“Ponekad sam bio nagrađen za svoje strpljenje Moja bi se majka sama zaputila dugim hodnikom koji se pružao s kraja na kraj stana Hodnikom u obliku velikog latiničnog slova L kao lilihip – lala – leptir.

Sa leve strane tog hodnika nizale su se sobe koje su gledale na ulicu Alfonso XI Kraci kraj slova L gledao je na ulicu Huan de Mena

Ponekad

Ponekad bi se moja majka sama zaputila polumračnim hodnikom koji se pružao s kraja na kraj stana. Beskonačno dugim hodnikom koji je počinjao u predsoblju a pre nego što će skrenuti pod pravim uglom dovodio najzad do vrata spavaće sobe mojih roditelja. Kada je moja majka u njoj umrla ta je soba bila zatvorena dve godine. Sav nameštaj je iznet. Kapci na prozorima spušteni, njena vrata zaključana, a svi prorezi oblepljeni trakama lepljivog papira. Niko nam nije objasnio razloge te neumoljive nedostupnosti. Zamandaljenosti kojoj je svrha verovatno bila da nas zaštiti od nezdravih mirisa beskrjanog i bolnog umiranja. Ali sam prolazio kraj vrata sobe moje majke njene bračne i mrtvačke sobe. Drhteći sam prolazio više puta dnevno kraj tih vrata zatvorenih nad tajnama smrti. Tih vrata iza kojih se krila nepodnosljiva tajna umiranja…

Stajao sam pred ovim vratima, čitav jedan životni vek kasnije.

A mnogo godina pre tog trenutka napisao sam ceo jedan roman, L’Algarabie, upravo da bih mogao da govorim o tom hodniku, o toj sobi, o tom ubistvenom sećanju. Bio sam u hodniku iz tog romana, u majčinoj sobi iz tog romana. Bio sam tu stvarno, više od pola stoleća kasnije.

U četvrtak, 14. marta 1991, obišao sam stan mog detinjstva. Bio sam ga napustio 1936. godine, odlazeći na letnji raspust. Godine 1953. došao sam pod njegove prozore, prilikom mog prvog ilegalnog putovanja u Španiju. Otada sam povremeno, prolazeći ulicom Alfonso XI na putu za Prado, ili u šetnji po Retiru, godinama podizao pogled, posmatrao dugi niz njegovih prozora. A onda sam se, jula 1988, vratio da stanujem preko puta kuće mog detinjstva.

Krug je bio zatvoren, životni put pređen.

Dan uoči mog povratka za Pariz, 14. marta 1991, posetio sam stan u kome sam proveo detinjstvo. Zgrada je bila prodata, malo ranije, jednom preduzeću za promet nekretninama koje ce tu useliti svoje kancelarije. Stanari su je napustili, jedni za drugima. Trebalo je da uskoro počnu radovi na njenom preuređenju. Zatražio sam i dobio dozvolu da obiđem stan mog detinjstva.

Pratili su me duhovi: svi mrtvi koji su ovde živeli samnom. Bili su spokojni, vedri, kao da ih je njihovo dugo umiranje pomirilo sa životom. Pomirilo sa svim životnim blazenstvima i nasiljima. Ti duhovi su hodali kraj mene, lakog koraka. Nisu, u svom dugom umiranju, ostarili. Svi ti mrtvi bili su mlađi od mene.

“Ponekad

Ponekad sam bio nagrađen za svoje strpljenje Moja bi se majka sama zaputila dugim hodnikom koji se pruzao s kraja na kraj stana”

Sobe su se nizale. Bile su prazne, donekle opustošene. Radovi na preuređenju jos nisu bili počeli, ali su vrata već bila uklonjena, drvenarija isčupana. Taj opustošen izgled stana mi je odgovarao. Hoću reći, odgovarao je trenutku i situaciji. Nostalgičnoj prirodi mojih osećanja.

Prišao sam jednom prozoru, koji gleda na ulicu Alfonso XI. Nekada davno, ta je soba mojoj starijoj braći služila kao učionica. Pogledao sam sluzbeni stan preko puta. Imao sam utisak, trenutan ali silovit – divno silovit – da sam izvan. Izvan svog života, hoću reći. Da stojim naspram vlastitog života. Da sam već s njegove druge strane.

Da li sam saznao nesto važno tokom ovih godina svog ministrovanja?

Ne, nista sto bi bilo toliko važno, mislio sam. U svakom slučaju, ništa o vlasti. Ništa sto već ne bih mogao da saznam iz knjiga. Od Platona do Dantea, od Bodena do Maksa Vebera, od Makijavelija do Monteskjea, od Tokvila do Lenjina – neću podrobno da nabrajam – sve je već opisano. Smisao vlasti, njena mračna ili svetla racionalnost. A ako je reč o njenom besmislu i bezumlju, dovoljno je pročitati Sofokla i Sekspira. Da li je iza mene ostao neki trag, da li sam dao svoj pecat delatnostima ministarstva?

Neko je jednom rekao, mislim da je to bio Andre Malro, da je ministarstvo za kulturu nepotreban luksuz ako ministri ne raspolazu odgovarajućim buDzetom i vremenom. Jer u toj oblasti sporo dolazi do promena; ne utice se samo na materijalnu stranu raznih mesta, ustanova, predmeta, već poglavito na duh vremena: na ukuse, verovanja i zajednicku fantaziju.

Nisam imao vremena, nisam imao ni dovoljno novca, uprkos razumevanju i povremenoj podrsci Felipea Gonsalesa i Karlosa Solcage. A razlog je lezao u tome sto većina spanskih politicara kulturu vidi samo kao sredstvo. Ni socijalisti nisu razumeli, zato sto nisu istinski o tome razmisljali, kakvu bi kljucnu ulogu moglo da ima Ministarstvo za kulturu u lancu javnih sluzbi, od osnovnog obrazovanja pa do televizije.

Naravno, jesam pokrenuo izvestan broj reformi (u oblasti filma, novog ustrojstva i nezavisnosti muzeja, saradnje sa samostalnim zajednicama, pravne regulative sponzorisanja, i tako dalje). Njihov zajednicki imenitelj je lako odrediti: koristile su se sve zakonske poluge da bi se kulturne delatnosti i ustanove oslobodile patronata drzave, a inicijativa i sredstva presla u ruke civilnog drustva i svih posrednickih drustvenih tela, cime se razbijao kruti birokratski korporatizam. Ukratko, trebalo je sa kulture drzavnih subvencija preći na kulturu drustvene inicijative, samosvojnu, nezavisnu i samostalnu.

Ali su te promene tek bile u zacetku. Bilo bi dovoljno da se vrate malodusnost, strasljiva politika izbegavanja sukoba ili podilazenja konformističkoj učmalosti svih mogućih tela i ustanova, pa da proces reformi zastane, ili čak da se ono što je postignuto poništi.

Mogao sam sebi u prilog da istaknem i nacin na koji sam radio, a njega odlikuje otvoreno, stalno izjasnjavanje o svemu. Ali za to nisam bio posebno zasluzan. Svaki pisac uspeo bi da nametne svoje osobenosti. Pisac u meni bio je otvoren, izrazajan, ličan: a to je onda uticalo i na ministra.

Kada sve saberem i oduzmem, ono najznačajnije što sam učinio izlazilo je iz okvira Ministarstva za kulturu. A to je bilo da sam prikačio političko zvonce za peseve kaputa Alfonsu Geri, obelodanio drsku, nadmenu i zastarelu kulturu rukovodeceg aparata, cije je otelotvorenje on bio više nego iko drugi. Ali se ona mogla ovaplotiti i u bilo kojoj drugoj osobi u datoj prilici, u istim tim okolnostima. I zato, bas tu kulturu upravljanja aparatcicima valja dovesti u pitanje, osporiti, neprekidno menjati.

Da bi izbegao da se uhvati u koštac sa tim glavnim problemom, da bi odrzao ravnotezu i formalnu jedinstvenost – koje su se nuzno pokazale privremene i na duži rok nedelotvorne – Felipe Gonsales me je odstranio iz vlade. Ali ce zvonce ostati prikaceno za peseve geristicke politike: niko ga odatle nece više otkaciti.

Iskrao sam se iz stana mog detinjstva, iz opustošenog staništa mojih detinjih uspomena. Iznenada sam se setio oca, onog njegovog lika kakav mi se ponovo ukazao na fotografiji koju mi poslala je Sonja O. Prethodnog dana, jedan od mojih najbližih i najboljih saradnika u ministarstvu, Hoakin Puig de la Belakaza, poklonio mi je jednu knjigu moga oca koju je našao u nekoj antikvarnoj knjizari. Bila je to neobicna knjiga, na koju sam sasvim zaboravio: La estacion de las animas. Za vreme mog boravka u Madridu, počev od 1988. godine, uspeo sam da pronađem po jedan primerak svih knjiga koje je napisao i objavio moj otac. Uključujući njegove knjige pesama. Ali sam zaboravio na postojanje ove, koju mi je Hoakin Puig poklonio kao oproštajni dar. Bila je to čudna knjiga, objavljena 1932, sastavljena od niza kratkih zapisa napisanih na osobenom, njemu svojstvenom kastiljanskom: baroknom i istančanom, bogatom neuobičajenim ali umesno odabranim, tačno nađenim rečima. Svi ti zapisi odnosili su se, posredno ili neposredno, na smrt – na njeno napadno, mračno prisustvo.

Napustio sam stan mog detinjstva gde je otac napisao ovu knjigu o smrti, koja je do mene dospela posle sveg tog umiranja, kao nekakav znak, neodgonetljiv ali pun smisla.

Tada sam, na tom opustošenom stanistu mojih sećanja, u tom izgubljenom pa ponovo nađenom raju detinjstva, izgovorio jedva čujno, da ne poremetim tisinu mojih uspomena, jednu rečenicu na spanskom koju neću prevesti:

Que me nquiten lo bailado! *

Horhe Semprun

Tekst koji donosimo obuhvata dva prva i zavrsno poglavlje knjige spansko-francuskog pisca Horhe Sempruna Federiko Sances se oprašta. Naslov izvornika glasi: Jorge Semprun, Federico Sanchez vous salue bien, Paris 1993.

Doslovno: “cik neka mi oduzmu ono što sam otplesao!”, u znacenju: Ne mogu mi oduzeti moju proslost! (prim. prev.)

” Čovek nije korenom vezan za zemlju”