Svet seksa, predgovor
Na osamdeseti rođendan
Ukoliko u osamdesetoj niste ni bogalj niti na bilo koji drugi način u defektu, ukoliko ste pri dobrom zdravlju, ukoliko i dalje uživate u lepim šetnjama i dobrom jelu (sa svim dodacima), ukoliko uspevate da zaspite bez pomoći pilula, ukoliko ptice i cveće, planine i more ne prestaju da vas nadahnjuju, možete sebe smatrati izuzetno srećnim i trebalo bi da redovno, s jutra i s večeri, kleknete i zahvalite milostivom Bogu što vas je sačuvao i što vas još uvek drži u snazi.
Ukoliko ste po godinama mladi, ali duhom već otupeli i već na najboljem putu da postanete poput automata, moguće je da bi vam činilo dobro da kažete svom gazdi ili pretpostavljenom – dakako, u pola glasa – “Jebi se! Ne poseduješ me!” Ukoliko ste i dalje voljni da mrdnete stražnjicu, ukoliko vas i dalje očaravaju nečija primamljiva zadnjica ili par predivnih sisa, ukoliko ste i dalje u stanju da se stalno iznova zaljubljujete, ukoliko ste spremni da oprostite svojim roditeljima što su vas doneli na ovaj svet, ukoliko ste zadovoljni što nikamo ne stižete, naprosto svaki dan uzimajte onakav kakav je; ukoliko ste spremni i da oprostite i da zaboravite, ukoliko ste u stanju da sprečite sebe da postanete namćorat, nabusit, ogorčen i ciničan – pa, čoveče, možete se smatrati tek napola samlevenim!
Važne su male stvari – ne slava, uspeh ili bogatstvo. Na vrhu je uvek malo mesta, dok je u podnožju čitavo mnoštvo onih koji su poput vas; tu nema gužve i niko vas ne podstiče da nešto uradite.
Nemojte ni za trenutak pomisliti da je život genija srećan. Daleko od toga. Budite zahvalni na tome što ste niko i ništa.
Ukoliko ste imali uspešnu karijeru, kao što je, pretpostavimo, sa mnom bio slučaj, pozne godine ne moraju, neminovno, biti najsrećnije godine vašeg života. (Osim ukoliko u međuvremenu niste naučili da gutate vlastita govna). Uspeh je, sa stanovišta ovozemaljskog sveta, poput kuge za pisca koji misli da još ima nešto da kaže. I, baš kada bi trebalo da uživa u malo dokolice, on zatiče sebe prezaposlenijeg nego ikad, postajući tako žrtva svojih poštovalaca i dobroželitelja, kao i svih onih koji nastoje da se okoriste njegovim imenom. Tako započinje posve nova vrsta bitke koju je čovek primoran da vodi. Problem sada postaje kako da čovek ostane slobodan, kako da čini samo ono što želi.
Uprkos poznavanju sveta koje dolazi sa najširim iskustvom, uprkos usvajanju delatne životne filosofije, čovek naprosto ne može da ne uoči da budale postaju još budalastije i da ga gnjavatori još većma opterećuju. Iz dana u dan smrt vam oduzima prijatelje ili odvodi sa sobom velikane kojima ste se divili. Što stariji postajete, oni sve brže nestaju i, konačno, ostajete sami. Posmatrate svoju decu, ili decu svoje dece, kako čine iste apsurdne greške, često takve koje slamaju srca, koje ste i vi činili u njihovim godinama.
I ne postoji ništa što biste tim povodom mogli reći, ili učiniti, da to sprečite. I tek posmatranjem mladih, zaista, konačno postajete svesni kakva ste vrsta budale nekad bili – a možda ste, na nesreću, to još uvek.
Jedna stvar čini mi se danas sve očiglednijom – ljudski karakter suštinski se ne menja tokom godina.
Uz veoma retke izuzetke, ljudi se ne razvijaju niti menjaju: hrast ostaje hrast, svinja ostaje svinja, i budale ostaju budale. Daleko od toga da ih poboljša – uspeh samo naglašava njihove mane ili nedostatke.
Briljantni đaci u školama često se pokazuju ne tako briljantnim kada jednom zakorače u svet. Ukoliko niste podnosili ili ste prezirali neke momke iz svoje generacije, još ćete ih manje podnositi ili još više prezirati kada postanu finansijeri, državnici ili generali ukrašeni ordenjem. Život nas primorava da naučimo nekoliko lekcija, ali ne, neminovno, i da sazrimo.
Ovako, nadohvat, mogu se setiti jedva desetak onih koji su naučili životne lekcije; ali ogromnoj većini, ukoliko bih joj ih pomenuo, njihova imena ne bi baš ništa značila.
Što se tiče sveta u celini, on mi ni danas ne izgleda nimalo bolje nego što mi je izgledao kada mi je bilo osam godina; zapravo, izgleda mi hiljadu puta gore.
Jedan čuveni pisac, Žoris Karl Uismans, autor romana Nasuprot, (jednom je to izrazio na sledeći način:
“Prošlost mi se čini strašnom; sadašnjost mi deluje sivo i pusto; a budućnost mi izgleda više nego užasavajuća”.
Na svu sreću, uopšte ne delim takvo sumorno gledište. Pre svega, ne zamaram mozak budućnošću.
Što se prošlosti tiče, bilo ona dobra ili rđava, učinio sam sve što sam mogao da u njoj izvučem najbolje. Ono što mi budućnost još nudi već je učinjeno u mojoj prošlosti. Budućnost sveta, opet, nešto je čime treba da se bave filosofi i vizionari. Sve što svi mi istinski posedujemo jeste sadašnjost, ali veoma mali broj među nama ikad je živelo kako valja. Ne, nisam ni pesimista ni optimista. Za mene, svet nije ni ovo ni ono, već sve zajedno i istovremeno, za svakog po njegovom vlastitom sagledavanju stvari.
U osamdesetoj, verujem da sam daleko vedrija osoba nego što sam bio u svojoj dvadesetoj ili tridesetoj godini. Sasvim sam, neopozivo, siguran da ne bih želeo da ponovo budem mlad. Mladost je besumnje divna, ali je, isto tako, veoma bolno podnositi je. Povrh svega, ono što se naziva mladošću po mom mišljenju nije mladost; pre bih rekao da je neka vrsta preuranjene starosti.
Bio sam proklet ili blagosloven, da imam produženu mladost; do neke vrste prividne zrelosti došao sam tek kada sam prevalio tridesetu. I, mogu reći, tek sam u četrdesetoj stvarno počeo da se osećam mladim – a tada sam za to već bio spreman. (Pikaso je bio taj koji je jednom rekao: “Čovek počinje da biva mlad u šezdesetoj, ali je tada suviše kasno”). Do tog trenutka bejah izgubio mnogo iluzija, ali na svu sreću ne i svoju zanesenost, ni radost življenja, ni svoju neugasivu radoznalost. Možda me je upravo ta radoznalost – za sve i svašta – i učinila piscem kakav jesam. I nikada me nije napustila. Čak i najveći gnjavator može pobuditi moju zainteresovanost, pod uslovom da sam raspoložen da ga slušam.
Sa ovim svojstvom ide još jedno, koje cenim iznad svega drugog, a to je sposobnost udivljavanja. I bez obzira koliko ograničen mogao postati moj svet, naprosto ne mogu zamisliti da budem lišen osećanja udivljenosti. U izvesnom smislu, čak, pretpostavljam da bi se to moglo nazvati mojom religijom. Ne tražim da saznam odakle vuče koren, to osećanje s kojim živimo, već naprosto u njemu uživam i poštujem ga. I pre nego da se jadam na okolnosti života koji vodimo, prestao sam da verujem da bih ih nekako mogao popraviti. Možda bi mi bilo moguće da, bar donekle, izmenim svoj položaj, ali ne i položaj drugih ljudi. I zaista ne vidim da je iko, u prošlosti ili sadašnjosti, ma koliko velik bio, mogao izistinski da promeni la condition humaine.
Ono od čega većina ljudi najviše strahuje jeste da u starosti neće biti sposobni da stvaraju nova prijateljstva.
Ipak, ako je neko ikad bio sposoban da stiče prijatelje, nikada te sposobnosti neće biti lišen, ma koliko bio star. Izuzimajući ljubav, prijateljstvo je, po mom mišljenju, najdragocenija stvar koju nam život može ponuditi. Nikada nisam imao poteškoća u iznalaženju prijatelja; zapravo, ta sposobnost sklapanja prijateljstava ponekad mi je predstavljala i smetnju. Postoji i jedna izreka koja kaže da se o čoveku može suditi po društvu u kojem se kreće.
Uvek sam se pitao koliko istine ima u toj poslovici.
Čitavog svog života prijateljevao sam sa ljudima koji su pripadali veoma različitim svetovima. Imao sam, i još imam, prijatelje koji su niko i ništa, i moram priznati da ih svrstavam među svoje najbolje prijatelje. Imao sam prijatelje kako među kriminalcima, tako i među bogatašima koje su svi mrzeli. Prijatelji su ti koji su me održali živim, koji su mi dali hrabrost da nastavim i koji su me ponekad smrtno gnjavili. I jedina stvar na kojoj sam insistirao kod svih svojih prijatelja, bez obzira na njihovo poreklo ili položaj u životu, jeste da prema meni budu bez ostatka iskreni.
Ukoliko nisam bio u stanju da prema nekom prijatelju budem do kraja otvoren, i on isto tako prema meni, raskidao sam prijateljstvo.
Sposobnost da čovek bude prijatelj sa nekom ženom, posebno sa ženom koju volite, uvek sam smatrao najvećim postignućem. Ljubav i prijateljstvo retko kad idu ruku pod ruku. Daleko je lakše biti prijatelj s nekim muškarcem nego sa nekom ženom, posebno ako je ona privlačna. Tokom svog života upoznao sam samo nekoliko parova koji su bili i ljubavnici i prijatelji.
Možda je najutešnija stvar u lepom starenju sve jača sposobnost da stvari ne uzimate odveć ozbiljno. Jedna od najvećih razlika između nekog istinskog mudraca i nekog propovednika sadržana je u životnoj vedrini.
Kada se neki mudrac nasmeje, on to čini iz trbuha; a kada se smeje neki propovednik, što se sve u svemu retko događa, on to čini pogrešnom stranom lica. Istinski mudar čovek – a to se odnosi i na svece – ne mari za moralnost. On je iznad i s one strane takvih obzira. On je slobodan duh.
Sa sve većim zalaženjem u staračko doba moji su se ideali, koje inače odbijam da priznam da ih posedujem, neopozivo izmenili. Moj ideal je da budem slobodan od ideala, da budem slobodan od principa, i da budem slobodan od svih izama i ideologija. Želim da se u okeanu života osećam kao riba u vodi. U mladosti bio sam pod velikim pritiskom zbog stanja u kojem se nalazi svet; danas, međutim, premda i dalje buncam i oduševljavam se, zadovoljavam se, jednostavno, da se tužim zbog stanja stvari.
Može se činiti da to iz mene govori samozadovoljstvo; međutim, to samo znači da sam u međuvremenu postao smerniji, više svestan vlastitih, kao i ograničenja svojih bližnjih. Više ni ne pokušavam da pridobijem ljude za svoja gledišta, kao ni da ih preobraćam. Isto tako, ne osećam se ni nadmoćnim zbog toga što im, navodno, nedostaje inteligencija.
Čovek se može boriti protiv zla, ali je bespomoćan kada je glupost u pitanju. Verujem da bi za čovečanstvo bilo idealno da živi u miru, u bratskoj ljubavi, ali moram priznati da mi nije poznat način na koji bi se to moglo ostvariti. Prihvatio sam činjenicu, ma koliko ona bila surova, da su ljudska bića sklona da se ponašaju na način koji bi čak i životinje naterao da pocrvene. Ironično je, pa i tragično, da se često ponašamo na najodvratnije načine, smatrajući da to činimo iz najuzvišenijih motiva. Životinje ne traže nikakvo opravdanje što ubijaju svoj plen; ljudska životinja, s druge strane, ume čak i božji blagoslov da zatraži kad vrši masakre nad svojim bližnjima – zaboravljajući, pri tom, da Bog nije na njenoj strani, već pokraj nje.
Premda i dalje dosta čitam, sve mi se češće događa da izbegavam knjige. Dok sam se u svojim mlađim danima knjigama obraćao da me upute i vode, danas čitam prvenstveno iz zadovoljstva. Više, naprosto, nisam u stanju da ni knjige ni njihove pisce uzimam onako ozbiljno kako sam to nekada činio, a posebno ne knjige ’mislilaca’. Takvu lektiru smatram danas smrtno dosadnom. Ukoliko se i latim onoga što zovu ozbiljnom literaturom, najčešće je razlog tome da bi mi nešto potvrdila, pre nego da bi me prosvetila.
Moguće je da je umetnost lekovita, kao što je Niče govorio, ali samo posredno. Svima su nam neophodni podsticaji i nadahnuća, ali čovek do njih može doći na bezbroj različitih načina, a često i na načine koji zgražavaju moraliste. I koji god put čovek da odabere, uvek će se osećati kao da korača na razapetom konopcu.
Imam veoma mali broj prijatelja ili poznanika mojih ili približno mojih godina. I premda se po pravilu osećam nelagodu u društvu starijih ljudi, gajim najveće poštovanje i divljenje prema dvojici starosta, koji su, kako se čini, ostali večno mladi i puni stvaralačkog poriva. Mislim na Pabla Kazalsa i Pabla Pikasa – obojici je danas preko devedeset godina. Takve mladalačke staroste čine da se mladi ljudi zastide. Oni koji su istinski oronuli, živi mrtvaci, da tako kažem, jesu sredovečni ljudi i žene iz srednje klase, vezani za svoje ugodne utore, zamišljajući da će im status quo potrajati zauvek; ili su, po prilici, toliko preplašeni da ni ne pomišljaju da iziđu iz svojih mentalnih pribežišta.
Nikada nisam pripadao nijednoj organizaciji – ni religioznoj, ni političkoj, niti bilo kakve druge vrste.
Nikada u životu nisam čak ni glasao. Još od svojih najranijih mladalačkih dana bio sam neka vrsta filosofskog anarhiste. Dobrovoljni sam izgnanik koji se svuda oseća kao kod kuće – osim kod kuće. Kao dečak imao sam popriličan broj idola; i danas, u osamdesetoj, još ih imam. Sposobnost da duboko poštujem druge, mada ne, neophodno, da koračam njihovim stopama, za mene je nešto najvažnije. Ali, imati učitelja još je važnije – problem je, samo, kako i gde naći nekog od njih. Često je takav čovek neposredno u našoj blizini, ali mi propuštamo da ga prepoznamo. S druge strane, uverio sam se da čovek veoma često može više naučiti od nekog deteta, nego od priznatog učitelja.
Smatram da Učitelji (sa velikim U) stoje u istom redu sa mudracima i vidovnjacima i, na svoju nesreću, naprosti nismo sposobni da odgajamo takav soj. Ono što se naziva obrazovanjem za mene je krajnja besmislica i škodljivo po sazrevanje. Uprkos svim društvenim i političkim komešanjima kroz koja smo prošli, priznati obrazovni metodi tokom čitave istorije civilizacije ostali su, bar po mom mišljenju, zastareli i sakati i jedino doprinose da stalno ponavljamo greške koje nas obogaljuju. Vilijem Blejk jednom je rekao: “Gnev tigrova mudriji je od obučenog konja”. U školi, zaista, nisam naučio ništa od vrednosti. Ne verujem da bih, čak i danas, mogao da prođem ispit iz gramatike ili na neku drugu temu. Mnogo sam više naučio od budala i ljudi koji su bili niko i ništa nego od profesora ovoga ili onoga. Život je pravi učitelj, a ne Školsko veće. I ma koliko to neobično moglo zvučati, ne mogu da se ne složim s onim bednim nacističkim uzorkom koji je jednom rekao: “Kad čujem reč Kultura, mašam se za svoj pištolj”.
Nikada nisam ispoljavao zanimanje za vrhunski sport i baš nimalo ne marim za to ko je oborio koji rekord. Junaci bejsbola, ragbija ili košarke praktično su mi posve nepoznati. Nimalo ne držim do takmičarskih igara. Smatram da čovek ne treba da se bavi sportom da bi pobedio, već da bi, ma o kojoj da se radilo, uživao u samoj igri. Radije bih vežbao kroz igru nego što bih svežinu održavao baveći se gimnastikom. I skloniji sam solističkim pregnućima nego timskom radu. Plivanje, vožnja biciklom, šetnja šumom ili igranje ping ponga sasvim dostaju mojim potrebama za vežbanjem. Ne verujem ni u sklekove, ni u dizanje tereta, ni u sistematsko nabacivanje mišića. Ne verujem ni u razvijanje telesne građe, osim ukoliko za to postoji neki vitalan razlog. Smatram takođe da bi se umeću samoodbrane čovek trebalo da uči od najranijih dana i da ga koristi isključivo u tu svrhu. (I, ukoliko će ratovi biti na dnevnom redu za još nekoliko generacija, trebalo bi da prestanemo da našu decu obučavamo raznim veštinama, osim da od njih pravimo visoko obučene ubice).
Ne verujem ni u zdravu hranu, kao, uostalom, ni u dijete. Po svoj prilici, tokom života hranio sam se svim mogućim pogrešnim stvarima – i sasvim sam dobro prolazio. Sve što činim, činim prvenstveno da bih u tome uživao. Ne verujem ni u redovne lekarske preglede. Ukoliko nešto nije u redu sa mnom, radije bih da to ne znam, jer bih u tom slučaju zbog toga samo brinuo i još više pogoršao svoje stanje. Priroda nas često leči pouzdanije nego sva sila doktora. Ne verujem ni da postoji ijedno delotvorno sredstvo za dug život. Povrh svega, ko želi da živi toliko da bi napunio i stotu? Kakva bi bila svrha toga? Kratak i srećan život daleko je bolji nego dug život opterećen strahom, oprezom i stalnim medicinskim nadzorom.
Uprkos svem napretku što ga je medicina načinila tokom godina i dalje imamo pravi panteon neizlečivih bolesti. Čini se kao da poslednju reč uvek imaju klice i mikrobi. I kada sve drugo omane, stižu hirurzi i seku nas na komadiće – opelješujući nas pri tom do gole kože. I to je, zamišljam, za vas napredak.
Ono što tako čemerno nedostaje našem današnjem svetu jesu uzvišenost, lepota, ljubav, samilost – i sloboda. Prohujala su vremena velikih pojedinaca, velikih vođa, velikih mislilaca. Umesto njih mrestimo nakaze, ubice, teroriste – nasilje, surovost, hipokrizija kao da su usađeni u nas. Zazivajući u sećanje imena čudesnih likova kao što su bili Perikle, Sokrat, Dante, Abelar, Leonardo da Vinči, Šekspir ili Vilijem Blejk, pa čak i ludi Ludvig Bavarski, čovek je sklon da prenebregne da su čak i u tim sjajnim vremenima postojali neverovatna beda, tiranija, nezapamćeni zločini, užasi rata, zlomislenost i izdaje. Uvek dobro i zlo, ružnoća i lepota, plemenito i kvarno, nada i beznađe.
Čini se naprosto nemogućim da te međusobno suprotstavljene krajnosti ne idu ruku pod ruku u onome što se naziva civilizovanim svetom. Ipak, ako već ne možemo da poboljšamo okolnosti u kojima živimo, možemo bar da ponudimo jedno neposredno i bezbolno rešenje. Postoji izlaz posredstvom eutanazije. Zbog čega se ono ne bi ponudilo beznadnim, čemernim milionima koji nemaju ni najmanji izgled da uživaju makar u psećem životu?
Nismo tražili da budemo rođeni; zbog čega bi nam se onda uskraćivala privilegija da napustimo život kada stvari postanu nepodnošljive? Moramo li, baš, čekati atomsku bombu da svrši sa svima nama?
Ne želim da završim sa tmurnom jadikovkom. Kao što moji čitaoci dobro znaju, moto mi je uvek bio – uvek veseo i vedar. Upravo zbog toga nikad nisam posustao da citiram Rablea: “Na sve vaše boli uzvraćam vam smehom”. I kada se danas osvrćem na svoj život, prepun bolnih trenutaka, uvek ga sagledavam više kao komediju nego kao tragediju. Jedna je od komedija i to što vam se, dok se tresete od smeha, srce slama. I, onda, ima li bolje komedije od te? Čovek koji sebe uzima preozbiljno osuđen je da propadne.
Tragedije, međutim, sa kojima ogromna većina ljudskih bića živi posve su druga stvar. U njima ne nalazim nijedan smešni sastojak olakšanja. I kada govorim o bezbolnom izlazu za milione koji pate, ne govorim kao cinik ili kao neko ko čovečanstvu odriče nadu. Život, sam po sebi, nije greška. On je okean na kojem brodimo i moramo mu se prilagoditi ili ćemo biti odvučeni na dno. I u našoj je moći kao ljudskih bića da ne zagađujemo vodu života, kao i da ne uništavamo duh koji nas čini živim.
Najteža je stvar za jedno kreativno biće da se uzdrži od htenja da oblikuje svet prema vlastitoj meri i da prihvati svog bližnjeg onakvog kakav jeste, bio on dobar, rđav ili prema svemu ravnodušan. Čovek čini najbolje što može, ali to nikad nije i dovoljno dobro.
Henri Miler
Prevod: Katja Tedeski
Srpska redakcija prevoda: Pavle Ranisavljević
Iz knjige Svet seksa Henrija Milera u izdanju Ateneuma iz Beograda – Biblioteka Svetionik
