Istorijski roman o legendarnom engleskom junaku
O Robinu Hudu, legendarnom engleskom junaku s kraja dvanaestog i početka trinaestog veka, sačuvano je bezbroj najlepših balada; one opevaju njegove podvige, u ono teško i krvavo vreme bezvlašća, kada se vode borbe o presto što ga privremeno beše napustio Ričard Lavljeg Srca, otišavši u jedan od krstaških ratova. Narodni pevači opevali su Robina Huda kao osvetnika poniženih i uvređenih, kao strogog sudiju okrutnim lordovima i samovoljnim prelatima; bio je to, po njima, ideal muževnosti, plemenitih svojstava i retke moralne čvrstine; zaštitnik nejakih, progonjenih i nesrećnih; galantni pokrovitelj nezaštićenih žena.
U bezbroj navrata su, i u novije doba, ove balade korišćene u modernoj književnoj obradi: i sve one uznose i veličaju legendarni lik gospodara Šervudske šume, njegovu pravdoljubivost, njegovu nenadmašnu streljačku veštinu, njegovu odanost prijateljima i strogost prema neprijateljima. Ali možda nijedan od svih potonjih pisaca nije, kao Henri Gilbert, u svoje delo pretočio duh narodnih balada, njihovu izvornu svežinu, niti sa toliko maštovitosti i spisateljske snage izrazio duh vremena.
Sve što je bilo znano, i sve što nije bilo znano, o ovom drevnom junaku, sada je ponovo pred nama: u knjizi retke jasnoće, pesničke ponesenosti i čvrstih moralnih nazora.
UVOD
Nekada veliki deo engleskog naroda nije bio slobodan. Ljudi nisu mogli da žive onde gde bi im se svidelo, niti su mogli da rade za onoga za koga su hteli da rade. Društvo u feudalna vremena bilo je uglavnom podeljeno na lordove i kmetove. Lordovi su dobijali zemlju od kralja a kmetovi su smatrani delom zemlje; morali su da je obrađuju da bi izdržavali sebe i svoje gospodare. Ako se Džonu ili Diku, sebru na vlastelinstvu, nije sviđao način na koji je njegov lord ili njegov upravnik s njim postupao, on nije mogao otići na koju drugu zemlju, da bi se zaposlio kod boljeg gospodara. Ako je pokušao da to učini, bio je smatran zločincem, dovođen natrag i kažnjavan bičem, usijanim gvožđem ili je pak, bio bacan u tamnicu.
Kada je žetva bila obilna a njegov gospodar bio dobar ili bezbrižan, onda ne mislim da je seljak smatrao svoje ropstvo nepodnošljivim kao u druga vremena. Kada bi, pak, glad zavladala zemljom i kada bi seljak sa svojom porodicom gladovao, ili kada bi lord bio stroge ili nasilničke naravi i kada bi od sebra zahtevao da radi preterano mnogo ili kada bi inače s njime grubo postupao, onda bi, mislim, stara tevtonska ili velšanska krv u engleskom seljaku uzavirala i on bi počinjao da teži za slobodom.
Miljama je u to doba vladala tišina i zeleni mir šuma onde gde sada raste gusto žito ili gde se razleže mukanje krava iznad bogatih pašnjaka, ili čak gde danas strše iznad zemlje predgrađa gradova, sva od opeka. Takve šume mora da su bile mesta straha i mađije za siromašnog seljaka koji ih je mogao videti sa svojih njiva i livada. Po njihovim tihim proplancima trčale su kraljevske srne i jeleni i u njihovom gustom šiblju skrivao se divlji vepar, sve stvorenja koja su mogli da love, samo kralj sa svojih nekoliko bogatih prijatelja, velikaši i crkveni knezovi. Siromašan čovek, bio on slobodnjak ili seljak, kad bi ga našli da ubija koju kraljevsku šumsku životinju, bivao je za kaznu nemilosrdno sakaćen. Ili, ako ga ne bi uhvatili bežao bi i skrivao se duboko u šume i postajao čovek van zakona, „vučja glava“, kako su hajduke tada zvali i u tom slučaju ga je svako, ko je to samo mogao, smeo da ubije.
U takvim prilikama živeo je Robin Hud i vršio junačka dela, za koja znamo iz balada i iz sačuvanog predanja. Kako se njegovo ime ne može naći u oskudnim izveštajima pravnika i sličnih lica, neki su ljudi sumnjali da li je Robin Hud stvarno uopšte postojao. Ali ja sam siguran da je Robin nekada i te kako živeo. Može biti da su ga nepoznati pesnici balada malo idealizovali — to jest, da su ga napravili hrabrijim, srećnijim, većim herojem nego što je on stvarno bio; ali to se od pesnika i pisca uvek može očekivati.
Balada o Robinu Hudu i njegovoj hajdučkoj družini ima oko četrdeset. Najstarije su najbolje, jer su najprirodnije i najuzbudljivije. Većina poznijih balada je vrlo siromašna; mnoge su samo dosadna ponavljanja jednog ili dvaju događaja, dok su druge grubi, rđavi stihovi, bez duha i mašte. U pričama koje sam dao u ovoj knjizi, iskoristio sam nekoliko najboljih epizoda koje su obrađene u baladama; ali sam sam napisao i druge priče o Robinu, i dodao događaje i slučajeve koji su postavljeni tako kako bi slika vremena u kojem je on živeo bila istinitija.
Upravo kao što je kralj Artur bio heroj viteških klasa u Engleskoj u feudalna vremena, tako je Robin Hud bio heroj ili popularna ličnost među ljudima siromašnijih društvenih redova. Sebar i slobodnjak bili su vezani za svoju zemlju i svoj nepromenljivi tok posla okovima starih običaja; na svaku povredu zakona odgovarano je brzom i oštrom kaznom. Zato je, u časovima dokolice, bilo slatko i ugodno slušati pesme o hrabrom hajduku Robinu Hudu, koji je nekada bio vezan utvrđenim zakonima kao i oni, ali koji je pobegao u šumsku slobodu, gde se sa hladnom smelošću i uzbudljivom drskošću rugao oštrim kraljevskim šumskim zakonima, i koji je stalno bio u ratu sa bogatim lordovima i drskim prelatima, neprijateljima skromnog naroda. A ni vrline što su ih Robin Hudu pripisivali sastavljači balada nisu niže od onih koje su pripisivane kralju Arturu. Sigurno je Robin bio razbojnik, ali su zato plemenitost i velikodušnost bile značajne crte njegova karaktera. On je uvek bio dobre volje i veseo. Plemenitog držanja, njegova ljubazna dostojanstvenost izdizala ga je visoko iznad običnih grubih manira njegovog vremena. Zatim, sa svima ženama postupao je sa najvećom učtivošću i nije hteo da povredi nikoga ko bi se našao u njegovom društvu. Pored svega toga, uvek je pomagao sirotinju, gladne i bedne, pa i ako je pljačkao bogataše, davao je zato i kapom i šakom siromasima.
Stvarno, Robin Hud je otmen i plemenit junak, kakav se retko može naći u engleskoj književnosti, i dok uživanje u šumi i ljubav za divlje stvari budu uzbuđivali srca zdravih dečaka i devojčica, siguran sam da će priče o Robinu Hudu i njegovim hajducima svuda biti srdačno primljene.
London, jula 1912.
HENRI GILBERT
I
Kako je Robin postao odmetnik
1.
Bilo je uveliko letnje popodne i šuma je izgledala kao da spava. Lak povetarac tek što se osećao u širokim lepezama hrastova lišća; čulo se tiho zujanje insekata, koji su u polumračnoj hladovini širokih grana neprestano leteli tamo-amo.
Bilo je tako tiho i tako pusto da bi čovek skoro pomislio da tuda nije nikada niko živ prošao, osim jelena i srna ili njihovog besnog neprijatelja, večitog šunjala vuka. Ovde je, između gustog leska, sibe i paviti bila utabana jedna jedina stazica, ali je i ona bila tako uzana i tako nejasna da su je mogle utabati samo vitke i brze noge košute, ili čak zečevi i kunići, koji su imali svoje rupe u velikom zakosu između žila jedne obližnje bukve. Odista, malo je bilo ljudi koji su ikada prošli ovim putem, jer se on nalazio u najpustijem delu Bernišdelske Šume. Osim toga, ko je imao kakva prava da zalazi ovamo osim kraljevskog šumara, koji je strogo čuvao kraljevske srne i jelene? Pa ipak, kunići, koji su malopre pasli pred svojim rupama ili izvodili svoje lude nestašluke, jurnuli su u svoje rupe, uplašeni, valjda, od nečega što je moralo proći tim putem. Uskoro su počeli provirivati, jedan za drugim, da vide je li opet sve mirno. Zatim je jedan smeli zečić odjednom iskočio iz rupe, a za njim za tili čas i svi ostali.
Nedaleko od zakosa, gde su kunići sada grickali biljke ili se bacali u malim nestašnim skokovima, staza je pravila jedan zavoj; ogromnih stabala bivalo je sve manje; tu je postajalo sve svetlije. Najednom, drveća više nije bilo, i skrivena staza prelazila je u širok proplanak na kome je rasla trava i tu i tamo po koji grm zelenike i leske.
Neki čovek stajao je tik do staze, iza jednog drveta, i posmatrao nešto na proplanku. Imao je na sebi koporan od grube zelene tkanine, gore otvoren, tako da mu se video preplanuli vrat. O struku je imao širok kožni pojas, za koji je na jednoj strani bio zadenut nož, a na drugoj tri duge strele.
Stegna su mu pokrivale kratke čakšire od mekane kože, ispod kojih je nosio čarape od zelene vune; na nogama je imao cipele od svinjske kože. Njegovu glavu s crnim kovrdžama pokrivala je kapa od somota, u koju je sa strane bilo zadenuto jedno kratko pero, istrgnuto iz krila zviždovke. Njegovo lice, od vetra i sunca preplanulo kao crvena hrastova kora, bilo je vedro i otvoreno, oči sjajne kao u kakve divlje ptice, i isto tako neustrašive i tako plemenite. Rasta je bio velika, a izgledalo je da ima snagu preveliku za svoje godine; bilo mu je oko dvadeset i pet. U jednoj ruci držao je veliki luk, dok mu je druga bila naslonjena na glatko deblo bukve koja je stajala pred njim.
Napregnuto je posmatrao nekoliko grmova na proplanku nedaleko od sebe, i za to vreme nijedan mišić mu se nije pokrenuo. Tek tu i tamo osvrnuo bi se na onu stranu proplanka gde su na ivici čestara, odnosno šume, pasle pod drvećem dve tri srne, približavajući se mestu gde je on stajao.
Najednom je spazio kako se u grmovima nešto skoro neprimetno miče.
Odmah zatim pomolila se ispod lišća kuštrava glava i unezvereno lice jednog čoveka, koji se počeo oprezno osvrtati na sve strane; a onda se videlo kako iz grma, gde se taj čovek krio, jedna strela leti prema krdu visoke divljači koja je tu pasla i zabada se u grudi najbliže košute. Ova je zatim napravila nekoliko skokova i srušila se na zemlju; dok su druge, preplašene, pobegle u šumu.
Skriveni čovek nije odmah izišao iz svog skrovišta, da digne životinju koju je ubio. Strpljivo je čekao koliko se moglo izbrojati do pedeset; znao je, naime, ako tu negde bude u zasedi kakav šumar, pa sretne preplašene srne iz čijeg je krda jedna ubijena, da će odmah po njihovom izgledu zaključiti da se dogodilo nešto što nije u redu, i da će onda tragati za krivcem.
Trenuci su sporo prolazili, a ništa se nije micalo: ni skriveni čovek, ni onaj koji ga je držao na oku. Niti se pojavljivao kakav šumar na ivici čestara u koji je visoka divljač pobegla. Osećajući se zato sigurnim, skriveni čovek izišao je najzad iz grma, ali u ruci nije nosio ni luka ni strele; ostavio ih je u svom skrovištu, da bi ih odneo koji drugi dan. Na sebi je imao odelo od grubog i rutavog seljačkog sukna; oko sivog koporana nosio je uže, dok mu je donji deo tela bio pokriven napola
širokim čakširama, od istog sukna kao i koporan, samo sa više rupa i zakrpa. Osvrćući se, pošao je napola sagnut prema mestu gde je ležala ubijena košuta; zatim se nad njom raskoračio, izvadio nož iz pojasa i počeo skoro grozničavo da reže komade najmekših delova.
Kada ga čovek iza stabla ugleda, učini mu se da ga poznaje pa poče govoriti u sebi: „Siromah čovek!“ Seljak zamota košutino meso u jedan grub komad platna, pa se diže i nestade među drvećem. Brzim i nečujnim koracima, istovremeno, vrati se posmatrač stazom i zađe ununutrašnjost šume. Nekoliko trenutaka posle toga, seljak je, osvrćući se budno oko sebe, brzo promicao između debelih stabala. Na mahove je zastajao i brisao svoje crvene ruke visokom vlažnom travom da bi odstranio izdajničke mrlje krvi.
Najednom, kada se pomolio iza jednog ogromnog hrastovog stabla, ispreči mu se na putu i visoka prilika čoveka koji ga je malopre posmatrao.
U tren oka maši se on rukom za nož; izgledalo je kao da će pridošlici skočiti za vrat.
— Čoveče, reče čovek u zelenom koporanu, kakva te ludost na to tera?
Seljak ga odmah prepozna i gorko se nasmeja.
— Ludost! reče on. Ovo sada nije za me, gospodine Robine! Nego, moj mali dečak umire od gladi; a dok ovde u šumi ima divljači, neću dopustiti da mi on umre od gladi.
— Tvoj mali dečak! Šta kažeš, Skarlete? reče Robin. Zar tvoj sestrić živi sada s tobom?
— Jeste, odvrati Skarlet. Tri nedelje vas nije bilo ovde, pa niste ni mogli čuti.
Govorio je muklim glasom, idući napred jednom tako uzanom stazom da je bio prisiljen da Robina propušta ispred sebe.
— Pre nedelju dana, nastavi Skarlet, moj zet, Džon Grin, razboleo se i umro. Šta je na to učinio upravnik imanja našeg gospodara? Rekao je: „Hajde napolje, ženturino jedna, nećemo, valjda, mi voditi brigu o tebi! Zemlja je za čoveka koji će u naknadu za nju vršiti potrebnu službu“.
— To i odgovara Gaju od Gizborna, pokvarenom nitkovu! reče Robin.
— Izišla je iz kuće samo s prnjama na sebi i na deci, reče Skarlet razjareno. Da sam ja tu bio, ne bih se mogao svladati da ga ne prekoljem. Došla je k meni; bila je kao izgubljena i bolesna. Stvarno je patila od gladi, pa se razbolela i prošle nedelje umrla. Dvoje su joj dece primili susedi, a ja sam uzeo malog Gilberta. Inokosan sam čovek i volim dečaka; kad bi mu se nešto desilo, Gaj Gizborn dobio bi već svoje.
Dok je Robin tako slušao ovu kratku i tragičnu priču o propasti jedne siromašne seljačke porodice, srce mu je gorelo od besa na upravnika imanja, ser Gaja od Gizborna, koji je tako strogo upravljao vlastelinstvom bele braće opatije Sent Meri u Berkenkaru. Znao je da upravnik ne čini ništa što mu opat i monasi ne bi dopustili. Zato je počeo da kune celu ovu žgadiju, bogatu i osionu, preko svake mere odanu lovu i raskoši, što je cedila krv iz siromašnih seljaka u vidu raznih službi i zakupnine, seljaka koji su bili smatrani delom vlastelinske zemlje koju su obrađivali.
Robin, ili Robert od Lokslija (pod kojim je imenom bio poznat i upravniku i monasima), bio je slobodan građanin ili sokmen (kako se slobodan građanin obično zvao), a uz to mlad i prema tadašnjim prilikama bogat čovek. Imao je svoju sopstvenu kuću i zemlju, farmu od nekih sto šezdeset jutara najbolje zemlje odmah do monaškog vlastelinstva; znao je da monasi bacaju gramzive poglede na njegovo malo imanje. Imanje je ležalo odmah pored šume, a zvalo se Autvuds. On i njegovi preci držali su ovu zemlju kroz cela pokolenja u zakupu; najpre od gospode koja su vlastelinstvo Berkenkar dobila od kralja Viljema, a u poslednjoj generaciji od opatije Sent Meri, kojoj je to imanje zaveštao poslednji njegov sopstvenik lord Gaj od Rotslija.
Robin je svoje imanje držao pod zakup, i sve dok je monasima uredno plaćao zakupninu, oni ga po zakonu nisu mogli poterati s njega, koliko god da bi to inače bili radi učiniti. Robina je opat smatrao nezadovoljnim i zlobnim čovekom. Ovaj je često izazivao opata u njegovom sopstvenom manastiru, i govorio mu u lice kako on i njegovi upravnici grubo postupaju sa seljacima i sa siromašnijim zakupnicima svojih imanja. Takvo izazivanje smatralo se u ta vremena skoro nečuvenim, i monasi su, zajedno sa Gajem od Gizborna, svojim upravnikom u Berkenkaru, mrzeli Robina i njegovu slobodnu reč isto tako kao što je Robin mrzeo njih zbog njihove tiranije.
— Šteta što sam bio na putu, reče Robin na poslednje Skarletove reči, ali ste mogli otići u Autvuds, pa bi vam Skedlok dao da jedete.
— Jeste, gospodine Robine, reče Skarlet, vi ste uvek bili sa svima dobri i svima pravi prijatelj. Ali ja sam i sam bio slobodan seljak, i ne mogu da prosim komad hleba. I onako ste zbog nas zadobili toliko neprijatelja, pa da povrh svega toga još i ja na vaš račun živim! Ne, dok u šumi ima visoke divljači, ja i mali dečak nećemo gladovati! Da su vaši neprijatelji znali da ćete toliko biti na putu, oni bi vas — o tome se već šaputalo — proglasili hajdukom, a u vašem odsustvu oduzeli vam zemlju i ubili vas kada se vratite.
Robin se nasmeja.
— Jeste, čuo sam za to kada sam bio na putu.
Skarlet ga začuđeno pogleda. Mislio je da je svom prijatelju ispričao kakvu veliku i neočekivanu tajnu.
— Čuli ste za to? odvrati on. To je vrlo čudnovato.
Robin ne odgovori. Dobro je znao da njegovi neprijatelji samo vrebaju zgodnu priliku da ga upropaste. Dešavalo se tako često da čovek, vraćajući se s puta kući, sazna da je u njegovom odsustvu kakav njegov neprijatelj pred sudijom položio zakletvu da je on pobegao zbog nekog zločina, i da je usled toga bio stavljen van zakona, dakle, proglašen čovekom čiju glavu može svako da odrubi.
Skarlet je ćutao i mislio o mnogim čudnovatim pričama koje su seljaci, kada bi posle završenog dnevnog rada sedeli zajedno za čašom piva, pričali o svom velikom prijatelju Robinu. Najednom, sa male staze ispred njih začu se nešto kao veverica. Zatim nasta privremen tajac; a onda se šumom razleže glas, pusto tužan glas, kao da zavija vuk. Robin odmah stade, i prisloni svoj veliki luk, koji je držao u ruci, na žile jednog velikog hrasta, zajedno sa strelama iza pojasa. Zatim, okrenuvši se Skarletu, reče tihim, ozbiljnim glasom:
— Spusti to košutino meso ispod koporana, ovde. Brzo, čoveče, dok šumari nisu videli tvoje nabušene grudi. Ne boj se, neće ti pobeći, odmah ćeš ga imati u rukama.
Skoro automatski, na taj zapovednički glas, Skarlet izvadi ispod koporana grubi komad kudeljinog platna (u koji je bilo zamotano košutino meso) i položi ga pored luka i strela. Odmah zatim Robin opet pođe napred. Kada odmakoše nekoliko koraka, Skarlet se okrenu da pogleda mesto gde su njih dvojica ostavili svoje stvari. Ali stvari behu iščezle! Izgledalo je kao da ga hladna jeza hvata za srce, i umalo da nije stao. Ali mu Robin ozbiljnim glasom dobaci:
— Čoveče, odmah da si pošao za mnom!
Siromašni Skarlet, uveren da su to neka đavolska posla, postupi kako mu bi naređeno; ali se ipak prekrsti, da bi se odbranio od zla.
Odmah zatim se na uzanoj stazici pred njima isprečiše dva snažna šumara, sa lukovima na leđima i dugim batinama u rukama. Oštrim pogledom motrili su Robina i Skarleta; i u jednom trenutku izgledalo je kao da se odlučuju da ih zaustave. Ali kada Robin, sa svojim odvažnim pogledom, dođe do njih oni izmeniše svoju nameru i propustiše ih.
— Kada se slobodan građanin i seljak nađu zajedno, reče jedan podrugljivo, onda se sigurno njihovom gospodaru sprema neko zlo.
— A kada se dva šumara nađu zajedno, reče Robin, lako se nasmejavši, onda će se uskoro život nekog siromaha pretvoriti u prokletstvo.
— Poznajem ja vas, Roberte od Lokslija, reče onaj koji je prvi progovorio, kao što vas poznaju i vaši pretpostavljeni, kao čoveka čiji jezik suviše brzo mlati.
— Poznajem i ja vas, Crni Hugo, odvrati Robin, kao čoveka koji je krivom zakletvom upropastio svog najboljeg prijatelja, da bi prisvojio nekoliko njegovih jadnih jutara zemlje.
Lice čovekovo smrknu se od besa, jer se drugi šumar poče smejati njegovoj neprilici. Crni Hugo gledao je Robina kao da će se svakog trenutka baciti na nj; ali su mu Robinove neustrašive oči zadavale strah, tako da se on, smrknut, udalji bez i jedne jedine reči. Robin i Skarlet pođoše istom stazom dalje, i ubrzo izađoše iz šume i počeše da gacaju kroz grmlje i gustu šikaru pustopoljine, koja je na ovoj strani delila vlastelinsko imanje od šume.
Najzad su dospeli na vrh jedne strmeni; pred njima se kosina spuštala u obrađena polja i livade oko malog sela od seljačkih koliba, sa vlastelinskim dvorcem u daljini, na pola puta između sela i jedne druge padine. Skarlet se dobro osvrnu na sve strane, da vidi je li ga ko opazio da izlazi iz šume; on je, naime, pobegao s posla na podizanju nasipa, da bi ubio koju srnu, pa je sada bio strahovao da njegovo odsustvo nije kogod primetio. Ako jeste, onda mu nije ginuo stub za bičevanje i bič po golim leđima; to ga je, uostalom čekalo i sutra kad upravnikovi momci dođu i vide da je svoj posao samo napola završio. Kako bilo da bilo, njegov mali dečak, Gilbert iz Bele Ruke, imaće večeras kraljevsku večeru. A hoće li je on imati? On se najednom seti malopređašnjeg događaja i opet ga spopade strah. Gde su nestali Robinov luk i strele i njegovo meso? Da li ih je kakav duh ili utvara zgrabila i odnela, ili on zbilja nije upamtio pravo mesto, te su ih šumari do sada već našli? On stisnu vilice i okrenu se natrag, s rukom na nožu, skoro kao da očekuje da će putem za njim ponovo naići ona dvojica šumara.
— Halo, reče Robin bezbrižno, čoveče, evo mog luka i strela i tvog mesa!
Okrenuvši se, Skarlet opazi sve to, odmah tu u blizini, u jednom busenu trave; bio je siguran da je baš malo pre toga pogledao na tu stranu i da nije video ništa!
— Gospodaru, reče on zastrašenim glasom, ovo je čista čarolija. Ja, ja — ja se bojim za vas, ako neprijatelji saznaju da vam pomažu zli duhovi, koji žive po šumama.
— Skarlete, reče Robin, mislio sam da si pametniji čovek, a kad tamo, izgleda da nisi, kao ni ostali, ništa više od obične budale. Nemoj da se za me strašiš! Moji šumski prijatelji potpuno su bezazleni i nisu nimalo gori od tebe i mene.
— Gospodaru, reče Skarlet, tužan što je tako nesmotreno zborio, molim vas da mi oprostite što sam izgovorio ove lude reči. Jezik mi je bio brži od misli, jer sam se uplašio kad sam ugledao ove stvari tamo gde maločas nije bilo ničega. Ali, dobro znam da u šumama ne može biti ništa gore nego što je u silnim zamkovima i opatskim palatama, gde gospoda ugnjetavaju i sakate siromašne seljake. Reci mi, gospodaru, je li ovo što nam je maločas pomoglo bio kućni duh — đavolak; kako ga ljudi zovu?
Robin je nekoliko trenutaka bez reči gledao Skarletu u lice.
— Skarlete, reče on, mislim da će uskoro doći vreme kada ćemo ti i ja provoditi u šumi mnogo više vremena zajedno. Tada ću ti pokazati svoje prijatelje. Ali dotle, Skarlete, ni reči o ovome što se danas dogodilo. Kuneš li se?
— Blažene mi Device! reče Skarlet, dižući pri tome ruku uvis.
— Amin! odvrati Robin, skinuvši kapu i spustivši glavu čim Skarlet izusti to ime. A sada, nastavi on, uzmi svoje meso i dodaj mi moj luk i strele. Jer, ja moram natrag u šumu. I reci svom mališanu, Gilbertu, da mu Robin želi da brzo ozdravi, pa da opet zajedno idemo u brda da streljamo zviždovke.
— Jeste, reče Skarlet, i njegovo iscrpeno, izgladnelo lice dobi nežan izraz, mali dečak uvek je voleo da o vama govori, otkada ste prema njemu pokazali toliko pažnje. Vaše će ga reči silno ohrabriti. Kada su se oprostili, Robin se okrenuo i izgubio u gustoj šikari, ali ne u pravcu kojim sa Skarletom beše došao. Pogledao je u sunce i ubrzao korake; video je, naime, da je već dva sata po podne. Uskoro se dohvatio šume i, sigurno se probijajući kroza nju, udario na jug, prema drumu koji je nekoliko milja vodio kroz šumu od Bernišdela u Notinghempšir.
