(Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije)
Čak i kada su velike kolonijalne sile, poput Francuske, izgubile svoje kolonije, pre svega u Africi i Aziji, postkolonijalni status sada, naizgled, nezavisnih zemalja, po mnogo čemu je bio i upitan i nejasan. Trebalo je odgovoriti na pitanje ne samo šta je značilo biti u statusu kolonije, nego o kakvoj slobodi je sada reč.
Mislim da u Fanonovoj knjizi zaista postoji nekakva upornost koja je nepodnošljiva prefinjenim duhovima, žar kadar da protiv njega podigne (osim veoma banalne vrste trgovaca rasizmom) zajednički front ljudi zdravog razuma, poštenih ljudi, spiritualista, racionalista, objektivnih ideologa, patentiranih dijalektičara, diplomiranih instruktora, onih zaduženih za regrutovanje, funkcionera istorije i ostalih lepoduha – koji su svi udobno smešteni u svoju ulogu, stopljeni sa svojim likom, koji znaju ono što se mora znati, imaju tačne odgovore, koji su svojom prikovanošću za Prošlost, svojim vezama sa Večnim, ili svojim poznavanjem Budućnosti konačno osigurani protiv neizvesnosti sadašnjosti…Treba, kaže Fanon, osloboditi čoveka. Takav obrazac, jasno je, može da bude samo apsolutno subverzivan. Ako je to zahtev, on ispoljava potpuno nepoznavanje administrativnih običaja, pošto se nikada ne bi moglo znati, kad bi ga neko makar iz razonode shvatio ozbiljno, u kom bi ga trenutku trebalo smatrati zadovoljenim. A ako je parola, jasno je da iz njega može da iznikne samo najradikalniji nered: jer je jasno da ona ne počiva ni na kakvoj doktrini, ni na kakvoj nauci, ona je izazov za svaku jurisdikciju, osporava svaki autoritet, ne određuje nikakav program i ne namerava da se upusti u bilo kakvo planiranje…Stoga je Fanonov postupak postupak čoveka koji zna da je kraj njegovog puta u isti mah veoma daleko, na drugom kraju sveta, na drugom kraju vremena, a i sasvim blizu njega, kao da se ne može razlučiti od njega. Stoga se poduhvatio toga da nas, crnce i belce, suoči sa jednostavnom velikodušnošću jedne svesti koja odbija da bilo koga mrzi i obrušava se samo na mrak u duši: „Zaista će biti potrebno da sunce koje nosim u sebi osvetli i najzabačenije kutke… Onaj koji u mojim očima bude tražio nešto drugo osim neprekidne upitanosti moraće da izgubi vid…“ Kako u toj žarkoj i upornoj i ključnoj upitanosti, kroz sve ove ispremetane stranice, pod ovim vehementnim i bratskim rečima, ne prepoznati zahtev bez premca – koji se tiče svih nas?
Fransis Žanson
Franc Fanon (Martinik, 1925) rastao je i razvijao se u okrilju francuske kolonijalne kulture i jedan je od prvih pisaca koji se odvažio na promišljanje kolonijalne prošlosti i postkolonijalne sadašnjosti nekadašnjih francuskih kolonija. Oslanjajući se na mislioce slobode, poput Sartra, Fanon ne samo da podržava otpor kolonijalnim silama, već i osvaja najpre psihološko, a potom i filozofsko-antropološko teorijsko uporište i stvara novu vrstu diskursa koja će pokrenuti neka od najvažnijih pitanja savremenog sveta. “Crna koža, bele maske”, njegova možda i najslavnija knjiga (na srpskohrvatski je prevedeno njegovo delo “Prezreni na svetu”) otvara, na svoj način, pitanje svih pitanja: šta je sloboda, kako je osvojiti, a naročito kako je zadržati u uslovima rasne i polne diskriminacije? Šta znači sloboda u društvima u kojima se ljudi vrednuju pre svega prema boji kože i prema pripadnosti određenom polu, a ne prema univerzalnim vrednostima koje važe za sve ljude?
https://mediterran.rs/knjige/franc-fanon-crna-koza-bele-maske/
