Dvojica odvažnih ljudi i vernih prijatelja – gaučo Huan Perez i lađar sa La Plate Sančo Pereira – prisustvuju jedne noći, sasvim slučajno, napadu nepoznatih konjanika na jednu estanciju na samom ušću Parane. Pod dramatičnim okolnostima spasavaju jednogodišnjeg dečkića, koga uzimaju sa grudi ubijene majke, a zatim ga, sa puno ljubavi i nežnosti, vaspitavaju u najplemenitijem duhu.
Tokom sredine prošlog veka Argentinom vlada, gvozdenom pesnicom, nemilosrdni diktator Manuel Rozas, koji u potocima krvi guši svaki otpor svojoj vlasti. Pod takvim okolnostima, gaučo i njegov prijatelj ne mogu ni pomisliti da svom štićeniku povrate zakonita prava i časno roditeljsko ime. Mladi gaučo, u međuvremenu, izrastao je u istinskog sina pampe, dokazujući i svoju hrabrost i svoju neustrašivost u nizu prilika, a naročito prigodom velikog rata gauča sa neprijateljskim Indijancima.
Ali zbivanja uskoro uzimaju drugi tok, i otpor tiraniji sve više se širi. Konačno su snage koje se bore protiv diktatorovog jarma dovoljno jake da mogu zametnuti odlučnu bitku. Mladi gaučo u padu tirana i njegovih slugu zauzima jedno od najvažnijih mesta, ostvarujući, istovremeno, uslove da spozna istinu o svom poreklu i stičući pravo na očevinu.
Stari gaučo i njegov prijatelj lađar provode kraj svog posinka, puni sreće, svoje poslednje dane.
I
NA PARANI
Lagano su se valjali mračni talasi veličanstvene Parane, koji su izgledali još sumorniji zbog šuma s visokim stablima koje su se protezale sa obe strane reke i u njenim talasima se ogledale. Svuda unaokolo vladala je duboka, svečana tišina, čiji je utisak bio još snažniji usled tihog i jednolikog šuma talasa što su se lomili o obalske okukice, ili ostrva kojima je reka bila prošarana.
Mada je u svom toku dodirivala mnoge trgovačke varoši, mada su na njenim obalama bila velika odgajivališta stoke i prostrana poljska imanja, ipak nije ni jedna lađa, nadaleko i naširoko, oživljavala ovu inače lađama veoma bogatu reku. Krvavi građanski rat koji je zemljom besneo, uništavao ljudske živote i imanja, kočio trgovinu i saobraćaj, usamljivao je ovaj moćni vodeni put. Ratni brodovi s jakom posadom vladali su Paranom, i vojnici moćnog gospodara u Buenos Airesu bili su gotovo jedini tovar koje je, već mesecima, reka na svojim leđima nosila. Grobna tišina beše se spustila na krajeve oko Parane. Sunce se već priklanjalo zapadu i slabim zracima obasjavalo dve grube ljudske prilike koje se behu izvalile na krčevinu jednog pošumljenog ostrva. Rogozom i visokim bambusovim trskama veoma prošarani vrbak, koji je opasivao ostrvo, zaklanjao ih je od svakog radoznalog pogleda s reke, a, takođe, i mali kanu, koji im je ležao pod nogama, uz samu obalu, između lelujavih stabljika.
Nad njima su se šapućući njihale grane prastarih jova i rogača na lakom večernjem vetru. Udobno ispružen na mekoj travi, naslonjen leđima na stablo koje je valjda poslednja bura iščupala iz korena, ležao je jedan vitak i snažan čovek, po čijoj bi spoljašnjosti dobar poznavalac na prvi pogled morao poznati gauča, jednog od kentaura pampe.
Prugast pončo, nehatno oko slabina obvijena čiripa, neobična obuća izrađena od tek odrane kože konjske noge, ogromne mamuze, sve je to obeležavalo stanovnika pampe. Ispod šešira sa širokim obodom moglo se videti opaljeno, još mladalačko lice smelih crta, čije su tamne oči s podrugljivim izrazom posmatrale druga koji je sedeo prema njemu. Ovaj drugi, opet, ni po čemu nije podsećao na južnjaka. Već po kršnom stasu, obimu grudi i pleća koji je, u zajednici s rukama dostojnim jednog Herkula, dopuštao da se zaključi o izvanrednoj telesnoj snazi, razlikovao se on bitno od nežnije građenog domoroca, kad se ta razlika ne bi videla već i po veoma beloj koži, koja je tu i tamo, pri pokretima polunagih ruku, padala u oči ispod pamučne košulje, kao i po neobičnoj boji njegove kose.
Vrat, čija je jačina bila u skladu sa snažnim plećima, držao je glavu koja je naročito padala u oči po svojoj gustoj zlatnoplavoj kovrčastoj kosi. Našlo bi se ljudi koji bi za ovu boju kose rekli da je crvena, ali to je bilo ono prijatno zlatasto crvenilo koje su nekada i bogate Rimljanke veoma cenile.
Lice sa oniskim čelom, koje su sunce, vetar i nepogode prevukli nekom crnpurastom patinom, šopavim nosom, velikim ustima i veoma razvijenim vilicama, ne bi se nikako moglo nazvati lepim, ali dobroćudan i bezazlen izraz grubih crta, naročito plavih očiju, potpuno je nadoknađivao taj nedostatak u prijatnom obliku.
Pa i po odelu razlikovao se ovaj čovek od svog druga; on je bio odeven kao matrozi na La Plati. Na sebi je imao pamučnu košulju, duge čakšire i neobičnu vunenu kapu, izrađenu po ugledu na kape kakve nose Baski.
Tako je izgledao čovek kome je gaučo, na tek iskazanu misao, odgovorio:
— Gle, tako mi nebeskog blagoslova, rekao bih da ovo momče počinje misliti i svojom glavom. Reci mi, čoveče, tuđinče, sine lučkog kvarta, ti koji na ovom svetu pod bogom ništa drugo ne razumeš nego da barataš veslom po vodi ili, u najboljem slučaju, da okineš top, šta je to s tobom? O čemu se ti to usuđuješ da govoriš?
— No, reče oslovljeni i razvuče pri tom ugodno svoja velika usta, pa i ja imam valjda svojih misli!
Njih dvojica su, po običaju argentinskom, govorili španski.
— Ti? Divota! A otkad ti, momče, imaš misli? Što ja razmišljam o prilikama u zemlji i drugim stvarima, to je prirodno i razumljivo. Jer, prvo, ja sam građanin naše proslavljene federacije, drugo, ja sam viejo cristiano, i treće, primoran sam, hteo-ne hteo, da naprežem svoj duh i za dobro tvoje zlatokose visosti, pošto je tvoj dosad pokazivao slabu delatnost. Pa kad ti pri takvom stanju stvari imaš drskosti čak i da misliš, e, to je onda vrhunac bezobrazluka.
— Pa i ja sam viejo cristiano, i ja sam građanin saveza država i smem da mislim, odgovori riđoglavi, mrzovoljan zbog ovakvog ukoravanja.
— Ako se još jednom budeš usudio da tvrdiš kako si viejo cristiano, a to je drskost kojoj nema ravne, onda bi se lako moglo dogoditi da dohvatim onaj laso — pa pogleda prema čamcu u kome je, pored sedala i dva karabina, ležala u kotur savijena zamka — i da ti uštavim tvoju nežnu kožu, pa da ti za sva vremena isteram iz glave takvu grešnu nadmenost. Upamti to, drugaru!
— Dobro, don Huane, odgovori veoma spokojno ovako grubo oslovljeni, ako bi baš došlo dotle, ja bih te onda lepo stavio na moj levi dlan — on pri tom ispruži polunagu ruku, čiji bi obim bio dovoljan za butinu običnog smrtnika — pa kad bih dunuo, imao bi da odletiš preko Parane.
Gaučo baci pogled na neverovatno razvijene mišiće svog sagovornika, pa se samo osmehnu i mrdnu glavom.
Na zemlji između njih dvojice tinjalo je nekoliko cepanica, ostatak dogorele vatre, a iznad nje su visili, na gvozdenoj šipci za punjenje puške koja je bila nameštena na dve račvaste grane, ostaci pečenog pampastog kunića. Čovek u matroskom odelu spokojno odseče parče toga pečenja i strpa ga u svoja velika usta. Tek posle izvesnog vremena produži on žvaćući i s nešto malo humora:
— Ti si odista viejo cristiano, don Huane, jer ako ljudi govore istinu, tvoja baba je bila prava pravcata crvenokoža Indijanka, a prababa takođe. Gaučo, po čijoj se boji lica doduše nije moglo poricati njegovo indijansko poreklo, pogleda oholo govornika, pa progovori s dostojanstvom svojstvenim Španjolcu:
— A šta si hteo time da kažeš, momče? Tačno je, moji su preci, slavni konkvistadori i hidalzi najčistije kastilijanske krvi, ženili su se u ovoj zemlji kćerima indijanskih vladara. Po ocu sam, dakle, vrlo stari hrišćanin, i brak s jednom urođeničkom princezom smatrao se kao veza koja potpuno odgovara položaju. Toliko o mom poreklu. A kako je s tvojim, Riđoglavče?
— Quien sabe? A ko to zna? odgovori sa uvek istom mirnoćom drugi, dok su mu crte oko očiju šeretski poigravale. Zar ja ne bih mogao biti poreklom kakav grand? Kažu da svi pravi plemići u Španiji imaju kosu kao ja. Šta više, ima ljudi koji misle da sam ja princ iz neke daleke zemlje sa one strane mora, i da bi zapravo trebalo da se šetam s krunom na glavi. Gaučo ga je gledao sa izrazom šaljivog čuđenja.
— Sto mu muka! Evo, već se dve godine družim s jednim zlatokosim Alteza Real a o tome nisam imao ni pojma. Čoveče, Pati, obalski pacove, aligatore, podsvojče neznabožačkih crnaca, zar ti je i to malo mozga baš sasvim izlapelo kad si kadar da mi pričaš tako nečuvene stvari. Ti, koga su našli kao što se nalazi neka klada koju reka nosi!
— To pravo kažeš, don Huane! More me je izbacilo na obalu, ali to ipak ne isključuje mogućnost da bih ja mogao biti nekakav hidalgo najstarije krvi. Moja stara crna pomajka, senjora Pereira, bog da joj dušu prosti, često je pitala čarobnu vatru o mome poreklu, pa je govorila da je jasno videla u plamenu jednu krunu. Šta kažeš na to? Ovo je izgovorio s tako komičnom ozbiljnošću da mu se gaučo slatko nasmejao. Pati takođe pršte u smeh.
— No drugaru, reče onaj prvi, ako ta fantastična kruna tvoje crne pomajke, koja te je našla na obali, dospe jednog dana na tvoju zamašnu lubanju, hoćeš li me postaviti u svojoj kraljevini za gobernadora? Hm, kralj Pati, nije rđavo!
Obojica se ponovo raspoložiše. Patija je odista, nekada kao napušteno dete, polumrtva, more bilo izbacilo na obalu, u blizini rta San Antonio, na splavu izrađenom od otpadaka nekog propalog broda. Nikada se nije doznalo koji je to bio brod, teške prilike u kojima se Argentina onoga vremena nalazila nisu za to bile podesne, a isto tako nije se nikad ništa moglo doznati ni o poreklu deteta. Starac i baba Pereire, crnci, uzeli su tuđinče pod svoje i podigli ga. Dečko je veselo rastao u luci Buenos Airesa, među crncima i belcima, a kad je odrastao radio je u čamcu, pomagao pri ribarenju i pri tovarenju brodova, i s godinama razvio neverovatnu telesnu snagu. Zbog svoje crvenkasto plave kovrdžaste kose svuda je padao u oči, a zbog dobroćudnosti svima je bio drag. On je, istina, nosio ime onoga starog crnca što ga je iz samilosti bio usvojio. Sančo Pereira, ali su engleski mornari, koji su posećivali La Platu, tvrdili da je crvenokosi momčić posigurno sin zelenog ostrva (Irske), pa su ga zvali nadimkom Iraca „Paddy“, ime koje se, španskim izgovorom pretvoreno u Pati, ubrzo odomaćilo, tako da je ovo čedo pristaništa uskoro bilo tamo poznato samo još pod imenom Pati, ili, zbog boje njegove kose, i kao Riđoglavac. Kako je bio stekao i glas smelog i veštog čamdžije, primorala ga je diktatorova vlada, kada je izbio rat sa Engleskom, da stupi na jedan ratni brod.
Mladiću naviknutom na slobodan život nije baš bila po ćudi stroga disciplina na brodu, pa se jedne noći, dok je njegov brod ležao usidren, spustio niz konopac u vodu i plivao dve legve do kopna. On je na vodi i u vodi odrastao. Kako se, posle ovog bekstva, nije smeo pojavljivati u Buenos Airesu, a pošto mu ni malo nije bilo mrsko baratanje oružjem, stupio je u suvozemnu vojsku i bio određen u artiljeriju, rod oružja koji mu je bio mnogo u volji, kao što mu se i slobodan život u polju dopadao.
Tamo je našao gauča Huana Pereza.
— Ali, dobri moj Pati, reče Huan kad ih je veselost bila prošla, da se vratimo tvojim čudnim rečima: kako si se samo mogao usuditi da kažeš kako unitarci možda baš i nisu toliko na putu? Kad bih te zbog tih izdajničkih reči obesio tamo o ono drvo, dogodilo bi ti se samo ono što si zaslužio. „Smrt unitarcima!“ to treba vikati, i kad bi don Manuel doznao što od tih tvojih misli, vešala bi ti bila tako sigurna kao što je sigurno da evo ova Parana teče u pravcu juga.
— Dobro, don Huane, ti si eto viejo cristiano! Govoreći ovo, Pati nije mogao a da se ne osmehne. Mudar si čovek, iskusan i kabaljero; hajde, reci mi, kakva je razlika između federalista i unitaraca? Eto, to mi kaži, don Huane!
— Hm, odgovori mladi gaučo, hm, kakva ti pitanja ume da postavlja visočanstvo iz vode izručeno! Hm, vidiš, unitarci su ti ljudi koji bi hteli da sve države ove blagoslovene republike, od Saline pa sve do Rio Negra, strpaju pod jednu kapu. Razumeš li?
— Ja ti razumem samo toliko da i don Manuel hoće da strpa sve pod jednu kapu, razume se pod svoju kapu, i da ubije sve one koji ne misle kao on.
— Ama kakve to bogohulne stvari govoriš, odgovori preneraženi gaučo, bogami zaslužuješ da te čovek vuče o laso kroz pampu.
— Pa zar nisam u pravu? Zar nismo nedavno na Konči potukli unitarce do nogu, a zbog čega?
— Zato što to don Manuel hoće.
— Da… to je…
— Nešto ću ti reći, posinče crnih roditelja: ne razbijaj tu svoju tikvu zbog takvih stvari, kao što ni ja neću da time zamaram svoj bistri mozak, pa ćemo obojica najbolje prolaziti. Pusti ti samo don Manuela neka vodi brigu o toj slavnoj federaciji; on zna šta je za zemlju dobro.
— Ali rekao bih da je i tebi već dodijala ta borba protiv unitaraca, jer inače ne bi po mrkloj noći uhvatio maglu iz vojske.
— Slušaj, Riđoglavče, reče Huan nadmeno — ti opet govoriš onako kako razumeš. Rat je završen… unitarci su potučeni u Santa Feu i Korijentesu, a sada me zovu važni poslovi u pampu.
— Ljudi će reći da si potajno kidnuo iz vojske.
— To će biti laž, odgovori gaučo plaho. Ja sam se borio kao čovek dok su buntovnici bili na bojnom polju. Ali rat je gotov — a zar ti misliš da će crvenokoži ratnici iz pampe sedeti mirno kad vide kako je don Manuel, šaljući svoje čete na sever, ostavio granice bez vojske? Onda slabo poznaješ krvoločnog Jankitrusa i njegove ljude. Mi gauči smo već odveć dugo van zavičaja, i ja moram videti šta je s mojima. Za osam dana neće više ni jedan od nas biti kod don Estevana, toga glorioso capitano. U to slobodno možeš da se zakuneš, jer mi u pampi vazda imamo da izdržimo prvi udarac crvenokožaca. A otkud ti ovde, ti kraljevska dušo, zašto li si uhvatio maglu iz vojske, kad je kapetanu iznad svega potrebna artiljerija? brecnu se on na svog saputnika.
Pati se razdragano iskezi, pa reče:
— Pa, kad don Huan hvata maglu, onda mora i Pati za njim.
Posle nekog vremena Pati progovori:
— Smatraš li još i sad da je uputnije ako putujemo noću? Odmicali bismo mnogo brže niz reku ako bismo putovali danju.
— Ja sam izvršio svoju dužnost prema don Manuelu onako kako priliči jednom gauču, odgovori Huan, ta on je ipak naš čovek; ali meni je dojadilo ratovanje. Sretnu li nas njegovi ljudi, a ja znam da on ima ovde na obali reke trupe i da ih verovatno još šalje iz Buenos Airesa, on će nas opet jednostavno strpati u pukove i ja ti neću uskoro ugledati svoje pampe; a žudim za tim, travom obraslim, krajevima u kojima sam rođen. Čim nam Santa Fe bude za leđima, pred samim Rozariom, napustićemo kanu, uhvatiću za nas konje, pa ćemo jahati veselo u pampe — sem ako ti možda ne želiš da ostaneš ovde na reci.
— Ne, don Huane, ako hoćeš da me povedeš, idem s tobom. Otkako su mi moji dobri poočim i pomajka umrli, ja nemam u Buenos Airesu nikoga koji bi za mnom čeznuo, a ja opet ne bih nikako voleo da se od tebe odvajam.
— Dobro, Sanč, dobro. Onda možeš ostati pod mojim okriljem, odgovori gaučo blagonaklono.
— Ti strahuješ od susreta s trupama don Manuelovim, reče Pati zamišljeno. Ja mislim da nam one ne bi pravile neprijatnosti, samo ako bismo se dovoljno glasno drali: „Smrt unitarcima“.
Ja se više pribojavam od dodira s ljudima tamo preko, sa Entre Riosa — i on pokaza na levu obalu reke — tamo su ti gotovo sve sami zakleti neprijatelji Manuela Rozasa. Po tome, što je Parana sad ovako pusta, može ti biti jasno da se naši tamo i ovi ovde plaše jedni od drugih. Unitarci ne bi mnogo lupali glavu oko toga šta će s nama, ako bi nas uhvatili.
— Ta ti napomena nije bez oštroumnosti, Pati, odgovori Huan, i meni je palo u oči da je reka nešto mnogo mrtva. Ali ja bih ipak više voleo da naiđem na unitarce, s kojima se čovek može boriti ili im umaći, nego na ljude don Manuela. Oni bi nas zadržali da služimo državu. Eto, skoro su već tri godine kako sam otišao iz zavičaja i sad žudim da mu se vratim. Rata sam se zasad baš dovoljno nagledao. Ali i sama ta tvoja napomena kazuje ti koliko je potrebno da putujemo niz reku pod zaštitom pomrčine.
— Ti si bar promućuran, don Huane, reče Pati skromno, veliki si rastreador, to mi je dobro poznato, pa imaš i sad pravo kao i uvek.
Južno od Santa Fea ja poznajem svaku stopu obala, i kapitani don Manuela ili unitaraca neka se tamo pojave, bilo danju bilo noću, svejedno mi je, ja ću im se u brk smejati iz svog čamca.
— Da, ti si vešt u upravljanju čamcem, Riđoglavče. To ti i zavidljivac mora priznati. Ali ja, ja bih želeo da se opet što pre nađem na konjskim leđima, uzdahnu don Huan. Šta je čovek bez konja?
Dok su oni ovako razgovarali, sunce je tonulo sve dublje i dublje, i već su senke noći počele da padaju na džinovsku reku.
— Vreme je, reče Pati i smesti ostatak kunića u čamac, ali pre no što krenemo, prokrstariću malo pogledom po reci.
Tek što je izgovorio ove reči, kad oštri sluh obojice razabra prigušen šum koji je dolazio od udara veslima.
Jedan trenutak stajali su osluškujući, a zatim Pati reče tiho:
— Pogledaću s drveta po vodi.
On pokaza na jedan visok rogač i vinu se tiho, ali podjednako spretno i snažno, uz njegove donje ogranke. Na njegov poziv pope se i gaučo za njim. Pri slaboj sutonskoj svetlosti, ali ipak toliko blizu ostrvu da su jasno mogli raspoznati njihovu posadu, ugledaše dve duge barkilje, od kojih je svaka imala po deset veslača, a na zadnjem delu vukla popriličan broj oružanih ljudi. Spretne lađice prelazile su reku s gornje strane malog ostrva, sa koga su ih Huan i Pati motrili, i terale pravo ka desnoj obali.
Njih dvojica pratili su kratko vreme ćuteći kretanje ovih dobro naoružanih lađica sve dok ne iščezoše u senci suprotne obale, a zatim se spustiše s drveta na zemlju.
— Šta kažeš na ovo, don Huane?
— Ja bih rekao da hoće onoj tamo obali da učine jednu prijateljsku posetu. Ljudi su bili dobro naoružani puškama. To su unitarci sa Entre Riosa.
— Kakve li su im namere, toj šaci ljudi?
— Da kradu, dragi moj, da kradu i ubijaju.
— Tamo preko stanuju prijatelji don Manuelovi; zar ne bi bilo pošteno kad bismo im skrenuli pažnju na ovu posetu, don Huane?
Gaučo se za trenutak zamisli.
— Kad bismo dobro poznavali ovaj kraj ja bih te poslušao; jer, po uvijenim veslima i po izboru doba dana može se sa sigurnošću zaključiti da se ovde radi o nekom prepadu na mirne plantaže. Ali čovek nikada ne može tačno znati da li tu nisu umešani baš prsti don Manuelovi, jer on voli da svoje potajne neprijatelje noću čini neškodljivim.
— Ali čamci su dolazili od Entre Riosa!
— A može biti da su i unitaristički razbojnici. Ali ako bi tamo bilo vojnika don Manuelovih, ovi ne bi smeli da se pojavljuju u tako malom broju. Ali hajdmo, već se skoro sasvim smrklo, mogli bismo malo da pogledamo šta će biti s tim barkiljama.
On uđe u čamac i pregleda pažljivo falje na oba karabina, koji su imali zatvarače s kremenom, pa ih prisloni na zid čamca u prednjem delu, u kome takođe izabra i za sebe mesto. Pati otisnu laki čamac, pa se namesti u zadnjem delu. S malo muke istera on kanu, pomažući se pri tom trskom, u slobodnu vodu, pa potom dohvati kratko i široko veslo.
— Kuda ćemo? zapita on tiho.
— Teraj preko, udesno, tamo ćemo naći barkilje.
Nečujno spusti Pati veslo u vodu i potera čamac s divljenja dostojnom snagom i umešnošću, a da se pritom nije čuo ni najslabiji pljesak, U pravcu desne obale. Kad je došao blizu nje, on okrenu pramac nizvodno, ubrzavajući kretanje čamca pažljivim i tihim zamasima vesla.
Oba čoveka imali su veoma oštra čula, a naročito je Patijevo uvo bilo osetljivo za svaki šum na reci. On najednom izvuče veslo iz vode i tiho pisnu, da bi pobudio pažljivost svog pratioca. Ovaj je mogao da na prednjem delu nazre samo njegovu senku, jer se nebo bilo naoblačilo i ni jedna zvezda se nije ogledala u talasima Parane. Obojica su pažljivo osluškivala šta se događa tamo na obali, dok je struja nosila kanu. Do ušiju naših prisluškivača dopirali su prigušeni glasovi, ali su se ipak preko tihe vode jasno razabirali.
— Odviše je rano, dopiralo je ovima do ušiju, don Fransisko će naići na otpor, u estanciji ima mnogo ljudi.
— Ja sam mu to rekao, odgovarao je neko drugi, ali on se nije mogao zadržati, gramziv je kao kakav gladan aligator.
— A zbog čega mi ležimo ovde? pitao je treći glas. Zar nećemo učestvovati u pljački?
— Mi treba, u najgorem slučaju, da štitimo njegovo povlačenje, jer bi odista moglo biti u estanciji mnogo ljudi. Držite puške u pripravnosti, momci!
Kanu beše prošao barkilju, koja je očevidno mirovala, i prisluškivači nisu više mogli ništa da čuju.
— Drži se bliže obali, šaputao je gaučo, videćemo šta će se ovde dogoditi.
Pati posluša i, približivši se obali, pusti čamac da ga polako nosi struja.
Posle kratkog vremena čuše se s desne strane pucnji i očajni krici, ali isto tako brzo kao što su nastali, ti uzvici od straha se i ućutaše. Posle kratke tišine, koja je nakon prethodne vike bila još jezivija, razlegoše se kroz noć ponovo pucnji pušaka sa obale, pomešani s divljim urlanjem napadača.
Istovremeno, diže se iznad drveća, malo niže od mesta gde je plovio kanu, mlaz plamena, koji se odbi od oblaka. Na mračnu reku pade s obale širok i rumenkast mlaz svetlosti. Pucnji i uzvici neprestano su trajali.
— Eno tamo jednog zaliva, šaputao je Huan, koji je motrio ispred sebe, gledaj da nas ne uhvati svetlost.
Pati potera čamac više ka sredini reke. Došavši na izvesno odstojanje od obale, na kome sjaj svetlosti nije više bio tako jak da bi ih izložio opasnosti da budu primećeni, oni su se trudili da vide odakle potiče ta vatra.
Ovoj dvojici ukaza se strahovit, jeziv prizor. Nekakva velika, u obliku zamka sagrađena zgrada, koja je ležala na ivici jednog oštrog zatona, bila je sva u plamenu; plamen se dizao veoma visoko. Iz kuće su praštale puške, na koje se spolja odvraćalo pucanjem. U odajama koje je plamen svetlosti jasno osvetljavala videlo se kako jure tamo-amo očajni ljudi, a među njima i neke ženske prilike. Do vode su neprestano dopirali krici. Od strane gde je bila kuća jurnu nekoliko ljudi, s noževima i kopljima u rukama, na napadače, koji su se jedva mogli i primetiti, ali odmah padoše od njihovih metaka. Bio je ovo jeziv noćni prizor. I nehotice, kao da ga je privlačio ovaj strašni prizor, Pati je terao čamac sve bliže obali, tako da je poprište ove krvave drame ležalo jasno pred dvojicom ljudi. I sa suprotne strane zgrade praštale su puške, znak da su je napadači bili potpuno opkolili. Pošto su svi, koji su iz zapaljene kuće pojurili napolje, bili mecima poubijani, ovima u čamcu bilo je jasno da je napadačima cilj da stanovnici zgrade izgore. Njihovo uzbuđenje i sažaljenje bilo je sve veće što god je bila veća borbena buka i što se povećavala opasnost ugroženih stanovnika. Obojica, i Huan i Pati, behu prekaljeni ratnici, poslednjih godina oni su se hrabro borili u krvavim bitkama što su ih vodili Argentinci između sebe ili protiv Brazilaca i Montevideanaca, i behu se navikli na grozote svake vrste; ali ovo što se sad odigravalo pred njihovim očima činilo je da im se ledila krv u žilama. Svaka stranačka mržnja bila je u ovom trenutku zaboravljena, oni nisu znali jesu li napadači ili branioci prijatelji ili neprijatelji diktatora kome su i oni služili, oni su pred sobom videli samo jednu četu ubica koja se bila bacila na nezaštićene ljude. Nemi od užasa posmatrali su šta se radi, i Huan nehotice posegnu za jednim od karabina.
Vatreni stubovi postajali su sve viši, vapaji sve veći, a puške su neprestano praštale.
Kroz vrata zapaljene kuće ispade nekakav crnac, vitlajući u ruci sjajnom sekirom; za njim se pojavi prilika neke mlade žene koja je nosila u naručju dete. Crnac se baci kao kakav manijak na dva najbliža napadača i zari im sekiru u lobanje. Žena, koja se iz daleka mogla videti zbog bele haljine, trčala je prema reci; dete je grčevito pritiskivala na grudi. U to se ču nekakav dubok, zapovednički glas:
— Ubijte je!
Nekoliko pucnjeva odjeknu. Crnac pade od zrna istovremeno s jednim protivnikom koga njegova strašna sekira beše oborila.
Žena produži da trči prema obali što je brže mogla.
— Držite ženu! Uhvatite ženu! dopirao je do prisluškivača na reci onaj isti gromki glas.
Žena stiže do obale, skoči u jedan laki čamac i, dograbivši veslo, odgurnu ga snažno od obale, tako da je daleko otplovio. Dete je bila smestila na dno čamca.
— Ubijte je! ponovo srdito zagrme onaj glas.
Jedan čovek priskoči obali i naperi svoju pušku na ženu koja je stajala u čamcu i žurno veslala. Tada diže gaučo svoj karabin, okinu ga i onaj čovek pade pre no što je stigao da opali. Čamac sa ženom se približavao. Iz senke drveća koje je opkoljavalo zapaljenu kuću pojavi se nekakva visoka prilika, koja s puškom u ruci iziđe napred i nanišani na siluetu žene koja se još jasno raspoznavala pri svetlosti kuće u plamenu. Lice onoga čoveka bilo je osenčeno širokim obodom šešira, a sem toga još i pokriveno nekom tamnom poluobrazinom.
Huan opali na njega svoj drugi karabin, ali istovremeno prasnu puška onog čoveka na obali i, dok je gaučov metak promašio, onaj drugi je i suviše dobro pogodio u svoju metu.
S jezivim krikom pade žena, glavom napred, u čamac. Ako su napadači, pri prvom pucnju Huanovom, još i verovali da je puška opaljena na kopnu, ovoga puta im je bilo dovoljno jasno da je opaljena s vode.
— U barkilju! — dreknu onaj čovek na obali, od čijeg su lica ovi u čamcu mogli da vide samo tamnu bradu. — Hiljadu pezosa onome ko mi donese ženu i dete! Dajte znak Arnaldu!
Desetak divljih prilika pojuri ka lađi što je ležala pored obale i kojom su bili ovamo doplovili. Vatra u zgradi uzimala je sve više maha, a vapaji su postajali sve slabiji. Jedna raketa šiknu iznenada visoko u vazduh. Čamac u kome su bili žena i dete, usled potresa kojim je bio udaren, a možda i zbog kakve struje koja je bila u zatonu, bio je poteran napred i približio se čamcu Huanovom i Patijevom. Njihov čamac bio je na samoj ivici jake struje, a Pati ga je održavao u mestu pomoću jedne grane.
— Baci laso, Huane — prošaputa on — da povučemo čamac za sobom.
Mora da je gaučo mislio to isto, jer tek što je Pati izgovorio ove reči, a iz Huanove ruke polete laso i zakači istaknuti vrh čamca. On ga privuče i učvrsti konopac za jednu od veslačkih klupa njihovog čamca. Gotovo! — i Patijevo veslo ponovo se spusti u vodu.
Bilo je krajnje vreme, jer se već približavala barka s pramcem koji je penušao vodu. Uprkos uzbudljivosti ovih trenutaka, Pati je umeo, čak i kad su bili sasvim blizu obali, da drži čamac van osvetljenog mesta, i tek drugi Huanov metak pokazao je napadačima na kopnu da su se na vodi nalazili prijatelji napadnutih; no ipak, ni ovi ni njihov čamac nisu se mogli videti. Sa njemu svojstvenom orijaškom snagom Pati je rukovao veslom i terao oba čamca ka sredini reke, stalno se držeći van svetlosti koja je postajala sve slabijom.
U gonjenje poslata barkilja tražila je tajanstvenog neprijatelja, čamac koji je nosio begunicu i dete, razume se uzvodno, i uskoro se ču šum njihovih vesala s većeg odstojanja. Ali, na veliko iznenađenje dvojice ljudi, planu iznenada i iznad mesta gde su oni bili rumenkasta svetlost, i oni spaziše drugu barkilju gde se približava velikom brzinom. Oko dvanaestak zapaljenih buktinja bacalo je sjaj na mračnu vodu. U isto vreme primetiše kako se i čamac koji je išao uzvodno vraća iz bezuspešnog lova. Sa obe barkilje, pri svetlosti buktinja koje je daleko dopirala, sad su se mogla videti dva čamca.
„Pucajte!“ odjeknu iz lađe na kojoj su gorele buktinje. Nekoliko pušaka prasnuše, ali zrna prozvizdaše ne napravivši nikakvu štetu. I pored toga što im je bio opterećen vučenjem drugog čamca, kanu je ipak jurio vodom teran Patijevom čeličnom rukom. On je znao, pri zajedničkom delovanju obeju barkilja i pošto ga je svetlost buktinja lišavala zaštite noći, da im može pružiti zaštitu i spas samo jedno od ostrva razasutih po reci, i zato mu je pogled tražio zgodno utočište.
I pored njegovih velikih napora, barka s deset veslača naglo se približavala, a i ona druga barka što je plovila uzvodno, kako se moglo jasno poznati po šumu što ga je pravila, prilazila je sve bliže. Patijevo oko ugleda sad, svetlošću goniteljskih buktinja obasjane, vrhove drveta nekog ostrva — i odahnu. Ali neprijatelji su dolazili sve bliže i bliže, nizvodno i uzvodno oni su im se primicali, baklje nisu valjda bile dalje od sto koraka iza progonjenih.
— Bolu! — uzviknu veslač prigušeno — bolu, Huane!
Gaučo ustade držeći u ruci ovo strašno oružje stanovnika pampe. Teške lopte, učvršćene na kožnom kaišu dugačkom oko jedan metar, zazujaše za trenutak strahovitom brzinom oko njegove glave — poleteše iz ruke i grunuše neodoljivom snagom u gustu gomilu ljudi koji su stajali uspravno u barkilji. Tamo se diže strahovita kuknjava, a buktinje se sve pogasiše.
— Odlično, don Huane — reče Pati smejući se — sad slobodno neka nas traže.
On je bio dobro zapamtio položaj onoga ostrva koje je ležalo na reci, i odmah zatim pramac njegovog čamca dodirnu severni rt ostrva. Na barci, u koju je poput groma udarila Huanova bola, mora da je vladala divlja pometnja. Do progonjenih dopirale su psovke i kletve izmešane s jaucima ranjenika; kad se svetlost buktinja bila onako iznenada ugasila, veslači su prestali da veslaju, i snažna struja brzo je nosila čamac nizvodno.
Pati se uhvati za trsku koja je oivičavala ostrvo i potera oprezno kanu duž obale. Kad je stigao na drugu stranu ostrva, on se sa svojim čamcem spusti niz reku, dok nije došao do njegove južne strane, a potom čamce utera duboko u trsku, dok nisu bili sigurni i dobro skriveni.
Na reci je bilo mirno, i tek sad nađoše ova dvojica vremena da se postaraju za one što su bili u drugom čamcu. Pati se oprezno spusti u vodu. Ispružena prilika žene mogla se, i pored pomrčine, raspoznati po beloj haljini. On opipa čelo i srce, ali ovo nije više kucalo — na grudima joj je bila jedna tamna i vlažna mrlja, žena je bila mrtva. Na krvlju umrljanim grudima držala je jedno malo dete, ukočena ruka bila je čvrsto obavijena oko svog ljubimca. Pipajući rukom mladi matroz se uverio da dete ima životne toplote; prinevši mu uvo, on razabra lako i pravilno disanje. Dete je slatko spavalo na grudima mrtve majke.
— Hvala Bogu! — promrmlja on — bar je dete živo, a Gospod neka se smiluje duši matere!
On šapatom saopšti gauču šta je utvrdio. Kad Huan ču da je žena mrtva, prekrsti se i reče pobožno, kao i njegov pratilac:
— Neka se Bog smiluje njenoj duši!
Osetljivi sluh ove dvojice prisluškivanjem ču ponovo udar vesala i odmah potom probi slaba svelost kroz trsku i osvetli drveće iznad njihovih glava. Ljudima u barkilji, očevidno, beše pošlo za rukom da ponovo zapale buktinje. Čamac je plovio uz vodu. Posle izvesnog vremena čuše Pati i Huan čak glasove, i uskoro razabraše razgovor što se u čamcu vodio.
— Sigurno su prešli u Entre Rios — reče neko. — Ja bih pre rekao da su prešli preko na obalu. — Ne mogu da verujem, inače bi nam pali u klopku. — Don Fransisko će biti van sebe od besa kad mu se vratimo bez žene i deteta. — Utoliko više što je majordomo s drugim dečkom pobegao u šumu. — Ko mu je kriv, trebalo je da drukčije sve pripremi i udesi — napad je bio preuranjen. — Ama, da se hulje nisu zavukle na neko od ovih ostrva? — Toliko ludi valjda tek nisu, jer sutra zorom sigurno bi bili uhvaćeni. — Ono pseto što je bacilo bolu sigurno je bio neki gaučo; samo ti pustinjski razbojnici bacaju je s takvom ubitačnom sigurnošću.
Huan srdito klimnu glavom kad ču te reči.
— Biće da je to kakav konjušar sa estancije. — Verovatno.
To je bilo sve što su ovi na ostrvu čuli da govore razni glasovi, kad barka sa hukom projuri pored njih, dok se šum njenih vesala najzad ne izgubi u daljini. Žena je spavala u malom čamcu svoj poslednji san, a na njenim materinskim grudima, još s puno ljubavi zagrljen hladnom rukom, počivao je njen mališan, i ne sluteći kakva ga je velika nesreća zadesila.
— Šta ćemo sad, don Huane? — zapita Pati. — Moramo niz reku, čuo si kako onaj reče: sutra zorom sigurno će biti uhvaćeni. Sutra će, po svoj prilici, biti čitava flota na Parani. — Dobro, kako ti hoćeš. — Koliko nam treba do Santa Fea? — Ako se baš sasvim ne varam, tri do četiri časa. — Dobro. — A žena i dete? — Mrtvu ženu moramo ostaviti ovde, a dete ćemo poneti. Svakako ćemo doznati ko su majka i dete. — Još jednom ću ih pogledati.
On uđe u čamac; nebo se beše razvedrilo i zvezdana svetlost prosula se na zemlju. Sada se lepo mogao raspoznati leš jedne mlade i lepe žene, kad se Pati nad njom nagnuo. On ugleda kako se na vratu i prstima poginule nešto blista, pa skide pažljivo s njenog vrata jedan medaljon i nekoliko prstenova s ruke. On ih pruži Huanu:
— Sačuvaj to; to je detinje.
Gaučo strpa sve u jednu malu kožnu kesu koju je nosio o vratu. Pati je imao muke dok je oslobodio dete, koje je mirno disalo, iz naručja mrtve majke, uvi ga u svoj pončo i predade gauču, koji nežno smesti mališana u svoj čamac, u kome ovaj mirno produži da spava. Mladi brodar naseče nožem trske i pokri njom ženu.
Oba čoveka skidoše šešire, očitaše kratku molitvu, a zatim isteraše svoj čamac na reku koja je, tiha i mračna kao i ranije, valjala svoje talase prema jugu. Pati prihvati veslo i laki čamac, pod ravnomernim zahvatima njegovog vesla, polete strelovitom brzinom niz reku. Mali muškarčić, nad kojeg se Huan s vremena na vreme naginjao da vidi šta radi, spavao je slatko i mirno.
Posle nekoliko časova čamac se približi varoši Santa Fe.
— Šta da radimo s detetom, don Huane? Da li da ga ostavimo u Santa Fe? — To bi značilo ostaviti ga da propadne. Zar nisi čuo da je don Fransisko — ime sam dobro zapamtio, a i čoveka uočio — bilo poglavito stalo do toga da se dočepa dece one mrtve žene? Veruj ti meni, ovde su umešale svoje prste sile s kojima je opasno hvatati se u koštac. Ovo je građanski rat i ne zna se ko je prijatelj a ko neprijatelj, sem kad se susretnu u borbi. — Ali mi ćemo doznati gde je napad izvršen i ko ga je izveo. — Ono prvo možda hoćemo; a drugo — quién sabe? Poznaješ li obale nizvodno od Santa Fea? — Kao svoje džepove. — Onda nam potraži južno od varoši, na desnoj obali, još pre zore kakvo skrovito mestance. — Dobro. — Da nemaš tamo kakvog dobrog prijatelja? — Ranije je živeo tamo jedan stari prijatelj moga poočima i pomajke, crnac Pedro Mendosa, pouzdan i ćutljiv čovek, ali da li je još u životu i da li tamo stanuje, vrlo je sumnjivo. — Pokušajmo sreću. Tamo ćemo možda doznati nešto više i pobliže. — Pedro je odan i veran.
Pored Santa Fea projuriše nesmanjenom brzinom, ne susrevši se ni sa kakvom lađom. Kada je svanuo dan, Pati se držao uz samu desnu obalu, koju je vrlo oštro motrio, i najzad skrenu u neki potok. Posle kratkog vremena ugledaše pred sobom nekoliko kanua, a u pozadini, na obali, jednu veoma skromnu kolibu koju je okruživao mali vrt.
Pati iziđe iz čamca, ode do jednog od malih prozora i tiho zakuca. Posle izvesnog vremena otvoriše se vrata i nekakav stariji crnac iziđe iz kuće. Huan vide kako je ovaj toplo i srdačno zagrlio njegovog riđokosog druga. Pati izmenja sa starcem nekoliko reči, a zatim priđe s njim čamcu. Prema ranijem dogovoru, Pati je crncu, koji je odista bio onaj Pedro Mendosa što su ga tražili, rekao samo toliko da su oni, po završenom ratu, napustili vojsku i da su, nedaleko od Santa Fea, u jednom čamcu koji je plovio rekom, našli dete na grudima jedne mrtve žene.
Stari Pedro pozdravi srdačno i Huana, pa povede obojicu — Huan je stalno nosio u naručju dete koje je spavalo — u svoju kolibu, gde jedna stara crnkinja, Pedrova žena, takođe srdačno pozdravi Patija i veoma se začudi malom, lepuškastom dečkiću, koji jedva da je bio nešto stariji od godine dana, i prema kome, kad se odmah zatim probudio i počeo da plače, pokaza pravu materinsku nežnost.
Pedro obeća da će ih obojicu prikrivati u svom usamljenom skrovištu sve dok ne budu mogli da produže put, pa se svojom malom jedrilicom uputi u Santa Fe da tamo pokupi novosti, a i da se oprezno raspita o događajima koji su mogli imati za posledicu onaj čamac što je lutao rekom sa ženskim lešom i jednim živim detetom. U ovom pogledu oslanjao se on na svoje crne saplemenike.
Bila je već uveliko noć kad se starac vratio kući i doneo veliku novost, naime, da se sa Entre Riosa jedan jak odred unitaraca, pod komandom generala Las Palinasa, prebacio preko reke da uništava estanciju za estancijom i naglo se približavao Santa Feu, gde se već spremaju za odbranu. Poslato je veoma hitno u Buenos Ajres za pomoć, a stanovništvo je pozvano u borbu; od ovoga je, razume se, dobar deo, po naklonosti, bio na strani unitaraca. O nekoj ubijenoj ženi i njenom detetu nije mogao ništa doznati.
Kad je gaučo čuo ovu vest, on reče: — Nabavi mi jednog dobrog konja, Pedro, ili mi pokaži gde bih mogao da ga nađem, sutra zorom polazim. — Nabavi dva konja, Pedro — reče Pati — i ja ću s njim. Ali, šta ćemo za to vreme s detetom? — Ako bi ga sad poneli sa sobom, to bi mu bila sigurna smrt. Ali, šta znamo drugo da radimo?
Tada se ponudi stara crnkinja da ga zadrži kod sebe i neguje kao svoje rođeno dete.
— Dobro, senjora — reče Huan — čuvaj mi ovog mališana. Ne daj nikom živom da ga vidi, ne govori o njemu, jer moćni ljudi idu za tim da mu dođu glave. Bog će te za to jednom nagraditi, a i ja ću, još ovde na zemlji, ako budem mogao.
Mladi gaučo je govorio veoma ozbiljno. Molbi svog druga pridruži se i Pati, koji je govorio narečjem kakvim su govorili crnci na La Plati i kod svih njih bio veoma omiljen, te stari crnac i crnkinja, koji su sasvim osamljeno stanovali, svečano obećaše da će ćutati i čuvati dete kao zenicu u očima.
Još iste noći odvede Pedro svoje goste, s njihovim sedlima, amovima i oružjem, nekoliko legvi uz njemu dobro poznati potok i iskrca ih, još pre zore, na kopno. Kao što je ranije bio rekao Huanu, tamo su pasli mnogobrojni konji; gaučov laso uhvati dve životinje i ubrzo potom jahali su trkom on i Pati u pravcu pampe.
Franc Teler
