kasnije je krajem aprila odobrio izmene (koje mu na kraju nisu bile po volji zbog malih nedoslednosti, uključujući korišćenje navodnika umesto crtica).
Konačno, posle devet dugih godina, Dablinci su objavljeni 15. juna 1914. u tiražu od 1250 primeraka. Iako je debitovala sa generalno pozitivnim kritikama, u prvoj godini, knjiga je prodata u samo 499 primeraka – jedan manje od cifre od koje je Džojs na osnovu ugovora mogao da profitira. Ričards je na kraju prešao na objavljivanje Portreta umetnika u mladosti — smatrao je to „prilično beznadežnim“ — ali će objaviti Džojsovu dramu Izgnanici, 1918. Osvrćući se na ta frustrirajuća vremena, Džojs je rekao piscu i pesniku Vilijamu Batleru Jejtsu: „Nadam se da će sada stvari konačno početi da idu malo lakše za mene, jer je, istinu govoreći, veoma zamorno čekati i nadati se toliko godina.“
I zaista, odatle su stvari išle malo lakše. Dablinci su 1916. godine pronašli američkog izdavača, ojačavši Džojsov književni profil i zloglasno ga gurajući širom sveta. Ali njegovo monumentalno remek-delo Uliks, objavljeno 1922, učinilo ga je jednim od najpoznatijih pisaca u istoriji.
Piše: Šon Hačinson
Izvor: mentalfloss.com
Prevod:
Danilo Lučić
