U senci grandioznog filozofskog opusa ostali su neobično zanimljivi, ali i grčeviti rani pokušaji Fridriha Ničea da se ostvari kao muzički stvaralac, pijanista i kompozitor.
Piše: Jovo Cvjetković
Danas je sasvim izvesno da je autor znamenitog dela Tako je govorio Zaratustra ostavio za sobom nekolicinu uspelih ili manje uspelih (ali i neuspelih) kompozicija koje su u dobroj meri izražavale osnovne motive njegovog epohalnog mišljenja. Da je muzika imala značajan uticaj na Ničeovu filozofiju, govore mnoge ozbiljne studije o ovoj problematici, među kojima se svakako izdvaja knjiga Žorža Liberta Nietzsche et le music, koja je objavljena u Francuskoj 1994. g.
Fridrih Vilhelm Niče je rođen 1844. u Rekenu, današnjoj nemačkoj pokrajini Saksoniji, koja je u tadašnje vreme pripadala Pruskoj, podneblju koje je u kulturnoj istoriji obeležilo slavnu muzičku tradiciju. Lajpcig je nadaleko ostao čuven kao rodni grad mnogih velikih kompozitora kao što su bili: Bah, Hendl, Šuman i Vagner. U ranom detinjstvu Niče je prvi put sa velikom radoznalošću osluškivao zvuke klavira blagodareći pre svega svom ocu, luteranskom pastoru koji je bogoslužio u pomenutom idiličnom mestašcu, a po prirodi svešteničkog poziva bio u obavezi da muzicira na crkvenim orguljama. Prerana smrt njegovog oca, sudbinski traumatična za petogodišnjeg Ničea – primorala je porodicu da se preseli u Naumburg, gde je siroti dečak Niče pohađao osnovnu školu. Uz velike napore, i ne mala odricanja Ničeova majka Franciska se dokopala polovnog klavira, pritom sama uzimala časove sviranja, i zatim postala prva sinovljeva učiteljica klavira 1851. g. Majka i njen retko senzibilni sin često su svirali u duetu. Nakon ovog prvog pijanističkog iskustva, Niče je takođe revnosno pohađao privatne časove klavira, tako da je posle dvogodišnjeg upornog rada sasvim solidno umeo da svira Betovenove sonate, ali i neke delove Hajdnovih poznatih simfonija. Pored njih dvojice, Mocart, Šubert, Mendelson i Bah – predstavljali su osnovni okvir Ničeovog ranog muzičkog obrazovanja. Tih godina počinje da komponuje svoje prve muzičke komade. Jedna od njegovih prvih kompozicija je Allegro za klavir iz 1857. g. Ovde je vidljiv uticaj Šumana, a pogotovo Franca Lista. Posle toga okončava partiture za Manfred – Meditaciju, duet za klavir – neposredno pred početak univerzitetske karijere u Bazelu.
Istini za volju, njegova muzika nije prirasla za srca vodećih muzičara onoga vremena. Istaknuti muzički kritičar i dirigent Drezdenske opere Hans fon Bilov povodom Ničeove “Manferd – Meditacije” izrekao je vrlo oštar sud: da je reč o muzici “koja je bednija nego što se može u prvi mah zapaziti”. Johanes Brams nije odgovarao na Ničeova pisma, suzdržavajući se od bilo kakvog suda. Prilikom javnog izvođenja jedne njegove kompozicije u Bazelu, publika je izrazila otvoreno nezadovoljstvo, čak i ljutnju.
Uprkos neuspehu u kompozitorskom radu, Niče nije odustajao od muzike. Za vreme studentskih godina u Bazelu, često se u pismima poveravao majci da bez ove božanske umetnosti ne bi bilo ni njegove filozofije.
Susret sa Rihardom Vagnerom bio je jedan od najznačajnijih događaja u Ničeovom životu.
Prvi put su se sreli novembra 1868. g. u Lajpcigu. Zbližila ih je obostrana strast za filozofijom Artura Šopenhauera. Nekoliko meseci docnije, Niče prisustvuje različitim estetskim i rediteljskim izvođenima opere “Die Meistersinger von Nürnberg” (“Majstori pevači iz Nirnberga”), najpre u Drezdenu pod dirigentskom palicom Hansa fon Bilova, potom u Karlsruhe, kada je dirigovao Herman Levi. Od aprila 1869. do istog meseca 1872, Niče je Vagnera u Tribšenu nedaleko od Bazela posetio tačno dvadeset i tri puta. U maju 1872. g. prisustvovao je osnivanju kultnog hrama muzike – Bajrojta. Prilikom posete istoimenom festivalu avgusta 1876. g, razočaran ukupnom atmosferom ekscentrične vagnerijanske “maskarade”, pobegao je glavom bez obzira. Novembra 1876. g. Niče i Vagner se poslednji put viđaju u Sorentu, u Italiji. Kada je mislilac večitog vraćanja istog poslao kopiju rukopisa “Ljudsko, suviše ljudsko” Rihardu Vagneru, u nadi da će ga ovaj s blagonaklonošću pročitati – jedan od najvećih genija u istoriji muzike to nije učinio. Da li su ga zaista toliko razbesneli Ničeovi prekori što se vratio hrišćanskoj veri, ili tu ima ponečeg drugog?
Šta je muzika značila za Ničea? Zašto je ona odigrala toliko važnu ulogu tokom njegovog stradalničkog života? Obuzet vlastitom patnjom u godinama dečaštva zbog ranog gubitka oca, Niče je tražio oslonac u neizrecivoj moći muzike. U jednoj svojoj belešci podseća na pogrebnu ceremoniju oproštaja, priziva sećanja na melanholični eho crkvenih zvona i sumornu melodiju hora Jesus meine Zuversicht (Isus, moje utočište). Fenomen patnje ostaje središnja antropološka tema u svim Ničeovim spisima, a intimna veza između nje i dionizijskog principa lako se može razbrati u njegovom ranom delu “Rođenje tragedije iz duha muzike”. Uostalom, i samog je Vagnera nazvao “Orfejom tihe patnje”. Pre svega, muzika je uzorno emocionalno iskustvo. Ona ne samo da u nama budi osećanja, već je način da se ovlada tim istim osećanjima. U jednom pismu Hansu fon Bilovu, Niče izričito kaže … “Od svoje muzike sam naučio samo jednu stvar: omogućava mi da vladam osećanjima”.
Niče je takođe dobro znao da muzika može lako da se odmetne u nepredvidljiva pesimistička raspoloženja kao što je to bio slučaj sa Vagnerom, ali i nekim drugim muzičkim stvaraocima. Izmučen ranim egzistencijalnim tragizmom, Ničea je neodoljivo privlačila Šopenhauerova koncepcija pesimizma, njegovo povlačenje pred svetom u skrovite prostore muzičke samoće – u trenucima kada je osvedočeni ženomrzac Šopenhauer očajnički usamljen svirao na flauti. Retki su mislioci koji su sa toliko minucioznosti otkrili Janusovo lice muzike kao što je to Ničeu pošlo za rukom.
U jednom zanimljivom pismu upućenom svome kolegi i prijatelju Ervinu Rodeu, Niče ističe da muzika pomaže čoveku da vidi sebe kako bi se sačuvao od tegobne zagubljenosti – otkrivajući pritom verodostojnost vlastite egzistencije – u atmosferi tihe, ali bolne patnje koja je obeležila ceo Ničeov mislilački napor. Naposletku, njegov život je bio stalna borba sa samim sobom, tim nemirnim razobručenim demonom koji ga je pratio tokom celoga života. Razume se, taj nepokoreni unutrašnji imperativ volje u svakom slučaju nije bio ustrojen od jednog komada: bio je muzičke, pesničke i filozofske prirode – što samo dodatno potvrđuje da je Fridrih Niče komponovao, pisao i mislio krajnje nepatvoreno o neizmernoj dubini i tajni vlastitog bića.
I kada je zapao u velike zdravstvene nevolje – dobrano slomljen ozbiljnom duševnom bolešću – muzika ostaje poslednji argument i testament neukrotivog duha znamenitog mislioca. Tokom boravka u bolnici u Bazelu, mnogi prijatelji i znatiželjnici su se sa neskrivenom zebnjom raspitivali za stanje njegovog zdravlja. Tih dana je lakonski odgovarao da se oseća sasvim dobro. Izvesno vreme nakon toga, prilikom jednog putovanja vozom za Jenu, doživeo je strašnu mučninu, najverovatnije izazvanu isparavanjem hlora. Istog trenutka je nekim čudom pribrao dovoljno snage da zapevuši romantičnu melodiju gondolijera iz Vagnerovog “Tristana” potvrđujući – u teškom stanju pomračenog uma – ono što je često isticao – da bi život bez muzike bio velika greška.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/fridrih_nice_ili_muzika_tihe_patnje.26.html?news_id=265776
