Časopis Gradac posvećen Gurđijevu
Uvod
Georgije Ivanovič Gurđijev imao je izvanredno bogat i aktivan život. Postoje dva oprečna mišljenja o njemu: da je bio šarlatan i/ili da je bio najreprezentativniji čovek našeg vremena. Paradoksalnosti njegove ličnosti beskonačno se umnožavaju: bio je tradicionalista u vreme progresivnosti, gazda u doba feminističke probuđenosti, tragač za kvalitetom u potrošačkom dobu obilja, heroj u vremenu antiheroja. U stvari, bio je pravi učitelj, guru. Čovek koga slušaju. Gurđijev je autor usmene tradicije. Učitelj koji je podučavao ljude i prosvetljavao ih. Ali, ostavio je za sobom i značajan opus: četiri knjige, jedno baletsko delo, trista klavirskih komada, oko sto svetih igara, ili kako ih je on nazvao, pokreta.
Kada je umro, 12. novembra 1949. godine u Parizu, u 77. godini života, njegovi učenici su širom sveta odali poštu svom Učitelju.
Rođen je na Kavkazu u Aleksandropolu 1872. godine, gradu koji je tada bio turski, ali je Berlinskim kongresom pripao Rusiji. Otac mu je bio Grk, majka Jermenka. Taj kraj sveta je raskršće civilizacija, i do danas neraščišćene istorije i njegove pretpostavke o tome učinile su ga slavnim. Studirao je kod poznatog ruskog muzičara, oca Borša, čelnika katedrale u Karsu. Do svoje 40. godine putovao je intenzivno i proučavao arheologiju i antropologiju u Africi, Centralnoj Aziji i Dalekom istoku. Gurđijev je verovao da je, putujući po Istoku, naišao na Doktrinu koja postoji samo u usmenoj tradiciji. Studirajući nošnje, pesme, knjige, stare mape osetio je dah Doktrine, koja je u tradiciji i tokom istorije često bila prekidana. Tragajući za parčićima, namera mu je bila da rekonstruiše celinu i da je primeni. U stara vremena Doktrina je imapa više metafizički karakter i bila je preapstraktna.
Gurđijev je pokušao da mistični duh Istoka ukomponuje u naučni duh Zapada. Tim spojem je stvorio novi tip sage koju je manifestovao svojom originalnom metodom.
Njegovi postupci se ne mogu meriti ljudskim standardima. Gurđijev je bio taj koji je određivao standarde. Po njemu, ljudsko biće bi moglo da živi daleko punijim životom nego što to čini. Čovek živi na poluuspavani način. I nije svestan toga. I robovi su živeli svoj robovski život, ne bivajući svesni da bi mogli da žive i drugačije. Taj puniji život čovek bi mogao da ostvari kada bi znao da koristi potencijalnu energiju koja postoji u ljudskom biću. To znanje o skrivenoj energiji izgubljeno je tokom istorije. Bilo je poznato u ranijim civilizacijama, u para-istoriji, u vremenu pre Potopa, i doba cvetnog a ne današnjeg, pustinjskog Egipta, u zaboravljenim naukama. Gurđijevljeva putovanja po svetu su, u stvari, traganja za pabircima o tim minulim vremenima. Čudne fizionomije, nestali jezici, prašnjave manastirske biblioteke, himalajske, mesopotamijske, maloazijske i egipatske su teme i mesta njegovog interesovanja i proučavanja. Stara bratstva su inspirisala i samog Gurđijeva da i on stvori jedno, bratstvo tragača za istinom. Možda se to nekome čini amaterskim, ali on je umeo da oko sebe okupi značajne intelektualce i kada je stekao utisak da su ga njegova proučavanja dovela do određenih zaključaka o smislu ljudskog postojanja i otkrivši metode za razvoj latentne snage u ljudskoj psihi, odlučio je da osnuje 1910. godine u Moskvi Institut za harmoničan razvoj ljudske psihe. Posle Ruske revolucije Gurđijev je svoj Institut preselio u Pariz. Pisci kao Ketrin Mansfild, A. R. Oredž, P. D. Uspenski, i mnogi drugi, lekari i naučnici, bili su impresionirani njegovim viđenjem ljudske sudbine i praktičnim metodama proširivanja ljudske svesti. Ovi metodi su bili dostupni i poznati samo onima koji su neposredno upoznali njegov rad. Tek pred smrt je Gurđijev dozvolio da se njegova dela objave i tako postanu dostupna široj publici. Ovaj izbor članaka o Gurđijevu upravo ima tu nameru.
Ivan Ninić
