Nadzorna zgrada
Prevod: Uroš Tomić
Princip je bio sledeći: na obodu zgrada u obliku prstena, u središtu kula; ona je izbušena velikim prozorima koji gledaju na unutrašnju stranu prstena. Spoljašnja zgrada je podeljena na ćelije, od kojih se svaka prostire čitavom širinom zgrade. Te ćelije imaju dva prozora: jedan koji gleda ka unutrašnjosti i odgovara prozorima na kuli; drugi, koji gleda ka spoljašnjoj strani, omogućuje svetlosti da prolazi kroz čitavu ćeliju. Stoga je dovoljno smestiti jednog stražara u središnju kulu, a u svaku ćeliju zatvoriti jednog ludaka, bolesnika, osuđenika, radnika ili učenika. Pomoću efekta posredne svetlosti sa kule se mogu videti sitne siluete zarobljene u ćelijama na obodu. Sve u svemu, izvrće se princip tamnice; svetlost i pogled jednog stražara zarobljavaju bolje nego pomrčina, koja je, na kraju krajeva, štitila…Bentam postavlja problem vidljivosti, ali misleći na vidljivost koja je potpuno organizovana oko pogleda koji dominira i nadzire. On omogućuje funkcionisanje projekta univerzalne vidljivosti, koja bi radila u korist jedne rigorozne i pedantne moći.
Mišel Fuko
Arhitektura velikih gradova sveta je tek od kraja 18. veka potpuno u sprezi sa urbanizmom, u službi građana.
Ali, do tog 18. veka bila je ništa drugo do simbol moći i sile: gradili su se dvorci i crkve u stilu rokokoa, neoklasicizma i romantizma, spoljašnji ukrasi i varijacije u zakrivljenim krunama prozorskih otvora i povremeni akcenti u vidu skulpture simboličnih oblika biljaka i školjki, arabeski, sve u niskim reljefima.
U takvom jednom kitnjastom, grandioznom stilu građevina preko koje se očitovala moć Boga i vladara, građanin početkom novog veka traži praktične ideje, biva sve više svestan ekonomsko-političkih ciljeva i zajednice u kojoj živi.
Specifična arhitektura se formira, problem prostora kao ekonomsko-političke forme trebalo je izučiti, prostudirati. Tada na scenu stupa Džeremi Bentam (Jeremy Bentham 1748-1832.).
„Svaki drug postaje nadzornik“
Zamislite da ste u pritvorenik u zatvoru Londona polovinom 18. veka. Zamislite da vas posmatraju 24/7.
Ali kako vas posmatraju bez kamera, zapitaćete se? Moguće je.
Odgovor se nalazi u redovima knjige „Panoptikon“ Džeremi Bentama, retko zanimljivog štiva sa temom nadzora zatvorenika u zatvorima u kasnom 18. veku. O čemu je zapravo reč?
Filozof, pravnik i ekonomist Džeremi Bentam začetnik je modernog utilitarizma sredinom 18.veka, celog života je nastojao da se usvoje njegovi predlozi društvenih i pravnih reformi; bio je zagovornik odvajanja crkve i države, slobode izražavanja i individualnih zakonskih prava. Ovde dolazimo do naše teme, jer, gospodin o kome pišemo jedan je od pionira reformi zatvorskog sistema novog doba. Idealni model, odlično smišljen, do detalja razrađen plan zatvorskog sistema nazvao je Nadzorna zgrada ili Panoptikon.
Panoptikon nije izvorno bila Bentamova ideja. Bila je to ideja njegovog brata Samjuela koji je radio u Rusiji na jednom imanju gde je nekvalifikovana radna snaga bila razmeštena u krug, oko središnjeg radnog stola, dok je nadzornik pratio njihov rad. Naravno, Džeremi je razvio i prilagodio sistem za potrebe bolnica, škola ili zatvora.
Jedan od prvih modela nadzora je, spomenimo, zabeležen 1751. u Vojnoj školi u Parizu. Pitomci su obitavali u staklenoj ćeliji bez kontakta sa drugovima. Čak su ih i frizeri šišali bez dodira (glava pitomca bi izvirila kroz neki mali otvor, telo je ostajalo s druge strane stakla!).
Dizajner panoptikona je delom i odavde dobio ideju za svoje arhitektonsko rešenje. Ideja je 1770. predstavljala revolucionaran predlog i autor je svim silama pokušao da je realizuje misleći da će tako poboljšati sistem zatvora i uslove boravka u njemu.
Godinama je pokušavao da uveri vlasti da se zgrada napravi, ali nije došlo do razumevanja takve futurističke zamisli, bar ne u Velikoj Britaniji. Da li zbog novca ili nečeg drugog, dilema za diskusiju. Bentham naravno, nije doživeo da očima vidi zatvor Panoptikon. Sa druge strane i vodeći stručnjaci za video nadzor se dive ovim rešenjima.
Pitanje teorije i metode Panoptikona
Princip panoptikona bio je sledeći: na obodu-zgrada u obliku prstena; u središtu prostora-kula sa nadzornikom, stražarom, izbušena velikim prozorima koji gledaju na unutrašnju stranu prstena.
Kula bi bila jarko osvetljena uveče da bi stražar mogao videti svakog zatvorenika u ćelijama. Spoljašnja zgrada je podeljena na ćelije/kabine, od kojih se svaka prostire čitavom širinom zgrade. Te ćelije su izolovane jedna od druge pregradnim zidovima, imaju dva prozora: jedan koji gleda ka unutrašnjosti i odgovara prozorima na kuli; drugi koji gleda ka spoljašnjoj strani omogućuje svetlosti da prolazi kroz čitavu ćeliju.
Unutrašnji kružni zid sastojao bi se od rešetki koje se jednim delom mogu otvarati da kroz njih prođe osuđenik ili čuvar. Stoga je dovoljno smestiti jednog stražara u središnju kulu, a u svaku ćeliju zatvoriti jednog zatvorenika ili bolesnika. Pomoću efekta posredne svetlosti sa kule se mogu videti sitne siluete zarobljene u ćelijama na obodu. Sve u svemu, izvrće se princip tamnice; svetlost i pogled jednog stražara zarobljavaju bolje nego pomrčina koja ih je na kraju krajeva – štitila!
Male lampe sa ogledalom bile bi na svakom prozoru kabine zatvorenika i bacale svetlost u ćelije što bi noću omogućilo dobar pregled. Limene cevi od svake ćelije do nadzorničke kabine služile bi za komunikaciju i išle bi do određenog prozora svake ćelije.
Uz pomoć tog izuma čuo bi se svaki šapat prislanjanjem uva na cev. Grejanje takvog kružnog prostora bilo bi rešeno postavljanjem u krug čunka od peći (neka vrsta staklenika). Bentam u knjizi opisuje detalje: od kog materijala treba praviti zgradu, visine tavanica, provetravanje, suštinske tačke plana itd.
Prednosti plana su po njemu: svepristunost nadzornika, smanjenje potrebnog broja stražara, odvojenost zatvorenika, nemogućnost širenja zaraze, dakle, idealna u svrhe pritvora ili kaznionice ili bolnice.
Za bolnice je predvideo zavese na ćelijskim prozorima, sa centralnom klimom, sa dugačkom cevi kroz koju bi cirkulisao vazduh u i izvan sobe, kružna forma sa metalnim cevima za komunikaciju s pacijentima. Predvideo je posebnim planom i skicama zgrade za škole, bolnice, manufakture.
Mudra namera ove arhitektonske ideje je bila: reformacija morala, očuvanje zdravlja, uvođenje sistema podučavanja i olakšavanje posla u bolnicama i zatvorima.
Zakon i obućari
Citat iz knjige:
„Očigledno je za sve te prilike sledeće: što su duže osobe na koje treba paziti pred očima onih koji paze, savršenije će se određena svrha ustanove postići. Ideal savršenstva, da je to cilj poduhvata, bio bi da je svaka osoba zaista u svakom trenutku pod prismotrom. Pošto je to nemoguće, sledeći nivo jeste da takva osoba u svakom trenutku, treba da veruje da je pod stalnom prismotrom.
O primeni ove ideje razmisliti u svrhe koje uključuju kaznene domove u kojima bi subjekti trebali biti stalno pod prismotrom. Postoje dve tačke u politici koje je teško prevazići. Jedna je ubediti stvaraoce zakona da oni ne mogu razumeti zanat pravljenja cipela bolje nego obućari, a druga je ubediti obućare da oni ne mogu razumeti zakon bolje od onih koji ga donose. Ova potonja stavka je posebno teška u našoj dragoj zemlji, ali prva je najteža od svih teških stvari bilo gde na svetu.“
Njegova ideja o panoptikonu itekako je uticala na kasnije pronalazače, ljude koji su se bavili nadzornim sistemima. Nekoliko zatvora je pedesetih godina ugradilo elemente panoptikona u svoj dizajn. Najzad, baš po ovom modelu napravljen je jedini zatvor – Presidio Modelo na Kubi koji je radio dvadesetak godina, zatvoren je 1966. godine.
„Princip je središnja inspekcija“
Francuski filozof Mišel Fuko (Michel Foucault) oživeo je zanimanje za panoptikon u svojoj knjizi 1975. godine „Discipline and Punish“ (Disciplina i kazna).
Fuko je panoptikon predstavio kao zgodan način da se ilustruje sklonost disciplinarnih društava prema svojim građanima. On opisuje zatvorenika panoptikona rečima:
„On posmatra, ali on ne vidi; On je objekt informacija, nikad subjekat u komunikaciji.“
Kao arhitektonski rad, panoptikon omogućava stražaru posmatranje
stanara/osuđenika/bolesnika bez njihovog znanja. Ali, uzmimo pojam
kao metaforu – panoptikon je u drugoj polovini 20. veka
postao simbol praćenja i nadzora, disciplinovanja
osobe, građanina, urbanog bića.
Zanimljivost za kraj: Džeremi
Bentam je u testamentu imao čudnu stavku: da se njegovo telo
pretvori u mumiju i stavi javnosti na prikaz. Želja mu je donekle
ispunjena, njegov kostur, doduše voskiran i prerađen, nalazi se u
staklenoj vitrini Univerziteta u Londonu. Bentam sa glavom od voska,
u prsluku i jakni, sa šeširom, sedi na drvenoj stolici i zuri- on u
studente koji prolaze, a oni u njega. On vidi njih, oni
vide njega, svevideće oko u akciji!
Valentina Branković
