Ja volim jesen, to setno godišnje doba kao stvoreno za sećanja. Kad sa drveća pootpadne lišće, kada u suton na nebu još stoji riđi odsjaj koji zlati uvelu travu, prijatno je gledati kako se gasi sve što je još do maločas gorelo u vama.
Vratio sam se sa šetnje po opustelim poljima, duž hladnih jarkova u kojima se ogledaju vrbe; vetar je zavijao u ogolelom granju, ponekad bi umukao, a onda odjednom ponovo počinjao; tada je sitno lišće koje se zakačilo za žbunje opet podrhtavalo, trava je treperila povijajući se ka zemlji, i reklo bi se da je sve došlo bleđe i ledenije; na vidiku, sunčev kotur gubio se u belini neba, i u svojoj neposrednoj okolini prožimao ga životom koji je već na izdisaju. Bilo mi je hladno i skoro me obuzeo strah.
Zaklonio sam se iza jednog travom obraslog brežuljka, vetar je prestao. Ne znam zbog čega, dok sam tu sedeo na zemlji ne misleći ni o čemu i gledao dim koji se vio sa krovinjara u dolini, čitav moj život iskrsnuo je preda mnom kao priviđenje, a gorak miris minulih dana dopro je do mene sa zapahom sasušene trave i mrtvog drveća; moje jadne godine ponovo su prošle pored mene, i zima kao da ih je odnela sa žalosnim vihorom; nešto strašno odmotavalo ih je u mom sećanju, pomamnije nego što severac goni lišće mirnim stazama; neka čudna ironija ih je doticala i zabave radi vrtela ih preda mnom, a zatim bi sve skupa odletele, nestajući u tmurnom nebu.
Tužno je ovo godišnje doba: čini nam se da će život otići sa suncem, jeza obuzima srce kao što žmarci podilaze kožu, svi šumovi se gase, vidici blede, sve tone u san ili umire.
Posmatrao sam maločas krave kako se vraćaju sa paše, mukale su okrećući se ka sunčevom zalasku, dečak koji ih je pred sobom gonio putićem cvokotao je u platnenim haljinama; spuštajući se niz padinu po blatu, klizale su se i gnječile po koju jabuku zaostalu u travi. Iza brežuljaka koji su se slivali ujedno, sunce je dobacivalo poslednje zbogom, svetiljke su sepalile u kućama u dolu, a mesec, svetiljka rose, svetiljka suza, počeo je da se otkriva između oblaka i pokazuje svoj bledi lik.
Dugo sam sa uživanjem čeprkao po svom promašenom životu; s radošću sam sebi govorio da je moja mladost prošla, jer radost je osetiti da vam se zima uvlači u srce i da, pipkajući ga rukom kao ognjište sa koga se još diže dim, možete reći: ne gori više. Iznova sam polako prelistavao stranice svog života, sve misli, strasti, dane zanosa, dane tuge, treptaje nade, kidanja u duševnim mukama. Sve sam ponovo video, kao čovek koji obilazi katakombe i polako razgleda, sa obe strane, mrtve poređane kraj mrtvih. Ako izbrojim svoje godine, ja se nisam tako davno rodio, ali imam mnoge uspomene koje osećam i koje me pritiskaju kao što starce pritiskaju svi dani koje su proživeli; ponekad mi se čini da sam trajao mnoge vekove i da se u mom biću skrivaju otpaci mnogih minulih postojanja. Otkud to? Jesam li voleo?
Jesam li mrzeo? Jesam li išta tražio? Ja i sada sumnjam u to; živeo sam izvan svih pokreta, izvan svake borbe, ne pašteći se ni oko slave, ni oko zadovoljstava, ni oko nauke, ni oko novca.
Od svega ovog što sledi niko ništa nije znao, i oni koji su me svakog dana viđali nisu znali ništa više od drugih; bili su, u odnosu na mene, kao postelja u kojoj spavam i koja ne zna za moje snove. A uostalom, zar ljudsko srce nije ogromno samovanje u koje niko ne može da prodre? Strasti koje u njemu žive liče na putnike u pustinji Sahari, umiru u njemu ugušene, i njihovi se krici izvan njega uopšte ne čuju.
Još u gimnaziji bio sam tužan; bilo mi je dosadno, želje su me raspinjale, vatrene težnje vukle prema životu besmislenom i burnom, sanjao sam o strastima, o ženama, želeo sam da ih sve imam. Posle dvadesete godine za mene je postojao čitav jedan svet svetlosti, mirisa; život mi se izdaleka činio pun sjaja i pobedničke buke; bilo je kao u bajkama: duge dvorane nižu se jedna za drugom, u njima se dijamanti prelivaju pod varnicama zlatnih lustera, na jednu magičnu reč začarana vrata klize na svojim šarkama, i, ukoliko čovek dalje ide, pogled tone u veličanstvene perspektive čiji sjaj izaziva osmeh i od koga se oči sklapaju.
Nejasna želja vukla me ka nečemu velelepnom, što ne bih umeo da iskažem nijednom reči, niti da ga bilo kako uobličim u mislima, ali za čime sam ipak neprestano žudeo. Uvek sam voleo blistave stvari. Kao dete, progurao bih se kroz gomilu, do vrata mađioničara, da bih video crvene širite njihovih slugu i trake na uzdama njihovih konja; dugo sam stajao pred šatorom lakrdijaša, gledajući nabrane čakšire i vezene kragne. O, kako sam iznad svega voleo igračicu na konopcu, s njenim dugačkim privescima na minđušama, koji su se lelujali okonjene glave, s njenom debelom ogrlicom od merdžana koja ju je tukla po grudima! S kakvom sam je nemirnom požudom posmatrao kad bi poletela do visina svetiljki okačenih između drveća, i kad bi njene haljine, izvezene zlatnim šljokicama, zveckale pri skoku i nadimale se u vazduhu. To su bile prve žene koje sam voleo. Duh mi se mučio sanjareći o tim bedrima neobičnih oblika, tako jako utegnutim u ružičasti triko, o tim vitkim rukama ukrašenim grivnama koje su zveckale na leđima igračice kada bi se zabacila natrag da bi perjem na svom turbanu dodirnula zemlju. Žena koju sam se već trudio da nazrem (ne postoji uzrast u kome ne mislimo na nju: u detinjstvu, mi s naivnim sladostrašćem dodirujemo grlo odraslih devojaka koje nas ljube i drže u naručju; u desetoj godini sanjamo o ljubavi; u petnaestoj ona dođe; a u šezdesetoj, još uvek je zadržavamo; i ako mrtvi sanjare o nečemu u svojim grobovima, to je da se ispod zemlje dočepaju susednog groba, kako bi podigli pokrov preminule i pomešali se sa njenim snom); žena je za mene bila privlačna tajna, koja je pomutila moju jadnu detinju glavu. Po onom što sam doživljavao kad bi se neka od njih zagledala u mene, osećao sam već da ima nečeg kobnog u tom uzbudljivom pogledu od koga se topi ljudska volja, i on me u isti mah očaravao i užasavao.
O čemu sam snatrio tokom dugih časova večernjeg učenja dok sam, laktom se oslanjajući o klupu, posmatrao kako se fitilj u svetiljci izdužuje u plamen i kap ulja pada u sud, dok su moji drugovi škripali perima po hartiji, i dok se, s vremena na vreme, čulo šuštanje knjiga koje su prelistavali ili zatvarali?
Požurio bih da završim zadatke kako bih slobodno mogao da se prepustim ovim dragim mislima. U stvari sam to unapred očekivao, sa svom primamljivošću pravog uživanja, počinjao sam time što bih sebe primorao da mislim na to, kao što pesnik priziva nadahnuće kad hoće nešto da stvori; udubio bih se što je moguće više u svoju misao, okretao je sa svih strana, ponirao u njene dubine, vraćao se i ponovo počinjao; ubrzo je to bila razuzdana trka mašte, čudesan zalet u nerealno, ispredao sam pustolovine, stvarao zaplete, zidao za sebe dvorce, živeo u njima kao neki car, kopao sve rudnike dijamanata i kofama ih bacao na put kojim je trebalo da prođem.
I, kad bi palo veče, kad bismo svi ležali u svojim belim krevetima sa belim zavesama, i kada bi se samo vaspitač šetao gore-dole po našoj spavaonici, kako sam se još više zatvarao u samog sebe, s kakvom sam milinom krio u svojim grudima tu pticu koja je tukla krilima i čiju sam toplinu osećao! Nikada nisam mogao brzo da zaspim, slušao sam časove kako izbijaju; ukoliko su duži bili, utoliko sam bio srećniji! Činilo mi se da me pevajući guraju u svet i pozdravljaju svaki trenutak mog života govoreći mi: Ka drugim! Ka drugim! U budućnost! Zbogom! Zbogom! I kad utrne poslednji treptaj, kad mi u ušima ne buči više odslušanja, govorio sam sebi: „Do sutra; isti će čas otkucati, ali će sutra biti dan manje, dan više ka onamo, ka onom cilju koji blista, ka mojoj budućnosti, ka onom suncu čiji me zraci obasjavaju, i koju ću tada rukama dodirnuti”, i govorio sam sebi kako je dugo ovo čekanje, i skoro plačući tonuo u san.
Neke reči su me uzrujavale, reč žena, a posebno ljubavnica; objašnjenje one prve tražio sam u knjigama, u bakrorezima, slikama, sa kojih sam želeo da poskidam velove kako bih otkrio nešto. Onog dana kada sam najzad sve prozreo, to me prvo zanelo nasladom, kao najviši stupanj harmonije, ali sam se ubrzo smirio i od tada sam živeo sa više radosti; osetio sam kako se ponos pokrenuo u meni dok sam sebi govorio da sam muškarac, biće stvoreno da jednog dana ima ženu koja njemu pripada; reč mi nije bila nepoznata, a to je skoro isto što i ući i već okusiti nešto, želja me nije vukla dalje, i ja sam bio zadovoljan što znam ono što znam. Što se tiče ljubavnice, za mene je to bilo satansko biće; od čarolije samog imena padao sam u duge ekstaze; radi svojih ljubavnica kraljevi su gubili i osvajali čitave zemlje; radi njih su se tkali ćilimi u Indiji, žeglo se zlato, klesao mermer, pomerao svet; ljubavnica ima robove, sa lepezama od perja kojima teraju mušice dok ona spava na sofi od atlasa; slonovi natovareni darovima čekaju da se ona probudi, palankini je nežno nose pored fontana, ona stoluje na prestolima, okružena sjajem i mirisima, daleko od gomile, čije je ona prokletstvo i idol.
Gistav Flober
Iz djela Novembar
