Anatomija Fenomena

Hans Kristijan Andersen [Sto knjiga koje bi spasio Bela Hamvaš]

Već izgleda sasvim prirodno da je osnovna melodija života na zemlji huka mašina i gruvanje topova. I prirodno je da se u ovoj huci povremeno oglase drugačiji tonovi, kao sto je Malarme ili Rilke. Medutim, ako je reč o Andersenu, on ipak mora biti upadljiv. I iskrsava pitanje: šta je neobičnije, huka mašina iii glas Andersenove bajke koji uspavljuje u kolevci? Ne budimo sentimentalni; time falsifikujemo stvarnost. Recimo bez bilo kakve bolećivosti, s rukom stisnutom u pesnicu, i strogo: da istinska melodija našeg života nije tutnjava. A Andersen nije surogat života čovekove duše koja je saterana u bezdušnost, nego istinsko ljudsko biće. Uvek ćeš bežati iz huke i pesma, uz kolevku će te uvek čekati raširenih ruku.

Bela Hamvaš

Hans Kristijan Andersen rođen je 2. aprila 1805. godine. Svetsku slavu donele su mu pripovetke za decu, bajke među kojima su najpoznatije “Carevo novo odelo”, “Ružno pače”, “Snežna kraljica”, “Devojčica sa šibicama”.

Moglo bi se reći da je njegova biografija sadržana u bajci „Ružno pače“. Andersen je rekao: „Ništa ne smeta što se neko rodio u pačijem gnezdu, samo kad se izlegao iz labuđeg jajeta“.

Otišao je u Kopenhagen, bez prebijene pare, u potrazi za poslom, ali se tamo nije proslavio jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Džonesa Kolina koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.

1828, Andersen je završio gimnaziju i upisao se na sveučilište. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829. slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad.

Pri poseti Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se, kako je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik, nije dopao. Zatim je počeo pisati romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju.

Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani, „O.T.“ i „Samo guslač“. Od 1835, pa sve do smrti u malim svicima piše „Priče i zgode“, koje vremenom postižu veliki uspeh.

N. A. Dobroljubov je, o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečijim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečiju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavnja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Kraljevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“

Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875.

Zadatak je da se spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige, uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva
Ovom prilikom nije reč o tome da neko sačini katalog lektire za putovanje, ili da se iz razbibrige ponese na „pusto ostrvo“ sto svojih omiljenih pisaca, nego o tome da se priberu takva dela koja je već odavno trebalo da budu prevedena na sve jezike. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu.
Pod stotinu knjiga ne treba podrazumevati sto svezaka. Ova situacija bi izazvala mnoge neobičnosti: kod Getea bi trebalo izostaviti Ekermana, ili pesme, kod Dostojevskog i Tolstoja sve sem jednog dela, kod dvotomnog Platona jedan tom.
Stotinu knjiga znači sto životnih dela, sto opusa, glavninu onoga što čini sto autorskih dela. Tamo gde je reč o samo jednoj jedinoj knjizi, kao kod Rablea ili Dantea, nema pogađanja. Moderni autori su pak višetomni; kod njih su naslovi knjiga predmet rasprave, broj knjiga je otvoreno pitanje.
Individualni ukus će izmeniti deset knjiga u ovom katalogu, možda dvadeset, eventualno trideset. Odstupanja se mogu napadati i braniti. Za pedeset dela svi ćemo se bezuslovno saglasiti; eventualno za šezdeset, u najpovoljnijem slučaju za osamdeset. Sudeći prema verovatnoći – za najvažnijih osamdeset.

Bela Hamvaš

Ostavite komentar: