Lovci na zlato nastavljaju gdje su stali Lovci na vukove, prateći mladog Wabigoona, sina bijelog činovnika i indijanske princeze, njegovog bijelog prijatelja Roda i starog indijanskog mudraca Mukokija u novim pustolovinama u divljim prostranstvima kanadskog sjevera, gdje ljudska noga jedva da je ikad kročila. Netom nakon što su se vratili iz jedne pustolovine odmah hrle u drugu, pri čemu će se opet naći oči u oči sa svojim starim neprijateljima, indijanskim odmetnicima, a nakon toga napokon poći tragom tajanstvene karte koja bi ih trebala odvesti do toliko priželjkivanog zlata. Priča koja se krije iza stare karte, međutim, mnogo je složenija no što bi itko pomislio, a trojac će na kraju svoje uzbudljive potrage pronaći mnogo više od zlata i pokazati nam kako su prijateljstvo i čovječnost daleko vrjedniji od bilo kakvog materijalnog blaga. Važna uloga u romanu pripada starosjediocima Indijancima, čije poruke o obzirnom suživotu s prirodom te prijateljskim i miroljubivim odnosima s bijelim susjedima nisu nimalo izgubile na aktualnosti unatoč tome što je djelo napisano prije više od stotinu godina. Iz Wabigoonovih i Mukokijevih usta naučit ćemo mnogo o običajima, vjerovanjima i povijesti kanadskih indijanaca i čuti nekoliko prekrasnih legendi i anegdota iz života o divljini, nesumnjivo temeljenih na autorovom vlastitom iskustvu, a Rod će nas unatoč svojoj mladosti katkad iznenaditi svojom mudrošću i tolerancijom na koju bismo se svi mogli ugledati.
Poglavlje 1
POTERA ZA RODERIKOM DROOM
Gluva podnevna obamrlost pritiskivala je prostranu pustoš šuma, polja i kanadskih jezera. Jeleni i karibui, koji su krenuli još od same zore, bili su sada na počinku, nepomični, na ranoj toploti februarskog sunca.
Ris, sav sklupčan u svojoj jazbini, u nekom stenovitom kršu, čekao je da se na nebu Severa sunce malo pomalo spusti zapadu, kako bi i on ponovo krenuo u pljačku. Lisica se takođe odmarala u svom popodnevnom dremežu. Sve srećne, jelenske ptice strasno su rogušile perje pod blagom svetlošću koja je počinjala da topi poslednje zimske snegove. To je čas kada, goneći divljač, razumni lovac spušta breme na zemlju, nečujno skuplja suvo granje i loži dobru vatru, a pošto pojede ručak, pripali i puši lulu, budna oka i napregnuta uha.
Ali ako tada glasnije progovorite, on će staviti prst na usta i brzo će šapatom reći:
– Pst! Ćutite! I pored tišine koja prividno vlada, možda je na dva koraka od nas, sasvim blizu, divljač. U ovom trenutku sve životinje dremaju, site. Ako ih ne budemo uznemiravali, ostaće tako još ceo čas, možda i dva. Jeleni i karibui možda su na domašaju naših puščanih metaka. Ne može se to znati…
Međutim, uskoro je nešto počelo da se kreće u mirnoj nemoj pustinji. Za oko je to ispočetka bila jedna mala crna tačka na sunčanoj padini snežnog brega. Zatim je ta tačka porasla, otegla se i izdužila, pružajući prednje noge i uvlačeći ramena.
Bio je to vuk.
Vuk obično po završenoj gozbi čvrsto zaspi. Iskusan lovac neće se kolebati da kaže: Ako se zver trgne iz dremeža, biće da je nešto uznemirilo.
Taj pustinjski izgnanik zaista je osetio u vazduhu, jedva primetno, ono što najviše zabrinjava stanovnike divljine: miris čoveka. Vuk je lagano silazio niz belu padinu, trom od jela i sna, pa ipak probuđen svojim starim, praiskonskim nagonom odbrane. Kako je kaskao po snegu koji se topio na jednom proplanku, odjednom je stao. Čovekov miris osećao je još određenije.
Zato je, dižući njušku u nebo, stao da šalje svojoj sabraći po šumi i polju uobičajeni obaveštajni znak. Danju, vuk se na to ograničava. Noću, on bi smesta pošao u lov na čoveka, a na njegov poziv pridružili bi mu se drugi vukovi. Ali na podnevnom suncu zadovoljiće se tim urlikom koji ukazuje na opasnost, a zatim će se smesta plašljivo izgubiti u suprotnom pravcu. Ovaj vuk, međutim, nije bežao. Nastavio je da njuši vazduh i da skuplja njegove tajanstvene mirise. Preko puta njega, u daljini, pružao se dobro utabani trag jednih saonica i njihovih pasa.
To su bile saonice koje su krenule iz poslovnice sa jezera Nipigona i koje su nosile mladog Roderika Droa prema dalekoj civilizaciji. Ali, nisu te saonice, niti čovek koga su one nosile uznemirili vuka i držali ga na oprezu, krutih udova, plašljivog i neodlučnog da li da beži.
Predmet njegovog straha bio je iza njega, put Severa, odakle je duvao vetar.
Uz miris koji je nanjušio, dospeo je brzo zatim jasan treptaj zvuka. Uskoro su se te dve naznake pomešale, i vuk je, napustivši najzad to mesto, počeo da beži što su ga noge nosile po sunčanoj padini, prema jednom šumarku u kojem je i, iščezao.
Sa strane s koje je dolazila opasnost pružalo se jedno malo zaleđeno jezero, a na njegovoj suprotnoj obali, udaljenoj možda četvrt milje, odjednom je iz jedne šume balsamovog drveta iskrsla neka čudna gomila pasa, koji su vukli saonice u pratnji jednog čoveka.
Za jedan trenutak izgledala je neobjašnjiva gužva životinja, čiji se amovi u velikoj brzini behu zamrsili, ili su se možda životinje bile upustile u svirepu međusobnu borbu, čestu kod poludivljih severnjačkih pasa. Ali oštre zapovesti čovečjeg glasa razlegoše se, bič stade da puca, a pod njegovim udarcima tužno su zalajali huskiji.[1] Čitava zaprega je, kao dodirnuta nekim čarobnim štapićem, ustala na noge i psi su, naprežući mišiće, poleteli po klizavoj površini jezera kao zrak neke žute svetlosti. Čovek, pešak, trčao je pored saonica. Bio je visok i dobro građen, a po grubom izgledu lako se u njemu mogao poznati Indijanac. Grupa nije prešla ni četvrtinu jezera, kada se za njom razlegla vika i pojavile se druge saonice iz šume kedrovih stabala. One su takođe letele ludačkom brzinom, a njihov vođ je isto tako trčao.
Kada su stigle do jezerskog leda, čovek je brzo đipio na saonice, a njegova vika kojom je hrabrio pse zaorila se još jače; bič je zafijukao nad glavama pasa i ošinuo ih po leđima. Na taj način druga zaprega skoro je bila dostigla prvu kada su zajedno dospeli do na kraj jezera, do mesta gde je iščezao vuk posle svoga prvog urlika kojim je dao znak opasnosti. Dvadeset i četiri polarna psa iz obe zaprege bila su iscrpljena, bez daha. Njihova jurnjava počela je već da malaksava kada se, odjednom, dva psa čelnika u mestu zaustaviše.
Trenutak kasnije sve životinje polegale su potrbuške pod svojim amovima, razjapljenih čeljusti i isplažena jezika, bojeći crveno sneg svojim krvavim šapama.
Dva čoveka nisu bila ništa manje satrvena.
Jedan od njih, stariji, bio je, kao što smo već rekli, čistokrvni Indijanac iz pustoši Velikog Severa. Njegov drug, međutim nije imao još ni dvadeset godina.
Bio je vitak i mršav, ali snažnih udova, a mišići su mu bili gipki i čvrsti, kao mišići mlade zveri iz divljine. Njegovo lepo lice imalo je blago bronzanu boju, nešto usled života na oštrom vazduhu, a nešto i usled toga što je u svojim žilama imao indijanske krvi, izobilno pomešane s krvlju belog čoveka.
U toj dvojici drugara već smo prepoznali dvojicu naših prijatelja: Mikokija i Vebiguna. Mikoki, stari verni ratnik, pouzdani vođ i neumorni lovac zverova; Vebigun, valjani sin Džona Njusoma, direktora poslovnice u Vebinoš hauzu, i lepe princeze crvene kože, od kojih je nasledio najbolje odlike obeju rasa. Dva čoveka izgledala su obuzeta nekom velikom brigom. Za trenutak su ukočeno posmatrali jedan drugoga. Ne govoreći ništa, zastali su da odahnu.
– Počinjem da strepim, reče mlađi isprekidanim glasom, da nećemo uspeti da ih stignemo… Šta ti o tome misliš, Miki?
Umesto odgovora, Mikoki pade na kolena u sneg, na prtinu koju su ostavile saonice za kojima su jurili.
Dobar minut pažljivo je zagledao sneg, tragove koje su ostavile pseće šape i brazdu koju su urezale saonice. Zatim je podigao glavu i kroz njemu svojstveno zadovoljno gunđanje, koje niko ne bi umeo da podražava, kroz to gunđanje koje je bilo njegov specijalitet, izgovorio je:
– Mi njih stignemo, svakako! Saonice se urezale duboko u sneg.
Dvojica na istim saonicama. Vođ i on. To mnogo teže za pse nego naše saonice. Idu manje brzo. Mi njih stignemo, svakako!
Vebi je, međutim, jednako vrteo glavom sa sumnjom na licu.
– Naši psi su, reče on, sasvim iznemogli. Pogledaj, Miki, kako krvare!
Moj čelnik strahovito hrama.
Krupni polarni psi zaista su bili u bednom stanju. Toplota sunca omekšala je zamrzli sneg, ali ga nije otopila. Pri svakom skoku led se pod njihovim šapama lomio i sekao ih hiljadama sitnih nožića.
Mikoki je pažljivije pregledao obe zaprege i lice mu se zamračilo.
– Rđavo, mnogo rđavo! progunđao je. Mi ludi, ludi . ..
Vebi, međutim uzviknu:
– Sami smo krivi! Zašto se nismo u dovoljnoj količini snabdeli naglavcima za pse? Ja imam, mislim, svega jedno tuce na mojim saonicama. To je dovoljno za tri životinje. Ali, tako mi Boga, neće nam se moći prebaciti…
Poleteo je put svojih saonica, zgrabio naglavke, i, okrećući se starom Indijancu, koga beše obrvalo silno uzbuđenje, reče:
– Ostaje nam jedan jedini izgled, Miki! Odabraćemo tri najbolja psa i jedan od nas će sam nastaviti put.
Oštra zapovest dvojice ljudi i pucanje Mikokijeva biča naterali su premorene, izranjavljene pse da ustanu.
Tri vučjaka, od najvećih i najjačih, upregnuta su u Vebijeve saonice i na njihove noge obuveni su mali opanci od jelenske kože. Pridodato im je još šest pasa, za koje se moglo misliti da imaju još nešto snage. Nekoliko trenutaka kasnije druga zaprega pojurila je u punoj brzini tragom Roderika Droa. Pored saonica, da bi olakšao teret dokle god bude bilo mogućno trčao je Vebi.
Uzbudljiva trka počela je nešto posle ponoći, otprilike osamnaest časova po Roderikovom odlasku iz Vebinoš hausa. Za pola noći i za to jedno pre podne prevalili su bili skoro ceo, naizgled beskrajni prostor koji je razdvajao putnika od gonilaca.
Ni ljudi ni životinje nisu se uopšte odmarali duže od nekoliko minuta. Preko jezera i planina, kroz mračne šume i gole ravnice, ljudi i životinje, ne dižući očiju sa sveže prtine saonica koje su bežale pred njima, jurili su, ne pijući i ne jedući, uzimajući samo s vremena na vreme šaku snega da osveže grlo. Žestoki severni psi kao da su i sami razumeli uzvišenu potrebu koja ih je gonila napred, kao da su shvatili da moraju do kraja, bez slabosti, prevaliti sudbonosni put kojim su ih terali njihovi gospodari. Osećali su pred sobom kako do njihovih nozdrva, sve bliže, dopire miris čoveka i miris pasa koje su morali da stignu.
U tom ogromnom naporu, krvareći i posrćujući, oni su se nagonski hrabrili za tu borbu koja im beše nametnuta i svaki je od njih u njoj doprinosio sve što mu je bilo mogućno. Pri svakom talasu mirisa koji je dopirao do njih zverski su otvarali svoje bele čeljusti i njihova upornost da pobede nije bila manja od upornosti mladića koji ih je bičem šibao. Izoštreni nagon divljine ukazivao im je put kojim treba da idu i nije bilo potrebe da iko njima upravlja.
Uporni do smrti; oni su vukli teret, plazeći sve više i više svoje crvene jezike, dok je njihovo srce slabilo, a oči im postajale krvave kao dve crvene, vatrene lopte.
Kad bi ga snaga sasvim izdala, Vebi bi skočio na saonice da povrati dah, da opruži malo svoje umorne udove. A psi su tada vukli još jače, usporavajući jedva primetno brzinu pod povećanim teretom.
Jedan krupan jelen pretrčao je preko prtine, nepunih sto koraka ispred zaprege, dok su njegovi rogovi s praskom lomili granje drveća. Vučjaci mu ne pokloniše nikakvu pažnju.
Nešto dalje, probuđen dok se na jednoj steni grejao na suncu, brz kao strela, projurio je ispred njih, nalik na veliku sivu loptu, jedan ris. Za tren oka, videći svog krvnog neprijatelja, psi zategoše mišiće. Ali su nastavili. Trka je, međutim, počinjala da se usporava. Nemoćan da se dalje bori, zadnji pas je puštao da ga druga dva vuku. Oštrim nožem Vebi je, naginjući se iz saonica, presekao grudni kaiš životinji, koja, oslobođena, glavačke pade pored putanje. Druga dva psa nisu predstavljala skoro nikakvu korisnu vrednost. Jedan, treći, hramao je, trčeći pored njih. A prtina se sve više i više bojila krvavim mrljama. Svaka sekunda povećavala je stravu koja je grčila Vebijevo lice. Njegove oči, kao i oči pasa iz njegove verne zaprege, postajale su krvave usled strahovitog napora na koji je sebe primoravao. Nevoljno, njegova usta sama su se otvarala. A njegove noge, neumorne kao jelenske noge, počele su da klecaju pod njim.
U sve kraćim vremenskim razmacima je skakao na saonice i sve je kraća bila njegova trka između tih odmora. Da li će morati da odustane od dalje borbe?
Zaprega je već izbijala iz guste šume kojom je jurila. U času kada Vebi beše skočio sa saonica i stao da ponovo trči hrabreći pse očajnim glasom, pred njim se ukaza ogromna, veličanstvena bela površina. I u blesku sunca, Vebijeve upola zaslepljene oči razabraše jednu crnu tačku na belom zastoru. To su bile saonice koje su nosile Roda. Pokušao je da viče. Ali glas koji je izlazio iz njegovog grla bio je tako slab da se nije mogao čuti ni na sto koraka. Noge su mu zadrhtale. Učinilo mu se odjednom da su se njegova stopala pretvorila u olovo i on se nemoćan srušio u sneg.
Psi, koji su istovremeno bili zastali kad i on, okružili su ga i počeli da mu ližu lice i ruke. Iz njihovih čeljusti izbijali su mlazevi toplog daha, nalik na paru brodske sirene.
Nekoliko trenutaka mladom melezu se činilo kao da dan odjednom ustupa mesto noći. Uprkos njegovoj volji, oči su mu se same zatvorile. Sve slabije je do njega dopirao prijateljski dah pasa, kao da su se nekako od njega udaljavali. I on oseti kako blago tone u potpunu noć.
Međutim, njegova podsvest se borila i činila ogroman napor da čoveka vrati u stvarnost. Pomislio je da mu ostaje još jedna nada. Učinilo mu se kao da ponovo čuje isprekidani dah pasa, da oseća kako njihov jezik prelazi preko njegovog lica i njegovih ruku. S teškom mukom otvorio je očne kapke. Nije više razabirao ni crnu tačku na snežnoj belini.
Digao se i na kolenima se odvukao do saonica, pipajući oko sebe rukama, kao slepac. Sa strahovitim naporima domileo je kroz zamršenu zapregu do saonica koje su bile svega nekoliko koraka udaljene od njega. Njegovi su se prsti grčevito stegli oko ledenog čelika puške. Nada, poslednja nada bila je tu! U mozgu su mu bubnjale te reči, ta misao. Nadčovečanskim naporom volje digao je on pušku do visine ramena i, da ne bi ranio pse, uperio cev u nebo.
Tada je okinuo. Jedanput, dvaput, pet puta. I posle petog pucnja izvukao je iza pojasa nove metke i stao da puca još, još i još… Sve do trenutka dok se ponovo nije ukazala na beloj zaleđenoj pustinji ona crna tačka, dok nije video kako usporava hod, kako se zaustavlja i kako se najzad vraća.
Vebi je nastavio da puca. Puška mu je pekla ruku. Pucao je sve dok čitav svoj pojas nije ispraznio.
Glava mu se okretala. Nedaleko od sebe čuo je krik i uspravljajući se, posrćući na nogama, zovnuo je:
– Rode!… Rode, da li si to ti?
Roderik Dro skočio je sa svojih saonica, potrčao put njega i zgrabio ga u naručje, upravo u trenutku kada je, ko zna po koji put, gubeći svest pao u sneg.
– Vebi, šta je? Za ime Boga, šta je? vikao je Roderik. Jesi li ranjen?
Vebi je pokušao da savlada svoju nemoć.
– Rode!… prošaputao je najzad. Rode… Moja sestra… Minetaki…
Nije imao snage da završi. Pao je kao klada u Roderikovo naručje.
Mladić je najednom pobledeo i drhtavim glasom uzviknuo:
– Vebi, čuj me, molim te, Vebi!… Dovrši, preklinjem te! Šta se dogodilo Minetaki?
Šapatom, Vebi je izgovorio:
– Zarobile su je Vunge…
Taj napor ga je sasvim iscrpeo. Dah mu je nestao. On se srušio, ukočen kao mrtvac.
