Prema predanju, negde u zabačenim krajevima Južne Afrike, leži basnoslovno blago pohranjeno u mitskim riznicama biblijskog cara Solomona. Trojica neustrašivih Engleza — lovac na divlje zveri Alan Kvotermen, bivši pomorac Džon Gud i nasledni plemić ser Henri Kertis — polaze u ove surove i u to doba neispitane predele, svaki rukovođen svojim posebnim razlogom. Alan Kvotermen, kome lovački život nije mnogo doneo i koji želi da se napokon smiri, ima pred očima nezbrinutog sina i stare dane koje bi mu mogao učiniti ugodnijim deo Solomonovog blaga; ser Henri Kertis traga za izgubljenim mlađim bratom, za kojeg ima razloga da veruje kako se uputio u ovu lepu i opasnu zemlju; a kapetan Gud, jednostavno, želi da pomogne svom dobrom prijatelju, ser Henriju, da doživi kakvu uzbudljivu pustolovinu, i, uz put, da stekne bogatstvo koje mu je tegobni život pomorca uskratio.
Na njihovom neobičnom putu pridružuje im se i jedan nesvakidašnji čovek, Ambopa, izvanredni izdanak velike afričke rase; i on ima svoj posebni razlog za ulazak u ovaj opasni pothvat. Četvorica hrabrih ljudi, posle mnogo dramatičnih iskušenja, koje Hagard opisuje živo i majstorski, konačno pronalaze izgubljenu zemlju iza Solomonovih Planina, ali se sled događaja pokazuje koliko uzbudljivim toliko i neočekivanim po svom konačnom ishodu.
UVODNA REČ
Prema predanju, u zabačenim predelima Južne Afrike, skriveno je legendarno blago mitskog cara Solomona. Trojica neustrašivih Engleza — lovac Alan Kvotermen, bivši pomorac Džon Gud i plemić ser Henri Kertis — kreću u tu divlju i neistraženu oblast, svaki voden svojim razlozima. Kvotermen, koji je umoran od lovačkog života i želi mir za svoje stare dane, nada se da će Solomonovo blago obezbediti budućnost njegovom sinu. Ser Henri traga za nestalim mlađim bratom za kog veruje da je otišao upravo u te krajeve, a kapetan Gud želi da pomogne prijatelju i doživi pustolovinu, a uz put i stekne bogatstvo koje mu je život u mornarici uskratio.
Na putu im se pridružuje i Ambopa, izuzetan predstavnik jedne afričke rase, koji takođe ima svoj lični razlog za ovaj opasan poduhvat. Nakon brojnih dramatičnih iskušenja, koje Hagard živo i vešto opisuje, četvorica hrabrih ljudi konačno pronalaze izgubljenu zemlju iza Solomonovih planina, ali će se tok događaja pokazati i uzbudljivim i neočekivanim po svom završetku.
I
UPOZNAVANJE SA SER HENRIJEM KERTISOM
Čudno je što u svojih pedeset pet godina uzimam pero da napišem priču. Pitam se kakva će biti kada je završim. Mnogo toga sam radio u životu koji mi se čini dugim, verovatno zato što sam počeo da radim veoma mlad. Izdržavao sam se još dok su drugi išli u školu, a od tada sam neprestano trgovao, borio se, lovio i tražio rude. Tek pre osam meseci sam došao do nešto novca. Iako ga sada imam prilično — ne znam tačno koliko — ne verujem da bih pristao da ponovo prođem kroz sve ono što sam pretrpeo u poslednjih petnaest-šesnaest meseci, čak i da znam da ću ostati neoštećen. Jer ja sam, u stvari, bojažljiv čovek. Ne volim nasilje i umoran sam od uzbuđenja.
Pokušaću da objasnim zašto ipak pišem ovu knjigu. Prvi razlog je što su me ser Henri Kertis i kapetan Gud zamolili da to uradim.
Drugi razlog je bol u levoj nozi koju patim od onog vremena kad me je lav ranio. Rane se stalno nanovo otvaraju, verovatno zbog otrova u njegovim zubima. Teško je to čoveku koji je pobio šezdeset pet lavova, a šezdeset šesti mu je povredio nogu. To izlazi iz uobičajenog reda, a ja sam uredan čovek i ne volim takve stvari.
Treći razlog je želja da svom sinu Hariju, koji u Londonu studira medicinu, pružim nešto što će ga zabaviti i odvratiti od dosade bar nekoliko dana. Ovaj tekst neće biti dosadan, pa će uneti malo života u njegove dane.
Četvrti i poslednji razlog je što želim da ispričam najneobičniju priču koju znam. Može zvučati čudno, ali u njoj nema žena, osim Fulate — ako se ona uopšte može smatrati ženom, a ne nemani. Imala je najmanje sto godina i nije više bila za udaju, tako da se ne računa. Sa sigurnošću mogu reći da u ovoj priči nema nijedne žene.
Krenuću što pre, mada se čini teško kao da su kola zaglibila. Ali, kako kažu Buri, “polako, polako, snažni volovi će izvući svaka kola”.
Dakle, ja, Alan Kvotermen, džentlmen iz Darbana u Natalu, zaklinjem se i kažem… Tako sam počeo svoj iskaz pred sudijom o smrti Kive i Ventfogla, ali to nije dobar početak za knjigu. A šta je, zapravo, džentlmen? Ne znam tačno. Poznavao sam urođenike koji su bili džentlmeni, i belce koji to nisu bili. Ja sam džentlmen po rođenju, iako sam celog života bio trgovac i lovac. Da li sam to i ostao — procenićete sami. Ubijao sam ljude, ali uvek u samoodbrani. Ovaj svet je surov i video sam dosta pokolja. Nikad nisam kratio, osim jednom kada sam prevario jednog Kafira za stoku — što me je uvek grizało savest.
Pre osamnaest meseci upoznao sam ser Henrija Kertisa i kapetana Guda. To se dogodilo ovako. Bio sam u lovu na slonove izvan Bamanguatoa i imao sam lošu sreću. Dobio sam groznicu, a sve je išlo naopako. Po oporavku, otišao sam do Dijamantskih Polja, prodao kola, volove i slonovaču, otpustio lovce i poštanskim kolima stigao u Kejptaun. Nakon nedelju dana boravka, pošto sam video sve zanimljivosti, ukrcam se na brod “Dankeld” za Natal.
Među putnicima su bila dvojica koja su privukla moju pažnju. Jedan, čovek od trideset godina, imao je izuzetno široka prsa i duge ruke. Bio je plav, s gustom bradom, oštrim crtama i duboko usađenim sivim očima. Bio je veoma lep i podsećao me na starog Danca. Drugi je bio nizak, pun, mrk i izgledao je kao pomorac. Bio sam u pravu — bio je to kapetan Džon Gud, bivši oficir Kraljevske mornarice. Imao je monokl u desnom oku koji nikad nije skidao, osim da ga obriše.
Ubrzo smo otplovili i more se uznemirilo. Vetar je duvao, magla je pala, a “Dankeld” se jako ljuljao. Stajao sam pored mašina i gledao klatno koje je pokazivalo nagib broda.
“Ovo klatno nije pravilno podešeno,” začuo sam energičan glas. Okrenuo sam se i video kapetana Guda.
“Zašto mislite tako?” upitao sam.
“Zato što, da se brod naklonio pod uglom koji ovo klatno pokazuje, nikad se ne bi ispravio,” odgovorio je on. “Ali to je tipično za trgovačku mornaricu.”
Zvonilo je za večeru, pa smo sišli u salon. Ser Henri i kapetan Gud sedeli su zajedno, a ja naspram njih. Brzo smo započeli razgovor o lovu i slonovima.
“Gospodine, upravo ste naišli na pravog čoveka,” rekao je neko pored mene. “Lovac Kvotermen vam može sve reći o slonovima.”
Ser Henri se trznuo.
“Izvinite, gospodine,” rekao je, naginjući se preko stola tihim, dubokim glasom. “Da li je vaše ime Alan Kvotermen?”
Potvrdio sam.
Posle večere, ser Henri me je pozvao u svoju kabinu na čašu viskija. Kapetan Gud nam se pridružio. Ser Henrijeva kabina je bila prostrana i udobna.
“Gospodine Kvotermene,” počeo je ser Henri, “prethodne godine, u ovo vreme, vi ste bili u Bamanguatou, na severu Transvala.”
“Jesam,” odgovorio sam, iznenađen što zna za moje kretanje.
“Trgovali ste tamo?”
“Da. Doveo sam puna kola robe i prodao je.”
Ser Henri je zurio u mene svojim sivim očima, a u njegovom pogledu bilo je nešto zabrinuto.
“Da li ste sreli čoveka po imenu Nevil?”
“Jesam. Bio je tamo pre nego što je krenuo u unutrašnjost. Nedavno sam dobio pismo od advokata koji me je pitao za njega. Odgovorio sam koliko sam znao.”
“Da, video sam vaše pismo,” rekao je ser Henri. “Napisali ste da je gospodin Nevil krenuo iz Bamanguatoa početkom maja, sa kolima, vozarom i lovcem po imenu Džim. Planirao je da stigne do Inijatija, gde bi prodao kola i nastavio pešice. Vi ste kasnije videli ta kola kod portugalskog trgovca koji ih je kupio u Inijatiju od belog čoveka koji je potom otišao dalje u unutrašnjost.”
“Tako je.”
Nastala je tišina.
“Gospodine Kvotermene,” nastavio je ser Henri, “verovatno ne znate ništa više o razlozima putovanja gospodina Nevila ili o njegovoj destinaciji.”
“Čuo sam nešto,” rekao sam, oklijevajući. To nije bila tema o kojoj sam voleo da govorim.
“Gospodine Kvotermene,” rekao je ser Henri, “ispričaću vam priču i zatražiti vaš savet, a možda i pomoć. Moj posrednik mi je rekao da ste pouzdani i cenjeni u celom Natalu.”
Zahvalio sam se i popio gutljaj viskija da prikrijem zbunjenost.
“Nevil je moj brat,” rekao je ser Henri.
“O!” uzviknuo sam, jer sam se tek tada setio kome liči ser Henri. Bio je sličan svom bratu, koji je bio niži i s crnom bradom, ali su im oči bile iste.
“On je bio moj mlađi i jedini brat,” nastavio je ser Henri. “Do pre pet godina gotovo da nismo bili razdvojeni. Tada smo se, nažalost, posvadili i ja sam postupio nepravedno prema njemu.”
Kapetan Gud je snažno klimnuo glavom. U tom trenutku, brod se tako jako nagnuo da sam u ogledalu iznad nas mogao da vidim kako klimne.
“Kao što znate,” nastavio je ser Henri, “kada neko umre bez testamenta, nepokretna imanja pripadaju najstarijem sinu. Tako se i dogodilo kad nam je otac umro baš nakon naše svađe. Moj brat je ostao bez ikakvih sredstava. Moja je dužnost bila da se pobrinem za njega, ali bili smo tako ljuti jedan na drugog da sam čekao da on učini prvi korak — što on nije učinio. Žao mi je što vas opterećujem ovim detaljima, gospodine Kvotermene, ali moram da objasnim.”
“Naravno,” rekao sam.
“Moj brat je tada podigao svoju ušteđevinu od nekoliko stotina funti i, ne rekavši mi ni reč, otišao u Južnu Afriku pod imenom Nevil, nadajući se bogatstvu. Prošle su tri godine, a ja nisam imao nikakvih vesti o njemu, iako sam pisao. Što je više vremena prolazilo, bio sam sve zabrinutiji. Shvatio sam da krv nije voda.”
“To je istina,” složio sam se, pomislivši na svog sina Harija.
“Shvatio sam da bih dao polovinu svog bogatstva da saznam da li je moj brat Džordž živ i zdrav i da li ću ga ikada videti.”
“Niste ništa saznali,” ubacio se kapetan Gud.
“Tako je, gospodine Kvotermene. Što je više vremena prolazilo, bio sam sve nestrpljiviji da saznam je li živ i da ga vratim kući. Počeo sam da se raspitujem i vaše pismo je bio jedan od odgovora. Ono je pokazalo da je Džordž skoro bio živ, ali to mi nije bilo dovoljno. Zato sam odlučio da sam dodjem ovamo da ga potražim, a kapetan Gud je ljubazno pristao da pođe sa mnom.”
“Da,” rekao je kapetan Gud, “jer nisam imao šta drugo da radim otkako su me otpustili iz mornarice. A sada, možda nam vi možete reći sve što znate o gospodinu Nevilu.”
Henri Rajder Hagard
