Svoj avanturistički literarni opus Džek London je sazdao na dva velika potporna stuba: jedan je simbolisan beskrajnim, belim divlјinama Severa, a drugi gustim, toplim plavetnilom Južnih mora. Nikada se istinski zalјublјenici u Londonovo delo nisu mogli odlučiti – ako je ikad i bilo prave potrebe – između jednog i drugog: na jednoj strani klјučala snaga nepreglednih ledenih prostranstava, na drugoj raskošna, gotovo mazna pitomina; na Severu, surova veličanstvenost prirode od koje zastaje dah, na Jugu, blažena vedrina praiskoni od koje se muti u glavi.
Ali, ma koji prirodni dekor odabrao, na ma kojim se meridijanima zadržavao, izvorna, neukrotiva, neutaživa snaga Londonove proze dolazi do punog izražaja – pleneći, već nekoliko decenija, svojom lepotom niz čitalačkih generacija.
Kao i u izvesnom broju drugih prilika i u ovom je romanu činjenica da je glavna ličnost jedan pas poslužila Londonu da u još snažnijim kontrastima predstavi svet koji opisuje. To je svet u kojem podli i plemeniti karakteri dolaze u dodir, i sukob; u kojem ne civilizacija, već naličje civilizacije igra svoju rušilačku ulogu; u kojem se drevni običaji menjaju preko noći, ostavlјajući za sobom prazninu i pustoš. U tom svetu u burnom kovitlacu, koji gubi staro lice a ne stiče novo, dolaze do punog izražaja sve osobine lјudske: i one najniže, i one najviše. Džerijeva sudbina samo podcrtava taj raskol; ali, istovremeno, jednostavna lepota Džerijevog karaktera stoji kao pouzdana tačka oslonca, kao međaš koji i radnji romana i njegovoj filosofiji daje pravi putokaz.
Predgovor
Nesreća je za poneke romansijere što su roman i neistina u očima prosečnog čitaoca jedno te isto. Pre više godina objavio sam jedan roman s Južnog mora. Događao se na Solomonskim ostrvima. Kritičari i referenti hvalili su radnju kao veoma dobar proizvod mašte. Ali što se istine tiče, — kazali su oni — nje nema. Razume se, ne postoje, kao što svi znaju, nigde više na svetu kovrdžavi ljudožderi, a još manje trče oni neobučeni sekući glave jedan drugome, a ponekad i kome belom čoveku. Ali sad čujte: ove redove pišem u Honoluluu, na Havajima. Juče me je oslovio jedan nepoznat čovek na obali Vaikikija. Pomenuo mi je jednog zajedničkog prijatelja, kapetana Kelera. Kada sam na „robovskom“ brodu Minoti pretrpeo brodolom kod Solomonskih ostrva, bio je kapetan Keler zapovednik „robovskoga“ broda Eženije, koji me je spasao. Sada su crnci odneli glavu kapetana Kelera, kako mi je onaj stranac ispričao. Znao je to tačno. U sporu oko nasleđa zastupao je on Kelerovu majku. Čujte dalje: nedavno sam dobio pismo od g. Č. M. Vudforda, vladinog komesara na britanskim Solomonskim ostrvima. Posle dužeg boravka u Engleskoj — odveo je svoga sina u Oksford vratio se on na svoju dužnost. U većini javnih biblioteka može se naći knjiga s naslovom Prirodnjak među lovcima glava. Taj prirodnjak je g. Č. M. Vudford. On je tu knjigu napisao. Ali da se vratimo na ono pismo: između ostaloga pričao je on sasvim kratko i uzgredno da je baš završio jedan neobičan posao. Zbog njegovog puta u Englesku bila je ta stvar odložena. U pitanju je kaznena ekspedicija na jedno susedno ostrvo, kojom je prilikom on, ako je mogućno, hteo da vrati i glave nekih zajedničkih prijatelja — jednog belog trgovca, njegove bele žene i dece i njegovog belog knjigovođe.
Ekspedicija vladinog komesara imala je uspeha i g. Vudford je završavao svoj izveštaj ovom primedbom: „Ono što mi je naročito palo u oči bila je okolnost da lica nisu pokazivala ni bol ni užas nego pre ozbiljnost i mirnoću“. To je pisao on, na to vam skrećem pažnju, o ljudima i ženi svoje sopstvene rase, koje je dobro poznavao i koji su često bili gosti u njegovoj kući.
Drugi prijatelji s kojima sam za vreme lepih i ludih dana na Solomonskim ostrvima sedeo za stolom otišli su na onaj svet — na taj isti način. Zaista! Putovao sam jahtom Minota za Malaitu, a vodio i svoju ženu. Na vratima naše majušne kabine još su se mogli videti tragovi sekire koji su pričali o događaju od pre nekoliko meseci. Događaj je bio u tome što je kapetan Makenzi izgubio glavu. Kapetan Makenzi je bio tada zapovednik Minote. Kada smo stigli do Langa-Lange, baš je britanska
krstarica Kambrijan odlazila pošto je prethodno bombardovanjem uništila jedno selo.
Nemam povoda da predgovor u svojoj priči opterećujem daljim pojedinostima, ali tvrdim da imam još mnogo sličnih stvari. Nadam se da sam čitaoca donekle uverio da su pustolovine moga psa, junaka ove knjige, zaista doživljene pustolovine iz jednog istinskog ljudožderskog sveta. Kada sam svoju ženu poveo na put brodom Minota, našli smo, verujte, na palubi jednog malog irskog terijera, naučenog da goni crnce, a dostojnog divljenja; bio je glatke dlake kao Džeri i zvao se Pegi. Da nije bilo Pegija ne bih ni ovu knjigu napisao. Ta mala kučka bila je najveće blago sjajnoga kapetana Minote. Toliko smo se moja žena i ja zaljubili u nju da je Čarmijana posle brodoloma Minote ukrala nju od lađara s predumišljajem i bez srama. Toliko smo voleli Pegi. Divno, kraljevsko, sjajno psetance, sahranjeno u moru na istočnoj obali Australije. Moram dodati da je Pegi, baš kao i Džeri, ugledala svetlost dana na merinškoj plantaži kraj Merinške lagune. Njen zavičaj bio je ostrvo Izabela, severno od ostrva Floride, gde je sedište vlade i gde stanuje vladin komesar g. Č. M. Vudford. Dalje i naposletku: poznajem oca i majku male Pegi i često mi je zakucalo srce kada sam video kako taj verni par trči zajedno obalom. On se zvao Terens, ona Bidi.
Džek London i Džeri, irski terijer
Obala Vaikikija, Honolulu Oahu, T.H., 5. juna 1915.
