Automobili su se parkirali duž pločnika.

Začuo se zvuk njihovih vrata, otvorenih pa u letu zalupljenih; telohranitelji su se užurbano raspoređivali. Nedaleko je uzletelo jato golubova, nesigurno zalepršavši pod julskim suncem koje je postepeno osvajalo ulicu, satirući je pripekom.

Stigli smo.

Pogledao sam, u neverici, oko sebe. Mogao sam da prsnem u smeh, ali ne nužno od radosti; pre zbog šaljive, budalaste igre sudbine. Ipak, podudarnost možda nije bila smešna, niti slučajna i besmislena. možda je, naprotiv, bila puna smisla.

Jer, bili smo u ulici Alfonso XI, u četvrti Retiro. Na neparnoj strani ulice, tačno preko puta zgrade broj 12. Pogledao sam njen ulaz i prozore na četvrtom spratu. Znao sam šta se nalazi – ili bar šta se nekada nalazilo – iza tih prozora. Znao sam koliko soba oni osvetljavaju, njihov raspored duž beskrajno dugačkog hodnika koji najzad skreće pod pravim uglom, i nastavlja se naporedo sa poprečnom ulicom Huan de Mena.

Na ovom četvrtom spratu čije sam zamandaljene prozore osmotrio (da li su kapci spusteni zbog letnje vrućine? ili je stan prazan?) hodnik je, naravno, bio beskonačno dug samo u mom sećanju, u uspomenama koje sam poneo kao dete. To jest: u tom sam stanu, ispod koga su me upravo dovezla službena kola, proveo svoje detinjstvo.

Malo ranije, ministar zadužen za odnose sa Parlamentom, iz sekretarijata vlade, došao je po mene u hotel Palace gde sam privremeno stanovao. Hteo je da mi pokaze službeni stan, još u radovima, koji bi mogao da mi odgovara, kazao je. Pređeni put bio je vrlo kratak. Kola su skrenula na Neptunovom trgu, pored muzeja Prado, prošla pored spomenika poginulima i popela se ulicom Huan de Mena. Tako smo usli u ulicu Alfonso XI.

Činilo se da je krug zatvoren.

Tu sam ulicu bio napustio jednog julskog jutra 1936, odlazeci na letnji raspust; bilo je to pre pedeset godina, čitav jedan životni vek prošao je od tada. Ove se reči izgovore u jednom dahu, napišu se jednim potezom pera. Ali pola stoleca ima veliku tezinu u sećanju, u uspomenama koje nose dusa i telo.

Sutradan po nasem polasku na odmor, Afrička armija i glavni garnizoni na Poluostrvu pobunili su se protiv republikanske vlade. Taman smo imali vremena da stignemo u Lekeitio, ribarsko selo u Baskiji; u gradovima kroz koje smo prolazili – Burgosu, Vitoriji – komešanje vojske već je bilo vidljivo.

Tog su leta peščane plaže duž okeana u Lekeitiu bile gotovo sasvim puste. Porodice koje su inače ovde uvek letovale ostale su u Bilbau ili Madridu, verovatno u iščekivanju da se politička situacija razbistri. I ona je zbilja doživela svoj rasplet, ali u krvi i strahotama dugotrajnog građanskog rata.

Stoga sam mogao da prsnem u smeh, ali ne nužno od radosti.

– Evo, tu smo, rekao je ministar Sapatero.

Pokazao mi je zgradu broj 9, tačno preko puta ulaza u kuću mog detinjstva.

I tako sam se, pola veka pošto sam napustio gradsku četvrt Retiro – njen park, Prado, botaničku bastu, crkvu San Heronimo, senovite avenije sa stambenim kućama, bakalnicu Santijaga Kuenljasa, hotel Gadzlord’s – posle dva rata, izgnanstva, Buhenvalda, komunizma, zen‹ i nekoliko knjiga, vratio na svoju polaznu tačku.

Nemam, međutim, vremena da uživam u tom povlašćenom trenutku, na izvestan način jedinstvenom.

Nemam vremena da zastanem kako bih razmislio o tom životu, mome životu, koji mi se potpuno otvara pred očima: vrtoglavo prozirnom. Moja najranija uspomena vezana je upravo za to mesto, za jednu posetu dedi, Antoniju Mauri, koji je stanovao na dva koraka od ulice Alfonso XI, u jednoj aveniji koja danas nosi njegovo ime. Čitav moj život mogao bi sada da se odvije u mom sećanju, od te prve uspomene pa do ovog julskog dana 1988. godine. Bilo bi dovoljno da zatvorim oci, da ostanem nepomican, da sačekam da se to vrati. Ali nemam za to vremena: iščekuju nas službenici – arhitekte, nadzornik radova, zvanicnici iz kabineta, ko sve neokupljeni da bi nam pokazali funkcionerski stan koji mi je predložen.

Bacam poslednji pogled na kuću preko puta. Ne ostavlja utisak da je dobro održavana. Time me, tim svojim trošnim, dotrajalim izgledom, više podseća na prolazak vremena nego na prošlost samu. Jer, prošlost je detinjstvo; a prolazak vremena je starenje. Neposredno pre početka građanskog rata fasada te kuće bila je obnovljena, kapci ponovo obojeni. Ali je njena slika, koju sam poneo kao dete, nestala pod patinom vremena: kuća mog detinjstva je ostarila kao i ja, zajedno sa mnom. Nas dvoje smo ostali vršnjaci, i dalje istovremeno dotrajavamo u nepomičnom, okamenjenom trenutku kojeg podlokava i nagriza tok stvari.

Okrećem se i prelazim prag broja 9 u ulici Alfonso XI.

Nekoliko dana ranije u mojoj kući, u Parizu, zazvonio je telefon.

Kazem “u mojoj kući”, ali to treba uzeti kao neku vrstu prećutnog dogovora, da bi razumevanje bilo brze i lakse. Izraz “u mojoj kući” razumljiv je čak i kada ne znači ništa. Ili kad znači bilo šta. Jer, zapravo, nigde nisam kod kuće. Ili sam kod kuće bilo gde, što se svodi na isto. Stavite u moju neposrednu blizinu, tako da kraj njih mogu proci u jednoj setnji, nekoliko kafea, reku, knjizare, muzej – i ja sam kod svoje kuće.

U svakom slučaju, poslednjih godina sam stanovao u Parizu, u njemu sam se osećao kao “kod kuće”. Telefon je dakle zazvonio, u predvečerje, i neki je glas na španskom zapitao da li govori sa mnom.

Odgovorio sam da je tako, da sam to ja. Bila je to donekle smela tvrdnja, prilično uslovna i nesigurna. Ali se opštenje preko telefona ne opterećuje previše tananim analizama. Ako bi čovek ulazio u vitgenštajnovska razmatranja pri svakom telefonskom pozivu, izvesno je da se ne bi brzo izvukao. Umiren, pošto je tako lako došao do potvrde o mom identitetu, ženski glas me je zatim zamolio da sačekam. Čulo se krčanje, prebacivanja veze, a onda i jedan drugi ženski glas. Njega sam, međutim, odmah prepoznao: bila je to Mirjam, sekretarica Havijera Solane, ministra za kulturu u španskoj socijalističkoj vladi. Solana zeli da govori sa mnom, reče mi Mirjam. Ovo nije bilo nimalo neobično, jer smo nas dvojica redovno razgovarali. Bio je jedan od mojih prijatelja u rukovodećem aparatu španske socijalističke partije, koja je dosla na vlast sest godina ranije, odnevsi pobedu na izborima. Uostalom, jedan od retkih prijatelja koje sam imao u toj partiji, čije političke kadrove uglavnom nisam poznavao, i prema kojima sam bio ravnodusan.

Na drugom kraju žice bio je Havijer Solana. Prešao je odmah na stvar zbunivši me. “Reci mi, kazao je naglo i bez okolišenja, koje si nacionalnosti?” Nisam dobro razumeo pitanje. Bolje rečeno, nisam odmah shvatio njegovu konkretnu, praktičnu dimenziju. Za mene je to bilo pitanje načela. Ili kulture. “Ja sam, manje-više, apatrid, odgovorio sam. Dvojezičar, dakle raspolućen, znači bez korena. Zapravo, moja domovina nije čak ni određeni jezik, kao što je to slučaj sa većinom pisaca, već govor, jezik u širem smislu.” Najpre je bio trenutak tišine, a onda se Solana grohotom nasmejao. “Odlično, kazao je, ali ja samo želim da znam čije državljanstvo, cija dokumenta imas. Španski ili francuski pasoš?”

Imao sam španski pasoš, razume se. Nikada mi nije ni palo na pamet da zatražim francuski pasoš, to jest da se u tom smislu odreknem svoje španske nacionalnosti. Često su mi predlagali da uzmem francusko državljanstvo: govorili su mi da su se stekli svi potrebni uslovi. Pisao sam na francuskom, bio sam bivši logoraš i pripadnik pokreta otpora, oženjen Francuskinjom – uostalom, dva puta: taj prestup u povratu samo je povećavao moje izglede da budem prihvaćen – a bio sam i uzoran poreski obveznik otkako sam, 1963. godine, izronio iz svoje komunističke ilegale i počeo da postojim i za poreznike.

Ali nikada nisam razmišljao o tome da postanem Francuz na taj način. Bio sam španski komunista u Francuskoj, jedan od “crvenih španaca”, Rotspanier u nacističkom logoru u Buhenvaldu. A taj se identitet nipošto ne napušta, uvek sam sebi ponavljao. Bila mi je, u neku ruku, dodeljena istorijska sudbina. I trebalo je da se s njom uhvatim u koštac. Pre svega zato što je ta sudbina, s jedne strane, nosila mnoge opasnosti, a s druge me cinila pripadnikom bratske, paćeničke zajednice. Otuda sam političko izgnanstvo iz Španije doživljavao kao svoju pravu otadžbinu: ili je barem postojala mogućnost da se takvo osećanje razvije, uprkos ponekad tragičnoj, u svakom slučaju opterećujućoj mučnini koju su izazivali razgovori egzilanata, nužno prepuni dosadnih prežvakavanja uvek istih stvari. Dugi niz godina imao sam, dakle, izbeglička dokumenta i pasoš Ujedinjenih nacija, kojim je zamenjen onaj raniji, nansenski.

Doduše, najcešće sam na svojim putovanjima koristio lazna dokumenta. Tako sam se 1964. godine vratio iz Praga sa francuskim pasošem koji je glasio na ime Kamija Salanjaka. Bio sam, znači, rođen u Mirombelu, u Korezu, a stanovao sam u ulici Kolanz, u pariskom predgrađu Levaloa-Pere. Bilo je to moje poslednje putovanje s laznim pasošem, evo zašto: u okolini Praga, u bivsem zamku čeških kraljeva, na jednom dugom sastanku partijske egzekutive – a što je, bar ovog puta, bio savršeno zaslužen naziv pošto je nada mnom izvršena prava egzekucija – izbačen sam iz španske komunističke partije. Nekoliko nedelja docnije, u jednom drugom zamku, u Salcburgu, koji nije pripadao českim kraljevima već princevskoj porodici Hoenloe, uručiće mi književnu nagradu Formentor za Veliko putovanje. Za mene je počinjao novi život, bez laznih dokumenata. Ali nisam bas bio siguran da necu zazaliti za ovim pređašnjim. Ili bar za njegovim izazovima i mogućnošću da se stvori duh sloge i zajednistva.

Na pasoškoj kontroli aerodroma Orli, policijski službenik nije, naravno, mogao znati za sve te zaplete i preokrete u mom životu. Pa ipak se malo trgao kada je pogledao moja dokumenta. “Levaloa-Pere, ulica Kolanz!” uzviknuo je. “Pa mi stanujemo u istoj ulici!” Njegov pogled nije bio radostan zbog tog otkrica. Nije izrazavao čak ni zadovoljstvo zbog takve podudarnosti. Bio je, naprotiv, pun podozrenja. “Nikada vas nisam sreo”, dodao je. I dalje je držao moj pasoš u ruci, osmatrajući ga sumnjičavo. Pomislio sam da cu najzad biti uhvaćen sa lažnim dokumentima, i to na najgluplji mogući način: u času kada se vraćam sa svog poslednjeg putovanja te vrste. U trenutku kada napuštam život u ilegali. Osmehnuo sam mu se najprijaznije što sam umeo… “Sigurno nemamo isti dnevni raspored”, kazao sam. Slegnuo je ramenima; valjda je to bilo ocigledno. Pruzio mi je pasoš, i ja sam se vratio u obicnu svakodnevicu pod imenom Kamija Salanjaka koje je, zbog ovog događaja, ostalo nezaboravno.

Posle izvesnog vremena, podneo sam Generalnom konzulatu Španije u Parizu zahtev za dobijanje pasoša. Moja izbeglička dokumenta omogućavala su mi da putujem po čitavom svetu – bar po njegovim civilizovanim delovima – ali mi je bilo zabranjeno, po definiciji, da pređem špansku granicu. A vrlo brzo mi je postalo jasno da cu se tesko odreći povremenih poseta svojoj zemlji, makar one odsad bile lisene pustolovnog duha. Cinilo mi se da necu moći bez nekolicine prijatelja – Havijera Pradere, Klementea Ozea, Elijasa Kerehete, Dominga “Domingina” – bez tamošnjih predela, jel‹, slik‹, svojevrsnog života u zajedništvu. Stoga sam podneo zahtev za dobijanje španskog pasoša koji su policijske vlasti u mojoj zemlji dugo odbijale da mi izdaju, budući da su poznavale moje ranije političke aktivnosti. Tako je bilo sve do jednog dana 1967. godine, kada me je konzul pozvao da bi mi saopštio kako je ovlašćen da mi pasoš izda. “Ali, to je na vas rizik i odgovornost”, dodao je.

S pravnog stanovišta, ove njegove reči bile su besmislene. Kako neka država može izdati jednom svom građaninu, “na njegov rizik i odgovornost”, pasoš na koji ovaj ima pravo? Da li je onda to pravo, samo po sebi, rizično i opasno? Ali nisam ništa rekao. Znao sam da nisam građanin: samo podanik. Tadašnja Španija, pa prema tome i njeni konzuli i predstavnici svih vrsta, imali su samo podanike. A poznato je da podaništvo uvek nosi opasnosti. I to znatne. Nisam zeleo da sa španskim konzulom započnem raspravu na tako osetljivu temu. Prihvatio sam pasoš, na svoj rizik i odgovornost. Uostalom, uvek sam na isti taj način bivao primoran da prihvatam ono što je u meni, u mom životu, dolazilo iz Španije: uspomene iz detinjstva, iluziju o budućnosti, nekakvu očajničku životnu snagu, osmeh nekih ženskih likova na Gojinim platnima – sve je to bilo na moj rizik i odgovornost.

Ali, Havijer Solana je na vezi, i ne zelim da me čeka. U svakom slučaju, premda krajnje svedena i sažeta, razmišljanja i sećanja koja su ovde uzela nekoliko desetina redova ne traju, u svesti, ni jedan jedini tren: samo sevnu poput munje.

Zato sam odmah Solani odgovorio da imam španski pasoš. Učinilo mi se da ga je ta vest umirila. “Onda mogu da nastavim”, rekao je. “Treba da sedneš da bi čuo ovo što sledi. Sediš li?” To je već počelo da me kopka. Rekao sam mu da čvrsto stojim na nogama. “Ipak sedi”, bio je uporan. I tek tada mi je kazao poruku koju je bio zadužen da mi prosledi. Felipe Gonsales ce tokom narednih dana napraviti izmene u sastavu vlade: predlaže mi da preuzmem Ministarstvo za kulturu. Ostavlja mi jednu noć za razmišljanje, ali ne više od toga. Moj odgovor im je potreban sutradan ujutru. U slučaju da prihvatam, poslace mi avionsku kartu kako bih se sa Gonsalesom sreo u Madridu dan kasnije, u sredu. Zajedno cemo večerati u Monkloi.

Potom mi je – to je bio deo njegovog zadatka, razume se – nabrojao sve razloge zbog kojih bi valjalo prihvatiti predlog Felipea Gonsalesa. Saslušao sam ih, i neki su mi se učinili zbilja razumnim. Drugi me se pak nisu ticali. Ali ništa nisam rekao: obecao sam da ce sutradan dobiti moj odgovor. Ipak sam ga zapitao – bila je to nužna učtivost, najmanja moguća, pošto mi je predloženo da dođem na njegovo mesto – koje je ministarstvo, u tim tekućim izmenama vlade, predviđeno u tom slučaju za njega. Ministarstvo obrazovanja, odgovorio je.

Bilo je to sve, završili smo razgovor. Imao sam pred sobom noć da donesem odluku.

Dva dana kasnije, u sredu 6. jula 1988, stajali smo na vrhu stepenica palate Monkloa.

Bila je ponoć, rastajali smo se.

Felipe Gonsales se okrenuo k meni u času kada su se u dnu stepenica pojavila kola koja ce me odvesti u hotel Palace.

– Biće lepih trenutaka, ali i praznih, sumornih dana. Imaćeš prijatelja, pravih i lažnih. Kao i neprijatelja svih vrsta – to je neizbežno. Neće te maziti, s tim nemoj računati. Ovo je društvo tako sazdano; još ga razdiru socijalne netrpeljivosti, palanački duh i prevaziđen način mišljenja. Ali onoga dana kada, prilikom tvog prvog zvaničnog dolaska, budeš video narednika civilne straže kako zauzima stav mirno pred Federikom Sančesom, moći ćeš da proceniš šta se u ovoj zemlji promenilo, znaćeš šta znači tvoje prisustvo u vladi…

Zagrlili smo se u znak pozdrava, i ja sam otišao.

Tokom čitave večeri nije prestajala da me grize sumnja – ili bar nisam prestao da preispitujem – da li je opravdana odluka koju sam doneo. Nije da sam već zazalio što sam prihvatio ministarsko mesto, niti sam imao nekakvu mutnu želju da malo uzmaknem. Prosto sam hteo da dokraja razjasnim, sam sa sobom, razloge koji su me na to naveli, nezavisno od onog trenutnog poriva, gotovo telesne radosti koja me je obuzela odmah, od prvog časa.

Zašto sam prihvatio mesto ministra za kulturu koje mi je predlozio Felipe Gonsales?

Svakako ne zato što sam zeleo slavu, ili voleo počasti. Bice da me taj vid moći nikada nije ushićivao: ništa mi nisu značile pozlate, crveni tepisi, ugled i povlastice. To je samo najpovršnija strana vlasti, često smesna. Ništa me nije moglo tako nasmejati, tokom godina koje sam proveo u Ministarstvu, kao strepnja ili zlovolja koje su neki osećali zbog nastojanja da sebi obezbede određeno mesto, ili ga sacuvaju, uzdignu, a sve pod božanskim ali ledenim suncem protokola, odmah s desne strane – ili bar u najvećoj mogućoj blizini – očeva nacije, a to su, u Španiji, kralj ili predsednik Saveta.

U svakom slučaju, dugotrajna navika da živim u ilegali koja je, uostalom, samo pojačala moju prirodnu sklonost, naučila me je da prezirem spoljašnji, raskošni izgled vlasti, da razabirem šta je u njoj istinito a šta lažno, šta samo senka, a šta stvarnost.

Jer, stvarni uticaj vlasti i te kako me je, naravno, zanimao. I to u svom najjačem značenju: vlast kao mogućnost da se utiče na tok stvari, da se izmeni – makar u najmanjoj mogućoj meri, na obodima, u sporednim oblastima – neprozirna, zapletena, zaptivena, često bezvazdušna stvarnost prirodnog toka istorije. Stvarnost političke moći, nezavisno od svesnih nastojanja i zahteva da se unapred sagledaju njena moguća skretanja i zloupotrebe, da se utvrde njene granice i protivteze nuzne za demokratski način vladanja.

Omalovazavanje političke moći i njenih profesionalnih ili povremenih predstavnika postalo je danas stvar dobrog ukusa i doličnog ponasanja. Međutim, kod intelektualaca ima puno licemerja, ili apstraktnog i prikrivenog moraliziranja, kada obznanjuju takav prezir prema politici. Uostalom, često oni koji to tako izricito naglašavaju provode veliki deo vremena upravo u ucvršćivanju ili širenju moći svoje intelektualne koterije, svoje mreze uticaja na časopise, izdavačke kuće ili književne nagrade. Time njihova sklonost ka vlasti i želja da vladaju postaju, istovremeno, i karikaturalne i uzorne.

Politika je, sve u svemu, pre svega rad na jeziku, na tekstu istorije, njegovim značenjima i besmislicama, njegovom sastavu, sklopu i kontekstualnosti. Počev od skupština građana u robovlasničkoj demokratiji stare Grčke, pa sve do masovnih okupljanja i televizijskih uticaja u današnje vreme, sve se uvek vrtelo oko govora i jezika. U politici na početku bese reč – a biće i na njenom kraju. Promenili su se jedino mediji, a poruka nimalo: dovoljno je ponovo procitati Platona ili Tokvila pa da se u to uverimo. I kako bi onda jednog pisca ovo moglo da ne zanima?

Pravo govoreći, to nikada nije prestalo da me zanima.

Uostalom, nisam li imao više moći i uticaja kada sam bio Federiko Sančes, u ilegali? Na izvestan način, svakako jesam. Imao sam, u svakom slučaju, više vlasti nad dusama: poverenje nekoliko stotina aktivista. Oličavao sam nekakvu još nedoseznu ali zračecu stvarnost, mnogostruku ali celovitu – Oktobarsku revoluciju, svetski radnički pokret, svetlu budućnost, rukovodstvo partije – stvarnost za koju su se borili, kojoj su posvetili svoje nade, snove, racionalna uverenja. Sve mi je to davalo, kakav god bio psudonim pod kojim su me poznavali, licnu vlast i moć, bez sumnje zastupničku, izaslaničku, prenesenu, ali nespornu. Ponekad je ona bila apsolutna: vlast nad životom ili smrti, posto je u delatnosti u koju sam ih uvukao zalog bila njihova sloboda, a katkad i njihov život. Za ciljeve te borbe, ciji su učinci ponekad postajali vidljivi, regrutovao sam ih jednog po jednog, godinama, u njihovom mladalačkom ili zrelom dobu, univerzitetski obrazovane kao i radnike. Ako bi neki od njih bili sumnjicavi, ja sam te sumnje razvejavao. Drugi su pak bili bojazljivi: njihove sam strahove umirivao. Koračali smo zajedno, iz dana u dan, gotovo punih deset godina.

I danas mi se dogodi da čujem odjeke ili otkrijem tragove te svoje nekadašnje moći. Bilo gde – u pozorišnom foajeu, nekom salonu, na ulici. Zaustave me, ili mi priđu. Podsete na daleke okolnosti u kojima smo se, u tajnosti, sreli. Sećam se uvek tih okolnosti, čak i kada sam zaboravio lik koji stoji preda mnom. Prisetim se boje neba, ili oblaka, ako se susret odigrao na nekom trgu, u parku, ili sumovitom predgrađu. Ostane mi u pamćenju okruženje, raspored namestaja, ako je to bilo u zatvorenom prostoru. Katkad je čovek koji mi se obrati postao ugledna ličnost, postao je neko, kako se to obično kaze. Neko uticajan, ili čak slavan: profesor, političar ili sindikalni vođa, bankar, filmski reditelj. I gotovo uvek su ti ljudi, pre ili kasnije, doživeli istu sudbinu kao ja: ili su se polako udaljili od komunizma, ili se komunizam grubo otarasio njih. Ali je ponekad – doduše retko: bilo bi bezumno proveravati koliko je darovitih osoba komunistička partija obeshrabrila ili upropastila – ponekad je, dakle, neznanac koga susrećem još uvek aktivan. Tada me posmatra s tugom. Bez ozlojeđenosti i agresivnosti, posto smo delili iste opasnosti: i ja sam bio tamo, na tom tajnom sastanku ciju izbledelu sliku nastoji da mi dozove u pamćenje. Bio sam tamo, s njim, u Madridu ili negde drugde u Španiji. Ne u Pragu ili Moskvi, u nekoj vili Nomenklature. Čak ne ni u Parizu, u manje-više bezopasnoj ilegali pod okriljem francuske demokratije. Nego u parku Retiro, ili na nekom proplanku Parda. Ili u kancelariji u ulici Feras, u sedistu nama naklonjene producentske kuće Uninci. Posmatra me, znači: neizazivački, samo tužno ili sa mešavinom saučesništva i prekora. Zasto sam ga, kao da me pita njegov pogled, uveo u tu pustolovinu i onda napustio? Verovatno zna, negde u dubini svoje duše, da ga nisam napustio ja, već da je nekadašnja zajednička pustolovina napustila nas, obojicu. I taj susret izaziva u njemu – kakav god da je licni uspeh postigao – čeznju za jednom budućnošću koja je od nas odbegla.

Znam da kao ministar necu ponovo imati toliku moć. Necu imati takvu moć nad dusama. Posedovaću blindirani automobil, pratnju, direktne telefonske veze sa moćnicima ovoga sveta; livrejisani portiri otvaraće mi vrata. Imacu vlast i uticaj, a time i neprijatelje, suparnike. Videcu izbliza odanost i spletkarenja, laktašenja i plemenitu velikodusnost. Obilazicu Prado u dane kada je muzej zatvoren, da bih na miru mogao da posmatram platna Bosa i Goje, Patinira i Luke Kranaha. Moći cu da biram arhitekte i balet-majstore. I zaista ce narednici civilne garde zauzimati preda mnom stav mirno.

Bilo kako bilo, moja prva reakcija na predlog koji mi je preneo Havijer Solana bila je fizička. Obuzela me je nekakva snazna radost, fizičko uzbuđenje. Tačno je da me pomisao, bolje rečeno želja da se vratim u Španiju, opsedala već izvesno vreme. U mom životu su, naime, uvek postojala ciklična kretanja između Severa i Juga, Pariza i Madrida. Između književnosti i politike, takođe. Posto sam, nekoliko meseci ranije, objavio roman Necajev se vratio, jedna nova knjiga počela je da se uobličava. Ali je rad na njoj bio tezak, i neumoljivo me vraćao sećanjima na smrt. Iskustvu koncentracionog logora. Odnosu između tog iskustva i mog pisanja, mog književnog poziva. Bio sam kao začaran tom knjigom u nastajanju, kojoj sam dao naziv Pisanje ili život…, opcinjen bogatstvima koja je, cinilo se, skrivala u sebi, ukljucujući ono nepoznato o meni samom, ali i zaplasen cenom koju je trebalo da platim. Znao sam da ce ceh biti veliki, znao sam da se upuštam u pustolovinu punu neizvesnosti i opasnosti. A jedna od njih bila je da se otuda ni ne vratim, posto dođem do tačke bez povratka.

Ta je knjiga spremno izronila, poput nekakve prinudne zagonetke, iz zaboravljene uspomene koja mi se najednom rasvetlila dok sam radio na romanu o Necajevu, jedne aprilske subote 1987. godine. Ponovo me je, uprkos mojoj volji, ili pre na moju stetu, sećanje na Buhenvald nagnalo da se vratim najvaznijem iskustvu u mom životu. Valjalo je da se sa njim suočim. Jedna izreka iz borbe sa bikovima nalaze da se u areni niposto ne sme, prilikom uzastopnih nadmetanja u toj ubilački ponizavajucoj igri, izgubiti iz vida lice bika. No perderle la cara al toro. Ni ja nisam smeo da izgubim iz vida lik stare smrti koji se opet pojavio jedne aprilske subote; nije trebalo da pred njim spustim pogled, već da prihvatim to suočenje.

Uostalom, prva vest koju sam sutradan čuo na radiju, u nedelju 12. aprila 1987, bila je samoubistvo Prima Levija u Torinu. Njega je, znači, stara smrt sustigla. Od tog sam trenutka znao sta moram da cinim. Znao sam koji je ulog za moju buducu knjigu.

Da li me je u poslednje vreme, lukavo i neosetno, obuzela želja da se vratim u Španiju kako bih odlozio taj rok, ili izmestio njegov učinak? Da se tamo vratim kako bih otpočeo novi ciklus aktivnog života?

U svakom slučaju, na isteku te večeri 6. jula 1988, Felipe Gonsales mi je u nekoliko reči razotkrio najdublji razlog zbog kojeg sam prihvatio njegov predlog – time sto je prizvao duh Federika Sančesa. Postao sam Federiko Sančes u antifrankističkoj ilegali, sredinom pedesetih. Deset godina kasnije, da bih mogao da nastavim da živim, bio sam primoran da se oslobodim, da se grubo otrgnem iz zagrljaja te aveti koja je bila osvojila čitavu moju ličnost, koja me je bila gotovo potpuno prozdrla iznutra, duševno i telesno. Federiko Sančes je bio isključen iz eklezijastičke organizacije komunističke partije, odbačen u mrak spoljašnjeg sveta. Njegovo ime prezrele su stotine vernih aktivista – o blaženo belo stado… – ne znajući, međutim, o njemu ništa. Ništa osim onih otužnih uvreda i klevetničkih optužbi koje je na njegov račun poluglasno mrmorila Kariljova klika, ne bi li opravdala to isključenje: revizionista, defetista, lakej kapitalizma, burzujski intelektualac. Ili agent CIA, već prema prilici. Bila je to beskonačna litanija epiteta, sa ciljem da se izbegnu prava pitanja o onoj političkoj strategiji koja bi uzimala u obzir stvarnost da bi je mogla zaista promeniti, umesto sto je nadobudno zanemaruje i ne priznaje, u umrtvljujucoj zabludi da ce izvesti revoluciju.

Tako sam 1964. godine bio prinuđen da ponovo budem onaj koji zapravo jesam. Bolje rečeno, da to postanem prvi put, jer to nikada nisam istinski bio. U svakom slučaju, još od mog povratka iz Buhenvalda bio sam onaj pravi ja samo u vidu nekakve namere i želje, neizvesne zamisli, maglovitog sna. U stvari, mogao sam to da budem jedino kao pisac, a bilo mi je nemoguće da pišem. Bilo mi je nemoguće da postanem ono sto sam.

Januara 1946, u Askoni, u Ticinu, odustao sam od knjige koju sam pokušavao da napišem o mom iskustvu u Buhenvaldu. Takvu odluku morao sam da donesem kako bih, doslovno, preživeo. Znam da se Primo Levi vratio u život samo kroz pisanje, zahvaljujući knjizi Se njuesto e un uomo. Sa mnom je bilo obrnuto: pisanje me je neminovno zatvaralo u ograđena polja smrti, zasigurno bi me ugušilo u tom bezvazdusnom prostoru. Trebalo je da se opredelim između pisanja i života, i ja sam odabrao život. Izabrao sam da se dugo lečim: da dođem do izlečenja tako što cu sebi svesno oduzeti moć govora i pamćenja. Doneo sam odluku da sve zaboravim, upravo da bih oživeo. Ili preživeo. Istovremeno sam resio da sebi stvorim iluziju nekakve budućnosti time što cu se politički angazovati, pošto me je spisateljska delatnost nužno zarobljavala u sećanja i u smrt. Postao sam zato Federiko Sančes, kako bih mogao da nastavim da budem neko.

Ali je 1964. godine Federiko Sančes nestao, bar privremeno, odbačen u mrak spoljašnjeg sveta. Ponovo sam postao ja – taj neko drugi koji još nisam bio – i to zahvaljujući jednoj knjizi, Veliko putovanje. Bila je to ona knjiga koju nisam uspeo da napišem 1945. godine. Ili, bolje rečeno, jedna od mogućih varijanti te knjige: jer, njene su mogućnosti bile neiscrpne. Uostalom, i danas su. Hocu reći da ta knjiga nikada neće imati svoj konačni oblik. Nju cu moći uvek iznova da pišem.

U toj spirali moga života stalno sam, znači, dospevao na istu tačku – samo bi se strana promenila. Povremeno sam napustao svet političke uobrazilje i ulazio u spisateljsku stvarnost, da bih potom bio prinuđen da romanesknu iluziju ponovo zamenim istorijskom stvarnošću. Sve u svemu, prelazio sam iz jedne fikcije u drugu.

U svakom slučaju, one julske noći 1988. godine, na povratku iz Monkloe u hotel Palace, ostao sam zadivljen pronicljivošću sa kojom mi je Felipe Gonsales, pomenuvsi Federika Sančesa, razotkrio glavni razlog mog novog povratka politici – a da pri tom nije znao ništa o bolnom sazrevanju knjige koju sam u sebi nosio, o mojoj mahnitoj želji da od nje pobegnem, o mom nastojanju da tim bekstvom spasem svoj život. Međutim, time što je pozvao u svoju vladu bivseg ilegalnog rukovodioca koji je raskinuo sa komunizmom jer je vodio računa o stvarnosti i jer je otkrio – istina kasno, ali neopozivo – smisao demokratije, Gonsales mi je jasno stavio do znanja sta od mene ocekuje. Znao je, na osnovu dugih razgovora koje smo poslednjih godina vodili, koliko sam duboko saglasan sa njegovom političkom zamisli. Znao je takođe, razmišljao sam, i to mu je moralo biti jednako važno, da više nisam aparatcik, da dakle necu dopustiti da me opsedaju ili uslovljavaju igre i smicalice u njegovoj partiji – a njena je prevlast već bila potkopana, već je počela da poprima neke birokratske i klijentelističke osobine kojima su rukovodeći krugovi ponekad podlegali, opcinjeni intelektualnom i materijalnom udobnošću.

Nesigurno uzletanje jata golubova?

Bio sam u liftu koji se penjao do moga budućeg sluzbenog stana. Mislio sam na golubove koji su tesko uzleteli na jarkom suncu, pod julskom pripekom, maločas. To uzletanje, ta sumna belina, podstakli su u meni neku nejasnu uspomenu. Klepet galebovih krila, pred prozorima hotelske sobe u Bretanji? Pramenje guste bele magle, nad hukom brzaca u tesnacu Egemoging?

Ne, to nije bilo to – već jedna mnogo dalja uspomena, a u isti mah znatno bliza. To jest, bila je vremenski udaljena, ali prostorno sasvim bliska: uspomena iz detinjstva, sećanje na događaj koji se odigrao nedaleko, na Kibelinom trgu.

Demonstranti su uzmicali pred silovitim napadima policijskih snaga. Jedan je čovek trčeci prelazio preko trga, u plavom radničkom odelu. Nije se čuo nikakav zvuk: begunac je bio obuven u espadrile. Boginja Kibela bila je na svojim kolima nasred trga, ovenčana bljestavom penom vodoskoka u velicanstvenoj fontani. Čovek u plavoj radničkoj odeći prelazio je preko trga dijagonalno, u pravcu cvetnih leja Kasteljanskog setališta koje policijske snage još nisu osvojile. Jesenje nebo bilo je besprekorno: tamne, ljubičaste boje. Čovek je i dalje bešumno trčao. Iznenada se pred njim stvorio kamionet civilne straze, preprečivsi mu put. Na njegovom zadnjem delu stajalo je nekoliko zandara naoruzanih teskim karabinima, u maslinasto zelenim uniformama, sa lakovanim trorogim kapama na glavi. Cevi njihovih pusaka upravile su se ka beguncu. Hici plotuna pokosili su radnika u trku. Pao je celom svojom dužinom, licem na kaldrmu trga. Jedna espadrila odletela je daleko od opruženog tela. Posle grmljavine plotuna zavladala je duboka tisina. U tom dirljivom muku učinilo mi se da iznenada čujem šum vode, zuborenje fontane boginje Kibele. Zvuk vode koja tece, u toj zaleđenoj tisini. Život vode, u tisini smrti.

I upravo tada, u tom trenu, uzleteli su golubovi: posle tog smrtonosnog rafala, u zamrznutom muku koji je vladao trgom. Uzleteli su svi odjednom: razlegao se ludački klepet krila.

Nekoliko trenutaka kasnije, pošto smo se vratili u porodicni stan u ulici Alfonso XI, otac nam je objasnio ono što smo upravo videli, značenje događaja kojem smo prisustvovali. Jer, zatekli smo se na trgu sa njim – dva moja brata i ja – pri povratku iz duge setnje po okolini Monkloe, gde se gradio nov madridski univerzitetski centar. Bio je oktobar 1934. Strajkovi su izbili po čitavoj Španiji; u Asturiji su poprimili karakter pobune, iz protesta protiv politike desnice koja je pobedila na poslednjim izborima za zakonodavnu skupštinu. Po Madridu se ustanički pokret nije rasirio, ali je još dolazilo do žestokih sukoba između policijskih snaga i strajkačkih odbora, koji su pozivali radnike na sporadicne demonstracije. Sisavsi iz tramvaja, na povratku iz setnje, upali smo u vrtlog jednog takvog sukoba.

Svakako je nedopustivo, rekao nam je otac, da sindikalne vođe i levičarske partije organizuju pobunjeničke strajkove, da koriste oruzanu silu kako bi osporili pobedu desne koalicije na izborima. Ali je isto tako nedopustivo da vlada, sastavljena na osnovu te izborne pobede, sistematično razara socijalne tekovine koje je donelo republikansko uređenje u prethodne dve godine, da krsi demokratske norme u svakom trenutku i da primenjuje državno nasilje.

Sve u svemu, razumeli smo da se valja suprotstaviti i jednom i drugom obliku nasilja, ali pre svega – to je bio osnovni kriterijum – da treba biti na strani poniženih i potlačenih. Ubijeni radnik na Kibelinom trgu bio je njihov anonimni ali autenticni predstavnik: zrtva dvostrukog nasilja, državnog i revolucionarnog, zrtva dve ubilačke utopije.

Pola veka kasnije, čim sam prešao preko praga sluzbenog stana punog građevinskih radnika predatih poslu, uputio sam se pravo prema prozorima velike prostorije koji gledaju na ulicu. Tačno preko puta mene, u istoj ravni, mogao sam da posmatram dugi niz balkona sa ogradama od kovanog gvožđa, ravnomerno raspoređenih duž fasade stana u kom sam proveo detinjstvo. Osetio sam neobično uzbuđenje, kao da se preda mnom odvijaju slike i prizori iz moga sopstvenog života. Kao da sam se, poput lika iz Divljih jagoda Ingmara Bergmana, vratio u detinjstvo, ali zadržavsi godine koje imam.

Usetao bih, ovako sede kose, među moju braću i sestre, među njihove igre iz nekadašnjih dana. Moja bi majka, u svojoj blistavoj lepoti, isla iz jedne dečije sobe u drugu da nas nežno pozdravi pred izlazak na večeru. Ugledao bih je kako mi prilazi, u velikoj spavaćoj sobi koju sam delio sa dva brata mog uzrasta, Gonsalom i Alvarom. Posmatrao bih je s ljubavlju – sinovljevskom? očinskom? – sa visine mojih poodmaklih godina, dok bi braća i dalje imala osam i jedanaest godina. Bila bi lepa, razdragana, živahna: mlada pokojnica, odmah zatim.

Sta mi još preostaje da proživim, pomislio sam? Zar nije spirala mog života okončana, krug zatvoren? Tu sam ulicu napustio jednog julskog jutra 1936. godine, zbog odlaska na letnji raspust. Vratio sam se u nju 1953, kao uzbuđeni šetač, krajem juna, prilikom svog prvog ilegalnog putovanja u Španiju: Federiko Sančes se tada pojavio prvi put.

I evo me sada ponovo.

Ali ne mogu da uživam u tom jedinstvenom trenutku. Nemam vremena da istrazujem sve te bogate slojeve pamćenja i značenja. Ipak, bila bi to izuzetna prilika, mogućnost da sagledam čitav svoj život – u ovom času njegove vrtoglave prozirnosti. Međutim, zovu me i traze da se izjasnim: moram da obiđem stan koji je u radovima, da odlučim o poslednjim pojedinostima njegovog uređenja.

Po mirnom, osuncanom krovu kuće moga detinjstva, prekrivenom starim zaobljenim crepovima, setaju golubovi.

Često sam mislio na Napoleona, tokom svih tih godina mojih ilegalnih putovanja u Španiju. Stigao bih na vrh klanca Somosijera, i setio bih se Napoleona. Setio bih ga se čak i u prolece, čak i u letnjim mesecima. Naravno, nisam imao poljske kopljanike oko sebe. Putovao sam kolima koja bi vozio neki aktivista Francuske komunističke partije. Nekad je vozac bio muškarac, a nekada žena. Ponekad bi sa mnom putovao neki bračni par. Ti pratioci, bilo da je uz mene bio samo muškarac, ili samo žena, ili par, omogućavali su mi da se putovanje odvije na najbolji mogući način. Katkad je veza između to dvoje saputnika bila vanbračna, i to je imalo svoju draz i zanimljivost. Moj partijski sadrug iskoristio bi, dakle, idealnu priliku koju je nudila ilegala: poveo bi svoju devojku, i tada bi putovanje poprimalo slast medenog meseca. Sa takvim parovima – doduše retkim: nije mi cilj da narusim bračni ugled francuskih komunista! – bio sam dvostruko pazljiviji: za odmorišta sam birao najromanticnije hotele, naručivao sam najopojnija vina. možda nije trebalo to da cinim; možda bi bilo prilicnije da sam zauzimao boljsevički stav neodobravanja, osude. Ali mi to nije blisko. Vanbračni parovi su mi bili zabavni.

Bilo kako bilo, kola mojih saputnika bi se popela uz planinu koja leži severno od Madrida, na vrh klanca Somosijera, i ja bih se setio Napoleona. Prokrčio je put kroz smetove, na zimskoj vejavici, savladavsi španske trupe napadom svoje konjice. Konjica je bila sastavljena, naravno, od poljskih kopljanika koji su imperatoru često sluzili kao prethodnica Velike vojske. Tako je sebi otvorio put do Madrida, pod naletima snega. Krenuo je na prestonicu koju je njegov brat Zozef bio prinuđen da pogruženo napusti nekoliko meseci ranije. Stigavsi pred sam grad, na mesto odakle se može videti onaj njegov deo koji se uzdize nad Mansanaresom i koji su slikali Velaskes i Goja, Napoleon je osmotrio purpurno sunce nad kastiljanskom visoravni. Uzviknuvsi od radosti, pokazao ga je svojim marsalima. Bio je 2. decembar: izranjalo je sunce Austerlica.

Uspeo bih se na vrh klanca Somosijera, uz brundanje automobilskog motora. Nije bilo poljskih kopljanika niti austerličkog sunca. Ponekad je, međutim, bilo snega. I setio bih se Napoleona. Jednom sam čak, a možda i više od jedanput, pomenuo Napoleona svom saputniku. Toga je puta, uostalom, sa mnom bila saputnica. Jedna nežna i odvažna devojka, istančanog duha i dobre naravi – kao što je to i inače bila većina mojih saputnika i saputnica. Bice da je najveći broj mojih saboraca, svih tih godina, na tim putovanjima, bio takav: svi ti komunisti bili su odani, velikodusni, ljubazni, prosvećeni. Onaj ko ne shvata da je takva kolicina individualne pozrtvovanosti i plemenite nesebičnosti proizvela najmračnije, najsmrtonosnije kolektivno ludilo ovoga veka, nikada neće razumeti tajnu komunizma. Taj nikada nije video mračnu stranu sunca, niti je okusio slast osećanja bratstva i zajednistva pod ledenim naslagama birokratije. Taj nikada neće razumeti svu tugu i ceznju koju je ta barbarska epopeja, unistivsi svaku nadu, ostavila u nepomučeno čistim srcima – znači naivnim, razoružanim, ranjivim – tolikih muškaraca i žena moje generacije. Može biti da je to nekakva predistorija; verovatno bi u tome trebalo tražiti začetke današnjeg rasula. Nijedna budućnost neće otpočeti, u socijalnom smislu, kao stvarna budućnost – to jest kao imanentni deo nasih sistema masovne i tržišne demokratije, a ne mesijanski zacrtane nezavisno od drustvene stvarnosti – ako se to ključno iskustvo nasega veka ne zigose usijanim gvozđem pamćenja, koje se kalilo na neutaživoj nežnosti. Jasna je svest uzarena rana od blizine sunca… To je već rečeno u Hipnosovim zabeleskama Renea Sara.

Bar jedanput sam, dakle, pomenuo Napoleona svojoj saputnici. Nazvao sam je Eva, u jednom kratkom romanu naslovljenom Išćeznuce. I dalje cu je tako zvati. Imena iz romana traju, po prilici, duže od stvarnih imena: za krhku besmrtnost književnosti ona ce ostati, dakle, Eva.

Dovezla me je – Sitroenom DS – do vrha Somosijere, vešto i sigurno. Ravnomerno, lako, ne prenagljujući. Čestitao sam joj na tome.

– Odlično, rekao sam. Postigli ste to jednako brzo kao poljski kopljanici. Ali danas nema snega!

Promenila je brzinu. Sitroen je vozio po visoravni planine Somosijera, pre nego što ce početi da se spusta prema Madridu.

– Molim? upitala je.

– Pa setite se, kazao sam. Napoleon je osvojio klanac, usred zime, začas, u galopu: sa svojim poljskim kopljanicima.

Nasmejala se.

– Naravno, rekla je. Danas ste bas dobro raspoloženi!

Jesam bio dobrog raspoloženja, razume se, i to je bilo lako objašnjivo: vraćao sam se u grad moga detinjstva.

Prvi put, 1953. godine, nisam išao preko Somosijere. I nisam imao saputnika. Niti saputnice. Bio sam s‹m, i putovao sam vozom: neudobnije i opasnije. Ali je to bilo moje prvo putovanje, poput posvećenja. Trebalo je da se dokazem, pre nego što postanem ravnopravan član tajnog partijskog aparata i dobijem zvanje instruktora u Centralnom komitetu u Španiji. Tako mi tada, taj prvi put, partija nije nabavila pasoš. Na meni je bilo da se snađem. Uzeo sam pasoš jednog veoma bliskog prijatelja, Zaka Gradora, približno istih godina, visine i izgleda. U radionici za izradu lažnih dokumenata trebalo je samo zameniti fotografiju, pošto je prethodno pravi Zak Grador dobio, od španskog konzulata, turističku vizu: tada, u to daleko vreme, neophodnu.

Mnogo kasnije, 1977, setio sam se Zaka Gradora. Clanovi Nobelovog komiteta dodelili su te godine nagradu za književnost španskom pesniku Vinsenteu Aleihandreu. U vreme mog prvog tajnog boravka u Madridu, 1953, posetio sam Aleihandrea, velikog pesnika, velikog čoveka koji je živeo u nekoj vrsti unutrašnjeg egzila. Posetio sam ga pod Gradorovim imenom. Izdavao sam se za francuskog hispanistu koji radi na tezi iz španske poezije 20. veka. Uostalom, to i jeste lepa tema za tezu. Vinsente Aleihandre je stanovao u jednoj kućici u rezidencijalnoj četvrti Madrida, na severnom obodu grada. Ulice su imale imena drveća i cveća. Njegova se zvala “Velingtonija” što je, kao što mnogi znaju, drugi naziv za sekvoju. Razgovor je bio uzbudljiv, veoma zanimljiv – bar meni. Na kraju mi je Aleihandre posvetio štampani tekst svog pozdravnog govora održanog prilikom prijema u špansku akademiju. Bolje rečeno, posvetio ga je Zaku Gradoru. Setio sam se, dakle, Gradora mnogo godina kasnije, kada je Vinsente Aleihandre dobio Nobelovu nagradu za književnost. Bilo je to tužno sećanje, jer je Grador u međuvremenu umro. Plivao je daleko od obale, u Pamplonu, jednoga leta; i samo je, najednom, nestao pod talasima. To zovu, ko zna zašto, lepom smrcu. Zapravo, zna se zašto: ovakva smrt izgleda lepa jer je tako iznenadna. Ono što smrt cini ružnom je dužina, sporost, razlaganje umiranja. Nenadana, munjevita smrt uvek ce biti dobrodosla. Jednog trenutka smo živi – plivamo u toplom, prozirnom mediteranskom moru, na primer – a idućeg trena smo mrtvi. Bolje rečeno, više nas nema. Nema bolnog prelaza, dugog umiranja. Smrt je prosto bila, u njegovom slučaju, poslednji trenutak života, nekakav krajnji uzlet životnog nagona prilikom plivanja, zamah između dveju prozračnih voda.

Bilo kako bilo, sa Zakom Gradorom nisam mogao da popricam o toj Nobelovoj nagradi, dodeljenoj španskom pesniku koji mu je posvetio jedan svoj tekst, toliko godina ranije.

Ali sam Vinsentea Aleihandrea posetio u njegovoj mirnoj ulici sekvojinog imena – te vrste drveća, bar koliko se sećam, nije međutim bilo: samo mnogih bokora cveća, i mirisa leta, ošamućujućih – posetio sam ga, dakle, tek sutradan po svom dolasku. A prve večeri, pošto sam se smestio u hotel pod Gradorovim imenom, izišao sam napolje. Padala je noć; hodao sam kao u polusnu. Spustio sam se duž ulice Gran Via, sve do Kibelinog trga. I začas stigao na odredište. Preostalo mi je samo da pređem još nekoliko stotina metara da bih se našao pred brojem 12, u ulici Alfonso XI.

Međutim, kako sam se priblizavao okruženju koje sam pamtio iz detinjstva, tako mi je sve postajalo drukčije. Poznato i blisko, naravno, ali izmenjeno. Prepoznatljivo poput ružnog sna. Prepoznatljivo poput strepnje. Prepoznatljivo na način na koji je prepoznatljiv, ali neobičan i začuđujući, sam svet.

Posmatrao sam, u tami, balkone četvrtog sprata u ulici Alfonso XI. Krupnim koracima prešao sam sve one puteve kojima sam nekada išao. Put koji je vodio do ulaza u muzej Prado, sasvim blizu. Put koji je vodio do crkve San Heronimo, cija se jednostavna građevina uzdiže između muzeja i parka Retiro. Put koji je vodio do veličanstvene kapije parka, kroz koju smo nekada ulazili, a koja se nalazi na kraju ulice Lealtad, nazvane u međuvremenu imenom Antonija Maure, imenom moga dede.

Svi su se putevi otvarali preda mnom, mogao sam ih preći zatvorenih ociju. Izgledalo je kao da se ništa nije promenilo, ali nisam više ništa prepoznavao. Bolje rečeno, prepoznavao sam sve, ali je sve bilo drukčije. Prepoznavao sam tu izmenjenost, otuđenost, razdaljinu, preispitivanje, otrgnutost. I tako me je, kada sam stigao u ulicu Serano, prošla ona ludačka radost, želja za smehom koja me je obuzela na početku setnje. Bio sam zbunjen i nesiguran, duševno i telesno klonuo. A onda sam, sa moje desne strane, ugledao izlog jedne radnje i njen svetleći natpis, u pomrcini: La Gloria de las Medias. Još nekoliko koraka i zaustavio sam se, ponovo srećan: razdragan.

Do pre nekoliko trenutaka sve je bilo zbrkano, ili nesrazmerno, besmisleno. Ono suočenje koje sam ispotiha toliko priželjkivao, poverenje u čas kada ce se sećanje i sadašnjost stopiti, izjednačiti, brišući sedamnaest godina izgnanstva i iskorenjenosti, bilo je razvejano, iščilelo je: osećanje da sam prognanik, da sam u tuđini, postalo je u ulicama moga detinjstva još jače nego u bilo kojoj stranoj ulici gde sam živeo posle mog odlaska iz Španije. Tragao sam svuda po četvrti Retiro, od jedne ulice do druge, od Kibelinog trga pa do tamnih krošnji parka, za tim jedinstvenim osećanjem da sam se vratio – ali se ono nije javilo. Neprekidno mi je izmicalo. Našao sam puteve svoga detinjstva, nema sumnje, i to je bilo cudesno uzbuđujuce; ali se nisam osećao na svome, nisam se vratio kući.

I evo kako najednom izlog tog dućana, sasvim zaboravljenog, izranja iz mraka, obznanjujući svetlećim natpisom svoje smesno ime: La Gloria de las Medias. U svim potresima koje su donele te godine, ratovi, progonstva, kroz sve promene koje je doživeo čitav svet, neobično, verovatno ironično istrajavanje ovog dućana i njegovog visokoparnog naziva, U slavu uniženih, bilo je jedina veza sa zauvek okoncanom, odbeglom prošlošću. Ta se prošlost cinila nepovratno izgubljenom i utoliko daljom što su jedino ta radnja, jedino njen naziv, sacuvali nepromenjenu i neuhvatljivu sustinu nekadašnjih dana. Kao da mi je, u času kada sam ponovo gubio sebe, ostajući tuđinac u vlastitoj zemlji – a zašto to, uostalom, i ne bih bio? Zar čovek nije, po definiciji, tuđinac na ovom svetu? Nije li to osećanje nepripadanja uslov, potresan i dirljiv, pojave ljudskog bića na njemu? – kao da mi je, u tom času, otkriće te radnje, njeno skruseno i tvrdoglavo istrajavanje, omogućilo ne samo da učvrstim svoja sećanja već i da, paradoksalno, na prvi kratki pogled, pronađem korene tog najdubljeg osećanja otuđenosti koje je presudno obeležilo moj odnos prema životu.

Ali Evi nisam pričao, kada je za volanom Sitroena dosla do vrha Somosijere, o toj svojoj prvoj junskoj noći, 1953. godine, u Madridu. Nisam joj rekao ništa o radnji La Gloria de las Medias, niti o svojim metafizičkim zapazanjima o suštinskoj iskorenjenosti ljudskog bića na koje me je navelo ime tog dućana. U svakom slučaju, što se manje biografskih pojedinosti otkrije saputnici na ilegalnom putovanju – to bolje. Nisam joj pomenuo ni Emanuela Levinasa koji je neposredno pre toga – te 1961. godine, u časopisu L’Information juive: zahvaljujući datumu štampanja njegovog članka odredio sam kada sam putovao s Evom – objavio kratak i sažet tekst naslovljen Hajdeger, Gagarin i mi, u kojem je sjajno pokazao koliko je podmukla i nerazumna metafizika Zavičaja i Ukorenjenosti. Poznato je odakle potiče onaj ekološki integrizam koji se užasava tehničkog napretka, a koji je u Francuskoj, začudo, zaodenut u levičarsko ruho: u pozadini takvih ideja čuje se otrcani refren iz Zaborava bića Martina Hajdegera.

Ostala mi je u pamćenju jedna Levinasova rečenica i mogao sam je, u datoj prilici, navesti Evi: “Tehnika nas izbavlja iz hajdegerovskog sveta i svih praznoverja vezanih za Zavičaj. Ona omogućava da se ljudi sagledaju izvan situacije u kojoj su privremeno; omogućava da zrači ogoljeni ljudski lik. Sokrat je više voleo grad i ljude u njemu, nego prirodu i drveće. Judaizmu je bliska ta sokratovska poruka…”

Nisam tada bio, niti sam danas, stručnjak za judaizam. O tome, znači, nisam mogao da raspravljam sa Evom. Ali je lako primetna vrtoglava dubina neistraženih mogućnosti koje se otvaraju na polju filozofskog znanja, ukoliko sebi postavimo zadatak da razmatramo “ljude izvan situacije u kojoj su privremeno”. To jest, izvan situacije u koju ih je, u skladu sa ovim ili onim shvatanjem, pod ovim ili onim nazivom, privremeno smestila savremena filozofija. Valjalo bi se uhvatiti u koštac sa Rihardom Avenarijusom i njegovom teorijom o Umgebung-u kao neizbežnom korelatu nasega Ja, izloženom u spisima koji su kod Lenjina izazvali detinjasti, prostački bes, ali su imali i lukav, neprimetan uticaj na mnoge potonje teoretičare, sa nizom krupnih, mračnih posledica a bez jasno vid- ljivih tragova – poput alkohola koji je izvetrio, ali je pre toga opio zvanice na gozbi.

Mogao sam da joj navedem Ortegu i njegovo situaciono okruženje, Huserla i njegovu intencionalnost, Hajdegerovo i Sartrovo biće-u-svetu.

Ali ništa od toga nisam rekao, razume se. Najpre, nisam znao kako bi Eva reagovala na takva filozofska nagvaždanja. možda bi me smatrala zvekanom ili naduvenkom. Dosadnjakovićem, chiant što bi rekli Francuzi, seronjom dakle, da upotrebim tu običnu reč francuskog jezika koji je postao moj prirodni jezik. To jest, jezik u kome se sasvim prirodno odražava moja nevezanost za zemlju, moje osećanje nepripadnosti zavičajima, domovinama, otadžbinama – ne postoji li i reč koja bi značila majčinu postojbinu? – moje beznadežno ali mirno, uporno nastojanje da živim u blistavom i okrutnom svetu jezika. Evi ništa nisam rekao o Rihardu Avenarijusu, o njegovoj Kritik der reinen Erfahrung; ništa joj nisam kazao ni o Ortega i Gasetu, niti o Huserlu ili Hajdegeru, ili Sartru. Nisam joj čak rekao ništa ni o Mirabou – savršeno: Onore Gabrijel Riketi, grof od Miraboa – koji mi je mogao pasti na um pre svih ostalih, zato što je bio savremenik Napoleona Bonaparte o kojem smo govorili. A i zato što je izrekao nekoliko divnih reči o sustini čovekove iskorenjenosti, u kojima se ogleda njegovo čovekoljublje. Bilo je to 28. februara 1791, u Narodnoj skupštini, prilikom rasprave o iseljavanju. “Čovek nije korenom vezan za zemlju, zato ne pripada tlu. Čovek nije polje, livada, niti živince; stoga ne može biti nečija svojina. Čovek ima unutrašnje osećanje za sve te svete istine; otud ga ne možemo uveriti kako njegove vođe imaju pravo da ga prikuju za njivu…”

Činjenica da se čovek oslobodio vezanosti za njivu, za rodno tle i svete šume, jedan je od preduslova savremenosti. Jedan od izvora demokratskog uma.

Evi nisam pomenuo taj Miraboov govor, ali sam joj još pričao o Napoleonu: to ju je zabavljalo.

Spuštali smo se prema Madridu. Napoleonova vojska prošla je istim tim putem, vek i po ranije, sa poljskom konjicom kao prethodnicom. U neposrednoj blizini prestonice imperator je smestio svoj stab u palatu vojvode od Infantada. Danas se grad proširio; ti seoski krajolici više ne postoje. Tu se sada uzdiže stadion Bernabeu, veliki hram evropskog fudbala, usred novoizgrađenih četvrti, na prostoru nekadašnjeg sela Samartina. U palati Infantada, čekajući da Madrid prihvati njegov zahtev za polaganjem oruzja, Napoleon je, već prve noći svog boravka, izdiktirao i potpisao cetiri dekreta koji su Španiju načinili modernom zem- ljom. Koji su joj, barem, otvarali tu mogućnost. Prvim dekretom ukidali su se crkveni sudovi. Drugim se ograničavao broj verskih redova i regulisale su se njihove aktivnosti. Trećim su se ukidale sve feudalne povlastice. Četvrtim su se poništavale sve unutrašnje granice, kao prvi pokusaj zasnivanja trzisne ekonomije.

Bile su to odluke i dekreti koje je Španija čekala, koji su joj bili preko potrebni. Uostalom, ovi Napoleonovi ukazi samo su ponovili i precizirali – sažetim, kartezijanskim stilom koji odlikuje carske zakone – teznje i programe španskih teoretičara iz prosvećenog 18. veka. Ali su Napoleonovi ukazi ostali mrtvo slovo na papiru, jer je te naredbe izdao osvajač zemlje. Sa svoje strane, liberalni ustavotvorci, koji su imali redovne skupštine u Kadisu radi sastavljanja novog Ustava, usvojili su posle nekoliko godina većanja i bucnih rasprava iste one odluke koje je Napoleon, njihov glavni neprijatelj, doneo za samo jednu noć. Ali se to pokazalo jednako beskorisnim. Čim je opet došao na presto, što mu je omogućio otpor narodne gerile, Ferdinand Burbonski, sedmi po redu, ukinuo je Ustav i pohapsio liberale. Ponovo je uspostavio monarhijsku vladavinu po božanskom pravu i uveo crkvene sudove.

Nastanak Španije kao savremene države nije bio lak. Bio je potreban čitav vek građanskih ratova. To se najzad dogodilo – i naravno da su time bili pomučeni planovi i zamisli španske levice – pod frankističkom diktaturom. Uprkos njoj, svakako. Protiv njenih osnovnih nacela, ali pod uticajem izvesnih drustvenih slojeva koji su imali moć i dali jedan od prvih podstreka za moder- nizaciju. Kao i svugde drugde, do nje je moralo doci prvenstveno zato što su to nalagali zahtevi evropske i svetske ekonomije: bilo je nužno da se autarhijska Španija, počev od 1959. godine, u posled- njoj fazi diktatorskog rezima, otvori za priliv kapitala iz inostranstva.

Ali mojoj saputnici, ozbiljnoj i nežnoj Evi, nisam pričao samo o Napoleonovim – samim tim neuspešnim – počecima modernizacije Španije. Da bih je sablaznio, ili makar pomutio njenu puritansku vedrinu čije sam nedvosmislene znake počeo da opazam, da bih je izazvao, dakle, ispričao sam joj i o imperatorovim seksualnim zastranjivanjima i krahovima, tokom njegovog boravka u palati vojvode od Infantada – bar onako kako to opisuje Konstan, njegov verni posluzitelj, u svojim Memoarima.

U tome nam je prošao ostatak puta do Madrida, u koji smo stigli sat kasnije. Istina je da sam toga dana bio dobro raspoložen. Kao i svaki put, svih tih godina, kad god bih dolazio u grad moga detinjstva.

Stajao sam na vrhu stepenica, pred ulazom u palatu Monkloa, mnogo godina kasnije, u trenutku kada je predsednik vlade, Felipe Gonsales, prizvao duh Federika Sančesa.

Bila je ponoć; nekakva svežina kao da je zatreperila u lišću vrta.

Felipea Gonsalesa upoznao sam u jesen 1975. godine.

U to vreme je Federiko Sančes odavno već bio mrtav: u svakom slučaju, zaboravio sam na njega. Ali je general Franko još bio živ. Istina, u agoniji. A agonija je, kao što znamo, jedan vid života. Od kraja oktobra te godine, general Franko je vestački održavan u životu. Nije više imao nikakvih izgleda za oporavak i izlečenje. Ali su bliznji i kamarila produžavali diktatoru život, u ludačkoj nadi da ce time produžiti i njegov rezim. Smrt – smrt drugih, naravno – bila je posao tog debeljuškastog čovečuljka feminiziranog glasa. To je i dalje ostao njegov posao, sve do kraja: bio je pravi profesionalac.

Nekoliko nedelja pre poslednjeg srcanog napada koji je izazvao tu dugu agoniju, general Franko je potpisao više smrtnih presuda. Pogubio je nekolicinu opozicionara. Jer, taj dezmekasti patuljak, nikakav i beznacajan, general sa glasom uskopljenika, koji je Spa- nijom upravljao cetrdeset godina, nije imao ničeg izuzetnog osim nemilosrdno hladne naravi, gotovo bezlicne okrutnosti, tako reči nepristrasne, bez primesa sadizma ili neumerenosti, isključivo usmerene ka tome da se održi i učvrsti na vlasti. Izuzetna je bila hladnoća njegovog pogleda na ljude, njegova sposobnost da im laska ili da ih unisti, već prema promenljivim zahtevima vladanja. Od afričkih ratova na celu Legije stranaca, pa do poslednjih pogub- ljenja tokom svoje beskonačne vladavine, general Franko je rezirao smrt drugih bez ostrasćenosti i sjaja: sa rutinskim i neumoljivim strpljenjem.

Ali je počev od oktobra 1975. trebalo rezirati njegovu vlastitu smrt. Pošto je bio stalno na reanimaciji, omamljen i otupljen drogama, u dubokoj komi, on svakako nije bio kadar da to cini sam. Zato je ovaj zadatak preuzela njegova kamarila. Rezirala je smrt generalisimusa poput javne predstave, sa poučnom surovošću. Oso- beni stil frankizma – mešavina sumorne i krute protokolarnosti, imperijalne retorike, loseg kicerajskog ukusa – obojio je te poslednje sedmice agonije. Lekarski izvestaji, saopštenja njegovih bliznjih, filtrirane slike koje je nudila štampa i televizija, sve je to doprinelo širenju nekakvog neodređenog užasa, posvećenju parališućeg smrada truljenja.

Tih dana mi je postalo jasno da ce jedino arhitektonsko svedocanstvo frankizma biti podzemna bazilika u Dolini mrtvih. U njoj je, uostalom, generalisimus i položen u zemlju, u kamen. Ovu baziliku isklesali su u planinskom granitu, severno od Madrida, odredi političkih zatvorenika; sa svojim Dzinovskim krstom, ona kao da siri gavranova krila nad okolnim predelom; preterano ukrasena u svojoj osvećenoj utrobi, što je svojstveno izvesnom kitnjastom španskom stilu – mermerom, pozlatama, porfirom, nacifranim profilima – bazilika u Valle de los Caidos je verovatno jedini spomenik frankizma gde je ocigledna nekakva prekomernost. Za razliku od zvaničnog stila totalitarnih evropskih rezima, koje odlikuje visokoparnost i monumentalnost, frankistički stil kao da je prepoznatljiv samo po neuglednoj bljutavosti svoga oponasanja eskurijalnog stila. Jedini izuzetak je ova raskosna podzemna bazilika, cija je namena da carstvo smrti trajno usadi u kolektivnu svest Španaca.

Svih ovih nedelja, u vreme agonije generala Franka, Madrid bio neobično tih. Kao da ceo grad nije disao, pasivno preživljavajući to umiranje u nekoj vrsti slatkog, interiorizovanog straha, pomešanog sa neobicnim mazohističkim uživanjem. Svima je – osim vođama komunističke partije, koji su po ko zna koji put pozivali na masovnu političku akciju – bilo jasno da se niko neće micati. Kao da je oduzetost, koja je ovladala diktatorovim telom, lagano osvajala sve gradske stanovnike. Tih dana, Madrid je bio prestonica nekoliko miliona živih mrtvaca. Frankova lesina, sa svojim kancerogenim žaristem, zahvatila je svojim žalosnim metastazama čitav grad.

Ali su milioni gradskih stanovnika, na izgled obuzeti paralizom te smrti, stavili bocu sampanjca da se hladi. Kada kazem sampanjca mislim na champan, to jest penusavo vino. Imali su po bocu penusavnog vina na hladnom, dakle. Kada se proširila vest o zvaničnoj smrti generala Franka, milioni zapusaca poleteli su u vazduh, u necujnom praskanju tolikih sitnih eksplozija radosti.

Jedan od retkih Španaca, izgleda, koji nije popio času penušavog vina u slavu te smrti, ni nasamo ni u porodičnom okruženju, bio je Felipe Gonsales. Kazu da je tom prilikom rekao da nikada neće piti u slavu nečije smrti, makar to bio njegov najljući neprijatelj. Ne znam da li je ta izjava verodostojna, ali jeste verovatna. Čak ima, možda, i simboličku vrednost. Jer, ličnost Felipea Gonsalesa ostra je i krajnja suprotnost bledom liku frankizma. Ona odrazava ljubav prema životu, makar po cenu zbrke koju sloboda podrazumeva, spram smrtno ozbiljne, sumorne, zlokobne tradicije španskog autoritarizma.

Nešto kasnije, prilikom jednog putovanja u Sjedinjene Države, Felipe Gonsales je izrekao nešto što, po mom mišljenju, jasno otkriva ove njegove osobine o kojima govorim. Odgovarajući na jedno hotimično nezgodno pitanje o američkom načinu života, izjavio je zajedljivo: “Više volim da umrem izboden nožem u njujorskom metrou, nego da živim u jadnoj, zagušljivoj, tlaciteljskoj sigurnosti moskovskih ulica.” Time se, na manje-više neprikrivenu sablazan mnogih, među kojima je bio i velik broj njegovih političkih pristalica i prijatelja, ogradio od onih neizbežnih, horskih antiameričkih tužbalica španskih levičara toga vremena. Ali je iznad svega potvrdio tu svoju ljubav prema slobodi, kakve god opasnosti ovo podrazumevalo; i ta je osobina, u neku ruku, bila presudna za sve njegove ranije političke odluke, kao i za one buduce: za opredeljenje u prilog demokratskog socijalizma a ne komunizma, trzisne ekonomije a ne državne, planske privrede, pripadnistva zajednici demokratskih zemalja spram izolacionizma ili neutralnosti trećeg sveta.

Pred ulazom u palatu Monkloa, jula 1988. godine, u ponoć, uz dasak svežine zbog koga je zatreperilo lišće u vrtu, Felipe Gonsales je prizvao duh Federika Sančesa, a ja duhove prošlosti.

Felipea sam upoznao u Madridu, u danima duge diktatorove agonije. Mislim, ako me sećanje ne vara, da smo se okupili na njegovu želju. Okupili: nas nekolicina intelektualaca, aktivnih u borbi protiv frankizma. I, shodno tome, pripadnika tajne organizacije komunističke partije iz koje smo svi, jedni za drugima, bili isključeni.

Trideset trogodišnji mladić koga sam toga dana upoznao odmah me je privukao: postoje takva, munjevito sklopljena, muška prijateljstva. Bio je još gotovo sasvim nepoznat. Znali smo da je bio imenovan za generalnog sekretara socijalističke partije godinu dana ranije, na kongresu održanom u okolini Pariza, u Sirenu, kada je na rukovodeća mesta ozvaničen dolazak grupe mladih kadrova okupljenih oko njega i Alfonsa Gere, njegovog drugog ja, kako se govorilo. Nismo znali ništa više od toga.

Ali je ovaj tako reći nepoznati mladić postao dve godine kasnije, posle prvih slobodnih izbora 1977. godine, vođa daleko najznacajnije levičarske partije – na veliko iznenađenje, ponekad i sablazan, većine progresivno nastrojenih Evropejaca, koji su se kladili na Santjaga Karilja, staru partijsku glavešinu, starog prevrtljivca, starog kominternovca bez ikakvih obzira i pamćenja, koga je dobar deo evropske levice, zbog svoje gluposti – a glupost se u politici plaća – načinio uvaženim stegonosom marksističke lakirovke: kakva smejurija! (Sreća da je u Nemačkoj, u SPD-u, bilo nekoliko ljudi, među kojima i Vili Brant, koji su razumeli pravu Gonsalesovu velicinu; doduše, SPD-u se već mnogo ranije, u Bad Godesbergu, vratio smisao za stvarnost.)

Sedam godina kasnije, isti taj još uvek mlad čovek postace premijer prve socijalističke vlade od vremena Španskog građanskog rata, i to u bar cetiri mandata: tokom prva tri sa apsolutnom većinom u Parlamentu, a tokom četvrtog, koji ce nastupiti, verovatno sa relativnom većinom glasova dovoljnom da se stvori podloga za jednu dinamicnu koaliciju.

Na vrhu stepenica, pred ulazom u palatu Monkloa, slušao sam sta mi govori Felipe Gonsales. Setio sam se mladića poduže kose, uvek u zaketima od rebrastog somota, koji je 1975. godine krenuo u osvajanje srca i uma svojih zemljaka. Razmišljao sam kako cu s njim raditi: to me je ushicivalo. Pitao sam se da li se promenio. Bolje rečeno, da li ga je vlast promenila. Da je on promenio vlast, njena pravila, jezik, način na koji se u Španiji ranije vladalo – nije bilo nikakve sumnje. Ali nije li i njega, zauzvrat, vlast promenila?

Pred ulazom u Monklou, u ponoć, pitao sam se u dnu duše nije li Hajme Hil de Biedma, veliki pesnik, saputnik u dugim šetnjama i beskonačnim noćnim razgovorima, bar jednom pogrešio. Prorekao je, na kraju jedne od svojih Moralnih oda napisanih pod frankističkom diktaturom, kako je “od svih istorija nase zajedničke Istorije / najtužnija, svakako, istorija Španije / zato što se rđavo završava…” A šta ako se istorija Španije, bar jednom, završi manje-više dobro?

Horhe Semprun

Prevela s francuskog
Ana A. Jovanovic

Nastaviće se