Četvrti dio intervjua objavljenog u časopisu London Magazine, dec.1974. – jan.1975.
Razgovarao Robert Venerstajn
Mnoge od vaših priča napisane su onako kako su vam izašle na papir. Da li i danas tako pišete ili možda mnogo više prepravljate?
BUK: Retko prepravljam priču. Kada sam počinjao, samo napišem priču i tako je ostavim. Sada pregledam priču i izbacim loše rečenice. Obično izbacim pet-šest rečenica, ali retko kada nešto dopišem.
Ne mogu da pišem ručno, samo na mašini. Pisaća mašina čini reči jakim i pouzdanim. Probao sam da pišem rukom, ali ne ide. Olovka ili pero…to je suviše intelektualno, suviše meko, suviše tupavo. Nema zvuka mitraljeza pisaće mašine. Nema akcije.
Možete li da pišete i pijete u isto vreme?
BUK: Teško mogu da pišem prozu dok pijem, jer je ona mnogo zahtevna. To kod mene ne prolazi. Nije baš romantično pisati prozu kad se pije. Poezija je nešto drugo. Postoji to osećanje koje želiš da sabiješ na papir. Kada se napije, čovek postaje pomalo dramatičan i pomalo banalan. Na radiju piči simfonija, cigar u ustima, pivo u ruci, i odmah je tu pet-šest, petnaest dobrih stihova. Počneš da piješ i pišeš poeziju noću. Celu noć. Na podu ćeš ujutru naći pesme. Odstraniš loše stihove i imaš pesmu. Oko 60% je loše, ali se od ostatka mogu napraviti dobre pesme.
Ne pišem uvek pijan. Pišem trezan, pijan, kad se osećam dobro, kad se osećam loše..Ne postoji neki poseban način na koji pišem.
Gor Vidal je jednom rekao da su, osim nekoliko izuzetaka, američki pisci uglavnom pijanci. Da li je u pravu?
BUK: Nekoliko ljudi je to reklo. Džems Dikni je rekao da dve stvari idu zajedno sa poezijom: alkoholizam i samoubistvo. Znam dosta pisaca, i skoro svi piju osim jednog. Oni koji imaju malo talenta su pijanci. Kad malo bolje razmislim, u pravu ste.
Opijanje je emotivna stvar. Odvaja vas od standarda svakodnevnog života, od toga da je sve isto. Odvaja vas od tela i uma i baca vas kroz zidove. Mislim da je opijanje vrsta samoubistva koje vam omogući da se vratite životu i ponovo počnete sledećg dana. To je kao da se ubijete i sutra se ponovo rodite. Predpostavljam das am do sada proživeo između deset i petnaest hiljada života.
Malopre ste pomenuli klasičnu muziku, i to pominjete u mnogim pričama. Da li ste ozbiljno zainteresovani za klasike?
BUK: To nije svesno. Drugim rečima, imam radio (nemam ploče), uključim ga na stanicu klasične muzike i nadam se da će da puste nešto s čime mogu da se saživim dok pišem. Ne slušam pažljivo ni promišljeno. Neki ljudi su mi to već rekli. Nekoliko mojih devojaka reklo mi je da sedim i čujem, ali ne slušam. Zaista je tako. Koristim klasiku kao što ljudi sada koriste televizor: uključe ga, a onda ustanu i počnu da se muvaju po stanu. Ignorišu ga, ali je on tu. To je kao kamin čija ih vatra nekako greje. Recimo da je to nešto u sobi što je s vama i što vam pomaže, posebno ako živite sami.
Radiš u fabrici ceo dan. Kada dođeš kući, fabrika ti je nekako i dalje u kostima: svi ti razgovori, svo to protraćeno vreme. Zato pokušavaš da se oporaviš od tih osam ili deset sati koje su iscedili iz tebe, i radiš ono što želiš. Kao prvo, okupam se toplom vodom. Onda pustim radio, okrenem na klasiku, zapalim cigaru, otvorim flašu piva i sednem za mašinu. Sve mi je to postala navika, i često ne mogu da pišem ako ne izvedem taj ritual. Sada mi to i nije toliko potrebno, ali sam u to vreme očajnički morao da tražim rešenje za sindrom koji bih poneo oz fabrike.
Volim i da me ponekad prekinu dok pišem. Sada stalno pišem kod Linde. Ona ima dva klinca, i ponekad mi prija kad utrče u sobu. Volim prekide, dokle god su prirodni i ne ponavljaju se suviše često. Dok sam živeo u prizemlju, mašinu sam držao pored prozora. Pisao sam, a ljudi su prolazili. To se nekako uvek uklapalo u ono što sam tog trenuka radio. Deca, ljudi koji hodaju i klasična muzika deluju na isti način. Umesto smetnje, oni su pomoć. Zato i volim klasiku. Tu je, ali nije tu. Ne smeta dok pišeš, a tu je.
Stvorila se određena slika o Bukovskom: pijanac, ženskaroš, klošar. Da li ste ikad uhvatili sebe kako svesno pokušavate da podržite tu sliku?
BUK: Ponekad, a pogotovo na čitanjima poezije kada ispred sebe ima flašu piva ili vina. To pivo mi uopšte nije potrebno, ali osećam da se publika za to vezuje dok dižem čašu i pijem. Smejem se i podjebavam ih. Ne znam da li ja igram igru ili oni to čine. U svakom slučaju, svestan sam nekakve slike koju sam stvorio ili koju su oni stvorili, a to je opasno. Primetili ste da danas ne pijem. Obmanuo sam vas. Pokvario sam vam sliku.
Ako pijem tri ili četiri dana zaredom, prilično se sjebem. Kao što sam već rekao, bio sam u bolnici. Moja jetra nije u dobrom stanju, a verovatno i još nekoliko organa. Jako se brzo ugrejem – koža mi postane crvena. Postoje mnogi znaci opasnosti. Volim da pijem, ali to mora biti alternativno; zato tu i tamo uzmem nekoliko dana pauze, umesto da nanižem dane i noći pijući – a to sam često upražnjavao ranije. Sada imam pedeset i tri, i hoću da još malo budem u igri kako bih mogao da prejebem neke ljude. Ako doživim osamdeset, stvarno ću ih prejebati.
Da li su čitanja poezije tako loša iskustva kako ste ih prikazali u nekoliko kratkih priča?
BUK:To su mučenja, ali moram nekako da platim klađenje na konje. Ispada da čitam za konje a ne za ljude.
Koliko vremena provodite na hipodromu?
BUK: Previše, zaista previše. A sad sam navukao i moju devojku. Nikad joj, inače, ne pominjem hipodrom. Samo ležimo u krevetu i čekamo jutro. Ili pišemo. (Ona piše u jednom uglu sobe, a ja u drugom. Tako nam baš dobro ide.) Cele nedelje smo visili na hipodromu, i onda sam rekao: “Jebeš ga, danas bi mogli malo da pišemo:” I onda ona odjednom pomene hipodrom. To mogu da budu samo dve-tri reči. A ja onda kažem: “Dobro, idemo na hipodrom.” Tako to uvek biva. Ako ćuti, nikada ne odemo na hipodrom. Moramo da rešimo problem između nas dvoje, kad jedno želi da ide na hipodrom a drugo ne.
Trke su stvarno pogubne. Ima pola sata pause između dve trke, što je klasično ubijanje vremena. Ako izgubiš novac na početku, to nije dobro. Onda odeš kući i pomisliš: “Sad sam sve provalio. Znam kako da ostvarim siguran dobitak.” Stvoriš čitav novi sistem. Onda se vratiš, a oni su ili malo promenili kvote, ili ti ne pratiš svoj njuh do kraja: ne pridržavaš se sistema i konj ti promakne. Konj uči ljude tome imaju li karakter ili ne.
Ponekad odemo preko dana i kladimo se, onda se posle pauze vratimo i kladimo se na noćnim trkama. To je osamnaest trka. Kad to uradiš, muka ti je od svega. Tako si umoran. A to nije dobro. Moja devojka i ja pregurali smo tešku nedelju; ali hipodrom se zatvara na par dana, tako da ne moramo da brinemo. Hipodromi su užasna mesta. Da imam tu moć, spalio bih ih ili uništio. Ne pitajte me zašto idem tamo, jer ni sam ne znam; mada skupim i neku građu iz sveg tog mučenja.
Trka konja ti nešto radi, kao piće: pomera te od uobičajenog doživljaja stvari. Hemingvej je išao na koridu, ja idem na hipodrom. Naravno, kad svakodnevno ideš na hipodrom, to te uopšte ne pomera: to te samo navuče.
Šta mislite o nedavnoj uredbi Vrhovnog suda o pornografiji?
BUK: Slažem se sa ostalima. Glupo je ograničiti se na neku oblast ili metropolu. Mislim, čovek napravi film, potroši milione dolara, i onda ne zna gde da ga pošalje. Voleće ga u Holivudu i mrzeće ga u Pasadeni. Morao bi da predvidi kako će svaki grad reagovati. Moja ideja na temu opscenosti je: pustite sve. Nek svi budu opsceni koliko god žele, i to će se raspasti. Koristiće je oni koji to žele. Činiti zabranjeno voće od nečega je pogrešno. A opscenost je uglavnom veoma dosadna. Gde su bioskopi koji prikazuju pornofilmove: svi su pali pod stečaj. To se desilo veoma brzo, zar ne? Spustili su cenu sa pet dolara na četrdeset devet centi, ali nikom više nije do pornića. Nikada nisam video dobar pornić. Užasno su glupi. Gomila mesa valja se po sobi: imamo tipa s ogromnom kitom koji je okružen s tri žene. Trpanje. Bog te, svo to meso. Jebi ga, ono što je uzbudljivo je kad obučenoj ženi tip kida odeću. Ti ljudi nemaju mašte. Ne znaju kako da te uzbude. Naravno, da imaju mašte bili bi umetnici, a ne pornografi.
Čuo sm da će se možda snimati film po romanu Post Ofis? Ako se to desi, da li ćete vi pisati scenario?
BUK: Pokušaću da to izbegnem. Radije bih preusmerio energiju na novi roman ili da završim ovaj koji pišem. Ja sam kao i svaki drugi tip koji radi ono što hoće na svoj način.
Film je sasvim novo polje u koje ne bih zalazio osim ako nemam totalnu kontrolu. A nisam dovoljno bogat da bih imao totalnu kontrolu. Ako mi ne bi dozvolili da koristim svoju glavu, onda ne bih pristao. Ako bi mi dozvolili da radim po mom, onda se to sigurno njima ne bi dopalo. Ne želim da se borim sa svim tim ljudima samo da bih isterao ono što želim. Moj radar mi još jednom govori da će tu biti mnogo nevolje.
Na čemu sad radite?
BUK: Završavam roman. Izlazi mi zbirka kratkih priča, a neke od njih su slične nekim poglavljima romana. Zato brišem sva ta poglavlja i pišem nova. To je dobra vežba. Roman se zove Faktotum. Faktotum opisuje čoveka koji radi mnogo poslova. To je roman o svim poslovima koje sam radio. Prikazujem jednoličnost stvari kroz alkoholizam, nižu klasu, opisujem radnike koji pokušavaju da preguraju svaki dan. Dobio sam ideju čitajući roman Niko i ništa u Parizu i Londonu. Čitao sam knjigu i rekao: “Ovaj tip misli da se njemu nešto dogodilo? To su samo ogrebotine u poređenje sa mnom.” To je dobra knjiga, ali me navela da pomislim kako i ja imam da kažem nešto zanimljivo na tu temu.
I poslednje pitanje: Zašto toliko degradirate sebe u vašim pričama?
BUK: Tako. Zato što osećam da sam skoro sve vreme u životu kreten. Ako sam kreten, onda to treba i da kažem. Ako ja to ne učinim, neko drugi će. Ako ja to učinim prvi, onda će drugi biti razoružan.
Znate, stvarno sam kreten kad sam smoren. Tada tražim nevolju. Nikada nisam odrastao. Ja sam klošar i pijanac. Dajte mi par pića i obračunaću se sa celim svetom…
Kraj
