Moloa je pozdravljen kao knjiga-događaj i kao izraz izuzetnog slučaja u literaturi. On je izazvao oduševljenja ili učena objašnjenja, i evo ga već opterećenog tumačenjima tako različitim da se nejasnost zgusnula toliko koliko se govorilo o njemu. Neko ga vidi kao remekdelo humora, neko kao epopeju poraza, dok se više njih javilo kojima je to izraz tišine ili, jednostavno, literarno objašnjenje psihoanalizom otkrivenih kompleksa. Ustvari, svako tu vidi ono što hoće i u tome je već jedan dokaz bogatstva ovog dela i njegove dvosmislenosti. Čovek se gubi u nagađanju piščevih namera, i teško se miri da u svemu tome ne otkrije nešto. Zar, u jednoj knjizi tako sumornoj, pisac nije hteo da kaže više nego što zaista kaže? Ali šta on kaže?
Priča se ostvaruje u dva trenutka, podeljena na dva dela koja čine dve priče slične i različite. Događaji prvog dela ponavljaju se u drugom, u življem ritmu, pod konkretinijom svetlošću, ali u istom razvoju katastrofe. Glavna ličnost drugog dela nije ona iz prvog, ali liči na nju tako očigledno da se one samo po imenu razlikuju. Obe završavaju u istom stanju, bez izlaza, i sadrže isti uslov; uslov neljudskosti. Na prvi pogled čovek otkriva, iako se piščeva namera ne svodi naročito na jasno izlaganje, simboliku ljudske sudbine koja tone u ništavilo, ništavilo koje će biti najizvesnija stvarnost čoveka, i toliko živa da od sveta stvara iluziju. Ništa nije sigurno, osim praznine i zabune, sem ove glupe trke na koju je, izgleda, svaki čovek osuđen, da je istrči uzalud, i koja pomalo liči, kao kod Kafke, na posledicu ne zna se kakvog božanskog porekla.
Moloa je amnezičar i paralizovan u jednu nogu, a uskoro u obe. Pre no što bude prisiljen da se vuče na trbuhu i laktovima, on se kreće na biciklu i to s na merom da se nađe kod kreveta svoje umiruće majke. On kreće, ali neće nikad stići. Evo ga privedenog u policiski komesarijat, jer je prekršio neko tajanstveno saobraćajno pravilo; zatim je prinudni gost neke žene čije je pseto zgazio i koja ga natera da mesecima živi s njom, stalno sve više udaljen od onog grada u kome je inače živeo i koji dobija fatamorganski vid. Nakraju, on luta po jednoj šumi u kojoj se dragovoljno okreće u krug, dok najzad ne stigne do njene ivice. Ali to je samo zato da bi pao, iscrpljen, u jarak iz kojeg verovatno neće moći da se izvuče. On sâm govori, u dugom monologu kao g. Blum, kojeg ne ometa nikakva moralna ili logična cenzura. Sve stvari su jednake i stavljene na isti plan, mi ne znamo da li su događaji stvarni ili izmišljeni; svaka granica se briše između svasnog i nesvesnog. Ono što nam se daje kroz doživljaj čiji je cilj sve dalji ukoliko izgleda da mu se približavamo, to je sveobuhvatnost jednog života koji izmiče svim uobičajenim sbvatanjima mogućnosti objašnjenja i razumevanja.
Uostalom, daleko od toga da izgleda kao neka zatvorena celina koju bismo mogli bar da obuhvatimo, on otiče pred našim očima dolazeći ne znam otkuda i odlazeći prema ne znam kom cilju, ili još tačnije, on se lagano raspada, on iščezava.
Junak druge priče je neki Žak Moran kome jedan tajanstveni glasnik nalaže da nađe Moloa. On ne zna ko je Moloa ni u kom pravcu da traga za njim. Ipak, on polazi u pratnji sina. Uskoro, i čovek je to skoro očekivao, on bude isto tako paralizovan. Zaustavlja se pored nekog zaklona pošto je poslao svog sina da nabavi bicikl. Dok čeka, neki mu se stranac pojavi (da li je to Moloa?); on ga ubija u nekoj vrsti izuzetnog stanja, zatim nastavlja put na biciklu, na mestu za prtljag, dok ga njegov sin ne napusti. Onda mu je naloženo da se vrati kući, što mu polazi za rukom tek posle više meseci, možda i godina, beskrajnim putem na kome ga zatiču nepogode, a njega samog svode na životinju. Ovoga puta to je pisana ispovest koju čitamo, ali u kojoj se sve kazane stvari čudno poništavaju i samim tim ništa od onoga što se zbilo, baš zbog toga, nije dostojno poverenja. Ponoć je, piše Moran, kiša šiba u okna.
Nije bila ponoć. Nije padala kiša.
Epopeja apsurda? Besumnje; ali pisac je hteo da apsurd izrazi Jezikom koji ga, objavljujući, obično samim tim i poriče. Reći: svet je apsurd, čovek je sâm i očajan, to znači istovremeno stvoriti smisao, saučestvovanje i nadu, što Samjuel Beket izbegava propraćujući svaku afirmaciju odgovarajućom negacijom i uspostavljajući ih obe u oblasti crnog humora. Lagano raspadanje Moloa i Morana vrši se kroz govorenje koje samo sebe uništava i dovodi do negacije dela (spomenika jezika) – ne-dela. Ovim je otežana svaka analiza i onemogućeno svako tumačenje piščevih namera. Da bi se opredelili za jedno ili drugo, treba se namerno oglušili na čitav jedan deo onoga što nam je kazano, što će reći, jasnim jezikom, treba izdati. Ako kritika dospe katkad do ovog rezultata, ona ne bi znala, uprkos svega, da iz toga izvuče zaključak. Znači, bilo bi dobro pokušati da se na drugom mestu nađe ključ.
Jedan ključ (da li je to ključ, ili pre sredstvo približavanja?) dalo nam je prethodno Beketovo delo, roman Marfi koji je prošao sasvim nezapažen. Junak se u toj knjizi kreće u više zona koje mogu da se okarakterišu ovako: prva zona: zona jasnoće u kojoj igraju forme sa paralelom i koja daje zračni izvod pasjeg života; to je svet svakodnevice. Druga: zona polumraka, u kojoj su forme bez paralele i koja je zona estetskog zadovoljstva. Bio je to svet koji, pošto nije bio pogođen stvarnom istorodnošću, nije imao potrebu za veštačkim. To je oblast umetničkog stvaranja. Treća: zona crnog koje je plima oblika, bez prestanka u pokretu, spajajući se i raspadajući se. Telo je u toj zoni kao igračka razbijena u komade i svet tamo nije stvoren ni od elemenata ni od stanja, nego samo od formi koje nastaju i survavaju se u prašinu jednog ponovnog nastajanja, bez ljubavi i mržnje, ni bilo kog principa shvatljive promene. Ovde je Marfi više nego slobodan; on je jedan atom u crnom apsolutne slobode… projektil bez izvora i cilja, očaran hukom ne-njutnovskog kretanja. Očigledno je da je Beket odlučio da u ovoj poslednjoj zoni žive Moloa i Žak Moran, i o njoj on pokušava da pruži predstavu. Nećemo se začuditi što ćemo biti primorani da se u toj zoni krećemo kao slepi. Nema drugog izlaza do da se pljune na jasni svet, svet u nevremenu; u svetu polumraka treba odabrati i to je mučna neophodnost; samo svet crnog drži se izvan izbora, u jednom meta-blesavilu, i on sam donosi mir, to dobro neprocenjive vrednosti koje svi junaci Beketovi nastoje da osvoje i koje se čudovišno podudara sa ništavilom. U Marfiju videli smo junaka koji naređuje da ga vežu u ljuljašci da bi otklonio svako iskušenje da se pomeša sa svetom, pravi se lud, zatim se ubija moleći da njegov pepeo bace u zahod. Moloa i Žak Moran su paralitici i žive u jednom svetu gde se snovi, mašta i stvarnost brkaju, gde im nikakva odluka više ne pripada. Nisu primorani da se ubiju, pošto možda nisu ni živi, jer su možda samo senke koje plutaju po ćudi duha koji ih poima i koji ne bi mogao da bude, razumljivo, svojina nikoga, pa čak ni autorova. Opora neo hodnost ih vodi, besumnje, ali ona je naličje vrhovne slobode, beznačajnosti. Sve u svemu, evo šta su oni, šta rade, čega se sećaju i šta zamišljaju: A da kažem ovo ili ono ili bilo šta, zaista nije važno. Kao i pisac Fleurs de tarbes, Beket bi mogao da napiše, kao zaključak svoje priče: Recimo da nisam ništa rekao. On nije, zaista, strogo uzevši, ništa rekao. Zato on može beskrajno da ponavlja istu stvar: Prognani, Marfi, Moloa, Malon umire i Onaj koji se ne može imenovati pričaju istu priču o ljudima u traženju ne zna se čega, osuđenim da lutaju. Novela Prognani završava se ovim rečima: Ne znam zašto sam pričao ovu priču. Mogao bih isto tako da ispričam neku drugu. Možda ću drugom prilikom moći da ispričam jednu drugu. O žive duše, videćete kako sve to liči jedno na drugo.
Realnost koju je Beket pokušao da uhvati, i koja je zapravo neizreciva, jeste oblast savršene ravnodušnosti i otupljivanja u odnosu na sve fenomene, čovek pomišlja na Lotreamonovu rečenicu: Čovek ili kamen ili drvo kojim započinje četvrto pevanje.
Iako negacija prati afirmaciju kao njena senka, to ne znači da je Beketov postupak dijalektički. Pisac neće ni da dokazuje, ni da pokazuje, ni da opisuje. On je pre iz klase velikih humorista kao što je Lihtenberg, kojima je stalo da naprave nož bez oštrice kome nedostaje drška. Koje bi boje, uostalom, moglo da bude ništavilo? Po kojoj skali bi se u njemu mogle raspodeliti vrednosti? Može li se štaviše ona uspostaviti? Ovde imamo posla sa zidarom ruševina koji uništava svoje zdanje, dok ga gradi, i to tako dobro da nam na kraju krajeva ne ostavlja ništa ni da vidimo ni da čujemo ni da dotaknemo, jedino u oku luk jedne putanje: luk poraza. Svi romani su besumnje samo priče o raspadanju: junaka, vremena ili života; ovde raspadanje prethodi svakoj priči; junak, vreme i svet gibaju se ovde slično talasima na moru. Nikadse nije otišlo tako daleko u potrazi apsolutnog označenog znakom manje.
Maurice Nadeau
(Le Mercure de France, 1 avgust 1951)
