Povezanost.
Poslednju veliku prašinu u svojoj domovini Tomas Bernhard je nadigao posle smrti, februara 1989, testamentom, kojim je izričito zabranio publikovanje i teatarsko prikazivanje svih svojih dela unutar granica Austrije. Ipak, njegov univerzalni naslednik, polubrat Peter Fabjan, dopustio je izuzetke u pogledu izvođenja komada tako da su od 1999. postale moguće nove inscenacije, s tim da u međuvremenu nisu bile skidane ni one koje su u momentu objavljivanja testamenta bile na repertoaru Burgteatra. Nejasno je međutim kako je tu zabranu mimoišlo i novoobjavljivanje takozvanih autobiografskih spisa,1 pet, u celinu povezanih, romana autobiografskog karaktera, jer je izdavač koji ih je u kontinuitetu od 1975. do 1984. objavljivao kao prva izdanja posle dvodecenijske pauze ponovo postao Rezidenc Ferlag iz Salcburga.
Gerhard Amansahuzer bio je, opet, stalni autor istog izdavača, sve do trenutka dok nije došlo do sporazumnog razlaza, kad je prešao u Bibliotek der Provinc iz Vajtre koja mu je iznova objavila celokupna dela, nastavila da objavljuje nova i, kako se danas smatra, zapravo najbolja, i tako revitalizovala već zaboravljenog, samoizolaciji posvećenog, pisca. Ipak, na inicijativu Rezidencverlaga njihova saradnja je iznova pokrenuta u ograničenom obliku, naime u projektu publikacije autobiografskog karaktera koja se pojavila 2001. pod naslovom Als Barbar im Prater.2 Radi se o knjizi sklopljenoj od već ranije, u drugim kontekstima, objavljenih tekstova autobiografskog karaktera, pisanih uobičajenim autorovim esejističkim izrazom, povezanih novim tekstovima nastalim transkripcijom živog autorovog govora, a koji su u knjizi naznačeni različitim fontom (bez serifa). Rukovođen izvanrednim uspehom koji je donelo novoobjavljivanje Bernhardovih autobiografskih spisa, ovaj izdavač je najverovatnije imao ideju da ih pod svojim okriljem sučeli s jednom različitom, ali ne i radikalno različitom, a već pogotovo ne nekom protivnom vizurom. Istom strategijom rukovodio se i srpski izdavač pomenutih dela, a ovaj rad zapravo pokušava da je artikuliše.
Sličnosti i razlike.
Sučeliti ovde nipošto ne znači praviti neku serioznu komparaciju. Kao prvo, to bi bilo neukusno. Bernhardovo i Amanshauzerovo delo toliko je, pre svega energetski, nesamerljivo, da bi, staviti ih jedno pored drugog, pa ih tretirati komparativnom metodom, moglo da provocira samo neku podrugljivu reakciju. S obzirom na neposredan povod pisanja ovoga rada, međutim, Amanshauzerova autobiografija jedne mladosti pre će poslužiti, ili će čak biti zloupotrebljena, da zbog svoje lakše preglednosti, izdvajanjem sličnosti i razlika u ovim književnim pristupima u vidu komparativnih fleševa obezbedi jedan sadržajno informativan, razjašnjavajući ugao za pristupanje Bernhardovom autobiografskom ciklusu, i njegovom delu uopšte, jer pet „autobiografskih“ romana imaju sve karakteristike njegove „redovne“ proze. Neko refleksno svetlo povratno će neminovno pasti i na Amanhauzerovo štivo i književni postupak.
Obe autobiografije portretišu umetnika u mladosti, signal srodnosti njihovih autora s rodonačelnikom evropskog književnog modernizma; u fokusu je razvojni period, događaji koji su opredelili, a delom (Bernhard) i omogućili buduću umetničku egzistenciju, a koje nam u Bernhardovom slučaju pomažu da pokušamo da razumemo njegove invektive po čitavom spektru istorijskopolitičkog polja. Oba autora pripadaju manje-više istoj generaciji (Amanshauzer je bio tri godine stariji, što je u ratnim godinama već stiglo da bude veoma loše po njega). Od konstitutivnog značaja pre svega su razlike u porodičnom okruženju.
Tomas Bernhard, kao vanbračni sin Herte Fabjan (Bernhard) i oca Alojza Cukerštetera kojega nikad nije video, rastao je kao dovoče u majčinoj „zakonitoj“ bračnoj zajednici, kompleksnom domaćinstvu kojemu je uz majku i očuha i njihovo troje zajedničke dece povremeno (u haosu rata i još haotičnijem poratnom periodu) pripadala i baba Ana Bernhard i deda Johanes Frojmbihler i u jednom trenutku i njihov sin, majčin brat. Deda je bio pisac, u mladosti praktični socijalist-anarhist, u starosti samo anarhist po ubeđenju, s dosijeom kod policije i sa nikakvim mogućnostima za zaposlenje u državnoj službi. Jedini prihod deda je imao od lektorskog rada kod privatnih izdavača i od autorskih honorara, koje bi u hipu pojela hiperinflacija. Porodica je živela mizerno. U osnovi izdržavala se pomoćnim radom majke i babe, očuh je ratno vreme proveo pod puškom.
Ujak je pomagao kod plaćanja internata za Tomasa. Već u poslednjoj godini rata Tomas je počeo samostalno da zarađuje. Tomas je bio teško dete, na nesreću još i slika i prilika svoga oca, krivca majčine životne bede, s kojim ga je ona neprestano poistovećivala kad bi joj se našao pred očima, a u tim prilikama joj nikada nije bila daleko od ruke ni volovska žila kojom je umela da ga svojski oplete za svaku nepodopštinu koju bi napravio. Jedino utočište i zaštitu Tomas je imao u dedi koji je od početka forsirao njegove umetničke sklonosti i manje-više sve svoje inflatorne honorare ulagao u Tomasovo muzičko školovanje. Deda je bio Tomasov prirodni, ne-nametnuti, autoritet, a to što su takvi slični autoriteti, s manje-više sličnim književnim preferencijama (Montenj, Paskal, Dekart, Šopenhauer, Kropotkin, Bakunjin) posejani po čitavom Bernhardovom proznom opusu, govori ili da su svi oni donekle sklapani po dedinom uzoru ili je i sama dedina slika u ovih pet romana frizirana po istom modelu personalnog intelektualnog autoriteta za kojim ima potrebu pripovedna instanca u Bernhardovim literarnim konstrukcijama, a preko čijih ramena se dospeva do one personalno-anarhističke egzistencije koja je sposobna za denuncijaciju svih socijalnopolitičkih fenomena savremenog sveta i koja upravo u tom stavu nalazi modus vivendi. Recimo, u Brisanju, tom poslednjem velikom romanu, postoji upadljiva sličnost između dede u „autobiografskim“ romanima i strica Georga u odnosu na Muraua (koji je pripovedna instanca). Sam Murau, s druge strane, dolazi u isti položaj prema svom učeniku Gambetiju. Međutim, posebno u Bernhardovom slučaju, treba biti oprezan s upotrebom biografije u tumačenju literarnih produkata. Uticaj možda postoji, ali nipošto nije kauzalan.
Koliko je različita sredina u kojoj se razvija Gerhard Amanshauzer! Ta različitost postaje još upadljivija s obzirom na rezultat tog razvoja u kome i on završava u jednoj, doduše različitoj, vrsti anarhizma. I on raste u kompleksnoj, višegeneracijskoj porodici, ali nipošto u nekakvom stanu u Milnerštrase (posle 1945), nego u dvospratnoj porodičnoj vili na Festungsbergu. Deda mu je bio bivši direktor banke u Velsu,3 sve dok se nije upleo u sumnjive finansijske poslove, pa je posle, za trenutak zakasnelog, podmirenja manjka, kao „obeščaćen“ promenio i sredinu. Porodica se našla u Salcburgu, u vili koju je ocu sagradio sin Rudolf, kojemu je „direktor banke“ mahinacijom pomogao da razradi neki industrijski posao koji je ovaj u međuvremenu i činjenično razradio. Gerhardov otac je iz proleterskog miljea; oženivši Hedvigu, Gerhardovu majku, „uvalio se u fino gnezdašce“; srednjoškolski je profesor, „što se tada ič nije kotiralo (kao ni danas)“, ali je barem doktor, pa možda ipak s nekom perspektivom.
Tu perspektivu doneće mu nacionalsocijalizam. U međuvremenu, Gerhard živi između dva sveta, „jučerašnjeg sveta“ koji reprezentuju deda i baba a koji mu pruža utočište, i dosadnog, trivijalnog, nedotupavnog sveta roditelja. Otac oblači uniformu, u napredovanju mu pomaže okolnost što su on i supruga od osnivanja aktivni i vatreni članovi „Vanderfogela“, „Ptica selica“, planinarsko-izviđačke, nacionalsocijalističkom ideologijom zadojene pangermanske omladinske organizacije; vremenom postaje visokorangirani službenik u nacionalsocijalističkoj hijerarhiji. Za Gerharda to automatski znači članstvo u Hitlerjugendu, i što je, naravno, mnogo važnije, dobar položaj u njemu. Kao daroviti radioamater mladi Gerhard, koji mrzi i prezire beskrajna marširanja pod zastavama, postaje grupenfirer jedne sekcije Hitlerjugenda za vezu, što mu naravno bez oca za leđima nikada ne bi pošlo za rukom.
Amanshauzerov ton bespoštedno je otvoren. Dečaka koji je 1941. imao trinaest godina, on slika kao živo dete sa različitim sklonostima od kojih će se neke sačuvati i u budućem umetniku, ali i kao svakodnevnog oportunistu koji se bori za položaj u hijerarhijski ustrojenom društvu (kako ne bi morao da rmba). Pred sam kraj rata našao se u Poljskoj, po kazni upućen na (zbog samopoštovanja samoizabranu) „dužnost na Istoku“, gde će ga samo konačna ruska ofanziva sprečiti i da je preuzme; u nastalom rasulu, nekako je uspeo da se vrati kući, usran od glave do pete, do kraja ne znajući kakvu je to dužnost trebalo da preuzme: nekoliko godina posle rata, na osnovu raspoloživih informacija shvatio je da je to bila dužnost čuvara u konc-logoru, jer je tamo raspoređene vojne snage trebalo angažovati za zaustavljanje ruske ofanzive. Kad decenijama kasnije preispituje sebe šta bi se dogodilo da je stvarno bio raspoređen kao čuvar u koncentracionom logoru, njegov odgovor je brutalno iskren:
Ne bih se skanjerao ni u kojem slučaju. Nikad mi nije na pamet pala misao da se na neko naređenje čovek može direktno oglušiti. Moje stanje bilo je tupo i fatalističko, otpor u najboljem slučaju pasivan. Nisam tačno znao šta je to koncentracioni logor, a o Jevrejima jedva da sam imao neka saznanja koja nadilaze opšte znanje iz propagande. Da li je nekad u školi bilo rečeno da je deo anđela otpao od Boga te da sada posluju u paklu kao đavoli, ili kasnije: na svetu postoji jedan opak narod, Jevreji – to su bila učenja u čiju verodostojnost nisam čak ni posumnjao jer za mene ništa nisu značila. Ja bih, prema tome, bez sumnje postao nadglednik. Da li bi me neko iskustvo osvestilo? Bojim se, teško. Štaviše, u zavisnosti od drastičnosti doživljaja, ja bih zapao u neko više ili manje tupo raspoloženje i postao tako nešto kao pas od koga se nešto traži. U slučaju nužde bih se napio. Svakako, nikad ne bih postao dragovoljni mučitelj i ne mogu da zamislim da bih nekoga udario. Ipak, verovatno ne bih pomogao ni logorašima ukoliko bih time ugrozio svoj položaj. Da li se može zamisliti da bi me neki zatvorenik osvestio nagovorom? To je neverovatno jer nikad nisam obrazovao mišljenja o ljudskim i političkim okolnostima te mi je otuda nedostajao svaki fundament.4
Stanje tuposti u koju je zapao u tim ratnim godinama prelazi u stanje prosvetljenja kad ga kao kakvom budističkom kratkom motkom za prosvetljivanje ritne jedna krava.
Često sam se pitao: u kojem trenutku mi je postalo jasno da Nemci gube rat? Tad sam uvek pomišljao na tu noć koju smo proveli u blizini Judenburga, mi, grupa od tridesetak momaka. Beše neverovatno hladno. Spavali smo u nekoj štali.
U toj štali su se nalazile i krave. Jedna krava u mraku mi je jednako drpala slamu s kojom sam grejao promrzle, pomodrele prste na nogama. Tad sam kravu nekoliko puta šutnuo po glavi, kao pomahnitao. Povukla se. Ipak, pola sata kasnije, počela je ponovo. Krave nisu baš bistre.
Kroz ponašanje te krave usput sam nekako shvatio da realnost nije teorijski saznatljiva. Da smo mi ludi. To što smo mi radili bilo je hiljadustruko besmislenije od onoga što je činila krava. Moje glavno gledište kasnije je uvek bilo to: ljudi su ludi. I to u konvencionalnom smislu.
Mislio sam, to marvinče je fiksirano na nešto – i ljudi su isto tako fiksirani. I ja takođe imam takvu fiksaciju.5
To je upravo ono što Bernhard na svoj način uvek iznova sugeriše: ljudi su ludi i od tog ludila nema se kud ni pobeći – ako društvo političkim organizovanjem života očigledno zakazuje, priroda takođe ne nudi izlaz, ona je još mnogo veća ludnica nego društvo. Grad je bolestan, ali ni selo nije krepko, kako publiku opsenjuje niz artista od svake ruke. Ono što postaje jasno na selu jeste sistemsko odumiranje prirode, njen kanibalizam, proces truljenja i raspadanja, koji se neizbežno širi, o kome Bernhard neprestano govori. U zamišljenom stecištu tog razvoja pojavljuje se entropija, konačno stanje u kome više ne postoji ni oblik, ni hijerarhija, ni bilo kakva vrsta diferencijacije, gde svi fenomeni prirodnog života postaju indiferentni u dovršenju svoje ireverzibilne degradacije.6 Kako pokazuju bar tri od pet autobiografskih romana (Podrum, Dah, Hladnoća), Bernhard je taj rad prirode mogao rano da oseti na svojoj koži, ali to ne znači da njegov apsolutni pesimizam treba tumačiti stanjem zdravlja. Jedino ako bi se mogao braniti apsurdan stav da zdrav čovek ne misli, a da bolesnik postaje pronicljiviji.
Iako je nesumnjivo da Amashauzerova autobiografija ne dokumentuje onakav rastući užas pred autoritetom i vlašću i pravilima aparata građanskog društva, koji je aparat za pustošenje ljudi, kako to čine Bernardovi autobiografski romani, Bernhard bi, s druge strane, s njim svakako mogao da podeli osećanje likovanja nad slomom koji je nastupio:
Može se zamisliti šta je za mene značilo da je ceo vaspitni aparat koji me je bio obrađivao u dečjem uzrastu, ceo sistem prinude sa svojim čeličenjem i idealima, bio ukinut jednim udarcem i žigosan kao zločinstvo: zahvatio me je silan osećaj slobode, neka vrsta pijanstva, divlja zluradost nad propašću odraslih. Halalio sam im debakl od sveg srca, a pri tom izuzeo samog sebe jer sam u tu opštenarodnu provalu ludila, kako sam verovao, ipak bio ušao kao nevino dete. Tek posle dve decenije polako mi je postalo jasno da je ta računica neproduktivna. Ali za prvi mah meni je bilo stalo do toga da se iživim i da uživam u nemoći vlasti, roditeljske kuće i vaspitača.7
Za Bernharda se, međutim, ne može reći da je uopšte stigao da se u tom smislu nauživa. Zato što su njegovi i dalje živeli s one strane granice, za njega je autoritarna tortura oličena u nacionalsocijalističkom upravitelju internata Grinkrancu, odmah posle rata prosto zamenjena torturom čije je oličenje bio katolički upravitelj čika Franc. Ništa bitno se nije promenilo, samo je Hitlerovu sliku u takozvanom dnevnom boravku, iza koje je ostala bela fleka, zamenilo Hristovo raspeće, a uskoro je počela i tortura gimnazije. Nisam siguran može li se reći da Bernhard svoju produktivnost crpi upravo iz tog nedostatka užitka, ali ako Amanshauzer svoju crpi iz naknadnog osećanja krivice zbog involviranosti, onda je to osećanje već ranije, takoreći ex post facto, moralo doprineti njegovoj odluci da prstom ne mrdne za obnovu. On više nije želeo da bude uključen. Za njega je sva ta euforija, ta provala radne energije usmerene na povećanje životnog standarda bila samo put do sledeće jame. Svako udaljavanje od jednostavnosti predstavlja samo uvećavanje entropije. Svet kakav danas vidimo pred sobom pokazuje koliko je neizmerno bio u pravu. Njegov radikalizam nije se ispoljavao samo kroz samoodabranu poziciju autsajdera nego i kroz formu pisma koja u suštini odbija da romansira postojeće. Njegova forma je dominantno esej s njegovom propitujućom, sumnjajućom, buškajućom strukturom. Tako Amanshauzer, svojim izborom života i strategije pisma, u neku ruku deluje kao junak Bernahardovih romana:
Na mučne propratne pojave toplotne smrti koje sobom donosi degradacija sistema prirode Bernhardovi protagonisti reaguju s potrebom da izlaz potraže u kontrakciji, u katalepsiji i najzad u rigoru mortis. Bela smrt slikara Štrausa (Mraz) poočiglednjuje taj pokušaj oslobađanja. U saglasju s tamnom naturfilozofijom romantike ovde se solidiscencija i okamenjivanje predstavlja kao jedina mogućnost izbavljenja.
Ali izbavljenju prethodi faza duhovne hiperaktivnosti, nepopustivog propitivanja, odgonetanja, kritikovanja, okolišenja i perforiranja koje bi se lako dalo poistovetiti s pokušajem subjekta koji piše da na kraju krajeva pronađe mir i odgovor u neumornom praćenju misli. Ta duhovna prenapregnutost neprestano se kreće na granici paralize. Ono što čoveku postaje jasno u takvom stanju, u sve više i više filozofskom, filosofističkom osamljivanju duha, u kome je čovek, kako objašnjava knez Zurau (Poremećaj), neprestano svestan svega kroz šta mozak kao takav više uopšte ne egzistira, tome se možda još najviše približava Bernhardov pojam istine.8
Taj položaj u koji dospeva subjekt koji piše naravno nije nimalo udoban. Zato ne može biti čudno što je jedan od dvojice ovde sučeljenih literata u svojim dnevničkim zapisima napisao rečenicu: „Bilo bi lepo ne biti pisac.“ Pogodite, koji je od njih dvojice to činjenično napisao?
Naposletku dve reči o dejstvu ovih autobiografskih tekstova. Kritika uvek iznova ističe narkotično dejstvo Bernhardovog teksta. To se u podjednakoj meri odnosi i na autobiografske spise. Kao Kiplingova zmija Ka džanglboja Moglija, tako on omamljuje čitaoca svojim zavodljivim beskrajnim izuvijanim rečenicama da bi ga, trenjem o spirale polimorfnog (društvenog) zla naposletku doveo do stanja duhovnog pročišćenja. Možda treba sačuvati distancu pred zavodljivom mogućnošću identifikacije s njegovom pripovednom instancom, ali pročišćenje koje čitalac doživi nije valuta čiju verodostojnost treba proveravati stavljanjem pod zub. Sasvim drugačijim, moglo bi se reći, dijametralno različitim sredstvima nešto slično postiže i Amanshauzer. Njegove rečenice su istočnjački elegantne, efekat postižu ekonomičnošću i iznenadnim obrtom za šta paradigmu postavlja prvi tekst naslovljen kao Događaj. Utoliko užitak koji čitalac oseti nije posledica katarze kao usled izloženosti dejstvu kakve klasične drame, nego pre delovanja koje na čula i um izvrši kakav majstorski sastavljen haiku.
Relja Dražić
1 U srpskom prevodu, ova dela su obavljena 2009. u jednom tomu, u ediciji Nojzac, izdavača Futura publikacije. Radi se o romanima: Uzrok; Podrum; Dah; Hladnoća; Dete.
2 U pomenutoj ediciji Nojzac srpski prevod objavljen je 2013. pod naslovom Kao varvarin u Prateru. Kao i Bernhardov autobiografski ciklus i ovu Amanshauzerovu Autobiografiju jedne mladosti preveo je na srpski urednik predmetne edicije i autor ovog rada.
3 Industrijski grad, 107 km udaljen od Salcburga.177
4 KVP, str. 138178
5 KVP, str. 143
6 Up. W. G. Sebald, Die Beschreibung des Unglücks, str. 108-109
7 KVP, str. 147 (podvukao R. D.)179
8 W. G. Sebald, Die Beschreibung des Unglücks, str. 109-110.
