Anatomija Fenomena

Ernesto Sabato – Pojedinac i univerzum [Gradac – Alef 63]

Pojedinac i univerzum : eseji / Ernesto Sabato ; izabrala i prevela sa španskog Aleksandra Mančić Milić

Argentinski pisac Ernesto Sabato se rodio 1911. godine. Studirao je matematiku, fiziku i filozofiju, radio na istraživanju zračenja atoma u Laboratoriji Kiri, a zatim u SAD. Bavljenje naukom napustio je oko 1945. godine, i od tada se isključivo posvetio književnosti. Te godine objavio je prvu zbirku eseja, Pojedinac i Univerzum, za kojom su usledile, između ostalih, Ljudi i zupčanici, Krivoverja, Pisac i njegove aveti, Apologije i odbacivanja… Na srpski su prevedena sva tri romana koja je napisao: Tunel, O junacima i grobovima i Abadon, anđeo uništenja, kao i njegove knjige memoara, Pre kraja i Otpor. Poslednjih decenija bavi se i slikarstvom, i čak je 1989. godine imao izložbu svojih slika u Parizu. Središnje linije Sabatove misli izložene u esejima su raznorodne: vizija Univerzuma počev od traganja za sopstvenim Ja („Univerzum o kojem se ovde govori jeste moj privatni Univerzum pa, utoliko, nepotpun, protivrečan i usavršiv“), krah zapadne civilizacije, kriza civilizacije zasnovane na razumu i mašini (autor se ovde vraća na renesansu kako bi objasnio krizu umetnosti i književnosti u savremenom svetu i pokazuje se kao veliki poznavalac istorije i kulture Zapada), ogledi o paklu i snovima, muškarcu i ženi, životu, čoveku, nauci, književnosti. Sabatovi eseji predstavljaju „pokušaje“ da se u sred XX veka ponovi renesansni poduhvat: njegovo bavljenje i naukom, i književnošću, i slikarstvom, pa i filozofijom, primoravaju ga – i sam će u jednom eseju doći do sličnog zaključka – da se u svakoj od tih oblasti tek navlaš okuša, jer bi inače svaki produbljen, a uspešan pokušaj u svim tim pravcima bio osuđen na nemogućnost komunikacije. Sabatovi eseji su autorov pokušaj da dođe do saznanja o nekoj istini, a sasvim retko predstavljaju ogledanje u tekstu s namerom da pisac tu odrazi sopstveni lik: „Lična iskustva, upravo zato što su lična, za mene imaju ogromnu, neizmernu važnost, ali za druge nemaju dokaznu vrednost“, dok „izvanredni događaji“ koji „prevazilaze sasvim privatno iskustvo“ imaju veću moć ubeđivanja, pa čak i snagu dokaza. Kada je, naprotiv, roman u pitanju, Sabato smatra sasvim umesnim da govori i o ličnom iskustvu: „Eseji se pišu glavom, pozivajući se samo na logičku misao; oni su izraz dnevnog života pisca. Romani se pišu pre svega zahvaljujući magijskoj misli, onoj koja vlada u najvećoj dubini nesvesnog, u onome što je Paskal zvao les raisons du coeur, razlozi srca.“ –

Izvod iz knjige

Pretenzije enciklopedizma

U obimnom repertoaru moga neznanja istaknuto mesto zauzimaju biljno i životinjsko carstvo, do te mere da bih se čak mogao smatrati negativom profesora Bifona.

Ispovedam onu vrstu znanja koje se sastoji u tome da na prvi pogled razlikujem konja od koze, eukaliptus od banane. Ali iza tih jasnih kategorija prostire se nejasna oblast akacija i tajanstvena teritorija kotiledona i cvetonoša. Neko je rekao kako je kultura ono što ostane kada se zaboravi erudicija. Ne znam da li sam se pretvorio u kulturnog čoveka, ali mogu garantovati gotovo u potpunosti ono što su mi ulili tokom osnovne i srednje škole, kao paradoksalni rezultat želje da nas nauče svemu.

Od bezbroj rtova koje sam popamtio sećam se samo rta Dobre Nade i rta Horn, sigurno zato što se na svakom koraku pojavljuju u novinama. Prašume Groso Ćiko i Groso Grande, Asevedo Dijas i Pikaso Kason, Senjobs i Male, Kabrera i Mediči, isprepletani su u mojoj podsvesti sa Skotovom emulzijom (od koje se zaista jasno sećam osobe u mornarskoj kabanici i sa bakalarom preko ramena, u vezi s mehanizmima koje je proučavao dr Pavlov), javljaju mi se kao u nekom zbrkanom paravremenskom snu isprekidane linije ekspedicije u Visoki Peru, ljudi koji koračaju iz profila između piramida, bradonje koji na konopcu vode krilate bikove, zagonetne reči kao što je već pomenuta kotiledon i druge kao metakarp, imena kao Pipin Mali iz ne znam kojeg veka, i neki gospodin sa brkovima koji, ravnodušnog izraza i sa dogledom u rukama pokazuje organe otkrivene u svom otvorenom trbuhu.

Pre mnogo godina, dok smo krstarili Patagonijom u džipu, šumski inženjer Lukas Toreli objašnjavao mi je dramatično napredovanje stepe pri svakom šumskom požaru, i kakvu odbranu pružaju čempresi: čvrsti i postojani, podnose nepogode, štite svoje drugove kao neka samoubilačka legija u odstupnici. Onda pomislih šta bi moglo biti sa podučavanjem geografije ako bi se povezalo sa borbom između vrsta, sa osvajanjem mora i kontinenata, sa istorijom čoveka patetično spojenom sa uslovima na zemlji… Nije to moja mašta, prisećam se učitelja koji su uspevali da nam prenesu nešto od čovekove epopeje; istoriju koja nije bila samo mehanička (i uzaludna i tužna i opravdano podložna zaboravu) gomila imena i datuma, nego veličanstvena freska nacija koje su se digle iz sopstvenih nepostojanosti, kao Venecija iz svojih močvara, kako bi se vinule u osvajanje sopstvene veličine.

Ali nije samo reč o republikama i carstvima, nego o sveukupnosti kulture kao čovekovog dostignuća, kao pustolovinu misli i mašte: od izumevanja točka do filozofije, od prvih znakova koje su izmislila ljudska bića da bi se sporazumevala do najistančanijih ostvarenja muzike. Pustolovina koju učenik mora osetiti kao takvu, u uzbudljivoj borbi protiv sila prirode i istorije. Ne mrtvi enciklopedizam, niti katalog, niti gotova nauka, nego saznanja koja svaki put nastaju u svakom duhu, kao izumitelji i učesnici te hiljadugodišnje istorije. Ne informisanje, nego formiranje. „Znati napamet znači ne znati“, tvrdio je Montenj. Samo tako se može dosegnuti onaj kultivisani čovek koji predstavlja ideal zajednice, a ne ona sveznalačka osoba koja poznaje mnoge „modalitete stvari“, kako je rekao Maks Seler, niti onaj koji je sposoban samo da dominira i predskazuje; jer onaj prvi je običan erudita, a ovaj drugi puki naučnik, nego onaj koji poseduje skup elastičnih sistema koji pružaju intuicija, ovladavanje stvarnošću i njeno procenjivanje.

Na nesreću, ne govorim o prošlosti. Nedavno sam pročitao zadatak koji je napisao učenik, oboren jer je zaboravio ne znam koji procenat onog famoznog spiska rtova. Takođe sam prelistao ugledan udžbenik književnosti koji se trenutno koristi u našim školama, a samo u poglavlju posvećenom španskom XVIII veku iznosi katalog imena zbog čijeg nepoznavanja bi mene kaznio neki sitničavi profesor: Dijego de Tores, Emilio Lobo, Ramon de la Krus, Garsija de la Uerta, Kadalso i Vaskes, Alvares Sjenfuegos, Huan Galjego, Manuel Hose Kintana, Lista i Aragon, Feliks Reinoso, Hose Marija Blanko i Hose Marćena; uz odgovarajuće godine rođenja i smrti, sa naslovima njihovih knjiga, knjiga koje niko koga ja poznajem ne zna, a da zbog toga nije ni malo manje obrazovana osoba. Ishod znamo: običan profesor gotovo nikada ne može da stigne do poslednjih poglavlja ili, kako se to kaže u žargonu, „nе može da obradi program“, zbog čega deca ne upoznaju savremene pisce, koji bi u njihovim srcima najbolje mogli raspaliti ljubav prema književnosti, jer su oni ti koji bi progovorili jezikom najbližim njihovim teskobama i nadama; zbog toga bi trebalo predavati književnost  unatraške, počev od stvaralaca našega doba, da bi kasnije učenik mogao da se oduševljava onime što su Homer ili Servantes pisali o ljubavi i smrti, o nesreći i nadi, o samoći i junaštvu.

I ne treba imati nameru da se sve ispredaje, treba predavati samo neke epizode i probleme, one koji su pokrenuli nešto važno ili čine osnovnu strukturu. I malo knjiga, ali pročitanih sa strašću, jedini je način da se proživi nešto, a u protivnom će to biti samo groblje reči.

Jer pseudoenciklopedizam uvek je vezan za knjiško obrazovanje, što je jedan od oblika smrti. Zar kulture nije bilo i pre Gutenbergovog izuma? Kultura se ne prenosi samo putem knjiga: prenosi se putem svih ljudskih aktivnosti, od razgovora do putovanja, kroz slušanje muzike, pa čak i kroz jelo. U Longfelouovom Hiperionu čitamo kako je „običan razgovor za jelom sa nekim učenjakom bolje od deset godina pukog knjiškog učenja“.

A kaže „wise“, odnosno „mudrac“ u smislu u kojem je to ponekad i nepismeni seljak, u značenju u kojem Francuzi upotrebljavaju reč „sage“ da je ne bi pomešali sa rečju „savant“ koja nam može govoriti samo o silikatima i otporu materijala. Mudrost je nešto drugo, služi da se bolje saživimo sa ljudima koji nas okružuju, da saslušamo njihova razmišljanja, da se odupremo u nevolji i da budemo umereni u pobedi, da znamo šta nam je činiti sa svetom kada ga osvoje „savants“ i, napokon, da umemo da ostarimo i da prihvatimo smrt sa dostojanstvom. Ničemu od toga ne služe izotermi i logaritmi, čija vrednost u ovladavanju prirodom je nesumnjiva i neophodna: istinsko obrazovanje moraće da se postiže ne samo da bi se stekla tehnička delotvornost, nego i da bi se formirali potpuni ljudi. Govorim o osnovnom i srednjem obrazovanju, ne o specijalizovanom, koje neizbežno moraju davati fakulteti.

Govorim o onom obrazovanju koje bi moralo da dobije ljudsko biće u početnim etapama, kada je njegov duh krhkiji, u onom trenutku koji je zauvek presudan za ono što će on biti: da li cicija ili darežljiv, da li kukavica ili hrabar, da li neodgovoran ili odgovoran, da li vuk ljudima ili osoba kadra za zajedničke poduhvate. Moralni problemi, ili barem u najmanju ruku duhovni; ali takođe i konačno praktični, jer razvoj jedne nacije najpre ima potrebu za tim vrednostima, jer bismo bez njih imali ono što ovde pokazujemo poslednjih godina: mržnju i destruktivnost, sadizam i kukavičluk, prezrivi dogmatizam i okrutnost… I, u krajnjoj liniji, nesposobnost da se stvori velika nacija, koja se ne može izgraditi bez ovih duhovnih osobina.

Mitovi o strogosti

Dete strogo upozoravaju na ono o temperaturi od 4°, namršteno ga podsećaju na 45° geografske širine i strogo ga kažnjavaju ako slučajno zaboravi na destilaciju, usled čega žrtva napamet nauči tačnu definiciju kilograma, ali ne pamti, čim prođe nekoliko godina (ili već sledećeg dana) da je, narodnim jezikom rečeno, jedan kilogram onoliko koliko teži jedan litar vode. U praksi, ne samo da zaboravlja tačnu definiciju, nego na kraju više ništa ne zna.

Njutn je definisao masu kao „količinu materije“. Uprkos nedostacima, to je definicija koju može naslutiti i dete, pa čak i obrazovan čovek, koji mora biti samo na taj način poznaje tako apstraktne pojmove, toliko udaljene od njegovog sveta. Bertrand Rasel ne okleva da pođe od te definicije u svojoj ABC of Relativity… Svakome je poznato, a naročito jednom takvom epistemologu, da je ona nepouzdana, pa i tautološka, ali to je jedino didaktičko stepenište koje omogućava pristup strogo utvrđenom pojmu. Kada sam ja predavao fiziku, morao sam da se borim protiv profesora koji su bili veći katolici od Bertranda Rasela. U takvim slučajevima bila su umesna dva prigovora: da takva strogost bude automatski poništena u svesti učenika; i drugo, da nije razumljivo zašto onda, kada se da ovako sjajna i savršena definicija, zašto se elementarna fizika i dalje mirno gradi na pogrešnim pojmovima o prostoru i vremenu na koje je ukazao Ajnštajn. Ali šta govorim: čak i intuitivna reč „sila“ morala bi da protera te puriste. Pošto to izgleda neostvarljivo, i dalje se ona razumno primenjuje, kao što u svakodnevnom govoru i dalje govorimo o „izlasku“ sunca“, jer inače ne bismo mogli ni usta da otvorimo.

Profesor Burali-Forti, u tekstu Una questione sui numeri transfiniti, daje definiciju broja 1 koju ovde ne mogu ni da prepišem, jer zahteva, osim brojnih malih i velikih zagrada, čak tri grčka slova. Ovaj istaknuti matematičar je daje s punim pravom u svojoj nadmoćnoj raspravi. Profesor koji u srednjoškolskoj nastavi praktikuje strogost morao bi je učiniti obaveznom, tako da nijedno dete ne bi razumelo šta je to. Ali, zašto? Jer svako dete, pa čak i mališan, zna šta je to 1.

U jednoj knjizi francuska profesorka Lisjen Feliks, koja je sada u modi, upozorava nas na pogrešnu upotrebu osnovnih pojmova, pa daje primer ugla, za koji ceo svet zna šta znači – od zidara koji sigurno i pošteno diže neku kućicu, do obrazovane osobe kojoj to nije specijalnost.

Gruba greška: neoprezan je, pa ne zna da su to „dve uređene poluprave ili njihovi vektori za koje se kao mera vezuje ne broj, nego grupa brojeva koji se međusobno razlikuju, sa proizvodom 2 pi“.

Dobro, majkoviću, u redu je što dečurliji objašnjavamo pojam skupa, ali da ne preteramo. Pretpostavljam da je u ovoj knjizi, namenjenoj profesorima koji moraju da predaju po novim metodima u školama, reč o tome da ih se upozori na opasnosti od svakodnevne intuicije; ali ne treba preterivati, jer u protivnom učenik više neće znati ni ono što zna običan zidar koji je ipak kadar da sazida kuću koja se ne ruši.

Marljivo epistemološki, profesorka Feliks nam daje drugi primer koji pokazuje kakvim se opasnostima izlaže učenik koji dopusti da ga uspava tradicija i rutina: „dva i dva su četiri“, ponavlja svaki čas. Ali, pita se profesorka  Feliks, šta znači ta prostodušna sveza i taj zbrzani glagol su? To su dvosmisleni izrazi koje treba iskoreniti. Pa daje primer dva parčeta masti koja se bace na vreo tiganj, za kojima se odmah ubace još dva parčeta. „Da li će to biti ukupno četiri parčeta?“, pita profesorka, s pravom ironično. Naravno da neće, to zna svaka domaćica. Ali ja sad pitam profesorku Feliks zašto bi se do pojma četiri dolazilo preko parčića masti na vrućem tiganju, a ne uz pomoć samo običnih, trajnih kuglica?

Ovde se treba setiti Rusoove maksime: „Mnogi se drže toga šta ljudi moraju znati, ne uzimajući u obzir šta su učenici u stanju da nauče.“

Fetišizam programa

Govorio sam već o potrebi da se predaje malo činjenica, ali da one budu ključne, one koje su izazvale dalje događaje. Nastanak italijanskih komuna u predrenesansi mogao bi da posluži kao primer da učenik doživi međuzavisnost naizgled sasvim nepovezanih događaja.

Jedna strogo verska pojava kao što je Prvi krstaški rat bio je detonator divovskog i veoma složenog procesa, jer je započeo trgovinu sa Istokom i jačanje srednjevekovnih gradova. Tako nastaje moderan grad i utilitaristički mentalitet u kome se sve meri količinom. U sistemu u kojem puko proticanje vremena umnožava dukate, u kojem je „vreme zlato“, prirodno je da se ono brižljivo meri, pa zato tokom XV veka mehanički časovnici preplavljuju Evropu.

I prostor se umnožava. Preduzeće koje natovari brod prepun vredne robe neće se pouzdati u zanosne grafike sa grifonima i sirenama – potrebni su joj kartografi, a ne pesnici. Tobdžiji su potrebni matematičari koji će proračunati uglove iz kojih se puca; potreban mu je i inženjer koji gradi kanale i brane, mašine za predenje i tkanje, pumpe za rudnike; graditelj brodova, bankar, vojni inženjer koji projektuje utvrđenja.

Umetnik nastaje iz zanatlije, i često je to ista osoba, pa je prirodno da u umetnost prenese svoje razmišljanje o tehnici. Po Albertiju, umetnik je „рrе svega matematičar“, istraživač prirode, tehničar. Razmena sa Bliskim istokom izazvala je useljavanje grčkih erudita koji su živeli u Konstantinopolju, a sa time i povratak pitagorejskih ideja.

Na taj način, u naprednim italijanskim komunama ponovo se javlja Platon i Pitagorin numerološki misticizam. Ništa ne pokazuje bolje duh vremena nego delo Luke Paćolija, neka vrsta robne kuće u kojoj se nalazi sve, od neizbežnih hvalospeva vojvodi, do razmera ljudskog tela, od pravila dvostrukog računovodstva do metafizičke transcendencije Božanskog Proviđenja.

Koje dete se ne bi oduševilo takvom pustolovinom čoveka u istoriji?

Samo veliki profesori se usuđuju da predaju na taj način, jer raditi tako nešto podrazumeva nepoštovanje famoznog programa, koji se mora brižljivo obrađivati sve dok ga više instance ne izmene. I onda, promene uglavnom samo služe za izradu novih udžbenika po meri, tako da „pasuju“ (izraz nije moj) u savršene programe, što uzgred znači više posla za izdavače i više glavobolja za narod koji sve više siromaši. Jer druga od naših najuglednijih fetiša jeste udžbenik po meri, nad kojim se zamislimo kad god se setimo da se u Engleskoj sve do juče koristio Euklidov tekst. Na kraju krajeva, promena u ministarstvu ne može promeniti zbir kvadrata nad katetama.

Naravno, niti enciklopedizam niti lažna strogost o kojima sam govorio nisu isključivo argentinske bolesti – oni pripadaju sistemu obrazovanja iz kojeg je nastao naš. I fetišizovanje programa pripada skupu opštih boljki, koje zato što su opšte nisu manje boljke. Ovaj poslednji odgovara težnji da se onome što je naštampano pripiše magična vrednost, možda kao način da se psihološki nadoknadi nepouzdanost stvarnog obrazovanja: ako je ova hipoteza ispravna, možemo se kladiti da u Abisiniji programi moraju biti spektakularniji nego naši. U vezi sa tim mehanizmom nadoknađivanja, misli se da je dovoljno poboljšati ih, pa da se time učini blagodet obrazovanju, što je isto kao kada bi se pretpostavilo da je vino bolje ako se prodaje u raskošnijoj ambalaži. Sa najgorim programom na svetu, Platon bi mogao održati ne može biti bolji kurs iz filozofije u Ugandi; kao što bi, naprotiv, program iz filozofije koji bi osmislio Platon automatski bio obezvređen do tačne mere profesora u toj nesrećnoj oblasi.

Majeutika

Ljudsko biće uči u onoj meri u kojoj učestvuje u otkrivanju i izumevanju. Mora imati slobodu mišljenja, da bi mogao grešiti, ispravljati se, da bi iskušavao metode i puteve, istraživao. Inače ćemo, u najboljem slučaju, stvoriti erudite, a u najgorem, knjiške moljce i papagaje koji ponavljaju oveštale tekstove. Knjiga je jedna veličanstvena pomoć, ako se ne pretvori u smetnju. Da se Galilej ograničio na to da ponavlja Aristotelove tekstove (kao jedno od one dece koju učitelji smatraju „dobrim đacima“), ne bi utvrdio da se učitelj prevario po pitanju padanja tela. I to što kažem za knjige takođe važi i za učitelja, što je dobro ako nije prepreka; izgleda kao šala, ali je to jedna od najčešćih nevolja.

U etimološkom smislu, educare, obrazovati, znači razvijati, voditi prema spolja ono što je još u zametku, ostvariti ono što samo potencijalno postoji. Taj posao babice učitelj veoma retko postiže, i možda je središte svih zala svakog obrazovnog sistema. Platon zapanjuje kao izvor filozofije, odnosno znanja. I zato bi morao biti osnova svakog obrazovanja. Izgleda da zapanjenost ne treba podsticati, sama se javlja pred nepoznatim. A šta je manje poznato od vaseljene, od stvarnosti, za nekoga ko tek počinje? Ma kako paradoksalno izgledalo, nije tako, i gotovo bi se moglo tvrditi da je lakše zapanjiti razvijen ili nadmoćan negoli nepouzdan duh. Obična osoba polako gubi prvobitnu sposobnost kakvu ima dete, jer je otupela od opštih mesta, sve dok ne prestane da primećuje kako čovek sa dve glave nije ništa fantastičniji od čoveka sa samo jednom. Ponovo se diviti jednoglavosti, ili se iznenaditi što ljudi nemaju četiri noge, zahteva neku vrstu ponovnog učenja čuđenju. Bilo da se dete polako uči toj sposobnosti, bilo da je mali broj osoba ima u visokom stepenu, izvesno je da se ništa važno ne može predavati ako prethodno ne postoji sposobnost da se izazove čuđenje. Živimo okruženi tajnom; živimo viseći između onog dvostrukog beskraja koji je zastrašivao Paskala: sve je fantastično, pa i neverovatno, a ipak se običan čovek retko čudi,  mediokritetizovan ponavljačkim obrazovanjem, zdravim razumom, a sada još i televizijom.

Ni deca se više ne čude kada vide čoveka kako hoda po Mesecu, iako fizičar zna da je to potpuno neuobičajeno i bezmalo čudesno. Zašto bi se govorilo o drugim čudima: postoji li mašina kojom pišem? Zašto sanjamo? Kako se sećamo prošlih događaja i gde se oni čuvaju? Da li je dnevni svet stvarniji od sveta iz košmara?

Treba primorati učenika da postavlja sebi pitanja.

Treba ga naučiti da zna da ne zna, i da uglavnom ne znamo, da bismo ga pripremili ne samo za istraživanje I nauku, nego i za znanje i mudrost, jer, po Šeleru, obrazovan čovek je neko ko zna da ne zna, čovek one stare i plemenite docta ignorantia, čovek koji predoseća da je stvarnost beskrajno prostranija i tajanstvenija nego ono čime je naša nauka ovladala. Kada se đak jednom nađe u takvom duhovnom raspoloženju, ostalo dolazi maltene samo po sebi, jer otuda potiču pitanja i uči se samo ono što nam je životno potrebno. Tu je nanovo potreban majeutski rad učitelja, koji ne sme predavati filozofiju nego, kako je govorio Kant, podučavati filozofiranju. Jer znanje i kultura su istovremeno tradicija i obnova, tako da u jednom trenutku učenik može da se pretvori u obnovitelja; trenutak u kojem će istinski velik učitelj morati da pokaže svoje vrhunske kvalitete, prihvatajući stvaralačku klicu koja se tako često javlja u mladalačkim umovima, ne samo zato što su svežiji, nego i zato što su odvažniji. Ne znam koje je profesore imao Galilej u vreme kada mu je palo nа um da se uspentra na toranj da odozgo baci dva kamena, a zajedno sa njima i Aristotelovu teoriju; ako su bili loši, zacelo su se naljutili zbog takvog zločina; ako su bili pravi učitelji, verovatno su se obradovali toj svetoj pobuni, Jer na suprotnom kraju od demagoškog profesora koji deci povlađuje, nalazi se glupi, autoritarni profesor koji smatra da je znanje zauvek okamenjeno nepokretno, uvek jednako samo sebi. To je profesor koji vidi u učeniku potencijalnog neprijatelja, a ne sina koga mora voleti; onaj koji zavodi zlokobnu gvozdenu disciplinu, često da bi prikrio sopstveno neznanje i slabosti; onaj koji samo služi za fabrikovanje papagaja i bubalica, koji kažnjava umesto da obrazuje i oslobađa; onaj koji označava kao „dobrog đaka“ onog osrednjeg koji se pridržava njegovih propisa i lepo se ponaša. To je tip profesora koji je konačno pronašao obećanu zemlju u totalitarnim zemljama, u kojima su znanje i kultura zamenjeni ideologijom.

Ernesto Sabato

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.