Od vremena kad je Sjenkjevič svoj roman napisao, svet u kome živimo bitno se izmenio, a ponajpre je iščezao kolonijalistički duh koji nesumnjivo provejava stranicama ove knjige. I arapski i afrički svet stekli su tokom poslednjih decenija bitno drugačije odrednice, a sa „crnog kontinenta“ odavno su nestale i poslednje „bele mrlje” — neispitana mesta čijim su se otkrivanjem veliki putnici i istraživači preporučivali panteonu istorije, a pustolovi i kolonijalni generali mračnoj slavi španskih konkvistadora.
Istinski smisao i pravu pouku Sjenkjevičeve knjige, otud, treba uočiti izvan tih istorijskih okvira, divno prevaziđenih i misaono i psihološki, i fizički. Ono što Sjenkjevičev roman nosi u sobi kao trajnu vrednost jeste plemenita uzvišenost karaktera mladog junaka, njegova hrabrost njegovo požrtvovanje, njegova inteligencija u sudaru sa nepoznatim neprijateljskim svetom pustinje i prašume, suočen sa iskušenjima surove prirode, bolesti i divljih zveri, ovaj se karakter postepeno vaja, sazreva i raste. dostižući istinske herojske proporcije. Uz sve to, topli, plemeniti odnos koji vezuje dvoje dece, dajući im snagu da prebrode sve izazove sudbine, izrasta u pravu poemu o ljubavi i prijateljstvu.
I glava
STAŠA I NELA
Znaš, Nela — govorio je Staša Tarkovski svojoj prijateljici, maloj Engleskinji — juče su došle zaptije (policajci) i uhapsile ženu nadzornika Smajina i njeno troje dece; onu Fatimu što je već nekoliko puta dolazila u kancelariju tvome i mome ocu.
A mala Nela, slična kakvoj divnoj slici, podiže svoje zelenkaste oči na Stašu i zapita ga malo sa čuđenjem, malo sa strahom:
— Odveli je u zatvor?
— Ne, ali joj nisu dopustili da putuje u Sudan, a došao je činovnik koji će paziti da se ni koraka ne makne iz Port-Saida.
— A zašto?
Staša, koji je uskoro imao da napuni četrnaestu godinu i koji je veoma voleo svoju osmogodišnju drugaricu, ali ju je smatrao pravim detetom, reče s izrazom uobražena dečaka:
— Kada dođeš u moje godine, razumećeš sve što se zbiva ne samo duž kanala od Port-Saida do Sueca nego i u celom Egiptu. Zar ti nisi ništa čula o Mahdiju?
— Čula sam da je ružan i nevaljao.
Dečak se nasmeši sažaljivo.
— Da li je ružan, ne znam. Sudanci smatraju da je lep. Ali reći za čoveka koji je već tolike ljude poubijao da je nevaljao, to može samo osmogodišnja devojčica u haljinici, eto takvoj, do kolena!
Tata mi je tako rekao, a on zna najbolje.
Tako ti je rekao zato što drukčije ne bi razumela. Meni ne bi tako rskao. Mahdi je gori nego čitav čopor krokodila. Razumeš li? Baš si lepo rekla: „nevaljao“. Tako se kaže za malu decu.
Ali kada vide da se devojčici lice zamrači, on ućuta, pa onda reče:
Nela, ti znaš da ti nisam hteo učiniti nažao; doći će vreme kad ćeš i ti imati četrnaest godina. To ti pouzdano obećavam.
— Da — odgovori ona i pogleda ga zabrinuto — a ako Mahdi pre toga upadne u Port-Said i ako me pojede?
Mahdi nije ljudožder, on ne proždire ljude, nego ih ubija. I on neće upasti u Port-Said. A kad bi baš i upao i kad bi hteo da ts ubije, pre svega bi imao posla sa mnom.
Kad Staša to reče, glasno ušmrknu kroz nos vazduh, čime je hteo pokazati da se Mahdi ne bi baš dobro proveo, te se Nela prilično umiri.
— Znam — odgovori. — Ti me ne bi dao. Ali zašto ne puštaju Fatimu iz Port-Saida?
— Zato što je Fatima Mahdijeva sestra od tetke. Njen muž Smajin izjavio je egipatskoj vladi u Kairu da će otići u Sudan, gde živi Mahdi, i da će izraditi slobodu za sve Evropljane koji su pali u njegove ruke.
– Onda je Smajin dobar čovek?
— Čekaj. Tvoj i moj otac, koji su odlično poznavali Smajina, nisu nikako imali u njega poverenja i opominjali su Nubar-pašu da mu ne veruje. Ali se vlada složila s tim da Smajina pošalje i Smajin već pola godine boravi kod Mahdija. Zarobljenici pak ne samo da se nisu vratili, nego je iz Kartuma došla vest da se mahdijevci ponašaju prema njima sve surovije, a da je Smajin izneverio vladu, pošto je od nje najpre uzeo novac. Sasvim je pristao uz Mahdija i postao je emir. Pričaju ljudi da je u onoj strašnoj bici, u kojoj je poginuo general Hiks, Mahdijevom artiljerijom upravljao Smajin i da je on naučio mahdijevce kako treba rukovati topovima, što oni ranije, kao divljaci, nisu uopšte znali. A sad bi Smajin hteo da izvuče iz Egipta ženu i decu. Fatima je svakako unapred znala šta
će učiniti Smajin, ali kad je htela krišom da otputuje iz Port-Saida, vlada ju je uhapsila zajedno s decom.
— A šta će da radi vlada s Fatimom i decom?
— Vlada će reći Mahdiju: „Vrati nam zarobljenike, a mi ćemo tebi dati Fatimu…“
Najednom se razgovor prekide, jer Stašinu pažnju svratiše na sebe ptice koje su letele od Ehtumom-Faraga ka jezeru Menzaleh. Letele su one dosta nisko i u prozračnom vazduhu jasno se videlo nekoliko pelikana, sa šijama povijenim po leđima, kako lagano kreću ogromnim krilima. Staša odmah poče da podražava njihovom letu: zabaci glavu i potrča nekoliko koraka nasipom, mašući raširenim rukama.
— Pogledaj! Lete i flaminzi! — uzviknu najednom Nela.
Staša se odmah zaustavi, jer se zaista iza pelikana, ali nešto više, videlo nešto kao dva velika ružičasto-purpurna cveta okačena o plavetnilo.
— Flaminzi! Flaminzi!
— Oni se uveče vraćaju u svoja legala na ostrvcima — reče dečak. — Ah, da mi je puška!
— A zašto bi pucao na njih?
— Žene te stvari ne razumeju. Nego hajdemo dalje, možda ćemo ih videti više.
Kada to reče, on uze devojčicu za ruku, pa pođoše ka prvom kanalskom pristaništu za Port-Said, a za njima je pristajala crnkinja Dina, nekada dadilja male Nele. Išli su bedemom što je delio vodu jezera Menzaleh od kanala, kojim je baš u tom času plovio veliki engleski parobrod koji je vodio pilot. Približavalo se veče. Sunce je stajalo još dosta visoko, ali je već bilo prešlo na onu stranu na kojoj je jezero. Njegova slana voda počinjala je da blista kao zlato i da treperi kao odsjaji paunova perja. Na arapskoj strani, dokle oko seže, protezala se siva, peskovita pustinja — nema, zloslutna, mrtva.
HENRIK SJENKJEVIČ (1846-1916)
Henrik Sjenkjevič rođen je 1846. godine u Voli Okžejskoj, na ujakovom imanju u istočnoj Poljskoj, u porodici osiromašenog plemstva. Detinjstvo je proveo na selu i smatra se da je to imalo presudan uticaj na njegov kasniji razvoj. Tu je upoznao običaje, navike i težak život poljskog naroda. U njegovoj porodici su od davnina postojale jake književne tradicije. Majka je vodila poreklo iz porodice koja je dala Poljskoj jednog velikog istoričara i naprednog političara, i jednu poznatu književnicu. Jednom prilikom Sjenkjevič je rekao da je slavnog poljskog pesnika, Julijana Njemceviča, poznavao još pre nego što je naučio da čita. Učili su ga da recituje njegove pesme.
Mali Henrik Sjenkjevič je želeo da postane vitez, kao što su bili oni o kojima je čitao u knjigama. Nakon toga je „Robinzon Kruso“ pobudio želju za dalekim putovanjima i nepoznatim mestima. A onda je došla lektira o Napoleonu. Ona je najviše nadahnula Sjenkjeviča, kao i odrasle Poljake
tokom skoro celog XIX veka.
Na Varšavskom univerzitetu studirao je najpre prava i medicinu, a posle samo godinu dana, prebacio se na istoriju i književnost. Školovanje je napustio 1870, pre nego što je diplomirao, ostavši bez novca. Još kao student pisao je kolumnu za lokalne novine. Njegovo najranije delo, „Žrtva“, nikada nije pronađeno. Sa putovanja po Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj slao je poljskim novinama putopise pod pseudonimom Litvos. Pored Evrope, proputovao je i Ameriku i Afriku. Po povratku u Varšavu, krajem 1879, postao je jedan od urednika konzervativnih novina „Slovo“, u kojima je štampao svoje rane priče. Tada se posvetio proučavanju istorije i inspirisan Valterom Skotom i francuskim istorijskim romanima, otpočeo je rad na sopstvenoj trilogiji o Poljskoj sredinom XVII veka: „Ognjem i mačem“, „Potop“ i „Pan Volodijovski“.
Za roman „Quo vadis?“, njegovo najpopularnije delo, koje govori o nastanku hrišćanstva u Rimu za vreme Neronove vladavine, nagrađen je Nobelovom nagradom. Roman je preveden na više od pedeset svetskih jezika i jedan je od prvih ekranizovanih romana.
Iako je namenjen mladim čitaocima, roman „Kroz pustinju i prašumu“ zauzima počasno mesto u stvaralaštvu Henrika Sjenkjeviča. Napisan je 1910. godine, a još uvek je jedna od najpopularnijih knjiga za decu širom sveta.
Sjenkjevič je bio neizmerno popularan u Poljskoj i 1900, nacionalnim doprinosima je skupljeno dovoljno sredstava da mu se kupi dvorac u kome su živeli njegovi preci.
Umro je 1916. godine u Švajcarskoj, u kojoj je živeo tokom Prvog svetskog rata. Osam godina nakon smrti Sjenkjevičevo telo preneto je u Poljsku.
