(oko 540–480 pre n.e.)
Heraklita iz Efesa su nazivali plačljivim filozofom, po svoj prilici zbog toga što je patio zbog ljudske gluposti.
Nazivali su ga i mračnim, jer je njegov stil bio nalik na stil sibilskog proročišta – dvoznačan i nejasan. Kasnije citirani fragmenti iz njegovog dela često su aforizmi, sažete apoftegme, dok su neki od njih opšte poznati i pamte se, kao, recimo, maksima „Sve teče“ (ili „Sve je u toku“) ili „Ne možeš dvaput da kročiš u istu reku“.
Ovakve sentence koje su prerasle u poslovice, doprinele su stvaranju slike o filozofu-propovedniku večne promene, večne prolaznosti stvari. I tačno je da je propovedao večnu promenu, ali s važnim ograničenjima. Nije govorio, kao njegov kasniji poklonik Kratil, da nijednom ne možemo ući u istu reku, jer ona neprestano protiče, a s obzirom da skoro ništa nije postojano – ne možemo se koristiti ni običnim jezikom, već samo gestovima, i stoga je nauka nemoguća. Iz očigledne činjenice da se sve menja, iako različitim tempom, prema Heraklitu, uopšte ne proističe da su stvari koje opažamo varka; mada su, kako je govorio: „Oči i uši rđavi svedoci“ (mada su oči bolje od ušiju) i samo Bog ima potpunu mudrost i nama je – iako samo nekima, izabranima, a ne svetini – dostupno nekakvo učešće u mudrosti. Jer se mudrost sastoji u razumevanju Logosa. Ovu višeznačnu reč u Heraklitovom slučaju stručnjaci tumače sa „mera“ ili „slaganje stvari“, zahvaljujući čemu je, uprkos opštoj promenljivosti, svet Jedno i harmonija tri elementa – vatre, zemlje i mora – prelaze jedan u drugi; vatra je najiskonskija i najaktivnija aktivnost, premda nije univerzalna materija svih stvari.
Stalna promena, prelaženje jednih kvaliteta u druge ipak nije haos, jer se tokom te promene održavaju razmere i ravnoteža. U svemu opažamo igru suprotnosti, bez čega bi se svet pretvorio u ruševine. Među njima ima i veoma jednostavnih, kao što su na primer početak i kraj kruga, tako da svaka tačka kruga može biti čas jedno čas drugo. Ima i takvih koje se zasnivaju na postepenom prelaženju nečega u svoju suprotnost, kao, recimo, hladnog u toplo. Ima i takvih koje stvaraju napetost, koja nastaje kao rezultat gađanja iz luka. Delovanje suprotnosti vidi se iu tome što iste stvari u različitim tvorevinama deluju drugačije: morska voda je dobra za ribe, a loša za čoveka itd. I slavni aforizam „Isti put vodi i naviše i naniže“ govori o tome da jedna suprotnost prelazi u drugu.
O tome najpouzdanije saznajemo iz izreke: „Rat je otac i kralj svega.“ Rat ovde, čini nam se, znači borbu suprotnih sila u prirodi.
Mnoge od Heraklitovih maksima čine se banalne, neke zbog toga što su zbog svoje sažetosti veoma poznate i prepoznatljive, druge zbog toga, ako nam je dopušteno tako da mislimo, što govore o nečem krajnje očiglednom. Mada se Heraklitova moć ne zasniva samo na retoričkoj spretnosti i uspelim skraćenjima. On je budućim generacijama preneo veru u harmoniju sveta koja može biti sakrivena ili delimično sakrivena (jer priroda ima naviku da se skriva, a nevidljiva harmonija je, kao što znamo, moćnija od vidljive), mada svim dominira. Još uvek nije postojala reč „zakoni prirode“, ali je postojao kosmos, odnosno uređeni svemir koji se neprestano kreće i živi kroz borbu suprotnosti. Tu harmoniju nije stvorio ni Bog ni čovek, ona je večno postojala i večno će postojati. Uočavamo način mišljenja o svetu koji je u potpunoj suprotnosti s Parmenidovom mišlju: mnoštvo je realno i sukob je realan, realni su napetost i kretanje, a realno je i naše znanje o njima; ne tražimo nepokretno, strano životu i nerazumljivo Jedno, niti kretanje i promene smatramo iluzornim paravanom. Postoji mišljenje da je Platonova teorija formi, nepromenljivih bitaka koje su u suprotnosti sa mnoštvom prolaznih pojedinačnih stvari – upravo stvorena kao odgovor Heraklitovom svetu; odgovor je, naravno, drugačiji od Parmenidovog , premda ga je stvorio tragalac za nepromenljivim.
Da li je Bog ili da li su bogovi nepromenljivi? Heraklit ponekad koristi reč „bog“ u jednini; međutim, bilo bi nerazumno pripisivati mu veru u jednog Boga koji bi bio prepoznatljiv kao što je prepoznatljivo božansko biće, o kome govore monoteističke religije. Bog je dan i noć, zima i leto, rat i mir, glad i sitost. Prema tome, da li je Bog jednostavno Sve što postoji i kroz sve te razlike? Međutim, sama reč „bog“ bila bi pogrešna i nepotrebna, jer njegovo moguće prisustvo ne bi dodavalo ništa svemiru koji nam je poznat.
Nedostaje nam ključ pomoću koga bismo mogli otkriti u kom je odnosu taj bog prema Kosmosu i Logosu. Znamo da je Heraklit prezirao pučku pobožnost i predrasude svetine, kao što je, na primer, moljenje figurama. Takođe nije verovao u istinu koju ljudi za svoje mišljenje crpu iz orfičkih ili dionizijskih misterija. Takođe nam je dopušteno da mislimo da reč „bog“ nije samo književni ukras.
Iz sačuvanih Heraklitovih rečenica takođe je teško uloviti neku čvrstu teoriju ljudske duše. Znamo da je duša nešto nedokučivo i nema načina da se njene granice spoznaju.
Takođe znamo da je najbolja i najmudrija suva duša. Međutim, ne znamo šta je suva duša, osim što se pijancu čini da je njegova duša mokra. Mada, suva duša ne znači – dušu treznog i dopušteno nam je da pretpostavljamo da je to duša čoveka koji vlada sobom i svojim emocijama, racionalno misli i ne prepušta se strastima. Duša je sastavljena od vatre, ali kada se vatra pretvori u vodu, duša nestaje; međutim, uz određenu ekstrapolaciju, možemo pretpostaviti da će duša tokom sledeće promene biti ponovo pronađena. Bolje duše ne nestaju zajedno sa smrću tela; duše koje nestaju u ratu čistije su od onih koje propadaju zbog bolesti.
Aristotela je Heraklitova filozofija sablažnjavala, jer je, po njegovom mišljenju, odbacivao načelo suprotnosti, odnosno temelje naše misli, govoreći da isto može i da postoji i da ne postoji. Međutim, čini nam se, da Heraklitu do toga nije bilo stalo. Po njemu, logički protivurečni sudovi se smeju iznositi, ali samo u večnom i nužnom preobražavanju stvari, čime rukovodi Logos; različiti kvaliteti postepeno mogu prelaziti u suprotne kvalitete i tokom tog prelaženja činiti se čas jedno čas drugo.
Zbog toga, na kraju, uprkos nejasnoćama i dvoznačnostima tog mračnog filozofa, postavimo pitanje na koje bi (kada bismo znali odgovor) celokupna njegova metafizika i kosmologija dobile smisao: da li se iza tih večnih promena i sveobuhvatne borbe stvari krije nekakva božanska promisao koja ne obuhvata samo Kosmos, već mu određuje i nekakvo učešće u dobru iu zlu? Da li se takvi kvaliteti uopšte mogu primenjivati na Heraklitov svet?
Hipotetičan odgovor bi trebalo potražiti u jednoj rečenici koja se možda više od drugih prostire na ceo taj neprozirni svet. Ta rečenica koju je zabeležio Porfirije neoplatoničar, glasi: „Bogu je sve lepo, dobro i pravedno“. Zbog toga bi trebalo pretpostaviti, ako je takav svet sav za boga, onda znači da je upravo takav svet stvarno i nesumnjivo lep, dobar i pravedan.
Prema tome, evo pitanja koje sebi moramo postaviti kada razmatramo Heraklitov Kosmos: da li tu rečenicu možemo ponoviti io Bogu hrišćanstva? Da li onaj koji veruje u Boga u hrišćanskom smislu može na isti način opisati božansku predstavu sveta? Ako Bog zna za celokupno zlo svojih ljudskih podanika, zna za nepravednost i nedoličnost njihovih postupaka, šta onda znači: „u njegovim očima je sve lepo, dobro i pravedno?“ Sada ne moramo da lupamo glavu teološkim zagonetkama: ako je Bog sve, ako sve shvata, ako sve zna, ne izlazeći iz svoga bitka, kako onda može znati za zlo i nepravdu i sam ne biti zao i nepravedan? Izostavimo, recimo, tu zagonetku i ostanimo pri običnom razumevanju božanske svemoći. Šta bi u njegovim očima stvarno značilo da je sve dobro, pravedno i lepo? I šta bi to moglo značiti kod Heraklita (iako u njegovim tekstovima ne nalazimo objašnjenja)?
A ako to nije mračan apsurd, da li onda smemo da hrišćanskom Bogu pripisujemo takvu predstavu sveta? Postoji li smisao u kome će se, uprkos našim zdravorazumskim uverenjima, takva misao ovaplotiti u hrišćansku veru? Eto, to je to pitanje.
Lešek Kolakovski
Prevela s poljskog
Biserka Rajčić
