U susret neminovnosti – dan kada su došli Marsovci
Rat svetova,
Herbert Džordž Vels
Da li smo sami u univerzumu? Sigurno ste bar jednom postavili ovo pitanje gledajući beskrajni tamni svod protkan zvezdama. I sigurno zaključili: malo je verovatno da jedino baš na našoj planeti ima života, budući da se naučnici, s vremena na vreme, oglašavaju o novim otkrićima planeta sa atmosferom.
Prvi kontakt sa drugim vrstama je česta tema među stvaraocima naučne fantastike, s tim što je, razume se, pristup drugačiji od autora do autora. Negde čovečanstvo pomoću vanzemaljaca izgradi savršenu utopiju, uz određenu cenu, dok su negde posledice katastrofalne. U svakom slučaju – izazov za čovečanstvo i pretnja za ustaljeni poredak.
Davne 1898. godine, mnogo bre tehnološke ere koja je nastupila i u kojoj danas živimo, objavljen je prvi roman koji je obrađivao temu sukoba između čovečanstva i vanzemaljaca, doprinevši tako razvoju žanra naučne fantastike, sa jakim temeljima i neospornom zaostavštinom.
Herbert Džordž Vels – otac naučne fantastike
Britanski pisac Herbert Džordž Vels se, pored svog francuskog kolege Žila Verna, smatra jednim od rodonačelnika naučne fantastike. Međutim, dok se Žil Vern čvrsto držao naučnih dostignuća koja je vešto koristio u svojim delima, H. Dž. Vels je osmišljavao fiktivna, uvodeći originalne ideje koje su ostali pisci obrađivali na svoj način.
U Vremeplovu se bavio putovanjem kroz vreme i mogućnošću buduće evolucije, Ostrvo doktora Moroa je surova priča o izigravanju Boga i kvarenja prirodnog poretka, Nevidljivi čovek je, uz Stivensovog Dokotra Džekila i gospodina Hajda, možda najbolja studija o monstruoznoj prirodi ljudske vrste.
I došli smo do Rata svetova, gde se, ispod marskovske invazije, vešto kritikovala politika kolonijalizma i tlačenja porobljenih naroda.
Dan kada su došli Marsovci
Rat Svetova je svojom pojavom ostavio dubok uticaj na naučno-fantastični žanr. Pored toga što je utemeljio tematiku prvog kontakta obradio je i značajne teme koje su i danas vrlo aktuelne. Sam Herbert Džordž Vels je tvrdio da je inspiraciju dobio zahvaljujući posledicama pogubnosti britanskog kolonijalizma pri čemu je kao najbolji primer izdvojio kolonizaciju Tasmanije i tragičnu sudbinu Aboridžina.
Kao što podnaslov ovog pasusa kaže, to je bio dan kao i svaki drugi. Sve je teklo uobičajenim tokom dok na Zemlju nije palo par kometa sa Marsa. Ubrzo je otkriveno da su to zapravo bila Marsovska mehanika koja je počela da seje strah i uništenje gde god da se pojavila. Kroz oči našeg neimenovanog junaka, običnog čoveka koji se našao u vrtlogu nemilih događaja, prisustvujemo njegovim očajničkim naporima da sačuva živu glavu i nađe bezbedno skrovište dok Marsovci nezaustavljivo napreduju.
Nije bilo okolišanja. Vels je odmah od drugog poglavlja započeo sa pravom radnjom i zahvaljujući ležernom stilu uspeo je da drži čitaočevu pažnju u želji da sazna kako će se naš junak izvući iz novonastalih situacija. Odmah je postavio jasnu situaciju – Marsovci su došli da nas porobe, a na nama je da im se odupremo.
Neimenovani junak nije poput junaka petparačkih priča iz naučnofantastičnih časopisa koji se uspešno bore protiv vanzemaljskih pretnji. U pitanju je običan čovek, koji kroz celu priču prisustvuje rušilačkoj prirodi Marsovaca i koje ostavljaju dubok trag na njemu. Ništa bolje nisu prošli ni ljudi koje je sreo na svom putovanju, poput paroha koji je dolazak Marsovaca protumačio kao predskazanje Apokalipse, ili preživeliog artiljerca koji je video priliku za izgradnju novog društva. I na drugim mestima u romanu se videla prava ljudska priroda kada su ljudi postajali gori od svojih progonioca, naročito tokom zbega iz polurazrušenog Londona.
Marsovci su se, poput Britanaca u Tasmaniji, pokazali kao surovi osvajači i za njih nije bila potrebna dublja karakterizacija. Ipak je čovečanstvo, iako tehnološki inferiorno, izvojevalo pobedu zahvaljujući neočekivanom savezniku, bakterijama na koje Marsovci nisu imali razvijen imunitet. Ovo je bio možda jedan od najbolje iskorišćenih Deus ex machina u književnosti. Na kraju se postavlja pitanje da li su Marsovci zapravo pobeđeni pošto je postojala bojazan da će se jednog dana vratiti.
Aktuelnost Rata svetova
Ako pogledamo današnje stanje u svetu vrlo lako se može izvršiti paralela sa Ratom svetova. Velike sile porobljavaju slabe zemlje kako bi crpili njihove resurse i instalirale svoje marionetske sisteme. Poput Marsovaca iza sebe ostavljaju srušen društveni poredak i zgarišta. Ako sagledamo osvajačku prirodu Marsovaca možemo doneti zaključak da nismo ništa bolji od njih i da nam nije potrebna spoljašnja pretnja kako bismo se uništili između sebe.
Kao i Orvelova 1984, i Rat svetova je napisan da posluži kao upozorenje vladajućoj eliti da ne guraju svet ka neminovnoj propasti neprekidnim ratovanjem. Nažalost, ova knjiga neće dopreti do istih, ali će zato ostati nama kao upozorenje da pokušamo da izgradimo bolji svet.
Za Book Hub piše Lazar Vuković
Epilog
EPILOG
Žalim što nemam više vremena da posvetim raspravljanju o mnogim pitanjima koja još nisu sasvim objašnjena. S jedne strane, biću podložen kritici. Ja sam po profesiji filosof. Moje znanje uporedne filosofije vrlo je skučeno. Ali, izgleda mi da je Karverovo objašnjenje brze smrti Marsijanaca tako verovatno i tačno da se može smatrati kao dokazana stvar. Njegove sam pretpostavke usvojio i u svom izlaganju. U telima Marsijanaca, koja su bila ispitana, nađene su samo zemaljske bakterije. Marsijanci nisu sahranjivali svoje mrtve i, zbog ovakvog načina njihove smrti, nisu znali za raspadanje lešina. Ali, ma koliko ovo verovatno izgledalo, to nije dokazano.
Isto tako, sastav crnog dima nije odgonetnut a i kabina zraka smrti ostala je zagonetka. Užasne nesreće u Ilingu i Saut Kensingtonu dale su povoda laboratorijama da vrše vrlo opsežne analize crnog dima i dejstva zraka smrti. Spektralna analiza crnog dima pokazuje prisustvo nepoznatog
elementa, izraženog u tri linije u zelenom. Verovatno je taj element, ujedinjen s argonom, dao materiju koja smrtonosno deluje na krvne sastojke. Ali, ovako nedokazane činjenice biće od male vrednosti za čitaoca kome je ova knjiga namenjena. Nijedan deo one crne materije, koja je plovila Temzom, posle propasti Šepertona, nije tada naučno ispitan, a sada se više ne može naći.
Rezultat anatomskog ispitivanja Marsijanaca, odnosno ostataka koji su preostali iza pasa, već sam ranije objavio. Ali svima nama dobro su poznati oni sjajni primerci Marsijanaca koji su očuvani u alkoholu u muzeju prirodnih nauka i mnogi crteži, napravljeni prema tom modelu. Fiziološki sastav Marsijanaca mogao bi zanimati samo naučnike.
Mnogo je zanimljivije i ozbiljnije pitanje o mogućnosti novog napada s Marsa. Mislim da se ne pridaje dovoljno pažnje ovom pitanju. Što se Mars više približavao astronomskoj opoziciji, opasnost od napada se povećava. U svakom slučaju, treba da smo spremni. Meni izgleda da je mogućno odrediti položaj topa iz koga se ispaljuju valjci; da se može neprekidno paziti na taj deo planete, tako da će se moći predvideti napad Marsijanaca. U tom slučaju, valjak bi se mogao uništiti topom ili dinamitom još pre nego što se dovoljno ohladio, da bi iz njega Marsijanci mogli da iziđu. Ili bismo mogli pobiti Marsijance prilikom njihovog izlaska iz valjka. Izgleda da su ovim svojim prvim neuspehom izgubili veliku prednost. I verovatno da i oni sami to znaju.
Lesing je izneo nekoliko odličnih dokaza na osnovu kojih se može zaključiti da su Marsijanci izvršili uspešan napad i na planetu Veneru. Pre sedam meseci Venera i Mars nalazili su se u jednoj liniji sa Suncem. Drugim rečima, gledajući sa Venere, Mars je bio u astronomskoj opoziciji. U to vreme opazile su se čudnovate i svetle promene na neosvetljenoj polovini unutarnje planete, a skoro istovremeno primećena je jedna slična mrlja na fotografiji Marsa. Čovek treba samo da pogleda fotografije ovih promena da bi mogao da utvrdi njihovu sličnost. Bez obzira da li mi očekujemo nov napad ili ne, naši planovi u budućnosti treba da se upravljaju prema ovim događajima. Videli smo da ne možemo Zemlju smatrati posve sigurnim mestom za čoveka. Nikada ne možemo predvideti
dobro i zlo koje nas može zadesiti u vasioni. Verovatno da ovaj pohod Marsijanaca neće biti od neke koristi ljudima. Izgubili smo ono samopoverenje u budućnost i to je postalo izvor opadanja ljudske delatnosti. Ljudskoj nauci taj pohod je doneo ogromne koristi. Doprineo je on mnogo da se položaj čoveka u vasioni pravilno odredi.
Možda su Marsijanci, koristeći se iskustvom ovih svojih pionira, izveli napad i nastanili se na Veneri. Ma kako bilo, od danas će se vršiti detaljna osmatranja planete Marsa i ljudi će znati šta predstavljaju one sjajne leteće zvezde na nebu.
Ljudski pogledi postali su daleko širi. Pre nego što je valjak pao na Zemlju, bilo je opšte uverenje dl nigde ne postoji život, sem na našoj planeti. Sada gledamo mnogo dalje. Kad Marsijanci mogu da stignu do Venere, zašto to i ljudi ne bi mogli da učine? I kada hlađenje Sunca učini od Zemlje planetu na kojoj se neće moći živeti, kao što će se i desiti, vrlo je verovatno da će se život koji je ovde počeo produžiti na nekoj od naših planeta-posestrima. Da li treba da pobedimo?
Iskristalisala mi se u glavi čarobna zamisao o ljudskom životu koji se širi sa ove semenke sunčanog sistema kroz celo prostranstvo vasione. Ali, to je za sada san budućnosti. S druge strane, možda će Marsijanci zavladati svetom i ovaj neuspeh ih je u tome možda samo zadržao. Moram da priznam da su opasnosti i teškoće kroz koje sam prošao veoma pokolebale moju veru u bezbednost. Sedim u svojoj sobi za rad i pišem pri svetlosti lampe i odjednom vidim dolinu kako se njiše i preko koje lete plamenovi i osećam da je kuća u kojoj radim prazna i napuštena. Kad iziđem u Bajflit roud i kad gledam kako prolaze prevozna sredstva, mesarski šegrt s kolicima, pun fijaker putnika, jedan radnik na biciklu, deca na putu u školu, oni mi odjednom izgledaju potpuno nezemaljski. I ja opet hitam s artiljercem kroz sparnu tišinu! Ponekad, noću, vidim crni dim kako pokriva mirne ulice i unakažena tela. Ona se dižu prema meni, sva u dronjcima i izujedana od pasa. Nešto mrmljaju, postaju još strašnija, bleđa i gadnija. Najzad se vraćam iz ludog sna u stvarnost. Budim se jadan i hladan, u crnoj noći.
Idem u London, gledam zaposlen svet u Flit stritu i Strandu i pada mi na pamet da su to duhovi prošlosti koji obilaze ulice. Utvare se šetaju tamo-amo, šetaju se fantomi u mrtvoj varoši koju sam video unakaženu i opustošenu, ironija života pojavljuje se u oživelom telu. I čudno je stajati na Primrouz Hilu, kao što sam ja uradio, dan pre nego što sam napisao ovu poslednju glavu, i gledati u bezbroj kuća, nejasnih i plavkastih, u dimu i magli, kako se gube prema vidiku, gledati ljude kako se šetaju po cvetnim alejama na brdu i kako posmatraju mašine sa Marsa koje još tu stoje, slušati graju dece koja se igraju i sećati se svega onog svetlog, kao isklesanog u kamenu, čvrstog i nepokretnog, u zori onog velikog dana…
A najčudnovatija stvar od svega ovoga je držati svoju ženu ponovo za ruku i misliti da smo i ona i ja smatrali jedno drugo za mrtve.
Herbert Džorž Vels
[1] Aluzija na Napoleonov ulazak u Moskvu, kada su sami Moskovljani zapalili svoju prestonicu da otežaju položaj napadača. (Prim. ur.)
