Borba s panterima
Vrelo julsko po podne 1843. godine. Jedan snažan slon, teško dišući, peo se uz poslednji nagib prostrane visoravni Panah, koja spada u najdivljije ali i najlepše krajeve Srednje Azije.
Kao i svi indijski debelokošci, koje su mogli imati samo bogati ljudi, nosio je na svojim leđima divan plavi pokrivač. Uši su mu bile okićene velikim trakama, a čelo ukrašeno pozlaćenom karikom. Za njegova leđa jakim vrpcama bila je pričvršćena hauda, korpa u kojoj je bilo mesta za šest lica.
Na slonovim leđima nalazila su se tri čoveka. Najpre kornak, vođa slonova, koji je sedeo na samom slonovom vratu tako da su mu se noge gubile iza ogromnih slonovih ušiju. On je u ruci držao
čakljicu sa čeličnim vrhom kojom je, bockajući ovda-onda ogromnu životinju, pokazivao pravac kojim treba da ide. Dok se kornak, bez ikakvog zaklona, pržio na suncu, u haudi, pod zaštitom plavih pamučnih zavesa, odmarali su se na svilenim jastucima dva čoveka koji su sudeći po njihovom odelu, pripadali gospodskom staležu. Stariji od ove dvojice, lep induski tip, mogao je imati oko četrdeset godina. Bio je visok, mršav, ali širokih grudi i snažan; smele crte lica, čiju je oštrinu još više isticala duga proseda brada, bile su u skladu sa izvanredno živim, crnim očima. Na sebi je imao haljinu od žute svile poprskanu crvenim cvetovima, koju je u pojasu stezao širok, zlatom izvezen crven pojas. Oko glave je nosio burnus od jedne vrste pamučne tkanine, koja se odlikovala izvanrednim sjajem i neverovatnom prozirnošću.
Njegov pratilac kao da nije imao više od trideset godina. Bio je mali, slabunjav, izrazito opaljen. Crte lica bile su mu nepravilne i malo prijatne. Nekoliko ožiljaka, svakako od kakve bolesti, izazivalo je mučan utisak. A njegove male oči, koje su se često zatvarale kao da nisu u stanju da podnesu jaku sunčanu svetlost, krile su u sebi nešto lažno, lukavo. Iako je bio odeven isto kao i njegov drug, ipak se lako moglo poznati da pripada nižem staležu.
Obojica su ćutali dok je kornak, ovda-onda, rečima bodrio dobro izučenog slona. A na svako takvo podsticanje debelokožac je udvajao svoju snagu da bi što pre savladao uzbrdicu koja je postajala sve strmija i strmija. Disao je i stenjao tako jako da se sva hauda tresla; surlom je vitlao na sve strane, a bojeći se da ne naiđe na kakvu rupu, najpažljivije je ispitivao zemljište kojim je išao.
Ovaj deo visoravni Panah bio je izvanredno teško prolazan zbog svojih velikih nagiba i rđavih puteva. Cela visoravan bila je terasasta i na nju se pelo stepenastim zemljištem koje je počinjalo od Keine, jedne od glavnih reka istočnog Bundelkanda, koja izvire u Čagaru, da bi se posle sto pedeset kilometara toka ulila u Jumu. Klanaca ima na stotine i svi su obrasli gustom šumom, u kojoj je bilo najviše džinovskih indijskih hrastova, koji su dostizali visinu od šezdeset metara, zatim ogromnih platana, gorostasnih četinara i neprolaznog žbunja sa zlatnim i purpurnim lišćem.
No i pored svih mnogobrojnih prepreka, slon je neustrašivo grabio napred naprežući svu svoju snagu da što pre dođe do šuma na visoravni, kako bi put nastavio po hladovini. I već je bio stigao do prvog drveća, kada se odjednom zaustavi. Bio je jako uznemiren i s vremena na vreme pustio bi prigušen glas, koji je ipak odjekivao kao truba.
Naglo zaustavljanje slonovo jako je potreslo haudu. Čovek s bradom, koji je dotle mirno dremao u haudi, prenu se, otvori oči i zapita glasno:
– Šta je to, Bandara?
– Ne znam, gospodaru! odgovori kornak. Bangavadi kao da je osetio nekakvu opasnost i ne usuđuje se da nastavi put.
– Da se nisu pojavili Dakoiti? zapita mali čovek u haudi. Nalazimo se u zemlji tih lupeža!
– Misliš li ti na sektu otrovnika? upita čovek s bradom.
– Da, Indri.
– I ti veruješ, Dunda, da oni žive u ovom kraju?
– Oni stanuju u šumama i na visoravnima Bundelkanda. Budi na oprezu, Indri! Smatraju za naročitu zaslugu ako pokolju ili otruju sve ljude koje uhvate.
– Imamo karabine pa ćemo se braniti! reče Indri mirno. Indri se nikada nikoga nije bojao.
– Osim gospodara Barode! primeti Dunda zlobno.
– Ćuti! zapovedi Indri. Ti imaš naređenje da me pratiš, a ne da…
– I da pazim na tebe!
– Pa, neka bude tako, ali sada budi miran. Bangavadi je osetio neprijatelja; mislimo na svoju odbranu.
Indri se saže i dohvati izvanredno lep karabin, čija je cev bila išarana arabeskama, dok je kundak bio okićen srebrom i biserom.
– Bandara, kreni Bangavadija dalje! naredi kornaku, koji je pažljivo ispitivao drveće udaljeno pedesetak metara.
– Pokušaću, gospodaru!
Bandara, pravi kornak koji je svoga slona odlično poznavao, poče da Bangavadija miluje i da mu tepa. Slonu kao da je to veoma godilo. Najpre je brektao podižući visoko svoju surlu, a zatim izvanredno oprezno pođe dalje, gledajući desno i levo i mumlajući prigušeno.
Kada je Bangavadi, jedan od najboljih slonova gospodara Barode, koji je bio naviknut da se u arenama toga moćnog radže bori i odoleva divljim zverima, pokazivao znake uznemirenosti, morala
je pretiti ne mala opasnost.
Uskoro zatim slon opet stade i podiže surlu uvis.
– Napred! bodrio ga je kornak.
Slon je i dalje stajao kao prikovan, a njegov strašni glas odjekivao je nadaleko.
– Da li si štogod primetio? upita Indri kornaka.
– Ništa, gospodaru! odgovori kornak.
– Da li se štogod miče u žbunu?
– Ništa.
– Kada bi se u blizini nalazio tigar, vetar, koji duva od šume k nama, morao bi nam doneti miris divljači, prošaputa Indri.
Dunda, opali jedan metak pravo u žbun.
Dunda skoro mrzovoljno dohvati karabin, upravi cev ka gorostasnom žbunu i opali nasumce.
Prasak pucnja još se nije ni izgubio, a iz žbuna dopre isprekidani i prigušeni krik.
– Gospodaru, to je krik pantera! uzviknu kornak.
– Tako je! potvrdi Indri. Bangavadi se nije prevario.
– Nisam ni slutio da se ovde mogu naći panteri! promrmlja Dunda, koji kao da beše izgubio svu svoju hrabrost.
– Ovde ih ima više nego što ti i misliš! odgovori mu Indri. Ako samo steknemo glas utamanitelja divljih zveri, ništa bolje ne bismo mogli ni da poželimo.
– Dobro bi nam došlo da prikrijemo svoje prave namere, primeti Dunda.
– I da skrenemo pažnju radže od Panaha. Ali, dosta je bilo brbljanja, mislimo sada na divlju životinju koja nam preti.
Za svaki slučaj, kornak zatraži da mu se da jedno koplje. Zatim potera slona. Ogromna životinja bila se u međuvremenu spremila za borbu i odlučno pođe napred. Svojim ogromnim snažnim
grudima krčila je put kroz visoko šiblje.
– Dunda, da li si ponovo napunio karabin? upita Indri.
– Potpuno sam spreman da ponovo otvorim vatru!
Tada još jednom kroz šiblje odjeknu divlji, strašan krik, a odmah zatim, s drugog kraja, začu se i drugi.
– Dva su pantera! primeti Indri potpuno hladnokrvno. Eh, da je sada ovde Tobi! Uostalom, uskoro ćemo ga naći i u celom Panahu govoriće se o nama.
Bangavadi je snažno grabio napred, ali je još uvek brektao, tresao svoju ogromnu glavu i s vremena na vreme podrhtavao. Jer slonovi, iako imaju izvanredno veliku snagu, iako mogu jednim udarcem
surle da obore i velika drveta, iako im je koža tako debela da često od nje odskaču i puščana zrna, ipak se boje tigrova i pantera.
Bangavadi je bio jedan od najsrčanijih slonova, koji je pokazao šta zna u džunglama Barode i koji je svojim širokim stopalama ili svojom snažnom surlom smoždio mnoge tigrove. Pa ipak sada je
bio jako uznemiren i koračao je izvanredno oprezno. Surlom je sklanjao visoko šiblje, ali je surlu svakoga časa oprezno uvlačio i skrivao je za velike zube.
– Sve mi se čini da danas nije mnogo siguran u se! reče Indri, koji je primetio slonovo oklevanje. Čudi me ovakvo držanje jednog od najsrčanijih slonova!
– Možda je osetio još i koju drugu opasnost? Šta misliš, Dunda?
– Ne znam ni sam šta da kažem! odgovori Dunda, koji je očigledno bio rđavo raspoložen. Više bih voleo kada bi se ovi panteri udaljili.
– Mora biti da su veoma gladni.
– Visoravan Panah nije nenaseljena. Zašto napadaju nas, umesto da uništavaju krave stanovnika ovih planina ili njihove gospodare!
– Pazi, Dunda!
Iz gustog šipražja pojavi se za trenutak nešto crno, ali se odmah izgubi. To je bio jedan od pantera koji je, pre nego što će se odlučiti da napadne, hteo da odmeri odstojanje do svoga protivnika.
– Nije daleko! zaključi Indri. Sigurno oko i potpuna hladnokrvnost, inače će jedan od nas ovde ostaviti svoju kožu!
Divlja životinja beše se ponovo sakrila, ali se u kratkim razmacima jasno čulo njeno režanje.
– Mora biti da je izvanredno gladan, čim se usuđuje da nas napadne! primeti Indri. Neće mirovati dok ne ubije jednog od nas.
Indri se nije varao, jer je odviše dobro poznavao pantere sa visoravni Panaha. Te divlje životinje, kojih ima mnogo još i u celom Hindustanu, zatim u Kini i na Malajskom arhipelagu, ne boje se ni ljudi ni slonova i usuđuju se da ih napadnu i kada su zajedno, pri čemu pokazuju mnogo veću srčanost nego tigrovi. Indri, koji je dotle ubio već više pantera, bio je, dakle, potpuno u pravu kada se brinuo za kožu svoju i svojih pratilaca.
Bangavadi, koji je tačno zapazio gde se panter sakrio, još je drhtao i puštao divlje krike.
– Pazi, gospodaru! uzviknu kornak. Panter tek što se nije pojavio!
Ali, još je on te reči izgovarao, a gusto šiblje odjednom se rasklopi i nekoliko trenutaka posle toga jednim strašnim skokom panter se nađe na slonovom čelu.
U istom trenutku planu Indrijev karabin, dok kornak kopljem zadade panteru strašan udarac. No iako je dvostruko bio ranjen, panter nije odmah napustio slonovo čelo. Duboko su se zarile njegove kandže u debelu kožu slonovu. Tek kada je opalio i Dunda, ali ga nije pogodio, panter napusti svoju nesuđenu žrtvu i izgubi se u gustom šiblju.
Bangavadi, koji je beše odlično obučen za ovu vrstu lova, bio se već okrenuo i upravio uvis svoje snažne zube. Ni Indri nije gubio prisebnost.
Kada je primetio da se panter priprema za novi skok, odbaci prazan karabin i saže se da dohvati drugi, napunjen. Iako je taj pokret izveo izvanredno brzo, panter iskoristi taj trenutak i nađe se na slonovim leđima. Čvrsto se bio zakačio za gornju ivicu haude, pokazujući svoje krvožedne čeljusti.
Dunda se tada saže da dohvati jedno koplje, a zatim htede da se ponovo uspravi. Krvožedna zver samo je čekala da se Dunda podigne.
– Ne miči se, Dunda! uzviknu Indri.
Dunda odmah shvati u kakvoj se opasnosti nalazi, te se sruči na pod haude. Indri opali iz karabina i jednim metkom razmrska panteru lobanju.
Bangavadi, pošto je osetio kada je divlja zver pala na zemlju, naglo se obrnu i snažno pritisnu pantera svojom desnom nogom. Pritisak je bio toliko snažan da panterova koža prsnu.
– Mrtav je! uzviknu kornak.
U tom istom trenutku iz gustog šiblja začu se očajno zapomaganje, a odmah zatim i strašno urlanje drugog pantera.
Emilio Salgari
