Roman o lovcima divljači
Nesvakidašnja, topla pripovest o čvrstom prijateljstvu što se uspostavlja između jednog belog i jednog crvenog čoveka, uzvišena alegorija o odnosu jednog starca i jednog mladića, u kojoj se zbira vekovni proces prenošenja znanja, i životnog iskustva, s jednog naraštaja na drugi… Knjiga koja uči ljubavi, razumevanju i harmoniji među ljudima, kao i bratstvu među rasama.
Rolf je, s početka, neuki mladić koga stari Indijanac, Kvonab, podučava životu lovca u stoletnim američkim šumama. Ali taj opis života u divljini, surove borbe za održanjem, nije sam sebi svrha; jer, stari Indijanac uči mlađeg druga i znatno važnijim stvarima no što je postavljanje zamki, no što je snalaženje u šumskom moru, no što je život zverinja i bilja. U pitomu mladićevu dušu stari Indijanac usađuje i saznanja o veličanstvenom poretku života o snazi plemenitosti i dobrote, i o vrednosti ljudskog dostojanstva. Jednolični život lovaca, tako, nosi u sebi bogatu unutrašnju dramatiku; to je, zapravo, priča o postupnom zrenju jedne duše i jednog karaktera, o pripremanju za darove ili nedaće što ih ljudsko postojanje u sebi nosi.
Dirljiva lepota ove knjige u seti je kojom je prožeta: seti, koja prati iščezavanje jedne dostojanstvene rase, koja će na pozornici istorije ostati da živi kao spomenik harmonije što je čovek uspostavio sa prirodom.
INDIJANSKI ŠATOR KOD STENE
Pred sam izlazak sunca, Kvonab, poslednji potomak plemena Mianos Sivana, izišao je iz vigvama i uspuzao se na vrh stene. Tu je ćuteći stajao i čekao da se pojavi prvi zrak jutarnjeg sunca s one strane jezerskog ogledala, koje se pružalo pred njim.
Tek što je u sebi izgovorio molitvu Velikom Duhu, zlatan zrak podiže se iz oblaka, koji se prostirao čitavom dužinom, i Kvonab otpeva indijanski napev kojim se pozdravlja sunce na izlasku:
O ti, koji se uzdižeš iz jutarnjeg oblaka
i u plamenu lebdiš na nebu!
Tebe pozdravljam, uzvišeno biće!
Neprestano je pevao i udarao u mali tam-tam, sve dok veliki bog svetlosti nije počeo da razdvaja oblake i dok sunce nije potpuno izišlo, u svetlosti crvenoj kao žeravica.
Crvenokožac se zatim vrati svome šatoru, koji se nalazio prikriven uza stenu. Oprao je ruke u sudu od lipovog drveta i počeo s pripremanjem svog skromnog doručka. Stavio je na vatru kalaisan bakrač, napunio ga donekle vodom, a kada je voda proključala, Indijanac baci u nju punu šaku brašna i pregršt školjki. Ostavio je to da se kuva, a on za to vreme dohvati sa klina pušku kremenjaču sa levkastom cevi, pređe preko brežuljka koji je vigvamu služio kao zaklon od severozapadnog vetra, i baci svoj sokolov pogled svuda unaokolo po širokom jezeru, koje je, ustavljeno visokim nasipom, popunjavalo malu dubodolinu potoka Azamuk.
Na jezeru je još ležao ledeni zimski pokrivač, ali na mestima do kojih je doprlo prolećno sunce već se počela ukazivati voda. Možda su se tuda već šetale divlje plovke, ali se nijedna nije pojavljivala. Međutim, na ivici leda sedelo je nešto okruglasto, u čemu Indijanci i pored velike daljine na prvi pogled mogu poznati kanadskog mošusnog pacova. Kada bi Kvonab sada obišao oko jezera, možda bi ga mogao lako ubiti puškom; ali se on vrati u vigvam i zameni pušku oružjem svojih predaka, strelom, lukom i jednim dugačkim strukom za udicu. Brzo ponovo ode do jezera i približi se pacovu na desetak koraka. Pacov je još uvek revnosno zagledao nekakav koren. Kvonab veže struk za strelu — tetiva zazvrja — strela polete, povuče munjevitom brzinom za sobom i struk i probode pacova. Pljus! i životinja već beše nestala pod ledom.
Ali drugi kraj struka beše ostao u rukama strelca. On ga pažljivo povuče i pacov se pojavi na površini vode. Lovac naglo trže kanap naviše i izvuče pacova na obalu. Sada je bilo očigledno: da ga je gađao iz puške nikada ne bi došao do njega.
Vrativši se u vigvam, Kvonab pojede svoj ručak i nahrani malog žutog vučjaka koji je ležao u kolibi na nekakvim krpama. Pacova je pažljivo rasporio: prvo je razrezao početak repa, jer se koža onda može prevrnuti kao rukavica. Zatim je unutra razapeo parče drveta, jer za nekoliko dana koža mora biti suva i gotova za prodaju. Trup životinje Indijanac je lepo obesio u hlad, kako bi mu docnije mogao poslužiti za jelo.
Bio je vranin mesec — što bi beli ljudi svojim jezikom rekli, mesec mart. Travni mesec bio je na pragu i vrane su se već počele dizati sa obale jezera i u jatima odlaziti prema severu, gačući sa visine radosnu vest da je prošao mesec gladi i da je došlo proleće. Šareni detlić kucao je svojim kljunom kraj gnezda, tetreb je mamio po borovoj šumi, a divlje plovke letele su gačući kroz vazduh. A čemu se tu imamo čuditi kada i sami Indijanci izražavaju svoju radost udarajući u tam-tam i pevajući singsang, pesmu svoje rase!
Kao da se nečega prisetio, Kvonab odjednom ode na južnu stranu stene i tamo nađe, kao i ranijih godina, plavi cvetić scile, prvog prolećnog cveća. Nije ga uzabrao, već je čučnuo i posmatrao ga. Nije se smejao, ni pevao; nije ništa ni kazao, niti je tome cvetiću dao kakvo ime: bilo mu je dovoljno da taj plavi cvetić samo posmatra. Pa, on je tu i došao samo zato što je znao da će ga naći na tome mestu. Zatim uze svoju strelu i otvori kesu za duvan, ali je sa žaljenjem morao utvrditi da mu je duvankesa bila prazna. Vrati se zatim u vigvam, skide s daske svežanj razapetih koža — deset kanadskih pacova i jednu kunu — i sa svojom skromnom zalihom pođe kroz šumu prema jugu. Prešavši jednu dugačku dolinu pope se na brežuljak koji je ležao iza nje, i tako dođe u mali grad Mijanos.
Na firmi više vrata kroz koja je Indijanac ušao stajalo je „Radnja Silasa Pika“. Svuda okolo u radnji stajali su ljudi i žene, kupujući ili prodajući. Indijanac stade bojažljivo ustranu, čekajući dok svi nisu bili usluženi i dok ga gazda Pik konačno nije zapitao:
— O, Kvonabe! Kojim ste poslom danas došli?
Kvonab pokaza kože, a trgovac, pošto ih pregleda, reče:
— Dockan ste došli. Sezona je pri kraju… Ne mogu vam dati više od osam cepti za pacova i sedamdeset i pet za kunu, i sve to plaćam robom. Indijanac pokupi svoje kože sa izrazom na licu koji kao da je hteo da kaže: „Ništa od toga“. Silas Pik dodade brzo:
— No, da kažem deset centi za pacova.
— Deset centi za pacova, a dolar za kunu, a ja ću uzeti što meni bude po volji, glasio je odgovor.
Silas Pik nikada nije mogao podneti da neko od njegovih mušterija pređe ulicu i uđe ispod firme na kojoj je pisalo: „Radnja Silasa Mida“. I tako pogodba bi zaključena, jer je bila koliko-toliko dobra za obe strane. Indijanac napusti radnju sa zalihom duvana, čaja i šećera. Miki Kitering bio je čovek bez karaktera. Uporno je održavao svoje vojničko držanje, a sasvim je tako i izgledao: čupavi beli brkovi peli su se kao rogovi s obe strane crvenog nosa; to je izgledao vrlo vojnički. Mikijeva ramena bila su ćoškasta i već pri samom hodu pokazivao je srčanost. Pored toga, raspolagao je čitavim arsenalom psovki, koje se do sada nisu mogle čuti ni u Konetikatu[1]! Miki se dockan oženio. Od žene koju je izabrao svakako je mogla postati dobra supruga, samo da joj je on dao za to priliku. Ali je Miki bio pijanica i starao se uvek da ženu što više ponizi.
Pre nekoliko meseci, Miki je doveo u kuću svoga nećaka, koji bi sa samo malo dobrog postupanja bio za kuću prava blagodet. Ali je Miki već bio daleko doterao. Rum je potpuno razorio celo njegovo biće. Samo u izuzetnim slučajevima, kada kući ne dođe pijan ili mamuran, probijao je iz njega slab zračak dobrote srca.
Srećom, nećak nije nasledio nijednu crtu očeve porodice, već je i dušom i telom ličio na majku. Ona je bila kći jednog učenog sveštenika, koji se starao da mu kći dobije odlično obrazovanje. Ali, na žalost, ostavio je u bedi i bez mogućnosti da sama zarađuje svoj hleb. Umrla je ubrzo za ocem, i odmah posle sahrane njen sin Rolf uputio se na jug, gde je njegov ujak Miki, koga nije ni poznavao, hteo da osnuje farmu, na kojoj će se i za njega možda naći neki kutak. Tog dana pešačio je petnaest milja, noćio je u jednom košu, a idućeg dana prevalio je dvadeset i pet milja. Tako je Rolf dospeo u svoju buduću postojbinu.
— Samo uđi, mladiću, glasio je dosta ljubazan prijem, jer je Rolfov dolazak pao baš u jedan od onih retkih trenutaka ujakovog dobrog raspoloženja. A, pored toga, kršan mladić od petnaest godina nije bio za potcenjivanje.
Ujna Prua, s bodljikavim očima i crvenim nosom, bila je u početku nešto hladna, ali se to izgubilo čim je Rolf ušao u tajne kako se hrane svinje, kokoške, telad i kako se muzu krave. Radio je bez predaha i činio sve što mu je dopuštala snaga. Ali je uskoro došao do saznanja da mu niko za to nije zahvalan i da je baš ono što je najbolje uradio bilo taman dovoljno da izbegne kaznu.
Jednog dana, sasvim slučajno, Rolf je napravio poznanstvo. Bilo je prolećno jutro kada je otišao u šumu, još pre izlaska sunca, da dovede kravu s pašnjaka. Odjednom, iznenađen, ugleda jednog starog čoveka koji mu je rukom davao znak da se približi. Rolf priđe nepoznatom i ugleda pred sobom snažno građenog čoveka, s kožom zagasite boje i krutom, zategnutom kosom. Bez sumnje, Indijanac! Čovek je držao nekakvu vreću visoko vezanu za motku, govoreći:
— Tu, unutra, u drvetu, ima rakun!
Rolf pridrža vreću pred otvorom na drvetu. Za to vreme Indijanac su uspuza na drvo, do drugog otvora, i poče tiho čačkati levo i desno. Odjednom u drvetu nastade nekakva lupnjava i vreća se u trenutku zateže i postade teža. Trijumfujući, Rolf zaveza vreću, a Indijanac, smešeći se, odmah siđe s drveta.
— Šta ćemo sad s njim? upita Rolf.
— Mog psa učiti hvatati rakune, glasio je odgovor.
— A gde?
Indijanac pokaza na jezero Azamuk.
— Jeste li vi onaj Indijanac koji peva i stanuje tamo gore na steni?
— Ag! Tako me neki zovu, ali je moje ime Kvonab.
— Čekajte me kroz jedan sat. Doći ću da vam pomognem, reče Rolf, onako nasumce. Strasno je voleo sve što je bilo u vezi s lovom.
Indijanac klimnu glavom.
— Vikni tri puta, ako me ne nađeš, odgovori on, zabacivši na rame debeo štap na čijem se kraju, na sigurnoj razdaljini od njegovih leđa, lelujala vreća s rakunom.
Rolf se s kravom vratio kući. Činilo mu se da se malo istrčao kada je obećao da će se odmah vratiti. Kod kuće je, kao i uvek, bio pravi dar-mar.
Rolf napregnu mozak kako bi našao izgovor da za duže vreme napusti kuću i, najzad, bilo to dobro ili ne, reši da postupi po onoj poslovici: „Ako ne možeš ići pravim putem, kreni krivudavim.“ Nahranio je konje, izbacio đubre iz štale, pomuzao kravu, nahranio svinje, živinu, tele, upregao konje, isekao drva i odneo ih u kuću, isterao ovce, mleko odneo u kujnu i pripravio da se od njega pravi maslac, oprao sudove od doručka, podigao palo prošće na ogradi i doneo krompir iz podruma — i sve to gunđajući. Onda je kravu izveo na livadu, rešen da se vrati kući tek kada i nju treba odvesti sa livade. Ne jedan, već su tri sata protekla dok je Rolf stigao na jezero Azamuk. Tu još nikada nije bio, i tri kratka uzvika, kao što je bilo ugovoreno, doneše odmah odgovor. Kvonab je već stajao na steni. On odvede Rolfa u svoj vigvam.
Rolfu je pri duši bilo kao da ulazi u nov život. Neki njegovi raniji susedi bili su lovci i znali su mnogo priča o divljim crvenokošcima. A i sam Rolf viđao je često Indijance-lutalice, koji su ga odbijali svojim prljavim izgledom. Ali, ovde je stvar stajala drukčije: Kvonab nije bio Indijanac u običnom romantičnom odelu, već je bio obučen kao kakav siromašni farmer. Bio je, međutim, bez šešira, a na nogama je imao mokasine ukrašene perlama. Šator mu je bio pokriven običnim platnom za jedra, ali su na platnu bila iscrtana indijanska obeležja. Bakrač koji je visio više vatre bio je kalaisan, jedan od onih koji se već davno proizvode u Engleskoj za trampu s Indijancima. Malo posuđa što se videlo unaokolo bilo je napravljeno od brezove kore i lipovog drveta. Puška i lovački nož bili su proizvodi belokožaca, ali strele, luk, cipele za sneg, tam-tam i kutija za pušku, obložena čekinjastom kožom divlje svinje, bili su čisto indijanski proizvodi, napravljeni od raznovrsnog materijala koji se može naći u šumi.
Kvonab odvede Rolfa u šator. Vučjak — još mlad — zareža besno, kao da mu je njušku nadražio miris omrznutog belokošca. Ali ga Kvonab lako udari po glavi rukom, što je na njihovom nemuštom jeziku značilo: „Budi miran, ovo je dobar čovek“. Zatim ga pusti s lanca i viknu: „Donesi!“ pokazujući pritom na vreću koja je visila o štapu između dva drveta. Pas onjuši vreću s nepoverenjem i poče režati. Rolf pokuša da sa psom sklopi prijateljstvo, ali bez uspeha. Kvonab mu reče:
— Pusti Skukuma, on će se već sam sprijateljiti; a možda i neće.
Onda dvojica lovaca pođoše dvesta do trista koraka na jug, do velike ravnice, gde pustiše rakuna iz vreće. Vučjaka, Skukuma, držali su na izvesnoj daljini, dok se rakun nije malo povratio od straha i počeo da beži. Zatim pustiše psa i stadoše ga pujdati na rakuna. Lajući iz sveg glasa pas se stušti za rakunom, ali ga ovaj iznenada ujede, usporivši time njegov trk. Rakun je bežao koliko je igda mogao, a pas i lovci potekoše za njim. Opet ga behu prestigli, i rakun poče trčati ukrug urličući besno, pa dade psu i drugu lekciju. I tako je išlo sve dok se rakun nije dočepao šume. Tu se još jedanput okrenuo, odbio napad vučjaka ispred jednog stabla i brzo se uspuzao uz drvo.
Lovci su činili sve što su mogli da psa što više razdraže. Pas je ludo skakao uz drvo, pokušavajući da se popne, i besomučno lajući. Ali, time je bio postignut željeni cilj: Skukum je dobio prvu lekciju, znao je da mu je dužnost da goni svaku veliku životinju poput ove, i da ima da laje ispod drveta na koje se ta životinja bude uspuzala.
Rolf beše duboko uzbuđen svojim novim doživljajem, i u njemu se ponovo probudi strast za lovom. U tom zanosu nije ni primetio da je ta bučna lovačka zabava primamila i trećeg gledaoca; tek mu je glasni uzvik skrenuo pažnju na stranog čoveka koji je stajao na uzvišici više šatora. Nema sumnje — bilo je to podnadulo lice s podignutim brkovima, Rolfovog ujaka.
— A, tako, mlada dangubo! Takvim stvarima ćerdaš svoje vreme! Sad ću te ja naučiti!
— Pas je bio vezan. Indijanac je bezazleno gledao kako mladić dršće, a to ujaku dade novu snagu. Baš je u to vreme bio u šumi gde je tovario drva u kola, i imao je bič u rukama. I pre nego što je Rolf mogao shvatiti šta se dešava, bič mu se već bio obavio oko nogu. Rolf jauknu i pobeže, ali se ujak nadade za njim vitlajući bičem. Indijanac je mislio da to mora biti Rolfov otac, i zato se samo čudio načinu izražavanja roditeljske ljubavi, ništa ne preduzimajući, jer četvrta zapovest u indijanskom šatoru igra veliku ulogu… Rolfu je najzad pošlo za rukom da se dočepa jedne uzvišice, ali kada se približio steni odjednom se našao u škripcu: vršak biča udarao je po njegovom licu kao usijana žica. Sad si moj! zaurla besno ujak.
Rolf je bio u očajanju. Podigao je mahinalno dva teška kamena i bacio prvi na ujakovu glavu. Miki se na vreme sagao i izbegao udarac, ali ga je drugi kamen, hitnut nešto niže, pogodio u kuk. On jauknu od bola. Rolf brzo dohvati još nekoliko kamenica i dobaci ujaku: — Ako se približiš samo još jedan korak, ubiću te!
Ujakovo crveno lice postade sivo kao pepeo. Nem od besa, on duboko uvuče vazduh i doviknu:
— Znam, na to te je nagovorio taj Indijanac. Ali, videće već i on…! Zatim, neprestano psujući, proklinjući i preteći, vrati se to sedo čudovište svojim kolima.
Rolfu je sada bilo jasno: ujak je kukavica. Ali, s druge strane, uviđao je da on lično nije bio u pravu, pošto beše napustio svoj posao. Zato odluči da se vrati kući svoga ujaka i da pogleda u oči svemu na šta će tamo naići. Neće, naravno, moći odgovoriti na bujicu pogrdnih reči koja će se na njega sručiti. Bio bi se, uostalom, razočarao u sebe ako bi se drukčije poneo: ta, na to se već bio navikao, inače se ne bi osećao kao kod svoje kuće… Bez reči je, stoga, posvršavao sve svakodnevne grube poslove.
Miki se kasno vratio kući. Čitavog dana prevozio je drva i u tom poslu slučajno se našao u blizini Kvonabovog šatora. Ali zaobilaženja sa redovnog puta odvelo ga je u jednu krčmu, i kada je, naposletku, konačno stigao kući, nije bio sposoban ni o čemu da misli.
Idućeg dana vladalo je u kući nekakvo mutno i zategnuto raspoloženje.
Rolf se u jednom trenutku načini kao da je prečuo ujakovu primedbu: — Nezahvalna mlada lopužo, nisi zaslužio ni da ti se da so za supu! Ali ne dođe ni do kakvog daljeg razgovora, niti ujak bilo šta preduze. Ujna, samo dva dana nije sa Rolfom progovorila ni reči. Trećeg dana uveče nestade Mikija, ali se uskoro vrati s nekim poznanikom.
Rolf je još budan ležao na svojoj postelji, kad odjednom ču da neko pominje njegovo ime. Oslušnuvši, on razabra kako neko govori: — Hoćete li da pođemo gore k njemu i da ga sredimo?
Nema sumnje, ova banda spremala mu je u potaji neko zlo. Rolf se brzo podiže, zaključa vrata, smota stari odrpani ćilim s poda i stavi ga u postelju. Zatim prebaci svoje odelo preko ruke, otvori prozor i spusti se na spoljni zid kuće, našavši na izbočini oslonac, tako da mu je kroz prozor virila samo glava. Tako je ćuteći čekao šta će se dogoditi. I, malo potom začu glasno disanje ljudi koji su se peli uz stepenice, a potom i šum nečijeg pokušaja da otvori vrata. Čuo se i nekakav šapat, a onda neko odjednom razvali nogom vrata i u sobu uđoše dve ili tri prilike. Rolf u mraku nije mogao dobro da ih vidi, ali je primetio da je jedan od njih njegov ujak.
Napad koji su ti tipovi izvršili bičem i štapom na smotani poderani ćilim u postelji razmrskao bi mu sve kosti, i da se u tom času nalazio u krevetu od njega ne bi više ništa ostalo. Ti grubijani su se pritom samo smejali, smatrajući da je ono što rade neka bezazlena šala. Rolf onda skliznu niz kućni zid i pobeže, rešen da se ovamo nikada više ne vraća. Ali, kuda da krene? Svakako na sever, gde je bio njegov pravi zavičaj.
To bi bila jedina mogućnost! Nije, međutim, prešao ni jednu milju, a onda zastade. Čuo je lajanje psa koji je gonio rakuna u obližnjoj šumi, zapadno od potoka što se ulivao u jezero Azamuk. Požuri odmah na tu stranu. Nije bilo lako pronaći psa i njegovog gospodara, ali mu se najzad učini da je sasvim blizu njih. On viknu tri puta i Kvonab mu odmah odgovori.
— Ja sam sa onim ljudima raskrstio, reče mladić. Večeras su hteli da me ubiju. Imaš li za mene mesta u vigvamu, za nekoliko dana?
— Ag! Dođi! reče kratko Indijanac.
Tako je Rolf prvi put spavao u indijanskom šatoru. Spavao je dugo zaboravivši na ceo svet, dok ga Kvonab nije pozvao na doručak. Rolf je mislio samo na to kako će Miki uskoro saznati za njegovo skrovište, i da će se jednog dana pojaviti s policajcima da uhvate begunca. Ali, prošla je nedelja dana i Kvonab je saznao, prilikom jednoga odlaska u Mianos, kako se priča da je neko video Rolfa da je otišao prema severu; svi su mislili da se mladić već nalazi u svom starom zavičaju. A Miki Kitering je sedeo s one strane katanca zbog krađe konja i ko zna kada će biti pušten na slobodu. Njegova žena beše otišla svojima, i na farmi su sada živeli stranci.
Ružna sećanja na prošlost brzo su iščezla pred zadovoljstvima koja je Rolfu pružio nov život. Već narednog dana dao se na posao da po uputstvu svoga domaćina sagradi sebi postelju. Najpre su uspravili dve gredice, svaku debelu tri palca a dugačku tri stope. Krajeve greda su urezali i u te ureze stavljene su dve čvrste pritke dugačke šest stopa. Onda su isekli oko sedamdeset pet pravih vrbovih pruteva, isprepletali ih vrbovom korom i na taj način dobili ležište tri stope široko i šest stopa dugačko. Ležište su postavili na drvene šipke i ono je sada bilo veoma nalik na nekakav madrac sa federima. Dva pokrivača preko toga i postelja je bila gotova: udobna, suva, topla i izdignuta iznad poda. Osim krova na šatoru, svaka je postelja imala nad sobom krov od platna koji je davao odličan zaklon čak i kada besni nepogoda.
— Travni mesec — april — prošao je. Već se duboko zašlo u mesec pevanja, koji je doveo mnoge male ptice s juga. Rolf je utvrdio da mnoge od njih pevaju i noću. Sasvim se lepo mogao raspoznati neusiljeni glas vodenog vrapca, koji je dolazio iz pomrčine sa jezera Azamuk, ili glas poljskog vrapca koji je pevao s vrha nekakve jele; tetreb je mamio ženku u šumu, a svake noći nastajalo je čitavo takmičenje u pevanju između
mokavisa, noćnih lasta, u koju se uplitalo kreketanje nebrojenih žaba, dok je sa visine dopirao nekakav neobičan, razvučen glas, za koji je Kvonab rekao da je poj nekakve barske ptice, koja ima rep kao lepezu, dugačak kljun i oči kao jelen. Ti misliš na barsku šljuku?
— Ag! Tako se zove. Mi je zovemo pahdaš-ka-anja.
Što je mesec bio manji, privlačio je sve nove i nove pevače, a među njima i mnoge slavuje. Iz jednog obližnjeg niskog žbuna jedna belorepa pevala je već mesec dana slatke, treptave pesmice. Čitava šuma bila je ispunjena ponekad divljom, bučnom muzikom, koja je izgledalo kao da dolazi od zvezda. Rolfa je obuzela jeza kad je prvi put čuo.
— Šta je to, Kvonabe?
Indijanac najpre zavrte glavom, a potom reče:
— To je nekakva čarobna pesma, koju peva nekakvo nepoznato stvorenje. Ja ga još nisam video.
Rolf je duže vremena ćutao, a onda opet zapita:
— Ovde nema šta mnogo da se lovi, Kvonabe. Zašto ne pođeš na sever gde ima velikih šuma i gde jeleni žive u čoporima?
Indijanac opet zavrte glavom, kao da bi da prekine dalji razgovor, pa samo reče:
— Zategni to platno više svoje postelje. Noćas ćemo imati vetar s jezera.
— Zaćutao je. Ne govoreći ni reči, sedeli su mladić i Indijanac jedan pored drugog i piljili u vatru. Odjednom Rolf oseti nešto hladno i mokro na svojoj ruci. Bila je to Skukumova njuška. Mali pas je najzad odlučio da s mladićem bele kože sklopi prijateljstvo.
Ernst Tompson-Siton
