„Droge i opijenost: približavanje“ (nem. Annäherungen. Drogen und Rausch) je esej nemačkog književnika Ernsta Jingera objavljen 1970. Zasnovan je na ekstatičnim iskustvima samog Jingera prilikom eksperimentisanja sa alkoholom, etrom, kokainom, opijumom hašišom, meskalinom, halucinogenim pečurkama i LSD-ijem, kao i na metafizičkim, mitološkim i istorijskim refleksijama o fenomenu opijenosti.
Esej je nastao iz prvobitne Jingerove namere da napiše belešku o drogama za rumunskog kulturnog istoričara Mirča Elijada. Sastoji se iz 315 kraćih poglavlja. Esej je bogat istorijskim, književnim i filozofskim referencama. Između ostalih, analiziraju se dela Vinsenta van Goga, Riharda Vagnera, Šarla Bodlera, Edgara Alana Poa, Gija de Mopasana i mnogih drugih. Njegova osnovna filozofska postavka je da ljudi u drogama i opijenosti traže zamenu za prvobitna metafizička iskustva koja su sve ređa u modernom svetu bez religije, patriotizma i ostalih po Jingeru viših vrednosti.
Opijate je podelio u tri geografske grupe: Evropu, u koju spada kokakin, alkohol, i etar, Orijent u koji je svrstao opijum i hašiš, i Meksiko, koji čine meskalin, LSD i pečurke.
LSD je prvi put probao u 56. godini života i to u društvu Alberta Hofmana, švajcarskog naučnika koji je otkrio njegovu psihoaktivnu moć.
Esej je značajan i po tome što je u njemu prvi put upotrebljena reč psihonaut, koja je vremenom počela da označava duhovne tragaoce i istraživače unutrašnjih svetova uz pomoć narkotika. Nakon izlaska Jingerova tradicionalna čitalačka publika je sa neodobravanjem dočekala knjigu, ali je, sa druge strane, njome privukao nove čitaoce. Knjigu je na srpski jezik preveo književnik Saša Radojčić.
