Edicija “Plava ptica”, knjiga br. 31
Počinjen je strašan zločin — zločin izdaje — u ona burna vremena kada su se rađale velike evropske sile, boreći se za prevlast na kopnu i moru ne samo na matičnom kontinentu, već i u svojim prekomorskim posedima. U jednom od brojnih i čestih ratova, kojima se tada, ne retko, nisu znali ni početak ni kraj, ni razlog ni svrha, komandant jedne tvrđave koja se hrabro suprotstavlja španskim zavojevačima, izneverio je svoju vojničku i patriotsku čast i predao, mučki, svoj položaj opsađivačima. Izdajnika bivši neprijatelji izdašno nagradiše: on je postao guverner najvažnijih španskih teritorija na tlu Srednje i Južne Amerike.
Ali se sa izdajom ne mogu pomiriti četvorica plemenite braće, od kojih trojica, posle junačke pogibije najstarijeg, ne vide drugog izlaza do da se, u skladu sa duhom i prirodom vremena, odmetnu na slobodno more, postavši Crveni, Zeleni i Crni gusar. Zloglasni guverner dolazi glave dvojici od njih — Crvenom i Zelenom gusaru — ali ostaje poslednji, najstrašniji neprijatelj, Crni gusar, koji svoj život posvećuje osveti. Karipsko područje postaje, tako, poprište uzbudljivih zbivanja — krvavih pomorskih bitaka, viteških dvoboja, rađanja jedne ljubavne romanse, potere kroz opasnu venecuelsku džunglu, juriša i pada velikih španskih uporišta na američkoj obali.
I
GUSARI SA TORTUGE
Jedan snažan glas sa metalnim prizvukom podiže se sa mora i odjeknu preteći kroz pomrčinu:
– Ljudi u čamcu! Stanite ili ću vas potopiti!…
Mali čamac u kome su se nalazila samo dva čoveka s teškom mukom se probijao kroz mastiljavo-plave talase; bežao je od visoke obale koja se nejasno ocrtavala na horizontu, kao da mu je sa te strane pretila neka velika opasnost; čuvši onaj glas mornari istog trenutka zaustaviše čamac, umiriše brzo vesla i ustadoše gledajući netremice u ogromnu senku, koja kao da je odjednom izronila iz talasa.
I jedan i drugi su imali oko četrdeset godina, gruba i energična lica, nekako još surovija zbog guste, čekinjaste brade koja kao da nije znala za četku i češalj.
Na glavi su nosili velike šešire od klobučine, probušene na više mesta i sa iskrzanim obodom; na sebi su imali pocepane i izbledele flanelske košulje bez rukava, koje su im jedva pokrivale snažna prsa, a oko struka isto tako dotrajali crveni pojas, ali ipak u mogućnosti da održi par velikih i teških pištolja koji su se upotrebljavali krajem sedamnaestog veka.
Kratke pantalone bile su im ništa manje pocepane, a bose noge uprljane crnim blatom.
Oba ova čoveka, nalik na begunce iz neke kaznionice u Meksikanskom zalivu, kojih je u ono vreme bilo kao kasnije u Gijani, videći neku ogromnu senku oštro ocrtanu na tamnoplavom horizontu, između treperavih zvezda, pogledali su se uznemireno.
– Karmo, reče onaj koji je izgledao nešto mlađi. Ti vidiš bolje od mene, pogledaj dobro. Znaš da se ovde radi o životu ili smrti.
– Vidim da je neka lađa u pitanju, ali iako nije udaljena više od tri puškometa, ne bih znao da ti kažem da li dolazi sa Tortuge ili iz španskih kolonija.
– Da nisu možda naši?… Hm! Ko bi se usudio da isplovi čak dovde, gotovo ispod samih topova sa tvrđave i izloži se opasnosti da sretne neku eskadru koja prati galiju sa zlatom!…
– Kako bilo da bilo, Van Štilere, oni su nas videli i neće nam dati da pobegnemo. Ako pokušamo, jedno topovsko zrno biće dovoljno da nas obojicu pošalje do đavola. Isti onaj glas od malo pre, moćan i zvonak, odjeknu po drugi put kroz pomrčinu, gubeći se u daljini nad širokim zalivom.
– Ko je tamo?
– Đavo! odbrusi onaj po imenu Van Štiler.
Njegov drug se međutim pope na klupu i što je mogao glasnije viknu:
– Ko je taj silnik koji hoće da zna ko smo mi?… Ako ga muči radoznalost neka dođe bliže pa ćemo mu odgovoriti sa nekoliko metaka.
Ovo drsko razmetanje, umesto da naljuti čoveka sa broda kao da ga je obradovalo, jer im on odgovori:
– Junaci, dođite da zagrlite braću sa obale!
Dva čoveka iz čamca radosno uzviknuše:
– Braću sa obale?
– Neka me more proguta ako nisam prepoznao glas koji nam donosi ove dobre vesti.
– Šta misliš, ko je? upita njegov drug zaveslavši ponovo iz sve snage.
– Postoji samo jedan čovek, među junacima sa Tortuge, koji bi se usudio da dođe ispod same španske tvrđave.
– Ko?
– Crni gusar.
– Sto mu gromova!… Zar on!… Baš on!…
– Kakva tužna vest za tog hrabrog pomorca!… promrmlja Karmo, uzdahnuvši. I baš mrtav!…
– A on se možda nadao da će stići na vreme i izbaviti ga iz španskih ruku, zar ne, prijatelju?
– Tako je, Van Štileru.
– On je drugi po redu.
– Drugi, da. Dva brata, oba obešena na sramnim vešalima!
– Osvetiće ih on, Karmo.
– Nadam se. I mi ćemo poći sa njim.
– Onaj dan kada budem video zadavljenog prokletog guvernera iz Marakaiba biće najlepši dan u mom životu! Unovčiću ova dva smaragda koja čuvam zašivena u pantalonama i popiću i pojesti s prijateljima najmanje hiljadu piastri.
– Ah!… Evo nas!… Jesam li ti rekao? Lađa Crnog gusara…
Brod koji se malo pre jedva nazirao zbog guste pomrčine, sad se nalazio na pedesetak metara od njih.
Bio je to jedan od onih brzih jedrenjaka kojim su se služili gusari sa Tortuge u poteri za velikim španskim galijama, koje su u Evropu prenosile blaga iz srednje Amerike, Meksika i ekvatorskih krajeva. Bili su to dobri jedrenjaci, opremljeni visokim katarkama, kako bi mogli koristiti i najmanji vetrić, sa uskim dnom, visokim pramcem i krmom, onako kako se u ono vreme gradilo, i neverovatno dobro naoružani.
Kroz dvanaest otvora na levom i desnom boku lađe preteći su izvirivali crni vratovi dvanaest topova, dok su se na visokoj palubi, koja je ličila na kulu, dizala dva velika topa, namenjena rušenju paluba.
Gusarski brod se bio zaustavio da sačeka čamac, i na pramcu, pri svetlosti fenjera, videlo se deset do dvanaest naoružanih ljudi spremnih da pucaju na svaki i najmanje sumnjiv pokret.
Dvojica mornara stigoše ispod jedrenjaka i uhvatiše jedno uže bačeno zajedno sa lestvicama od konopca; privezaše čamac, uvukoše vesla i onda se sa neverovatnom lakoćom prebaciše na palubu.
Dočekala su ih dva čoveka sa uperenim puškama, dok im je treći prilazio osvetljavajući im lica fenjerom.
– Ko ste vi? upita.
– Tako mi Belzebuba, moga pokrovitelja!… Zar se ne poznaju više prijatelji?… uzviknu Karmo.
– Neka me proguta morski pas, ako ovo nije onaj mali Biskajac Karmo!… povika čovek sa fenjerom. Kako to da si živ, dok svi na Tortugi veruju da si mrtav? … Još jedan vaskrsnuo? … A da ti nisi možda Hamburžanin, Van Štiler?
– Glavom i bradom, odgovori ovaj.
– I ti si, znači, umakao omči?
– Eh!… Smrt me nije htela, a ja pomislih da ne bi bilo rđavo proživeti još koju godinu.
– A komandant?…
– Tišina! reče Karmo.
– Govori slobodno: je li mrtav?
– Vrane!… Hoćete li prestati da grakćete? … viknu onaj isti metalni glas koji je onako zapretio ljudima u čamcu.
– Sto mu gromova!… Crni gusar!… prošapta Van Štiler naježivši se. Karmo povišenim glasom odgovori:
– Evo me, komandante!
Jedan čovek siđe sa komandnog mosta i uputi se prema njima držeći sve vreme ruku na pištolju koji je nosio za pojasom.
Bio je obučen u crno od glave do pete i sa elegancijom neuobičajenom među gusarima velikog Meksikanskog zaliva, koji su se zadovoljavali sa pantalonama i košuljom, vodeći više računa o svom oružju nego o oblačenju.
Na sebi je imao raskošnu odeću od crne svile i čipke u istoj boji, oivičenu crnom kožom; nosio je i crne svilene pantalone stegnute širokim pojasom sa resama, dok je na nogama imao visoke čizme preko kolena, a na glavi veliki šešir ukrašen perom koje mu je padalo na rame.
U pojavi ovog čoveka, kao i u njegovoj odeći, bilo je nečega gotovo grobnog; možda zbog kao mramor bledog lica koje je čudno odudaralo od crnog ršenog oblika i sa dugim trepavicama, nemirne i stalno oživljavane nekom čudnom vatrom koja je unosila nespokojstvo i u dušu najkrotkijeg gusara. Njegova visoka i vitka pojava, otmeno držanje, fine ruke, govorili su, već na prvi pogled, o čoveku društvenog položaja, a pre svega o čoveku koji je navikao na udobnost.
Oba mornara, videći ga kako im dolazi u susret, pogledaše se iznenađeno, prošaptavši:
– Crni gusar!
– Ko ste i odakle dolazite? upita Gusar zaustavivši se ispred njih; desnu ruku je sve vreme držao na pištolju.
– Mi smo gusari sa Tortuge, braća sa obale, odgovori Karmo.
– Odakle dolazite?
– Iz Marakaiba.
– Jeste li pobegli od Španaca?
– Da, komandante.
– Kome brodu pripadate?
– Brodu Crvenog gusara.
Čuvši ove reči Crni gusar zadrhta; a onda se bez reči zagleda u gusare pogledom iz koga je sipala vatra.
– Brodu moga brata, progovori drhtavim glasom.
I zgrabivši naglo Karmoa za mišicu odvuče ga gotovo silom od krme. Stigavši ispod komandnog mosta, Gusar se okrete prema čoveku koji je gore stajao u stavu mirno, kao da očekuje komandu, i reče mu:
– Gospodine Morgane, plovite i dalje pučinom; neka ljudi ostanu pod oružjem, a tobdžije sa spremnim fitiljima. Obavestite me o svakoj, pa i najmanjoj promeni.
– U redu, komandante, odgovori ovaj.
Držeći sve vreme Karmoa za ruku, Crni gusar siđe u jednu omanju, vrlo elegantno nameštenu kabinu koju je osvetljavala mala pozlaćena lampa, iako se na gusarskom brodu posle devet sati nije smela paliti nikakva svetlost.
– Pričaj mi sad.
– Stojim vam na raspolaganju, komandante.
Ali umesto da postavlja pitanja Crni gusar je nemo zurio u Karmoa. Bio je bleđi nego obično, gotovo modar, dok su mu se grudi nadimale od ubrzanog disanja. Dva puta je bio otvorio usta kao da je hteo nešto da pita, ali je odmah odustajao, plašeći se možda da će dobiti strašan i neželjeni odgovor. Najzad s mukom upita, promuklim glasom:
– I njega su mi ubili, je li tako?
– Koga?
– Moga brata, Crvenog gusara.
– Da, komandante, odgovori Karmo, uzdahnuvši. Ubili su ga kao i vašeg drugog brata, Zelenog gusara.
Prigušen krik, koji je imao nečeg gotovo divljeg i bolno ljutitog, ote se Crnom gusaru.
Karmo ga vide kako sav preblede i, uhvativši se za grudi, klonu na stolicu, zaklonivši lice širokim obodom šešira.
Ostao je ovako neko vreme i Karmo ga ču kako jeca; onda je odjednom skočio kao da se postideo svoje trenutne slabosti; ono strašno osećanje koje je malo pre bilo ovladalo njime bilo je nestalo; lice mu je opet bilo mirno, čelo vedro, a mramorno bledilo sasvim se izgubilo; samo su njegove oči tako mračno sevale da je čoveka hvatao strah. Šetao je neko vreme kabinom kao da je hteo sasvim da se pribere pre nego što nastavi razgovor. Onda ponovo sede i reče:
– Bojao sam se da ću stići prekasno; sad mi ostaje samo osveta. Jesu li ga streljali?
– Obesili su ga, gospodine.
– Jesi li siguran?
– Video sam ga svojim očima obešenog na Plaza de Granada.
– Kada su ga ubili?
– Danas posle podne.
– Ispričaj mi sve što znaš.
– Umro je kao junak. Crveni gusar je ostao do kraja života ono što je bio, čak…
– Govori slobodno.
– Dok ga je omča stezala, skupio je još toliko snage da pljune guverneru u lice.
– Onom psetu, Van Guldu?
– Da, flamanskom vojvodi.
– Opet on! Uvek on!… Zakleo se, znači, da me progoni svirepom mržnjom. Jedan brat mučki ubijen, a dvojica obešena.
– To su bila dva najsmelija gusara u zalivu, gospodine, prirodno je onda što ih je mrzeo iz dubine duše.
– Ostaje mi zato osveta!… uzviknu Gusar strašnim glasom.
Ne, neću imati mira dok ne uništim Van Gulda i čitavu njegovu porodicu, dok ne plane grad kojim upravlja. Marakaibo, ti si bio koban za mene i ja ću ti istom merom vratiti!… Pozvaću u pomoć sve gusare sa Tortuge i bukanijere iz San Dominga i Kube i neću ti ostaviti kamen na kamenu! Sad govori, prijatelju: pričaj mi sve po redu. Kako su vas uhvatili? – Nisu nas uhvatili snagom oružja, već podmuklom izdajom, goloruke, komandante. Kao što znate, vaš brat je krenuo na Marakaibo da osveti smrt Zelenog gusara, zaklevši se kao i vi da će obesiti flamanskog vojvodu. Bilo nas je osamdeset,
hrabrih i spremnih na sve, čak da prkosimo i čitavoj eskadri: ali nismo računali na rđavo vreme. Na ulazu u Marakaibski zaliv iznenadio nas je pobesneli uragan; bacao nas je tamo i ovamo, dok talasi nisu razbili našu lađu. Posle bezbroj muka samo je nas dvadeset šest uspelo da stigne na obalu; bili smo svi tako iscrpeni i bez ikakvog oružja, da je izgledalo nemogućno pružiti ma kakav otpor. Vaš brat nas je hrabrio i vodio polako kroz močvaru, strahujući da su nas Španci možda već otkrili i da nas gone. Već smo bili poverovali da ćemo u šumi naći sigurno sklonište, kad smo iznenada upali u zasedu.
Napalo nas je s leđa tri stotine Španaca koje je predvodio lično Van Guld. Napravili su oko nas gvozdeni obruč, poubijali one koji su pružili otpor, a nas poveli kao zarobljenike u Marakaibo.
– Je li moj brat bio među vama?
– Da, komandante. Iako je od oružja imao samo jedan bodež, borio se kao lav; više je voleo da umre na bojnom polju nego na vešalima. Ali ga je flamanski vojvoda prepoznao i umesto da ga ubije puškom ili mačem, ostavio ga je živog. I tako su nas odveli u Marakaibo; pošto su nas najpre vojnici svi redom mučili i stanovnici obasipali uvredama, osudili su nas, na kraju, na vešala. Ali smo juče ja i moj drug Van Štiler, imajući više sreće od ostalih, uspeli da zadavimo stražu i pobegnemo. Iz kolibe jednog Indijanca, kod koga smo se bili sklonili, gledali smo vešanje vašeg brata i njegovih hrabrih gusara. Zatim smo
se uveče, uz pomoć jednog crnca, ukrcali u čamac, rešeni da pređemo Meksikanski zaliv i stignemo na Tortugu. Eto, komandante, to je sve što i sam znam.
– I moj brat je znači mrtav!… reče Gusar sa strahovitim mirom.
– Video sam ga kao što sad vas gledam.
– Visi li još na sramnim vešalima?
– Ostaće tamo tri dana.
– A onda će ga baciti na đubrište.
– To sigurno, komandante.
Crni gusar naglo ustade i priđe pridošlici.
– Da li se bojiš?… upita ga čudnim glasom.
– Ni samog đavola, komandante.
– Ne bojiš se dakle smrti?
– Ne.
– Hoćeš li poći sa mnom?
– Kuda?
– U Marakaibo.
– A kada?
– Noćas.
– Hoćemo li napasti grad?
– Ne, nema nas dovoljno, ali će me kasnije zapamtiti Van Guld. Poći ćemo nas dvojica i tvoj drug.
– Sami? upita Karmo začuđeno.
– Da, sami.
– Šta to nameravate?
– Hoću da uzmem telo svoga brata.
– Vodite računa, komandante. Izlažete se opasnosti da vas uhvate!
– Zar ti ne znaš ko je Crni gusar?
– Grom i pakao! To je najsmeliji gusar na Tortugi.
– Idi sad i čekaj me na palubi; spremi jedan čamac.
– Gospodine komandante, naša barka je pravi trkački čamac.
– Idi sad!
Emilio Salgari
