“Meteori“ su knjiga fragmenata. Nije moguće prikazati njen sadržaj, jer su sve teme dozvoljene. Teze se iznose bez odbrane, snovi se prepričavaju bez završetka, razmatranja se izlažu bez razmišljanja o moralnom uzdizanju čitalaca. Meteori su zbirka misli bez ikakvih frustracija, delo koje nam ukazuje na neslućene mogućnosti za radost koju svi nosimo u sebi, samo ako odvojimo vremena da posmatramo svet oko sebe i razmišljamo o njemu.
Horas Engdal bio je deset godina sekretar Nobelovog komiteta i neko ko je prvi čitao imena dobitnika nagrade za književnost. Kao član Švedske akademije i te kako je uticao na izbor laureata (među kojima su bili Ginter Gras, Kuci, Elfride Jelinek, Pinter i Orhan Pamuk), a zanimljivo je da je dao ostavku na mesto sekretara zbog optužbi za antiamerički stav. U jednom intervjuu rekao je kako Americi nedostaje veliki dijalog kultura, kako se malo prevodi i da njihovi pisci ne mogu parirati evropskim. Amerikanci su se, naravno, razgnevili, a neki su, gle čuda, zaključili da je Engdal samo birao one pisce sa antiametičkim sentimentom. Kao da sve to zavisi samo od Engdala, koji je, zapravo, pre svega glasnik, čovek koji izađe ispred belih vrata i pročita ime.
Priča o njemu može da se nastavi, ali, za ove prilike, nema potrebe za tim. Umesto toga, mogu samo spomenuti da je neobično svojstvo nagrada to što nisu rezultat zbira glasova ljudi koji su u žiriju za dodeljivanje, već predstavljaju instituciju za sebe. Isti ti ljudi koji sada čine Nobelov komitet, da predsedavaju nekom drugom nagradom, ne bi ništa uradili. Tako, u slučaju nagrada, kontekst stvara integritet, a ne obrnuto.
Horas Engdal napisao je zbirku aforizama, fragmenata, misli – svakojakih sažetih zapisa. Zovu se tako kako se zovu, jer su meteori „ono što se nalazi u vazduhu”, odnosno, vazdušaste spekulacije. Svako ko piše i objavljuje ovakvu vrstu formi, hteo-ne-hteo komunicira sa velikom tradicijom sličnih književnih rešenja, a Engdal, uz sve obrazovanje i lucidnost, retko kad uspeva da načini dopadljiv zapis, vredan tradicije na koju se oslanja. Ipak, daleko od toga da ova knjiga nije vredna čitanja, samo je uglasta, ispolirana i hladnjikava. Pomalo i arogantna, ali šta drugo čovek može očekivati, jer živimo u vremenu gde je kuknjava opšti manir, pa će se čak i švedski akademici žaliti na uslove rada i međuljudske odnose. U jednom zapisu je napisao da je žaljenje na sopstvenu situaciju odlika intelektualaca (uvek su me iritirali ljudi koji za sebe tvrde da su intelektualci, ma kakvu god biografiju imali!), kao i da intelektualci svaki posao doživljavaju kao intermezzo, živeći više u umu, nego u telu. Tu je baš omašio.
Ali ponegde i nije, ili, makar, nudi zanimljiv (iako moguće sasvim odbojan) ugao. Izdvojeno osmatralište. Evo primera:
„Bila jednom tri stanja duha: dobar ukus, loš ukus i nepokolebljiva uverenost. A najgora od svih bila je nepokolebljiva uverenost.” (24)
„Držite se ljudi koji teže nečemu kratkoročnom. Ljudi koji teže nečemu dugoročnom su robovi svog cilja. Njihov osmeh ima skrivene namere, bez upozorenja će aktivirati bombu na igralištu vaše dece.” (19)
„Prava reč liči na brz i dubok zamah vesla koji tera napred. a da ne uskomeša vodu.” (13)
„Postoje li posebne noćne more za posebna zanimanja? (…) (21)
„Istinski džentlmen: Atlas se, da ne bi kvario raspoloženje, pravi da je slučajni prolaznik, koji se samo nehotično naslanja na nebeski svod.” (76)
„Kocka na kojoj je moje dete nacrtalo vrata i prozor lepa je koliko i crkva svetog Petra u Rimu. Estetika postoji da bi sakrila tu činjenicu.” (78)
„Relativizam nije ništa drugo do napor da budemo korak ispred sopstvene misli, ili drugim rečima, da budemo pametniji nego što jesmo.” (79)
„Moderni je pozorišni dijalog dvoboj: ko ima prevlast? Klasični je pozorišni dijalog završna reč pred vrhovnim sudom.” (80)
„Voleti znači pristati da živimo praznih ruku.” (81)
„Ako tvoj život nema nikakvu priču, onda ništa ne vredi moliti se. Isus nema šta da kaže pristojnima.” (20)
„Aforizam je kao bicikl. Fali mu bočni oslonac i zato mora biti u pokretu od prvog do poslednjeg slova. Određeni aforizmi su čak kao monocikl. Oni nemaju oslonac ni na jednoj strani, a ipak se drže uspravno: čista cirkuska tačka.” (52)
„Umetničko delo je tablica zakona bez natpisa. Ono kaže: ovo važi za sve! ali ne kaže šta.” (57)
„Ti što se plašimo nepoznatog pokazuje da ga mi već poznajemo.” (57)
„Razlog mog pisanja nije radost u formulisanju, nego gađenje od formulisanja. Što više nekog formulisanja uspem da odstranim iz nekog teksta, to mi se taj tekst čini manje odbojnim. Reči bi trebalo da budu kao savršeni nosač koji smešta torbe u sobe, a da niko ni ne primećuje njegovo prisustvo. U tekstovima koje je pogodila pošast tzv. umetnosti formulisanja, rečenica kao da još stoji i čeka bakšiš.” (75)
Uroš Đurković
