Odlučila je da nestane bez traga. Lila se nikome nije javila, jednostavno se izbrisala preko noći: ispraznila je ormane, isekla svoj lik sa fotografija, nije ostalo ništa. Njena bliska prijateljica iz detinjstva, spisateljica Elena Greko, Lena, jedina je spremna da joj protivreči odlučnošću, besom i hrabrošću za koju su sposobne samo žene, u nastojanju da ne dozvole onoj drugoj da istera svoje. Tako počinje tetralogija Dve prijateljice koja je pretvorila tajanstvenu Elenu Ferante u međunarodni književni fenomen.
Storia della bambina perduta (Priča o izgubljenoj devojčici) stavlja tačku na gotovo dve hiljade stranica ove sage u kojima Lena, pripovedačica, do detalja iznosi priču o svojoj mamljivoj drugarici koja je iznebuha nestala i pokriva gotovo šest decenija njihovog života: od posleratnog Napulja gde su obe odrasle, do gotovo sadašnjeg trenutka. Obe žene prati veliki repertoar likova iz naselja i pozadine italijanske istorije druge polovine XX veka. Dve prijateljice nastavlja tradiciju romana iz devetnaestog veka (Balzak, Ostin, Zola), ali u isto vreme predstavlja veoma moderan roman po stilu i surovoj iskrenosti, ukazuje italijanska izdavačica za Ferante, Sandra Ocola.
Američki kritičari slave Elenu Ferante kao novu Elsu Morante, proglasivši je najboljom italijanskom spisateljicom svoje generacije, a grozničavost koja okružuje ovu autorku preplavljuje biblioteke i aerodrome. Ali Ferante drži u tajnosti svoj identitet od kako je 1992. objavila svoj prvi roman, El amor molesto (Uznemirujuća ljubav). Ocola, koja radi na izdavanju njenih dela odonda, priznaje da joj ovo komplikuje posao. Sada, uprkos slavi i prestižu koje Ferante uživa, stvari se nisu promenile: uz napor da nestane, sličan Lilinom, junakinje njenog romana, krije se iza pseudonima, ne ustupa intervjue uživo nikome izvan njenih izdavačkih kuća, čak ni telefonom, i nikad nije promovisala svoje knjige, niti je nudila javna čitanja. U književnim krugovima spekulacije u vezi sa njenim pravim identitetom ukazuju na napuljskog pisca Domenika Starnonea ili na to da se iza Ferante krije par (sâm Stranone i njegova supruga, prevoditeljka Anita Raha), nešto što se više puta opovrgavalo. Ferante pravi izuzetak i pristaje da putem imejla odgovori časopisu Babelia na niz pitanja. Njena agentkinja upozorava da pitanja ne smeju da pokrivaju temu njene anonimnosti i, jasno je, ne postoji mogućnost postavljanja potpitanja.
Pitanje: Dok ste pisali romane napuljske tetralogije, popularnost ovih knjiga je rasla. Treća knjiga je nominovana za nagradu Strega i kada je izašla Priča o izgubljenoj devojčici, postala je književni fenomen. Da li je ovo uticalo na vaše pisanje? Čitate li prikaze i kritike vaših dela?
Odgovor: Imam običaj da pažljivo čitam sve što se piše o mojim romanima, ali samo kada imam osećaj da se knjiga već dovoljno udaljila. U ovom slučaju to nije bilo moguće. Dve prijateljice za mene je jedan veoma dugačak roman, veoma kompaktan. Ali njegovo objavljivanje u četiri dela – jedan roman godišnje – dovelo je do toga da je, dok sam gotovo završavala priču, već bilo recenzija i pisma čitalaca. U pitanju je iskustvo o kojem još uvek moram da razmislim.
Pitanje: Kada ste počeli da pišete, da li ste imali jasnu ideju o tome šta će se desiti Lili i Lenu? Kako ste razradili zaplet?
Odgovor: Nikada ne pišem, tako što radim vredno na šemi. Uglavnom, znam na jedan veoma sumiran način kranje odredište priče i neka važna međustajališta, ali o bezbrojnim zastojima ne znam ništa; identifikujem ih dok pišem. Da nije tako – da znam sve o epizodama i likovima – dosađivala bih se i ostavila bih pisanje, što mi se, s druge strane, dešava veoma često. Radim dugo držeći se okvira priče i pisanja. Kasnije, uviđam da se ne približavam nikakvoj istini, da dajem neku vrstu lažnog svedočenja i ostavim to. U tome vidim sebe veoma daleko od Lene. Njena opsesija da se priča održi kao koherentna i drugačija deluje mi kao smrtni greh prema istini.
Pitanje: A u kojoj meri se poistovećujete sa poteškoćama sa kojima se vaša junakinja Lena suočava kao spisateljica?
Odgovor: Oduvek sam pisala mnogo. Za mene je pisanje veština kojoj je potrebna neprekidna vežba. Uvežbavanje radi poboljšanja jeste nešto što me ne uznemirava. Ipak, i dalje me uznemiruje objavljivanje. Zapravo, kada odlučim da objavim nešto, radim to preplavljena nesigurnošću i činim to samo kada mislim da se istina nameće u priči. Prepoznajem istinu u književnosti. Ako se pojavi, to se desi kada sam iscrpela sve svoje resurse pisanja i kad sam već prestala da je čekam.
Pitanje: Da li su žene kritičnije prema svom radu od muškaraca? Da li su pronicljivije i žilavije?
Odogovor: Ne znam. Ali mislim da ako neka autorka želi da da sve od sebe, treba sebi da nametne izvesno nezadovoljstvo prema sistemu. Suprotstavljamo se gigantima. Muška književna tradicija je hiljadugodišnja, izuzetno bogata izvanrednim delima i ima svoj način da postavi sve mogućnosti. Onaj ko želi da se bavi pisanjem, treba temeljno da poznaje tu tradiciju i treba da je ponovo postavi oblikujući je prema svojim potrebama. Da bi se žene borile protiv bruto materije svog iskustva, potrebna je pre svega sposobnost. Isto tako, treba da se borimo protiv straha i da tražimo vlastitu književnu genealogiju bezobzirno, čak i gordo.
Pitanje: Glavne junakinje vaših knjiga su uvek spisateljice. Zašto? Materinstvo je takođe jedna od tema kojima se vraćate. Da li je teško otvoreno pisati o ovome?
Odgovor: Žene mnogo pišu, i ne toliko zbog profesije, koliko po potrebi. Pribegavaju pisanju posebno u kriznim trenucima, i to čine kako bi se objasnile same sebi. Ima mnogo toga u vezi sa nama što se nije temeljno ispričalo ili pak nije uopšte, i na kraju to otkrijemo kada se svakodnevni život ukalja i osećamo potrebu da mu unesemo red. Upravo materinstvo mi deluje kao jedno od takvih iskustava, isključivo naših, čija istina još treba da se istraži.
Pitanje: Deluje ironično što u svojim knjigama tretirate temu kontakta Lene sa štampom i toga kako na nju utiču intervjui i javna izlaganja. Da li je to suptilan način da dodatno afirmišete lični stav?
Odgovor: Nisam ironična u vezi sa pozicijom pisaca u današnje vreme. Ograničavam se na to da ispričam kako to utiče na moje dve protagonistkinje: Lena to proživljava boreći se između pristupačnosti i obeshrabrenja, Lila se sudara sa njom: pati od toga ili pokušava da to iskoristi.
Pitanje: Kada se priseća svojih promocija knjige, Lena kaže da je pronašla svoj ton i diskurs u susretu sa čitaocima lice u lice. Priznaje da je često improvizovala iz vlastitog iskustva. Ima li toga u načinu na koji vi pristupate pisanju?
Odgovor: Ne. Pisanje je drugačije od bilo kakvog javnog izlaganja. U ovim pisanim odgovorima, recimo, ja sam spisateljica koja se obraća čitaocima pod podsticajem vaših pitanja, takođe napisanih. Ne improvizujem odgovore kao u drugim razmenama iskustva, ne izlazim na scenu. Čuvam mnogo, veoma mnogo svoju intimu, koju bih, u okvirima drugačijih oblika komunikacije, izložila bez problema. Za mene je pisanje aktivnost pod rigoroznom kontrolom, koja sagledava jedan jedini mogući sukob: čitanje.
Pitanje: Kada se Lena priseća razgovora i javnih čitanja, kaže da se koristila pričama koje joj nisu pripadale. Da li fikcija uvek sa sobom vuče neko osećanje krivice?
Odgovor: Nesumnjivo. Pisanje – i ne samo pisanje fikcije – uvek je nepravedno prisvajanje. Naša jedinstvenost kao autora jeste samo mala dodatna beleška. Sve ostalo uzimamo od onih koji su pisali pre nas, od života i osećanja drugih. Bez ikakvog ovlašćenja.
Pitanje: Lena priča o svojim knjigama i o onome što piše Lila, ali čitaoci ove priče nikada dobiju priliku da to vide. U vašim knjigama postoji izvesno odbijanje prema činjenicama u korist sećanja i osećanja. Da li ova otvorena subjektivnost čini da priča bude realističnija i ubedljivija?
Odgovor: Gotovo na samom početku sam odbacila mogućnost ubacivanja fragmenata iz Lenine knjige ili Lilinih svezaka. Objektivnost nije važna za delotvornost priče. Ono što je bitno jeste da Lena, uprkos uspehu, oseća da su njena dela bleda senka onoga što bi Lila napisala; štaviše, ona samu sebe tako doživljava. Snaga priče nije u vernom podražavanju osoba i činjenica, već u prikazivanju konfuzije postojanja, kako se stvaraju i poništavaju verovanja, kako se sukobljavaju krhotine različitog porekla u svetu i našim glavama.
Pitanje: Kako napreduje ova četvrta knjiga, Priča o izgubljenoj devojčici, Lilin lik deluje kao da otelovljuje Napulj. Da li je to bilo nešto što ste prvobitno zamislili?
Odgovor: Da, ali to je zamisao koju sam odbacila. Nisam htela da Lila bude kodirana kao ovakva ili onakva. Ono što sam želela jeste da se neprekidno raspršavanje svih likova, od detinjstva do starosti, na kraju prolije po topografiji četvrti i čitavog grada. Teško je objasniti Napulj, jer nije linearan, suprotnosti su zamagljene, njegova predivna lepota postaje ružna, njegova izvrsna kultura pretvara se u trivijalnu, njegova čuvena ljubaznost se menja u nasilje.
Pitanje: Kojim spisateljicama se najviše divite? Koji su vas ženski likovi obuzeli?
Odgovor: Spisku se ne bi video kraj, radije bih ga preskočila. Ali ono što hoću da istaknem jeste da se tokom XX veka tradicija žena pisaca neverovatno osnažila, i ne samo na Zapadu. Mislim da je moja generacija prva koja je prestala da misli da je za pisanje sjajnih knjiga potrebno biti muškarac. Danas možemo spokojno da tvrdimo da je moguće izaći iz književnog ginekeja u kojem se nastoji da se klasifikujemo i da možemo da se suprotstavimo poređenju.
Pitanje: Prijateljstvo između žena je tema koja gotovo da se nije tretirala u književnosti. Zašto?
Odgovor: Muško prijateljstvo ima dugu tradiciju u književnosti i veoma elaboriran kôd ponašanja. S druge strane, žensko prijateljstvo ima kartu bodovanja koja je tek od skora počela da se definiše. Postoji rizik da se prečica do opšteg mesta nametne naporu drugih mučnijih puteva.
Pitanje: Lena govori o svom distanciranju od feminizma. Kakav je vaš stav po ovom pitanju?
Odgovor: Bez feminizma bila bih ista kao kad sam bila dete: opterećena kulturom i subkulturom muškarca koje sam prihvatala kao vlastitu i slobodnu misao. Feminizam mi je pomogao da odrastem. Iako vidim da se nove generacije danas podsmevaju tome. Ne znaju da je samo malo dovoljno da se vratimo unazad. Naša osvajanja su skorašnja i, samim tim, krhka. To odlično znaju sve žene o kojima sam pripovedala u knjizi.
Pitanje: U Priči o izgubljenoj devojčici, ritam se ubrzava, Lena ubrzano govori o čitavim decenijama. Deluje kao da vam opisivanje pada sve teže, kako se približava sadašnjost. Da li je bilo teško staviti tačku na ovu priču?
Odgovor: Teško je govoriti o sadašnjosti, jer je nestalna po prirodi. Ispričala sam je zamišljajući je kao liticu, kao vodu koja isparava u vodopadu. Ipak, najteže je bilo napisati treću, ne četvrtu knjigu. Još je rano da se zaista udaljim od tih knjiga. Zapravo, kao da ih i dalje pišem.
Pitanje: Postoji eko fatalne sudbine i grčke tragedije u vašim knjigama. U kojoj meri su na vas uticala klasična dela?
Odgovor: Studirala sam klasične jezike i kao mlada sam mnogo
prevodila, iz zadovoljstva, i sa grčkog i sa latinskog. Htela sam da naučim da
pišem i to mi je delovalo kao savršena vežba. Posle nisam imala dovoljno
vremena i ostavila sam to. Kažu da se to obrazovanje primećuje u mojim knjigama
i sa zadovoljstvom verujem u to, ali uvek sam mislila da su moje žene, više
nego što su zatočene u sudbini, pre bile zatvorene u istorijsko-kulturnim
odeljcima.
Pitanje: Da li radite na novoj knjizi?
Odgovor: Da, retko kad se dešava da ne pišem dugo. Završavanje knjige, ipak, nije nešto što mi se dešava često. I kada se desi, ne oduševljava me objavljivanje. Pisanje me oraspoloži, objavljivanje ne.
***
Pročitaj u originalu: http://bit.ly/elena-ferante
Autorka teksta: Andrea Agilar
Prevela sa španskog: Tamara Nikolić
