Čeka ispod natpisa Dolasci kad počnu da izlaze putnici s njenog leta. Majku nije video pune dve godine; teško mu je da prizna, ali šokiran je koliko je ostarila. Nekad proseda, kosa joj je sada potpuno bela; ramena su joj pogrbljena, koža omlitavila. Porodično, nikad nisu bili skloni izlivima osećanja. Zagrljaj, dve-tri promrmljane reči, i s pozdravom je gotovo. Ćutke prate reku putnika do trake sa prtljagom, uzimaju njen kofer i smeštaju se u automobil kojim će se voziti još sat i po.
“Dugačak let”, primećuje on. “Sigurno si premorena.”
“Zrela za spavanje”, kaže ona i, odista, tokom vožnje, nakratko zadrema prislanjajući glavu na prozor.
U šest sati, dok pada mrak, zaustavljaju se pred njegovom kućom u predgrađu Voltema. Njegova žena, Norma, izlazi na trem praćena decom. Topeći se od srdačnosti, što je sigurno skupo košta, Norma širi ruke i kaže: “Elizabet!” Dve žene se grle; zatim prilaze i deca, lepo vaspitana premda suzdržanija. Elizabet Kostelo, poznata književnica, odsešće kod njih za vreme svog trodnevnog gostovanja na Univerzitetu Eplton. Ne bi se moglo reći da ga to raduje. Žena i majka su kao rogovi u vreći. Mudrije bi bilo da majka odsedne u hotelu, ali on nema tri čiste da joj to predloži.
Neprijateljstva se obnavljaju gotovo istog časa. Norma je spremila laku večeru. Njegova majka zapaža da su postavljena samo tri tanjira. “Zar deca ne jedu s nama?”, pita. “Ne”, kaže Norma, “oni će jesti u svojoj sobi.” “Zašto?” Pitanje je suvišno, jer ona zna odgovor. Deca jedu odvojeno zato što Elizabet ne voli da vidi meso na stolu, dok Norma odbija da menja dečju ishranu samo da bi udovoljila, kako kaže, “tankoćutnosti tvoje majke”.
“Zašto?”, pita Elizabet Kostelo po drugi put. Norma ga strelja pogledom. On uzdahne. “Majko”, kaže, “deca će za večeru dobiti piletinu, to je jedini razlog.”
“Oh”, kaže ona. “Tako.”
Majku su pozvali na Eplton, gde joj sin Džon radi kao docent na katedri za fiziku i astronomiju, da održi godišnju Gejtsovu besedu i porazgovara sa studentima književnosti. Pošto je Kostelo njeno devojačko prezime, i pošto on nikad nije video razloga da trubi o njihovom srodstvu, u vreme kad je poziv upućen nije se znalo da Elizabet Kostelo ima rodbinu u epltonskom društvenom krugu. Lično bi više voleo da tako i ostane.
Elizabet Kostelo svetu je najbolje znana po Kući u ulici Ekls (1969), romanu o Merion Blum – ženi Leopolda Bluma – koji se danas pominje u istom dahu sa Zlatnom beležnicom i Pričom o Kristi! kao pionirska feministička proza. U protekloj deceniji oko nje se razvila omanja kritička industrija; postoji čak i Bilten o Elizabet Kostelo, sa redakcijom u Albukerkiju, Novi Meksiko. Zahvaljujući svom književnom ugledu, ova korpulentna, belokosa dama pozvana je na Eplton da govori o temi po ličnom izboru; a njen izbor nije pao na priču o sebi i svojim knjigama, što bi izvesno godilo njenim spozorima, već na kljuse koje najradije jaše: debatu o životinjama.
Džon Bernard nije trubio o srodstvu sa Elizabet Kostelo jer više voli da se kroz život probija sam. Majke se ne stidi. Naprotiv, ponosan je na nju, iako ga ponekad boli način na koji je njega, sestru i pokojnog oca unela u svoje knjige. Ali nije raspoložen da iznova sluša njenu priču o pravima životinja, pogotovu što zna da ga docnije, u krevetu, čekaju ženini podrugljivi komentari. Norma i on su se upoznali i venčali dok su oboje bili postdiplomci na Džons Hopkinsu. Norma je doktor filozofije, sa specijalizacijom iz filozofije duha. Otkad se s njim preselila na Eplton, ne polazi joj za rukom da nađe profesorsko mesto. To je ispunjava gorčinom, a često je i uzrok sukoba između njih dvoje. Norma i njegova majka nikad se nisu simpatisale. Majci, verovatno, ne bi bila simpatična nijedna žena udata za njega. Norma se, sa svoje strane, nikad nije ustezala da mu kaže da su knjige njegove majke precenjene, da su njena mišljenja o životinjama, životinjskoj svesti i etičkim odnosima sa životinjama bljutava i sentimentalna. Trenutno za jedan filozofski časopis piše kritički esej o ogledima u učenju jezika vršenim na primatima; ne bi ga iznenadilo da i njegova majka nađe mesta u nekoj omalovažavajućoj fusnoti.
On neki poseban stav nema, ni za ni protiv. U detinjstvu je jedno kraće vreme gajio hrčke; inače, životinje mu nisu naročito bliske. Stariji sin traži da mu nabave štene. I on i Norma se opiru: štene im ne bi smetalo ali brine ih zreli pas, sa zrelim seksualnim prohtevima. Majčina uverenja su, čini mu se, njena lična stvar. Ako želi da svoje pozne godine utroši na propagandu protiv okrutnosti prema životinjama, to je njeno pravo. Kroz koji dan, Bogu hvala, ona će otputovati dalje, i on će moći da se vrati svome poslu. Prvog jutra u Voltemu, majka se uspavala. On odlazi na fakultet, vraća se oko ručka, izvodi je u vožnju po gradu. Predavanje je zakazano za kasno popodne. Posle toga rektor priređuje svečanu večeru, na koju su pozvani i on i Norma.
Uvodnu reč daje Ilejn Marks sa Odseka za aglistiku. Nju ne poznaje, ali čuo je da objavljuje radove o njegovoj majci. Primećuje da ona u svom uvodu i ne pokušava da poveže majčine romane sa temom predavanja.
Onda dolazi red na Elizabet Kostelo. Deluje mu staro i umorno. Iz prvog reda, gde sedi do svoje žene, upinje se da je nekako obodri.
“Dame i gospodo”, započinje ona. “Prošle su dve godine otkad sam poslednji put govorila u Sjedinjenim Državama. U svom tadašnjem predavanju imala sam razloga da se pozovem na velikog fabulistu Franca Kafku, konkretno na njegovu pripovetku Izveštaj jednoj akademiji, o jednom obrazovanom majmunu, Crvenom Petru, koji izlazi pred članove nekog učenog društva i priča im priču svog života – o svom usponu od zveri do nečega približnog Čoveku.1 Tom prilikom sam se i sama pomalo osećala kao Crveni Petar, pa sam to i rekla. Danas je taj osećaj čak i jači, a razlozi će vam, nadam se, ubrzo postati jasniji. Predavanja se često počinju šaljivim opaskama koje bi trebalo da opuste publiku. Poređenje koje sam maločas napravila između sebe i Kafkinog majmuna moglo bi se primiti kao jedna od takvih šaljivih opaski, smišljena da vas opusti, da vam pokaže da sam ja potpuno obična žena, ni bog ni zver. Čak i oni među vama koji Kafkinu pripovetku o majmunu kao izvođaču pred ljudskom publikom čitaju kao alegoriju o Jevrejinu Kafki pred hrišćanima možda su ipak bili toliko galantni – pošto nisam Jevrejka – da poređenje prime olako, dakle ironično. Odmah da kažem da moja opaska – opaska da se osećam kao Crveni Petar – nije izrečena s takvim ciljem. Nisam nameravala da budem ironična. Opaska znači to što kaže. Ja govorim ono što mislim. Stara sam žena. Nemam više vremena da govorim što ne mislim.”
Majka nije rođeni besednik. Čak i kad čita vlastite priče nedostaje joj živosti. Uvek ga je, dok je bio dete, zbunjivalo što žena koja zarađuje hleb pisanjem knjiga tako loše pripoveda priče za laku noć.
Zbog njenog ravnog glasa, zbog toga što ne diže pogled sa stranice, čini mu se da njen govor nema odjeka. Dok on sam, jer je poznaje, sluti kuda se zaputila. Ne raduje ga ono što sleduje. Nema želje da sluša majku dok govori o smrti. Štaviše, ima jak osećaj da njena publika – koju, uostalom, čine pretežno mladi – priču o smrti želi još i manje.
“Govoreći ovde o životinjama”, nastavlja ona, “ukazaću vam poštovanje time što ću preskočiti recital o užasima njihovih života i smrti. Mada nemam razloga da verujem da ste preterano zaokupljeni onime što se trenutno životinjama radi po proizvodnim pogonima (ne ide mi više da to nazivam farmama), po klanicama i ribarskim brodovima, po laboratorijama širom sveta, nadam se da ćete mi priznati retoričku moć da te užase evociram, da vam ih predočim s dovoljno snage, i time se zadovoljim, podsećajući vas samo da su užasi koje ovde prećutkujem svejedno u središtu ovog predavanja. Između 1942. i 1945. više miliona ljudi pobijeno je u koncentracionim logorima Trećeg rajha: samo u Treblinki preko milion i po, možda i čitava tri miliona. To su brojevi od kojih zastaje pamet. Svako od nas ima samo jednu sopstvenu smrt; tuđe smrti možemo razumeti samo jednu po jednu. U apstrakciji možemo brojati do milion, ali ne možemo brojati do milion smrti. Ljudi koji su živeli u okolini Treblinke – mahom Poljaci – izjavljivali su da nisu znali šta se u logoru zbiva; izjavljivali su da, ako su možda i nagađali šta se zbiva, nisu znali zasigurno; izjavljivali su da, ako u izvesnom smislu možda i jesu znali, u jednom drugom smislu nisu, nisu sebi mogli dozvoliti da znaju, za svoje dobro. Ljudi iz okoline Treblinke nisu bili izuzetak. Logori su postojali širom Rajha, skoro šest hiljada logora samo u Poljskoj, neznano koliko hiljada u samoj Nemačkoj. Malo je koji Nemac živeo na preko dva-tri kilometra udaljenosti od nekog logora. Nije svaki logor bio logor smrti, logor posvećen proizvodnji smrti, ali u svima su se odvijali užasi, daleko više užasa nego što čovek sebi može dozvoliti da zna, za svoje dobro.
To što su vodili ekspanzionistički rat, i izgubili ga, nije razlog što se na Nemce jedne određene generacije još uvek gleda kao na ljude koji stoje unekoliko izvan ljudskosti, koji moraju učiniti ili biti nešto izuzetno da bi bili ponovo primljeni u ljudsko okrilje. Oni su, u našim očima, izgubili ljudskost zbog izvesnog voljnog neznanja. Pod uslovima hitlerovskog rata, neznanje je moglo biti koristan mehanizam za preživljavanje, ali to je opravdanje koje, s primernom moralnom čvrstinom, mi odbijamo da prihvatimo. U Nemačkoj je, kažemo mi, prekoračena izvesna crta, a to je ljude odvelo dalje od uobičajene ratne krvoločnosti i okrutnosti, u stanje koje jedino možemo nazvati grehom. Potpisivanjem uslova kapitulacije i isplatom ratne odštete to stanje greha nije okončano. Naprotiv, kažemo, ta generacija i dalje nosi beleg izvesne bolesti duše. Obeleženi su njome građani Rajha koji su činili zlodela, ali isto tako i oni koji, svejedno iz kakvih razloga, za ta zlodela nisu znali. Tako je, praktično, obeležen svaki građanin Rajha. Nedužni su bili samo oni u logorima.
‘Odlazili su kao ovce na klanje.’ ‘Umirali su kao životinje.’
‘Pobili su ih nacistički kasapi.’ Osuda logora do te mere odzvanja glasovima štale i klanice da gotovo i ne moram da pripremam teren za poređenje koje ću sada izneti. Zločin Trećeg rajha, kaže glas optužbe, sastojao se u tome što je sa ljudima postupao kao sa životinjama.
Mi – čak i mi u Australiji – pripadamo civilizaciji koja je duboko ukorenjena u grčkoj i judeohrišćanskoj religijskoj misli.
Možda i ne verujemo, ili bar ne svi, u okaljanje, možda ne verujemo u greh, ali zato verujemo u njihove psihičke korelate.
Bez pogovora prihvatamo da psiha (ili duša) zaražena krivičnim znanjem ne može biti u dobrom stanju. Ne prihvatamo da ljudi sa zločinima na savesti mogu biti zdravi i srećni. Sa surevnjivošću gledamo (ili smo neko vreme gledali) na Nemce jedne određene generacije zato što su se oni, u izvesnom smislu, okaljali; čak i u znacima njihove normalnosti (u njihovom zdravom apetitu, njihovom slatkom smehu) vidimo dokaz koliko je ta okaljanost duboko uvrežena.
Bilo je i ostalo nepojmljivo da ljudi koji za logore nisu znali (u tom posebnom smislu) mogu biti u potpunosti ljudi. U okvirima metaforike koju smo odabrali, upravo su oni, a ne njihove žrtve, bili zveri. Time što su sa svojom ljudskom sabraćom, bićima stvorenim po Božjem obličju, postupali kao sa zverima, i sami su postali zveri.
Jutros sam imala prilike da se provozam po Voltemu. Grad mi izgleda sasvim prijatno. Nikakve užase nisam videla, ni laboratorije za testiranje lekova, ni fabričke farme, ni klanice. A ipak sam sigurna da sve te ustanove postoje. Mora biti da postoje. Samo se ne reklamiraju. One su svuda oko nas dok ovo govorim, jedino što mi, u izvesnom smislu, za njih ne znamo.
Reći ću otvoreno: okruženi smo poduhvatom u degradaciji, okrutnosti i ubijanju koji je ravan svim zamislima Trećeg rajha, pa ih čak i nadrasta, budući da je naš poduhvat beskonačan, da se sam od sebe obnavlja, neprestano donoseći na svet zečeve, pacove, živinu i stoku sa isključivom svrhom da ih ubija. I svako cepidlačenje, tvrdnja da poređenju nema mesta, da je Treblinka bila neka vrsta metafizičkog poduhvata posvećenog isključivo smrti i zatiranju dok je mesna industrija u krajnjoj liniji posvećena životu (ona, uostalom, svoje žrtve ne razvejava u pepeo niti ih sahranjuje već ih naprotiv tranžira i tovari u hladnjače i pakuje, kako bismo ih mi trošili u udobnosti svojih domova), to za žrtve predstavlja taman toliku utehu kao kad bi se – oprostite što ću sad reći nešto neukusno – od mrtvih iz Treblinke tražilo da opravdaju svoje ubice zato što je njihova sopstvena telesna masnoća bila nužna za pravljenje sapuna a njihova kosa za ispunu dušeka. Oprostite mi, ponavljam. To će biti moj poslednji jeftini poen. Znam koliko govor ovakve vrste žestoko podvaja ljude, a jefitini efekti čine ga još gorim. Želja mi je da pronađem način obraćanja bližnjim ljudskim bićima koji će biti staložen a ne žučan, filozofski a ne polemički, koji će nas voditi prosvećenju a ne podeli na pravednike i grešnike, izbavljene i proklete, ovce i jarce. Takav jezik mi je, znam, dostupan. To je jezik Aristotela i Porfiriosa, Avgustina i Tome Akvinskog, Dekarta i Bentama, ili, u naše doba, Meri Midžli i Toma Rigena. To je filozofski jezik na kome možemo da razgovaramo i vodimo debatu o tome kakve duše imaju životinje, jesu li sposobne da rasuđuju ili se naprotiv ponašaju kao biološki automati, imaju li neka prava u odnosu na nas ili mi samo imamo dužnosti u odnosu na njih. Dostupan mi je takav jezik i njemu ću ubrzo i pribeći. Ali jedno stoji: da ste hteli da vam neko ovde pravi razgraničenja između smrtnih i besmrtnih duša, ili između prava i dužnosti, pozvali biste nekog filozofa, a ne osobu koja vašu pažnju zavređuje jedino time što je napisala nekoliko priča o izmišljenim ljudima.
Mogla bih se, kao što rekoh, poslužiti tim jezikom, kako najbolje znam i umem, nimalo originalno, iz druge ruke. Mogla bih vam, na primer, reći šta mislim o argumentu Tome Akvinskog po kome, pošto je čovek jedini stvoren po Božjem obličju i ima udela u Božjem biću, nije važno kako postupamo prema životinjama osim utoliko što okrutnost prema životinjama može kod nas razviti naviku da budemo okrutni i prema ljudima.
Mogla bih pitati šta Toma Akvinski podrazumeva pod Božjim bićem, na šta će on odvratiti da je Božje biće razum. Isto je s Platonom, isto s Dekartom, uza sve međusobne razlike. Kosmos je izgrađen na razumu. Bog je Bog razuma. Činjenica da primenom razuma možemo razumeti kosmička pravila dokazuje da razum i kosmos pripadaju istom biću. Dok činjenica da životinje, jer su lišene razuma, ne mogu razumeti kosmos već se moraju slepo držati njegovih pravila, dokazuje da, za razliku od čoveka, one jesu sastavni deo kosmosa ali ne i deo njegovog bića: da je čovek bogolik, životinje stvarolike.
Čak i Imanuel Kant, od koga bih očekivala nešto bolje, u ovoj tački gubi hrabrost. Čak ni Kant, kad stigne do životinja, ne sledi implikacije svog intuitivnog saznanja da razum možda i nije kosmičko biće već naprotiv samo biće ljudskog mozga. I to je, vidite, moja dilema ovog popodneva. Kako razum, tako i sedam decenija životnog iskustva, govore mi da razum nije ni kosmičko ni Božje biće. Naprotiv, razum mi sumnjivo liči na biće ljudske misli; još gore, na biće jedne tendencije u ljudskoj misli. Razum je biće jednog određenog spektra ljudskog mišljenja. Pa ako je tako, ako već u to verujem, zašto bih se onda ovde klanjala razumu i zadovoljila time što ću dosoliti koje zrno na diskurs starih filozofa?
Postavljam pitanje i dajem vam odgovor. Ili tačnije, puštam Crvenog Petra, Kafkinog Crvenog Petra, da vam odgovori. Kad sam već ovde, kaže Crveni Petar, ovako u fraku i s leptir-mašnom, u crnim pantalonama koje na turu imaju prorez za rep (iskrećem ga od vas, pa ga ne vidite), kad sam već ovde, šta mi je činiti? Imam li, uopšte, neki izbor? Ako svoj diskurs ne podredim razumu, šta god on bio, šta mi drugo preostaje nego da trućam, podležem emocijama, oborim čašu vode te da, sve u svemu, ispadnem majmun?
Sigurno vam je poznat slučaj Srinivase Ramanudžana, rođenog u Indiji 1887, zarobljenog i deportovanog u engleski grad Kembridž, gde je, ne mogavši da podnese klimu, način ishrane i akademski režim, oboleo, a potom i umro u trideset i četvrtoj godini.
Ramanudžan je široko prihvaćen kao najveći intuitivni matematičar našeg doba, što će reći: samouki čovek koji je mislio matematički i kome je prilično zametni pojam matematičkog izvođenja dokaza ili demonstracije bio potpuno stran. Mnogi od Ramanudžanovih rezultata (ili spekulacija, kako bi rekli oni koji ga osporavaju) ni do danas nisu demonstrirani, iako postoji velika verovatnoća da su tačni. Šta nam govori fenomen Ramanudžan? Da li je Ramanudžan bio bliži Bogu zato što je njegov um (nazovimo ga umom; čini mi se da bi bilo bezrazložno uvredljivo nazvati ga samo mozgom) bio u saglasju, ili bar u većem saglasju nego bili čiji drugi nama poznat, sa bićem razuma? Da kojim slučajem ti dobronamerni ljudi u Kembridžu, a pre svih profesor G.H. Hardi, nisu iz Ramanudžana izvukli njegove spekulacije, te zametnim operacijama dokazali njihovu tačnost tamo gde su to umeli, da li bi Ramanudžan i dalje bio bliži Bogu nego oni? Šta bi bilo da je Ramanudžan, umesto što je odlazio u Kembridž, ostao kod kuće i mislio svoje misli dok je popunjavao robne liste za Lučku upravu u Madrasu?
I šta sa Crvenim Petrom (mislim, istorijskim Crvenim Petrom)? Kako možemo znati da Crveni Petar, ili njegova mlađa sestra, koju su ubili afrički lovci, nisu mislili iste misli kao i Ramanudžan u Indiji, a podjednako malo govorili? Da li je razlika između G.H. Hardija s jedne strane, i nemuštog Ramanudžana i nemušte Crvene Seli s druge, samo u tome što je prvi upoznat sa protokolima akademske matematike dok drugo dvoje nisu? Je li to aršin kojim merimo blizinu ili udaljenost od Boga, od bića razuma?
Kako to da čovečanstvo, iz naraštaja u naraštaj, proizvodi kadar mislilaca nešto udaljenijih od Boga nego što je to bio Ramanudžan ali ipak sposobnih da, nakon dvanaest godina obaveznog i šest godina višeg obrazovanja, daju svoj doprinos dešifrovanju velike knjige prirode putem fizičkih i matematičkih disciplina? Ako je čovekovo biće zbilja u saglasju sa Božjim bićem, zar nam ne bi moralo biti sumnjivo što je ljudskim bićima potrebno osamnaest godina, dobra i lepo zaokružena trećina životnog veka, da bi se obučila za rad na dešifrovanju Božjeg scenarija, a ne, recimo, pet minuta, ili pet stotina godina? Nije li možda fenomen o kome ovde govorimo, pre nego opšteprihvaćeni procvat sposobnosti koja otvara pristup kosmičkim tajnama, uistinu specijalizam jedne dosta uske i samoobnavljajuće intelektualne tradicije jake u rasuđivanju, onako kako su šahisti jaki u igranju šaha, specijalizam koji ona iz ličnih interesa teži da ustanovi kao centar kosmosa?
No ipak, premda uviđam da bi me ovaj učeni skup najlakše prihvatio ako bih se privolela, kao mala pritoka moćne reke, velikom zapadnom diskursu čoveka nasuprot zveri, razuma nasuprot nerazuma, nešto se u meni buni, videći u tom koraku predaju čitave bitke.
Jer, posmatran spolja, iz ugla bića kojem je potpuno tuđ, razum je samo bezmerna tautologija. Jasno je da će razum overavati razum kao prvo kosmičko načelo – a šta bi drugo? Da samog sebe svrgne s prestola? Sistemi rasuđivanja, kao sistemi totaliteta, nemaju tu moć. Da postoji pozicija iz koje bi razum mogao samog sebe napasti i svrgnuti s prestola, razum bi već tu poziciju zauzeo; inače ne bi bio totalan.
U drevna vremena, čovekov glas, podignut u ime razuma, sučeljavao se sa rikom lava, frktanjem bika. Ljudi su pošli u rat protiv lava i bika, i nakon mnogih naraštaja taj rat neopozivo dobili. Ta stvorenja danas više nemaju moć. Životinjama je za sučeljavanje s nama preostalo samo ćutanje. Iz naraštaja u naraštaj, junački, naši zatočenici odbijaju da nam bilo šta kažu. Svi osim Crvenog Petra, svi osim čovekolikih majmuna. Ali pošto nam čovekoliki majmuni, ili bar neki od njih, izgledaju spremni da prekinu s ćutanjem, danas čujemo ljudske glasove podignute u ime ideje da čovekolike majmune treba uvrstiti u širu familiju hominoidea, kao stvorenja koja s čovekom dele moć rasuđivanja. A s obizrom da su humani, ili humanoidni, dodaju isti glasovi, čovekolikim majmunima trebalo bi dati ljudska prava, ili humanoidska prava. Koja bi to prava bila? U najmanju ruku, ona prava koja dajemo mentalno zaostalim uzorcima vrste homo sapiens: pravo na život, pravo na poštedu od bola i povrede, pravo na jednaku zaštitu pred zakonom.
Nije to ono čemu je Crveni Petar stremio kad je, posredstvom svoga sekretara Franca Kafke, pisao životopis koji će, novembra 1917, pročitati Akademiji nauka. Šta god da je drugo mogao biti, njegov izveštaj akademiji nije bio apel da s njim postupaju kao s mentalno zaostalim ljudskim bićem, klipanom.
Crveni Petar nije bio istraživač primatskog ponašanja nego žigosana, obeležena, ranjena životinja koja u ulozi govornog svedočanstva izlazi pred skup učenih ljudi. Ja nisam filozof duha nego životinja koja skupu učenih ljudi prikazuje, ali i ne prikazuje, jednu ranu; krijem je pod odećom ali je dotičem svakom rečju koju izgovorim.
Ako se Crveni Petar tegobnog puta od zverinjeg ćutanja do brbljivog razuma poduhvatio u duhu žrtvenog jarca, izabranoga, onda je njegov sekretar bio žrtveni jarac od samog rođenja, ispunjen predosećanjem, Vorgefiilom, onog masakra nad izabranim narodom koji će se odigrati tako nedugo posle njegove smrti. Zato ću, ako mi dozvolite, kao dokaz svoje dobre volje, svojih kvalifikacija, učiniti jedan gest u pravcu nauke i izneti vam svoje naučne spekulacije, potkrepljene fusnotama” – u ovom trenutku, gestom koji ne liči na nju, majka diže uvis tekst svoga predavanja i maše njime – “o poreklu Crvenog Petra.”
Godine 1912. Pruska akademija nauka osnovala je na ostrvu Tenerife eksperimentalnu stanicu namenjenu ispitivanju mentalnih sposobnosti čovekolikih majmuna, u ovom slučaju šimpanza. Postaja je delovala do 1920. Među naučnicima koji su tamo radili bio je i psiholog Volfgang Keler. Keler je 1917. objavio monografiju pod naslovom Mentalne sposobnosti čovekolikih majmuna, gde je opisao svoje eksperimente. U novembru iste godine Franc Kafka je objavio svoj Izveštaj jednoj akademiji. Da li je Kafka prethodno čitao Kelerovu knjigu, ja ne znam. On sam ne pominje je ni u pismima ni u dnevnicima, a njegova biblioteka nestala je tokom nacističke ere. Dvestotinak njegovih knjiga iskrslo je ponovo 1982. Kelerova knjiga nije među njima, ali to ništa ne dokazuje.
Ja nisam stručnjak za Kafku. Štaviše, uopšte nisam stručnjak. Moj status na ovome svetu ne zavisi od tačnosti ili netačnosti moje pretpostavke da je Kafka čitao Kelerovu knjigu. Ali volela bih da verujem da jeste, a hronologija govori da je moja spekulacija barem u domenu mogućeg.
Prema njegovoj vlastitoj priči, Crveni Petar je negde u afričkom zaleđu pao u ruke lovaca specijalizovanih za trgovinu majmunima, a potom je morem prebačen u neki naučni institut.
Isto je bilo i s majmunima s kojima je radio Keler. I Crveni Petar i Kelerovi majmuni nakon toga su prošli jedan period obuke s ciljem da se humanizuju. Crveni Petar je svoje škole završio s blistavim uspehom, mada je za to platio duboko ličnu cenu. Kafkina pripovetka bavi se tom cenom: u čemu se ona sastoji doznajemo kroz ironiju i ono što je u priči prećutano. Kelerovi majmuni nisu se tako dobro pokazali. No stekli su, ipak, mrvice obrazovanja.
Ispričaću vam ponešto od onoga što su majmuni na Tenerifi naučili od svoga tutora Volfganga Kelera, posebno Sultan, njegov najbolji učenik, u izvesnom smislu prototip Crvenog Petra. Sultan je sam u svome kavezu. Gladan je: hrana koja je ranije bila redovna neobjašnjivo je prestala da stiže.
Čovek koji ga je hranio ali ga više ne hrani razapinje neku žicu s kraja na kraj kaveza, na tri metra iznad zemlje, i o nju kači pregršt banana. U kavez dovlači tri drvena sanduka. Onda nestaje, zatvarajući kapiju za sobom, mada je i dalje negde u blizini, odaje ga miris.
Sultan zna: Sad se od tebe očekuje da misliš. Zato su one banane tamo gore. Banane su tamo da te navedu da misliš, da se vineš do krajnjih granica svoga mišljenja. Ali šta da misliš? Pomišljaš: Zašto me izgladnjuje? Pomišljaš: Šta sam učinio? Zašto je prestao da me voli? Pomišljaš: Zašto mu više ne trebaju ovi sanduci? Ali ništa od toga nije prava misao. Čak i neka složenija misao – na primer: Koji mu je đavo, kakvu li on to iskrivljenu sliku ima o meni, kad veruje da mi je lakše da dohvatim bananu okačenu o žicu nego da je uzmem sa zemlje? – i ta je pogrešna.
Prava misao koju sad treba misliti glasi: Kako da upotrebiš sanduke da bi dohvatio banane?
Sultan dovlači sanduke ispod banana, ređa ih jedan na drugi, penje se na kulu koju je sagradio i skida banane. Pomišlja: Hoće li sad prestati da me kažnjava?
Odgovor glasi: Ne. Sutradan čovek kači o žicu novu pregršt banana ali sanduke puni kamenjem tako da su preteški za vučenje. Ne treba misliti: Zašto je napunio sanduke kamenjem? Treba misliti: Kako da upotrebiš sanduke da bi dohvatio banane uprkos tome što su puni kamenja?
Polako nazireš kako radi čovečiji um. Sultan izbacuje kamenje iz sanduka, od sanduka gradi kulu, penje se na kulu, skida banane. Sve dok misli pogrešne misli, Sultan gladuje. Gladuje sve dok ga grčevi u praznom stomaku ne privole da pomisli pravu misao, naime, kojim putem da se domogne banana. Na taj način se mentalne sposobnosti šimpanza iskušavaju do krajnjih granica. Čovek ostavlja jednu pregršt banana na zemlji, na metar izvan žičane ograde. U kavez ubacuje neki štap. Pogrešna misao glasi: Zašto je prestao da kači banane o žicu? Pogrešna misao (pogrešna prava misao, doduše) glasi: Kako da upotrebiš ona tri sanduka da bi dohvatio banane? Prava misao glasi: Kako da upotrebiš štap da bi dohvatio banane?
Pri svakom novom obrtu Sultan je prisiljen da misli manje zanimljivu misao. Od izvome čistote spekulacije (Zašto se ljudi ovako ponašaju?) nemilosrdno ga upućuju ka nižem, praktičnom, instrumentalnom razumu (Kako da upotrebiš ovo da bi se domogao onoga?), i prihvatanju samog sebe prevashodno kao organizma određenog apetitom koji se mora utoliti. Iako čitava njegova životna storija, od dana kad mu je majka ubijena a on zarobljen, preko onog putešestvija u kavezu, pa do tamnovanja u ovom ostrvskom logom i sadističkih igara koje se tu izvode s hranom, njega navodi da postavlja pitanja o kosmičkoj pravdi i mestu ove kažnjeničke kolonije u svemiru, jedan pažljivo smišljeni psihološki režim odvlači ga od etike i metafizike i usmerava ka skromnijim oblastima praktičnog razuma. I dok se s mukom probija kroz taj lavirint prinude, manipulacije i dvoličnosti, on, kako zna i ume, mora shvatiti da ni po koju cenu ne sme da odustane, jer na njegovim plećima leži odgovornost predstavnika majmunstva. Od njegove izvođačke veštine mogla bi zavisiti sudbina njegove braće i sestara.
Volfgang Keler verovatno je bio dobar čovek. Dobar čovek ali ne i pesnik. Pesnik bi video neko značenje u onom trenutku kad zatočene šimpanze u povorci kruže logorom, po svemu nalik na vojni orkestar, neki goli kao od majke rođeni, neki zamotani u napabirčene rite i užad, neki sa đubretom u naručju.
(U primerku Kelerove knjige koji sam ja čitala, pozajmljenom iz biblioteke, neki indignirani čitalac je, kraj tog mesta, na margini zapisao: ‘Antropomorfizam!’ Životinje, smatrao je, ne mogu da marširaju, ne mogu da se prerušavaju, budući da ne znaju šta znači marš, ne znaju šta znači prerušavanje.)
Ništa u njihovom prethodnom životu majmune nije upućivalo da sebe posmatraju spolja, očima bića koje ne postoji. Prema tome, po Kelerovom tumačenju, vrpce i đubre nisu tu zbog vizuelnog efekta, zato što izgledaju paradno, nego zbog kinetičkog efekta, zato što se s njima osećaš drugačije – bilo šta, samo da ne bude toliko dosadno. Eto dokle je Keler, uza svu svoju saosećajnost i uvide, uspeo da stigne; pesnik bi odatle mogao krenuti, od naslućenog majmunskog doživljaja.
U dubini duše, Sultana uopšte ne zanima problem sa bananama. Prinuđen je da se njime bavi samo zato što je eksperimetator toliko zadrt. Pitanje koje ga uistinu opseda, kao što opseda i pacova i mačku i svaku drugu životinju zatočenu u paklu laboratorije ili zoološkog vrta, glasi: Gde je dom, i kako da tamo stignem?
Osvrnite se i premerite razdaljinu koja Kafkinog majmuna, u smokingu sa leptir-mašnom i svežnjem beleški za predavanje, deli od one žalosne robijaške povorke koja se vije po tenerifskom logoru. Kako je Crveni Petar daleko dogurao! Imamo, svejedno, pravo da pitamo: Da bi postigao tu čudesnu hipertrofiju intelekta, da bi savladao etikeciju sale za predavanja i akademske retorike, čega je morao da se odrekne? Odgovor glasi: Mnogo čega, između ostalog i potomstva, nasleđa. Ako bi se držao zdrave pameti, Crveni Petar nikad ne bi imao dece. Jer s onom očajnom, poluludom majmunicom s kojom tamničari, u Kafkinoj pripovesti, pokušavaju da ga spare, mogao bi začeti samo neko čudovište. Dete Crvenog Petra jednako je teško zamisliti kao i dete samoga Franca Kafke. Hibridi su, ili bi trebalo da budu, sterilni; a Kafka je i sebe i Crvenog Petra video kao hibride, kao čudovišne misleće naprave neobjašnjivo ugrađene u patnička životinjska tela. Razrogačeni pogled koji srećemo na svim sačuvanim Kafkinim fotografijama jeste pogled suštog iznenađenja: iznenađenja, zapanjenosti, uzbune. Od svih ljudi na kugli zemaljskoj Kafka je najnesigurniji u svoju ljudskost. I ovo, kao da govori: ovo je Božje obličje?”
“Odlutala je”, kaže Norma pored njega.
“Šta?”
“Odlutala je. Izgubila nit.”
“Postoji jedan američki filozof po imenu Tomas Nejgel”, nastavlja Elizabet Kostelo, koja nije čula snajinu primedbu. “Vama je verovatno bolje poznat nego meni. Pre više godina on je napisao esej pod naslovom Kako je biti slepi miš!, koji mi je jedan prijatelj preporučio da pročitam.
Nejgel mi deluje kao inteligentan čovek koji nije lišen saosećanja. Čak ima i smisla za humor. Njegovo pitanje o sleporn mišu odista je zanimljivo, ali mu je odgovor tragično ograničen. Dozvolite da vam pročitam šta on, između ostalog, kaže odgovarajući na sopstveno pitanje:
Ne vredi vam da zamišljate kako ispod mišica imate opne, pa možete slobodno da letite … kako ustima lovite insekte; kako imate veoma slab vid pa utiske o svetu primate putem sistema reflektovanih visokofrekventnih zvukova; ili kako dane provodite viseći naglavačke na nekom tavanu. U meri u kojoj ja to uspevam da zamislim (a mera nije velika), to mi govori samo kako bi meni bilo kad bih se ponašao kao slepi miš. Ali to nije moje pitanje. Ja bih da saznam kako je biti slepi miš ako jesi slepi miš. No ako pokušam to da zamislim, sputavaju me mogućnosti moga vlastitog uma, a te mogućnosti nisu primerene zadatku.
Za Nejgela je slepi miš ‘fundamentalno tuđ oblik života’ (168.), ne tuđ koliko Marsovac (170.) ali u većoj meri tuđ nego drugo ljudsko biće (pogotovu, nagađamo, ako je to ljudsko biće drugi akademski filozof). I tako smo uspostavili kontinuum koji se proteže od Marsovca na jednom kraju do slepog miša, do psa, do majmuma (mada ne i Crvenog Petra), do ljudskog bića (mada ne i Kafke) na drugom; a na svakom sledećem koraku duž kontinuuma od slepog miša do čoveka, kaže Nejgel, odgovor na pitanje ‘Kako je biti X za X-a?’ sve je lakše dati.
Znam da Nejgel koristi slepe miševe i Marsovce samo kao pomagala da bi izneo sopstvena pitanja o prirodi svesti. Ali, kao i većina pisaca, ja imam naviku da reči primam doslovno, pa bih da se zaustavim na slepom mišu. Kad Kafka piše o majmunu, ja uzimam da on u prvom redu govori o majmunu; kad Nejgel piše o slepom mišu, uzimam da on piše, u prvom redu, o slepom mišu.”
Norma, na sedištu do njega, nestrpljivo uzdiše, tiho, tako da je samo on čuje. No uzdah je samo njemu i upućen.
“Ponekad, makar i samo na tren”, upravo govori njegova majka, “ja znam kako je biti leš. Odvratno mi je to znanje.
Ispunjava me grozom; uzmičem od njega, odbijam da se njime bavim.
Svi doživljavamo takve trenutke, naročito kad počnemo da starimo. To naše znanje nije apstraktno – ‘Sva ljudska bića su smrtna, ja sam ljudsko biće, dakle ja sam smrtna.’ – nego otelovljeno. Na trenutak mi jesmo to znanje. Živimo nemogućnost: živimo s one strane svoje smrti, osvrćemo se na nju, ali osvrćemo se onako kako to može samo mrtvo ja. Kad znam, iz tog saznanja, da ću umreti, šta je, po Nejgelu, to što ja znam? Da li znam kako je biti leš za mene samu ili znam kako je biti leš za leš? Distinkcija je, čini mi se, trivijalna. To što ja znam jeste nešto što leš ne može znati: da je utmuo, da ne zna ništa i da nikada više ništa neće znati. Na časak, pre no što se celokupna građevina moga znanja panično sruši, ja sam živa unutar te protivrečnosti, mrtva i živa u isti mah.”
Laki frktaj iz Norminog pravca. On pronalazi njenu ruku i stiska je.
“Eto dokle idemo u mislima, mi ljudska bića, dotle i još dalje, ako sami sebe pritisnemo ili nas pritisnu. Ali mi se spoljnom pritisku opiremo, a sebe retko pritiskamo; u mislima stižemo do smrti samo ako smo prinuđeni da joj pogledamo u gubicu. Sad pitam: ako smo sposobni da mislimo vlastitu smrt, zašto, za ime sveta, ne bi smo bili u stanju da mislimo život jednog slepog miša?
Kako je biti slepi miš? Pre no što odgovorimo na ovakvo pitanje, sugeriše Nejgel, moramo imati mogućnost da iskusimo život slepog miša kroz čulne modalitete slepog miša. Ali u tome greši; ili nas barem upućuje lažnim tragom. Biti živi slepi miš znači biti pun bivstva; biti potpuno slepi miš je kao biti potpuno čovek, što jednako znači biti pun bivstva. Bivstva slepog miša u prvom slučaju, ljudskog bivstva u drugome, možda; ali to su sporedna pitanja. Biti pun bivstva znači živeti kao telo-duša.
Jedno ime za doživljaj punoće bivstva jeste radost. Biti živ znači biti živa duša. Životinja je – a svi smo mi životinje – ovaploćena duša. Upravo ono što je uočio Dekart i što ie, iz samo njemu znanih razloga, odabrao da poriče. Zivotinja, rekao je Dekart, živi onako kako živi mašina. Životinja nije ništa više od mehanizma od koga je sazdana; ako i ima dušu, onda je ima kao što mašina ima akumulator, zbog pogonske varnice; ali životinja nije ovaploćena duša, i odlika njenog bivstva nije radost.
‘Cogito etgo sum’ rekao je, takođe, i po tome ostao slavan.
Prema toj formuli uvek sam osećala nelagodu.
Ona upućuje na zaključak da je živo biće koje ne radi ono što zovemo mišljenjem na neki način drugorazredno. Mišljenju, kogitaciji, ja suprostavljam punoću, ovaploćenost, čulni doživljaj bivstva – ne svest o sebi kao nekakvoj sablasnoj mašini za rasuđivanje koja misli određene misli, već naprotiv čuvstvo – pretežno afektivno čuvstvo – da si telo sa udovima koji se protežu u prostor, da si živ u svetu. Ta punoća oštro odudara od Dekartovog ključnog stanja, u kome se naslućuje izvesna praznina: nešto nalik na zrno graška koje čegrće po mahuni. Punoća bivstva je stanje koje se teško održava u zatočeništvu. Robijanje u zatvoru je vid kažnjavanja koji Zapad favorizuje i po svaku cenu teži da nametne ostatku sveta time što osuđuje druge vidove kažnjavanja (batinanje, mučenje, sakaćenje, pogubljenje) kao okrutne i protivprirodne. Šta nam ovo kazuje o nama samima? Meni kazuje da je sloboda tela da se kreće kroz prostor zacrtana kao tačka u kojoj razum može najbolnije i najdejstvenije povrediti bivstvo drugoga. I odista, baš na stvorenjima najmanje sposobnim da podnesu zatočenost – stvorenjima koja se ponajmanje uklapaju u Dekartovu sliku duše kao zrna graška zaptivenog u mahuni – vidimo najpogubnije posledice: po zoološkim vrtovima, po laboratorijama, ustanovama gde za protok radosti življenja, ne u telu i ne u svojstvu tela, već prosto zato što jesi otelovljeno bivstvo, nema mesta.
Pitanje ne bi trebalo da glasi: Imamo li mi nešto zajedničko – razum, samosvest, dušu – sa ostalim životinjama? (Uz prirodnu posledicu da, ukoliko nemamo, onda s njima smemo da postupamo kako hoćemo, da ih držimo u ropstvu, da ih ubijamo, da obeščašćujemo njihove leševe.) Vraćam se na logore smrti. Osobeni užas logora, užas koji nas uverava da je ono što se u njima dešavalo bilo zločin protiv čovečnosti, nije u tome što su ubice sa žrtvama, uprkos obostranoj ljudskosti, postupale kao sa vašima. To je suviše apstraktno. Užas je u tome što su ubice odbijale da zamisle sebe na mestu svojih žrtava, kao i svi ostali.
Govorili su: ‘U tim furgonima što kloparaju prugom voze se oni’. Nisu rekli: ‘Kako bi bilo da sam ja u tom furgonu?’ Nisu rekli: ‘Ja sam tamo u tom furgonu.’ Govorili su: ‘Mora biti da su to mrtvi koje danas spaljuju, i ovaj smrad i ovaj pepeo što pada po mom kupusu.’ Nisu rekli: ‘Kako bi bilo da ja gorim?’ Nisu rekli: ‘Ovo ja gorim, ja padam u tom pepelu.’
Drugim rečima, zatvorili su srca. Srce je sedište jednog čuvstva, saosećanja, koje nam dopušta da povremeno delimo bivstvo drugoga. Saosećanje je po mnogo čemu stvar subjekta i po malo čemu objekta, ‘nekog drugog’, što smesta uočavamo kad o objektu ne razmišljamo kao o slepom mišu (‘Mogu li deliti bivstvo slepog miša?’) nego kao o drugom ljudskom biću. Postoje ljudi koji su sposobni da sebe zamisle kao drugoga, postoje oni koji takvu sposobnost nemaju (kad je nedostatak ekstreman, nazivamo ih psihopatama), a postoje i oni koji tu sposobnost imaju ali svesno odlučuju da je ne upotrebe.
Uprkos Tomasu Nejgelu, koji je verovatno dobar čovek, uprkos Tomi Akvinskom i Reneu Dekartu, s kojima mi je teže da saosećam, nema granica našem misaonom unošenju u bivstvo drugoga. Ništa ne sputava saosećajnu imaginaciju. Ako hoćete dokaz, razmislite o sledećem. Pre više godina ja sam napisala knjigu pod naslovom Kuća u ulici Ekls. Da bih tu knjigu napisala morala sam da se uživim u egzistenciju Merion Blum. Ili sam uspela ili nisam. Ako nisam, nije mi jasno zašto ste me danas
ovamo pozvali. Kako god bilo, poenta je da Merion Blum nikada nije postojala. Merion Blum bila je plod mašte Džemsa Džojsa. Ako mogu da se uživim u egzistenciju bića koje nikada nije postojalo, onda se mogu uživeti u egzistenciju slepog miša ili šimpanze ili ostrige, ma kog bića s kojim delim supstrat života. Vraćam se još jednom, i poslednji put, na ona mesta smrti svuda oko nas, mesta pokolja pred kojima mi, ogromnim združenim naporom, zatvaramo srca. Svakog dana po jedan novi holokaust, a ipak, koliko ja vidim, naše moralno biće ostaje netaknuto. Ne osećamo se uprljano. Možemo, izgleda, da činimo šta nam je volja, i da iz toga izađemo čisti.
Ukazujemo prstom na Nemce i Poljake i Ukrajince koji i jesu i nisu znali za zverstva oko sebe. Odgovara nam da mislimo kako su ih posledice tog posebnog vida neznanja duboko obeležile.
Odgovara nam da mislimo kako su im u noćnim morama ti isti u čiju su patnju odbili da privire dolazili da ih proganjaju.
Odgovara nam da mislimo kako su se izjutra budili izmoždeni i kako su umirali razjedani opakim tumorima. Ali verovatno nije bilo tako. Evidencija ukazuje na suprotno: da možemo činiti šta nam je volja i izvući se bez posledica; da kazne nema.”
Čudan završetak. Tek pošto je skinula naočare i sklopila beleške začuje se aplauz, pa i tada neujednačen. Čudan završetak čudnog govora, pomišlja on, nesrećno procenjenog, nesrećno argumentovanog. Nije to njen zanat, argumentacija. Njoj ovde nije mesto.
Norma je podigla ruku, trudi se da privuče pažnju dekana humanističkih nauka, koji predsedava skupom.
“Norma!”, šapće joj. Energično odmahuje glavom. “Nemoj!”
“Zašto?”, pita ona šapatom.
“Molim te”, šapće on: “ne ovde, ne sada!”
“U petak u podne imaćemo opširniju raspravu o predavanju naše ugledne gošće – detalje ćete naći u svojim programima – ali miz Kostelo je ljubazno pristala da odgovori na nekoliko pitanja iz publike. Dakle…?”
Dekan gleda unaokolo s optimističkim smeškom. “Izvolite!”, kaže, dajući reč nekome iza njih.
“Imam pravo!”, šapće mu Norma na uvo.
“Imaš, samo nemoj da ga koristiš, loša ideja!”, odvraća joj šapatom.
“Ne dolazi u obzir da se tek tako provuče! Smućena je, brka babe i žabe!”
“Stara je, ona je moja majka. Molim te!”
Iza njih neko već govori. On se osvrće i vidi nekog visokog čoveka s bradom. Bog će znati, pomišlja, zašto je majka uopšte pristala da odgovara na pitanja. Pa valjda zna da se ludaci i čudaci lepe na javna predavanja kao muve na crkotinu.
“Meni je ostalo nejasno”, govori bradonja, “na šta vi u stvari ciljate. Da li vam je poruka da treba da pozatvaramo fabričke farme? Ili da prestanemo da jedemo meso? Da li je poruka da sa životinjama postupamo humanije, da ih humanije ubijamo? Da sprečimo oglede na životinjama? Ili oglede sa životinjama, čak i dobroćudne psihološke oglede poput Kelerovih? Možete li da razjasnite? Hvala.”
Sama za mikrofonom i lišena beleški, ona nervozno steže ivice pulta. Nije to njen zanat, pomišlja opet: ne bi trebalo to da radi.
“Nadala sam se da neću morati da izričem načela”, kaže majka. “Ako baš želite da ponesete neka načela s ovog predavanja, morala bih odgovoriti: otvorite srce i slušajte šta vam govori srce.”
Čini se da je to sve što ima da kaže. Dekan izgleda zatečeno. Biće da je i bradonja ostao paf. On sam svakako jeste. Šta joj je, zašto ne kaže jasno i glasno šta hoće?
Kao da se odaziva na mrmor iz publike, majka nastavlja.
“Nikad me nisu mnogo zanimale zabrane, ni prehrambene ni bilo koje druge. Zabrane, zakoni. Više me zanima šta stoji iza njih. Što se Kelerovih ogleda tiče, mislim da je napisao divnu knjigu, a ta knjiga ne bi bila napisana da on o sebi nije mislio kao o naučniku koji izvodi oglede sa šimpanzama. Ali knjiga koju mi čitamo nije knjiga koju je on zamišljao da piše. Ovo me podseća na nešto što je rekao Montenj: Mislimo da se igramo s mačkom, ali otkud znamo da se mačka ne igra s nama?12 Rado bih mislila da se životinje po našim laboratorijama s nama igraju. Ali to, avaj, nije tako.”
Zaćutala je. “Da li je to odgovor na vaše pitanje?”, kaže dekan. Zainteresovani teatralno sleže ramenima i seda.
Dekan gleda unaokolo s optimističkim smeškom. “Izvolite!”, kaže, dajući reč nekome iza njih.
“Imam pravo!”, šapće mu Norma na uvo.
“Imaš, samo nemoj da ga koristiš, loša ideja!”, odvraća joj šapatom.
“Ne dolazi u obzir da se tek tako provuče! Smućena je, brka babe i žabe!”
“Stara je, ona je moja majka. Molim te!”
Iza njih neko već govori. On se osvrće i vidi nekog visokog čoveka s bradom. Bog će znati, pomišlja, zašto je majka uopšte pristala da odgovara na pitanja. Pa valjda zna da se ludaci i Čudaci lepe na javna predavanja kao muve na crkotinu.
“Meni je ostalo nejasno”, govori bradonja, “na šta vi u stvari ciljate. Da li vam je poruka da treba da pozatvaramo fabričke farme? Ili da prestanemo da jedemo meso? Da li je poruka da sa životinjama postupamo humanije, da ih humanije ubijamo? Da sprečimo oglede na životinjama? Ili oglede sa životinjama, čak i dobroćudne psihološke oglede poput Kelerovih? Možete li da razjasnite? Hvala.”
Sama za mikrofonom i lišena beleški, ona nervozno steže ivice pulta. Nije to njen zanat, pomišlja opet: ne bi trebalo to da radi.
“Nadala sam se da neću morati da izričem načela”, kaže majka. “Ako baš želite da ponesete neka načela s ovog predavanja, morala bih odgovoriti: otvorite srce i slušajte šta vam govori srce.”
Čini se da je to sve što ima da kaže. Dekan izgleda zatečeno.
Biće da je i bradonja ostao paf. On sam svakako jeste. Šta joj je, zašto ne kaže jasno i glasno šta hoće?
Kao da se odaziva na mrmor iz publike, majka nastavlja.
“Nikad me nisu mnogo zanimale zabrane, ni prehrambene ni bilo koje druge. Zabrane, zakoni. Više me zanima šta stoji iza njih. Što se Kelerovih ogleda tiče, mislim da je napisao divnu knjigu, a ta knjiga ne bi bila napisana da on o sebi nije mislio kao o naučniku koji izvodi oglede sa šimpanzama. Ali knjiga koju mi čitamo nije knjiga koju je on zamišljao da piše. Ovo me podseća na nešto što je rekao Montenj: Mislimo da se igramo s mačkom, ali otkud znamo da se mačka ne igra s nama? Rado bih mislila da se životinje po našim laboratorijama s nama igraju. Ali to, avaj, nije tako.”
Zaćutala je. “Da li je to odgovor na vaše pitanje?”, kaže dekan. Zainteresovani teatralno sleže ramenima i seda.
Ostaje još da se pregura večera. Kroz pola sata rektor će biti domaćin u Profesorskom klubu. Prvobitno, on i Norma nisu bili pozvani. Onda, pošto se otkrilo da Elizabet Kostelo ima sina na Epltonu, dodali su ih na spisak. Nešto mu govori da se njih dvoje tamo neće uklapati. Biće, u svakom slučaju, najmlađi po rangu, najniži. S druge strane, možda i nije loše da on bude prisutan.
Možda će morati da smiruje duhove.
Sa crnohumornim zanimanjem iščekuje da vidi kako će kolegijum odgovoriti na izazov menija. Kad bi današnji ugledni predavač bio islamski klerik ili jevrejski rabin, verovatno ne bi iznosili svinjetinu. Hoće li, onda, iz poštovanja prema vegetarijanstvu, svima poslužiti šnicle od mlevenog kikirikija? Da li će ostale ugledne zvanice čitavo veče presedeti na iglama, sanjajući o sendviču sa goveđim pršutom ili hladnom bataku koji će smazati kad stignu kući? Ili će mudre univerzitetske glave pribeći dvosmislenoj ribi, koja ima kičmu ali ne udiše vazduh i ne doji mladunce?
Izbor menija, srećom, nije njegova briga. On strepi da će se neko, kad razgovor posustane, dosetiti Obaveznog Pitanja – “Šta vas je, gospođo Kostelo, navelo da postanete vegetarijanka?” – i da će majka na to zajahati u visokom stilu, vitlajući Normi i njemu dobro znanim “Plutarhovim odgovorom”. Posle bi samo on bio zadužen da spasava stvar.
Odgovor potiče iz Plutarhovih eseja o moralu. Majka ga zna napamet; on može samo da ga prepriča. “Pitate me zašto odbijam da jedem meso. Mene, pak, zapanjuje što vi u usta stavljate truplo mrtve životinje, zapanjuje me što vam nije gadno da žvaćete čereke tela i gutate sokove iz smrtnih rana.” Plutarh stavlja tačku na razgovor ugodni: ključna je reč “sokovi”. Taj citat iz Plutarha ravan je bačenoj rukavici; posle njega, niko živi ne zna šta će se dogoditi.
Kamo sreće da majka nije ni dolazila. Lepo je što je ponovo vidi; lepo je što se njoj pružila prilika da vidi unučiće; lepo je što joj odaju priznanje; ali cena koju on plaća i koju će tek platiti ako poseta loše prođe izgleda mu previsoka. Zašto odbija da bude obična stara žena i da živi običnim staračkim životom? Ako joj je do otvaranja srca životinjama, što ne sedi kod kuće i ne otvara srce svojim mačkama?
Majka je dobila počasno mesto, naspram rektora Gararda. On sedi dva mesta niže; Norma je u dnu stola. Jedna stolica je prazna – zanima ga čija.
Rut Orkin, sa Psihologije, upravo priča njegovoj majci o eksperimentu sa mladom šimpanzom odgajenom kao da je ljudsko biće. Kad su joj tražili da razvrsta svežanj fotografija na dve gomile, šimpanza je uporno svoju sliku stavljala sa slikama ljudi umesto sa slikama drugih čovekolikih majmuna. “Veliko je iskušenje da se priča pročita bukvalno”, kaže Orkinova – “to jest, da je želela da je prihvatimo kao jednu od nas. Ali u nauci, čovek mora biti oprezan.”
“O, slažem se”, kaže majka. “U njenoj glavi te dve gomile mogle su imati manje očigledno značenje. Oni koji se slobodno kreću nasuprot onima koji moraju pod ključ, na primer. Možda je htela da kaže da više voli da bude među slobodnima.”
“Ili je možda samo htela da udovolji svojoj nadzornici”, upada rektor Garard. “Porukom da izgledaju slično.”
“Pomalo makijavelanski za životinju, zar vam se ne čini?”, kaže krupni plavokosi čovek čije ime mu je promaklo.
“Lisac Makijaveli, tako su ga zvali savremenici”, kaže majka.
“Ali to je zasebno pitanje – odlike životinja u basnama”, prigovara onaj krupni.
“Da”, kaže majka.
Sve teče prilično glatko. Poslužili su im krem-čorbu od bundeve i niko se ne žali. Bi li sad smeo da se opusti? Tačno je predvideo ribu. Glavno jelo mogu da biraju: zubatac s mladim krompirom ili fetučini s patlidžanom na žaru. Garard naručuje fetučine, kao i on; štaviše, od njih jedanaestoro za stolom samo je troje naručilo ribu. “Zanimljivo je da verske zajednice, kad žele da se definišu, vrlo često posežu za prehrambenim zabranama”, primećuje Garard.
“Da”, kaže majka.
“Hoću reći, zanimljiva je sama formulacija jedne takve definicije, gde se, na primer, kaže: ‘Mi smo ljudi koji ne jedu zmije’, a nikad: ‘Mi smo ljudi koji jedu guštere’. Uvek ono što ne radimo, nikad ono što radimo.” Pre prelaska u upravu, Garard je bio stručnjak za političke nauke.
“Sve se vrti oko čistog i nečistog”, kaže Vunderlih, koji je, uprkos imenu, Englez. “Čiste i nečiste životinje, čiste i nečiste navike. Nečistoća uvek zgodno dođe kad se odlučuje ko pripada a ko ne, ko je ‘in’ a ko ‘out’.
“Nečistoća i stid”, ubacuje se on. “Životinje ne znaju za stid.” Iznenađen je kad začuje rođeni glas. Ali što da ne? – veče se dobro odvija.
“Tačno”, kaže Vunderlih. “Životinje ne kriju sopstveni izmet, otvoreno polno opšte. Kažemo da nemaju osećaj stida: time se razlikuju od nas. Ali u korenu je ipak nečistoća. Životinje imaju nečiste navike, i zato su isključene. Naš stid čini nas ljudskim bićima, stid od nečistoće. Adam i Eva: mit od koga je sve počelo. Pre toga smo svi skupa bili obične životinje.”
Dosad nije imao prilike da čuje Vunderliha. Dopada mu se, dopada mu se njegov oksfordski manir, zamuckivanje u govoru.
Melem za uši posle američke samouverenosti.
“Ali ja ne bih rekla da mehanizam tako funkcioniše”, protivi se Olivija Garard, elegantna rektorova supruga. “To je suviše apstraktno, ideja je nekako suviše beskrvna. Životinje su stvorenja s kojima se ne upuštamo u seksualne odnose – to nam je signal da se razlikuju od nas. Užasavamo se i same pomisli na seks sa njima. Na tom nivou su životinje nečiste – sve životinje. Ne mešamo se s njima. Strogo razdvajamo čisto od nečistog.”
“Ali jedemo ih.” Glas je Normin. “Ne mešamo se s njima. Samo ih unosimo u utrobu. Njihovo meso pretvaramo u svoje. Pa neće biti da je to mehanizam. Postoje tačno određene vrste životinja koje ne jedemo. Zacelo su one nečiste, a ne životinje uopšte.”
U pravu je, naravno. Ali greši: greška je vraćati razgovor na predmet koji je pred njima na stolu, hranu.
Opet se javlja Vunderlih. “Grci su osećali da ima nečega rđavog u klanju, ali mislili su da to mogu zataškati ritualom.
Prinosili su žrtve, davali postotak bogovima, u nadi da će sve što preostane moći da zadrže za sebe. Isti princip kao plaćanje desetka. Traži blagoslov od bogova za meso koje se spremaš da pojedeš, traži im da ga proglase čistim.”
“Možda je baš u tome poreklo bogova”, kaže majka. Nastaje tajac. “Možda smo izmislili bogove da bismo prebacili krivicu na njih. Oni su nam dali dozvolu da jedemo meso. Dozvolili su nam da se igramo nečistim stvarima. Krivica nije naša, nego njihova.
Mi smo samo njihova deca.”
“Zbilja tako mislite?”, pita oprezno gospođa Garard.
“I Bog reče: Što se god miče i živi, neka vam bude za jelo”, citira majka. “Stvar pogodnosti. Bog nam je rekao da je to u redu.”
Ponovo muk. Svi čekaju na njenu sledeću reč. Ona je, na kraju krajeva, plaćeni zabavljač.
“Norma je u pravu”, kaže majka. “Problem je kako definisati našu različitost od životinja uopšte, ne samo od takozvanih nečistih životinja. Zabrana stavljena na pojedine životinje – svinje i slično – sasvim je proizvoljna. Ona je samo signal da smo zašli u opasnu zonu. U minsko polje, ako hoćete. Minsko polje prehrambenih zabrana. Nema nikakve logike u tabuu, kao što je nema ni u minskom polju – ne treba je tu ni očekivati. Nikad ne možeš predvideti šta ćeš pojesti niti na šta ćeš nagaziti sem ako nemaš mapu, božansku mapu.”
“Ali to je čista antropologija”, buni se Norma iz dna stola.
“To nam ništa ne govori o našem današnjem ponašanju. Ljudi u savremenom svetu više ne odlučuju o svojoj ishrani na osnovu toga što imaju ili nemaju božansku dozvolu. Ako jedemo svinjsko a ne jedemo pseće meso, to je samo stvar našeg vaspitanja. Zar nije tako, Elizabet? To je prosto jedan od naših folklornih običaja.”
Elizabet. Poziva se na prisnost. Ali koju igru igra? Da ne navodi njegovu majku u klopku?
“Ostaje nam gađenje”, kaže majka. “Možda smo se oslobodili bogova ali nismo se oslobodili gađenja, koje je jedna verzija religioznog užasa.”
“Gađenje nije univerzalno”, protivi se Norma. “Francuzi jedu žabe. Kinezi jedu sve. U Kini nema gađenja.”
Majka ćuti.
“Znači, možda je u pitanju samo ono što ponesemo od kuće, šta nam je majka rekla da je dobro za jelo a šta nije. “
“Šta je čisto za jelo a šta nije”, mrmlja majka.
“A možda” – sad Norma ide predaleko, pomišlja on, sad već toliko vodi glavnu reč da to postaje neprilično – “Čitava predstava o čistom nasuprot nečistom ima sasvim drugačiju funkciju, naime, da omogući izvesnim grupama da se samodefinišu, negativno, kao elita, kao izabranici. Mi smo ljudi koji apstiniraju od a, b i c , i po sili te apstinencije označavamo sebe kao superiorne: kao superiornu kastu unutar društva, na primer. Poput bramina.”
Niko ne progovara.
“Zabrana mesa u vegetarijanstvu samo je ekstremni vid prehrambene zabrane”, tvrdoglavo nastavlja Norma; “a prehrambena zabrana je brz, jednostavan put da se jedna elitna grupa samodefiniše. Tuđe navike za stolom su nečiste, mi s njima ne možemo ni jesti ni piti.”
Sad je zasekla gotovo do kosti. Meškoljenje u stolicama, neka nelagodnost u vazduhu. Srećom, glavno jelo je završeno – zubatac, fetučini – i kelnerice su se umešale među njih da pokupe tanjire.
“Jesi li čitala Gandijevu biografiju, Norma?”, pita majka.
“Ne.”
“Mladoga Gandija poslali su u Englesku na studije prava. Engleska se, naravno, dičila svojom reputacijom velike sile u potrošnji mesa. Ali njegova majka zahtevala je da joj obeća da meso neće jesti. Ispratila ga je sa kovčegom punim hrane. Dok je putovao preko mora, on je štrpkao mrve hleba sa brodske trpeze a sve ostalo je jeo iz svoga kovčega. U Londonu je morao dugo tragati za smeštajem i gostionicama koje bi služile hranu na kakvu je on navikao. Upoznavanje sa Englezima išlo je teško jer nije mogao ni da prihvati ni da uzvrati njihovo gostoprimstvo. Tek kad je dospeo među marginalne elemente engleskog društva – fabijance, teozofičare i slične – počeo je da se oseća kao kod kuće. Sve dotle, Gandi je bio mali, usamljeni student prava.”
“Šta je poenta, Elizabet?”, kaže Norma. “Šta je poenta priče?”
“Samo to da se Gandijevo vegetarijanstvo teško može protumačiti kao upotreba moći. Ono ga je izgnalo na margine društva. Njegov jedinstveni genije ogledao se u tome što je saznanja stečena na tim marginama ugradio u svoju političku filozofiju.”
“U svakom slučaju”, upada plavokosi, “Gandi nije dobar primer. Njegovo vegetarijanstvo teško bismo mogli nazvati predanim. On je bio vegetarijanac zato što je tako obećao majci. Obećanje je možda i održao, ali kajao se što ga je uopšte dao, bilo mu je mrsko.”
“Zar ne mislite da majke mogu blagotvorno uticati na svoju decu?” kaže Elizabet Kostelo.
Načas zavlada tajac. Trenutak je da on, sin, nešto kaže. Rešava da trenutak propusti.
“Ali vaše lično vegetarijanstvo, gospođo Kostelo”, kaže rektor Garard, dolivajući ulje na mutne vode: “ono je, dakako, izraz moralnog uverenja?”
“Ne, ne bih rekla”, kaže majka. “To je izraz moje želje da spasem dušu.”
Sada nastupa istinski tajac, isprekidan samo zveckanjem tanjira dok im kelnerice poslužuju desert, zapečenu aljasku.
“Ah… da, to izuzetno poštujem”, kaže Garard. “Kao način života.”
“Ja nosim kožne cipele”, kaže majka. “Imam kožnu tašnu. Ne bih preterivala s poštovanjem da sam na vašem mestu.”
“Doslednost”, mrmlja Garard. “Doslednost je bauk za sitne duhove. Zacelo se može povući granica između jedenja mesa i odevanja u kožu.”
“Stepeni opscenosti”, odvraća ona.
“I ja, takođe, veoma poštujem kodove koji se zasnivaju na poštovanju života”, kaže dekan Arent, uključujući se po prvi put u debatu. “Spreman sam da prihvatim da tabui u ishrani ne moraju uvek biti samo stvar običaja. Prihvatiću da ispod njih leže istinski moralni obziri. Ali se istovremeno mora reći da čitava naša nadgradnja u sferi obzira i verovanja za životinje predstavlja zatvorenu knjigu. Ne možete junetu objasniti da će mu život biti pošteđen, ništa više nego što mravu možete objasniti da ga nećete zgaziti. U životima životinja, stvari se prosto događaju, dobre ili loše. Utoliko je vegetarijanstvo, kad se bolje pogleda, vrlo čudna transakcija, gde su korisnici dobročinstva nesvesni da im se čini dobro. I nema nade da će ikada postati svesni. Oni, jednostavno, žive u vakuumu svesti.”
Arent zastaje. Red je na majku da nešto kaže, ali ona samo izgleda smućena, seda i umorna i smućena. On se naginje preko stola. “Majko, ovo se danas odužilo”, kaže. “Možda nam je vreme.”
“Da, vreme je”, kaže ona.
“Nećete sačekati kafu?”, pita rektor Garard.
“Ne, posle samo ne bih mogla da zaspim.” Okreće se Arentu.
“Dobro ste to uočili. Ni traga od svesti koju bismo priznali kao svest. Ni traga, koliko mi možemo da razaberemo, od jastva sa predistorijom. Meni smeta ono što se po pravilu iz toga izvodi. Životinje nemaju svest, dakle. Dakle šta? Dakle, smemo da ih koristimo u sopstvene svrhe? Dakle, smemo da ih ubijamo? Zašto? Šta je to toliko izuzetno u među nama priznatom obliku svesti što ubijanje njegovog nosioca čini zločinom dok ubijanje životinje prolazi nekažnjeno? Ponekad jednostavno…”
“Da ne pominjemo bebe”, ubacuje se Vunderlih. Svi se okreću i gledaju u njega. “Bebe nemaju svest o sebi, a mi ipak smatramo da je ubistvo bebe gnusniji zločin nego ubistvo odraslog čoveka.”
“Dakle?”, kaže Arent.
“Dakle, čitava ova rasprava o svesti i o tome da li je životinje imaju samo je dimna zavesa. U osnovi, mi štitimo svoj rod. Palce gore za ljudske bebe, palce dole za telad! Šta vi mislite o tome, gospođo Kostelo?”
“Ja ne znam šta mislim”, kaže Elizabet Kostelo. “Često se pitam šta je mišljenje, šta je razumevanje. Da li mi zbilja razumemo kosmos bolje od životinja? Razumevanje nečega često mi liči na igranje s jednom od onih Rubikovih kocki. Onog časa kad i poslednji segment udenete gde treba, ćiri-bu-ćiri-ba, razumeli ste. To ima nekog smisla ako živite unutar Rubikove kocke, ali u protivnom…”
Svi ćute. “Ja bih ipak rekla.. ”, kaže Norma; ali u tom trenutku on ustaje od stola, i Norma, na njegovo olakšanje, zaćutkuje.
Rektor se diže, a za njim i ostali. “Divno predavanje, gospođo Kostelo”, kaže rektor. “Obilje duhovne hrane. Nestrpljivi smo da čujemo šta ćete nam sutra ponuditi.”
Dž. M. Kuci
