Tih dana, pored mog novog anđela čuvara, Karin Nordstroem, ja u Rimu, skoro svako veče, imam da slušam i ono, što mi njen rođak govori, telefonom — ne znam zašto.
Da su Šveđani, imućni, a osim toga i snobovi, tako, da ne pitaju šta telefonski razgovori, dugi telefonski razgovori — i u inostranstvo — staju, to sam i pre znao. Da, međutim, razgovaraju, sa prijateljima, i noću, satima, to sam iskusio tek u Rimu.
Kad bi telefon u mom stanu, uveče — često pred ponoć — zazvrjao, znao sam da ću čuti glas rođaka gospođe Karin, da je to mladi Šveđanin, Torsten Roslyn, na telefonu.
Čuo bih njegov smeh. A činilo mi se da vidim i njegove oči u telefonu. Velike. Kao slepe. Pita: da li sam spavao? Hoće da me pita nešto.
Zašto toliko govorim o Ibsenu? Je li to iskreno?
Pita me i šta će biti, sad, kad je rumunski kralj, Karol, pao? A mi sa Sovjetima uspostavili vezu? Kuda ćemo? Na koju stranu? Ka Zapadu, ili Istoku?
Kad mi se to prvi put desilo, otrpeo sam mirno. U službi koju vršim u Rimu, nikad ne znam zašto me, slična pitanja, pitaju. Idući put sam pokazao, da mi to nije milo, nimalo. Najzad sam podviknuo. A posle sam se navikao na to. Katkad smo sat proveli na telefonu. Čak mi se činilo, da se u Rimu nikad ne razgovara tako razborito, kao telefonom, noću.
Uostalom, bio sam sam u Rimu, pa sam imao vremena.
Sve sam češće čitao knjige koje mi je taj mladi Šveđanin slao.
Ispod mog prozora bio je, ne samo zamračeni Rim, nego i taj Sever, u koji sam se bio začaurio. Telo mi je bilo u Rimu. Glava čak u drugom svetu — na putu u polarne krajeve — iako iz kuće nisam makao.
Ima i takvih zatvora na svetu. Promene u Evropi, u ratu, tih, dana, u Rumuniji, na Dunavu, u našim odnosima sa SSSR, kao i tutnjava topova u Londonu, sve mi je to bilo dosadilo, prekodan. Počeo sam čak i da se radujem, kad bih uveče čuo glas tog Šveđanina, koji se smejao.
Kad bi me zapitao da li spavam, ili sam budan još, odgovorio bih, da sam čitao ono što mi je dao.
Možemo, vrlo rado, da razgovaramo. Zanima me veliki biolog, Lineus, o kom je sinoć gnjavio.
Mladi Šveđanin mi onda kaže, da je to nemoguće, da sam to izmislio, da bih se njemu podsmevao.
Nisam izmislio. Štokholm je, kažem, svi kažu — divna Venezia u snegu. Venezia na Severu.
On se onda ljuti, pa viče u telefon, da je Švedska dugačka 5.000 milja i da tle Švedske ne tone, nego raste, u moru, i da se Šveđani kupaju u sto hiljada jezera. On je od mene, kaže, hteo da čuje nešto drugo, a velika je neučtivost, kad neko ne odgovara na ono, što ga, učtivo, pitaju.
Ja kažem da me je o Štokholmu pitao.
Mladi Šveđanin viče, da me nije o Štokholmu pitao. Uostalom, on je, kaže, uveren, da ja Štokholm, niti volim, niti sam ga zapamtio. Svakako volim Moskvu.
Nije sasvim tačno, kažem. Pamtim boju granita u Štokholmu, a pamtim i noći, kad sam u Djurgardenu igrao. Volim noćnu boju Štokholma, ljubičastu. Venezia je fatamorgana na vodi, ali postaje posle banalna, a Štokholm ostaje neobičan, i ima tužnu, lepu, boju — žutu i srebrnu Gotiku. Lepi su i doboši Karla XII, a lep je i teatar u Gripsholmu. Šta još da dodam? U maju je i noću bilo vidno. Bilo je toplo.
Torsten Roslyn onda odgovara, jetko, da nisam iskren, ni kad je reč o njihovom podneblju. Trebalo bi da se nađem u Švedskoj, kad vetri iz Rusije — katkad i leti — duhnu. Osetio bih kako je hladno. Čuo je, kaže, da je moj švedski favorit, Karlo XII.
Nije tačno. Bio je. Sad je Gustavus III.
Mladi Šveđanin onda viče: valjda zato, što moji sunarodnici kraljeve ubijaju rado? A tog kralja je kapetan iz pištolja ubio, pa to ponavljam, da bih pokazao, da i Šveđani kraljeve ubijaju?
Ne zato, nego zato, što je Gustavus III voleo, kao i ja, Italiju. Ne ovu današnju, istina — sasvim drugu.
Primetio sam da on voli ovu. Moje ljubavi imaju veze samo sa prošlošću. Volim kolonade Opštine u Štokholmu, jer me na Veneziju —jednu bivšu Veneziju — sećaju. Volim i topove, iznad Upsale — zašto ne, kad su stari i ne pucaju. Igrao sam i u Upsali. A volim i labudove u Eskilstumi.
Zašto onda volim toliko Strindberga? Zašto ne čitam onog, koji je najveći pesnik Švedske, sada — u tom se svi slažu. Paer Lagerkvist.
Svaki čovek ima pravo, na svoje mišljenje — rečeno je čak i Tiberiju.
Ništa ne razume, kaže Torsten, na to. Da li znam da je svega 12% zemlje obrađeno u Švedskoj, iako je ogromna ?
Zato se, mi, Sloveni, nadamo revoluciji i tamo.
Nije tačno, kažem. De Sade je mogao intati spahiluke, pa ne imati revoluciju. Uostalom, ako nas ko sluša, na telefonu, misliće da pripremamo revoluciju, u Rimu. Stvar je mnogo prostija, bar što se mene liče. Imam lepih uspomena iz Štokholma, pa mi je Šiokholm drag. Nije to čak ni ta varoš, koju sam zavoleo, pa ni Švedska koju volim, tamo na Severu, nego |l‘ to ona, borealna, svetlost, u noći, koju sam video tamo.
Smeje se u telefon.
Mladi Šveđanin, međutim, i dalje tvrdi da ne povorim iskreno.
Zašto bih — kad nisam polarni istraživač — polarne krajeve voleo? A sedeo u Italiji.
Sedim u Italiji, jer sam vezan za Italiju. A tešim sv lepotom polarnih predela, jer me u ratu zavaravaju, da nije sve na svetu, besmisleno. Trebalo bi da on vidi varoš Roskilde, u Danskoj, grobnicu, crkvu, gde sad leže danske kraljice, u prahu, u mrtvačkim sanducima od srebra, u crvenom grimizu. Te žene su volele Italiju. Zašto da i ja ne volim Dansku? To bar nije zabranjeno. Gospođica Rassmusen išla je da gleda tarantelu. U Tivoliju.
Ko ?
Gospođica Rassmusen — balerina, koja je igrala u baletu, tarantelu, a koju je danski kralj imao: prvo za ljubaznicu, a posle za ženu. Svačeg je u Danskoj bilo. Thorvaldsenu se, posle njegovog povratka iz Rima, davao balet, koji se zvao: „Vašar u Albanu“. Fesla di Albano. Da li je bio u Albanu? Ne
Thorvaldseu. On. Torsten Roslyn? Јa sam bio.
On, kaže ne voli, naročito, rimsku okolinu. Nema zdravu vodu. A ne voli, naročito ni Italiju. Nije znao, kažе, ni to, da sam ja utvrdio, da su danski kraljevi rado uzimali, za žene, balerine. Moraće to reći svom danskom kolegi. Da su uzimali balerine, koje su videli ii talijanskom baletu.
Veze između Danske i Italije postoje već tri hiljade godina.
To sam, mora biti, ja, uobrazio? Danski barok potiče iz Holandije. Veze Severa idu prema Zapadu:
Holandiji, Francuskoj, Engleskoj. Francuski je uticaj, kaže, najjači na Severu.
Može biti. On je rođen na Severu, pa zna bolje od mene. Znam i ja da je jedna druga metresa kraljeva, Aurora von Koenigsmark — La belle Aurore — obožavala Francusku, ali fakt ostaje, da se Danska i Italija, već u doba preistorijsko znaju. Meni je to milo.
Zašto?
Volim tarantelu, a milo mi je što je cela Danska volela tu igru. A i ta Aurora, to svakako zna, iako je bila igumanija, u jednom aristokratskom manastiru — pre nego što je postala kraljeva metresa — išla je da gleda talijanski balet i tarantelu, talijansku. Thorvaldsen, eto, vraća se u Kopenhagen, ali traži balet koji ga seća na Albano. Zar to nije lepo?
Zašto bi to bilo lepo? Fredensborg, Roskilde, Rosenborg, sve je to u holandskom baroku. Zašto ja to vezujem za Italiju? Postoji zajednica flamanskog, nemačkog, skandinavskog baroka, zašto mešam u to Italiju? Amelienborg je francuski.
Ja ne mešam Italiju u Dansku. Kažem samo da srce Kopenhagena, Tivoli, kuca — iako je na Severu — za Italiju. Tivoli je talijanski. Bio. A sve su metrese, danskih kraljeva, trčale da gledaju, tarantelu. I
Christina Munk, i Sophia Moth. Meni je to milo. Volim te veze.
Mladi Šveđanin se smeje u telefon, jetko, pa kaže da ću jednog dana početi da pričam, u našem društvu, da sa Danskom i moja zemlja ima, već davno, vezu. Izmisliću nešto.
Nema šta da izmišljam. Ima i tih veza, već davno.
Mladi Šveđanin onda ćuti u telefonu.
Moja zemlja, i moji sunarodnici — pošto smo slovenska zemlja, i Sloveni — bili su u vezi sa svojim srodnicima u prošlosti, a to nije nikakvo čudo. Samo ima nekih, neočekivanih, veza, i među onim zemljama, koje nikakve veze u prošlosti nemaju. Moji sunarodnici, na primer, doneli su zelen, repu, lišće, patlidžane, na klobuke gardista u Kopenhagenu, koje sad može videti na kapi onoga, koji, pri banketu, stoji iza kraljice. Taj gardist se zove, na danskom: heyduk. A niko ne zna otkud ta kapa na njemu.
Danci kažu da je to neka poljska, ugarska, kapa vojnika, a ja kažem da nije. To je ukras sa klobuka mojih sunarodnika. Njihovo je ime heyduk. Preneli su ga u Ugarsku, iz Turske, kao i taj klobuk zakićen lišćem i zeljem vojnika. Upotrebljavani su u osamnaestom veku i na dvoru Marije Theresije i carice ruske Katarine. Na ruskom dvoru ime im je: skorohodci.
Neće biti da su to naši klobuci, kaže mladi Švedanin. Znalo bi se to, da je tako. Na osnovu čega mogu to da tvrdim?
Neka uzme, kažem, dansku kapu heyduka u Kopenhagenu, i, posle toga, neka uzme, da pogleda, geografsku kartu — Carte du Royaume d’Esclavonie et du Duché de Syrmie, iz godine 1745, koju je inženjer Joseph Gadea izradio, za austrijski dvor, to jest gospodina Khevenhullera, pa će na toj karti videti, oficire i vojnike, mojih sunarodnika, koji drže i nose grb pomenutih zemalja, a koji na glavi imaju te klobuke, zakićene zeljem.
Torsten Roslyn uzvikuje u telefonu, da sam to morao izmisliti, da se šalim, ali da će on to saopštiti svom kolegi, švedskom vojnom izaslaniku, a možda i danskom, da vide.
Može slobodno.
To su trupe, kažem, najamnika, koji su se bili preselili iz Turske i stupili u hrišćanske vojske; ima ih u Ugarskoj, imaju tamo ceo jedan kraj sa imenom zemlje Heyduka, ima ih u Pruskoj, kod Friedricha Velikog, a odatle su te kape, te glave, prešle, i odnete, u Dansku. Uostalom, ja imam tu geografsku kartu i nosim je sa sobom po svetu. Može je, ako hoće, videti kod mene.
Mi smo Sloveni, veliki šovinisti, kaže Roslyn.
Nije tačno. Naprotiv. Ne kažem ja, ni to, da je taj čudni ukras na vojnom klobuku, tih trupa najamnika, slovenski. To je ukras turski. Bolje reći još dalji. Azija.
Mladi Šveđanin se smeje u telefonu. Čuo je, kaže, o toj mojoj teoriji nepoznatih veza u svetu. O tom se priča u našem društvu.
Nemam ništa protiv. Fakt je, međutim, da je to zelje, te repe, ti patlidžani, taj ren, hrana turska, janičarska, pešadijska. Ostaje samo pitanje: ko je prvi zakitio kapu, sa tim zeljem i lišćem?
Ja mislim da su to bili moji sunarodnici.
Zašto ne janičari?
To je drugi svet. Muhamedanski. Ozbiljniji. Kod njih je ta hrana zakon verski. Bez masti. Kod nas su, uostalom, i janičarske vojske bile: moji sunarodnici. Nije to važno. Važno je veza sa Danskom. Važne su veze koje se ne znaju. Koje postoje. Neočekivane.
Mladi Šveđanin kaže, da bi, na kraju krajeva, još i mogao da poveruje, da su ti janičari nosili to zelje, sa sobom, kao hranu, ali da su to zelje naticali na klobuk, to ne bi mogao nikad poverovati, dok ne vidi.
Svojim očima.
Može doći da vidi, kažem. Njemu je svakako, i bez toga, poznata, ta čudna želja čovekova — na celom zemaljskom globu — da odlazeći u smrt, pokrije svoje lice, svoju glavu, svoju masku smrti, kako bi Campanella rekao. Da pokrije lešinu lišćem, granjem, cvećem. To je bila veselost mojih sunarodnika, na maršu, kao što se, na pomenutoj karti, vidi — zato i to zelje na kapi. Jedan na toj karti nosi ga u ruci.
Jedan konjanik, kao pero, na kapi. Razlika je sa Danskom samo ta, da danski gardist to ima, sav u svili, a moj sunarodnik, odrpan, u opancima, pod oružjem, u smrti. To zelje, međutim, čudnim putevima, stiglo je i do Danske. Ima mnogo nepoznatih puteva, te vrste, u svetu.
Ja po tome pamtim Kopenhagen.
Treba ga pamtiti, kaže mladi Šveđanin, smejući se, u telefonu, po rakiji trešnje. Ceo Kopenhagen, katkad, miriše na to, a to je, po njegovom mišljenju, miris po kom ga Danci pamte.
Taj Šveđanin i ja, ne vodimo samo takve vesele razgovore telefonom. Ima dana, kad se on javlja, naburen, i čudan, drzak.
Priča, na primer, o izletu na Veliku Stenu Italije, pa kaže, da ćerka hotelijera, tamo gore, u visini od 2.000 metara, greši, što se udaje za Talijana. Severna žena ne može biti sretna, sa čovekom koji je južnjak. Južnjaci su mekušci, ženskari, poltroni. Jesam li zapazio, kako je ta Finlanđanka, sad, mlada, lepa, nevina, dobra? Kad se bude udala, za Talijana, neće biti takva.
Biće kao Rimljanke što su.
One su bile čuvene sa svojih seksualnih majstorija, kaže.
Naročito u doba Tiberija, kažem.
Ne dopada mu se, ni taj luksuzni hotel, tamo, na visini. Planinski hoteli skijaša, u Švedskoj, mirišu na šišarke borova. Ovi, ovde, na otužne kremove i sapune. Jesam li primetio kako su Šveđanke visoke, lcpe, plave, ozbiljne, a ipak strasnije, nego ove ovde?
Zašto misli, kažem, da su Talijani mekušci? Dobar deo talijanskog naroda tvrd je i namučen, već vekovima. Raden. Patnju podnosi. To su najbolji kamenolomci i kamenoresci.
Svirači u mandolinu. Sa svojim večnim prolećem.
To, što kaže, dokazuje samo, da se narodi slabo poznaju. Ko zna šta bi o mom narodu pričao, kad bi ga video. Talijani su, nesumnjivo, sinovi Sunca, ali je već davno rečeno, da su melanholici. Katkad su i fanfaroni, ali on svakako zna, da su u polarnim ekspedicijama bili dobri.
Torsten Roslyn se smeje u telefonu. Jedan švedski pilot morao je da ih skuplja sa leda. Kao decu iz snega. Osramotili su se.
Neće biti. Svakako zna za ekspediciju duke od Abruzza, koji se zvao Luigi. Ne može se mnogo očekivati od nekog princa, na Polu. Međutim, treba priznati, da je bio dobar i na Himalajima, a još više na Polu, godine 1900 — kad je malo trebalo, pa da do Severnog pola stignu baš Talijani. Meni nije nimalo stalo, do tog princa, ali, iako je on ležao sa smrznutim nogama, i zaostao, treba priznati, da njegov zamenik, običan mornarski oficir — Cagni — nije bio gori.
Mladi Šveđanin mi dovikuje, da su već svi primetili, koliko ja hvalim, gde god mogu, Talijane, a ne zna se zašto? Zna i on nešto o toj talijanskoj ekspediciji. Načinili su se smešni.
Zašto smešni?
Kad su čuli, da su doprli bliže Polu, nego Nansen, počeli su da se deru i da skaču. Pevali su.
Zašto bi to bilo smešno? Pa zaista su bili doprli dalje, nego Nansen. Treba im zavideti što umeju da se raduju. Brod im se zvao ,,Polarna zvezda”. Zar to nije lepo? A taj Cagni, pored sve te dreke, zna se da je, mirno, razborito, završio svoj zadatak. Pokazalo se da je tačno utvrdio najbolji put koji do Pola vodi.
Umalo nisu stigli. A to je bilo pre četrdeset godina. Treba i to u obzir uzeti.
Mladi Šveđanin onda uzvikuje, u telefonu, da zaboravljam, da svi znaci govore, da će Italija nastaviti rat — pa će i moju zemlju napasti. Otkud to, zaista, da se toliko bavim polarnim predelima?
To me i drugi pitaju, ali je lako protumačiti. U sećanju su mi sad još lepši. Možda bas zato što sam samo malo mogao da zavirim u njih? Je li on primetio kako su ti ledeni krajevi cilj svih naroda, a svaki ko je zavirio u to carstvo leda, postao drukčiji?
Znači ja sam uobrazio, da sad pripadam zajedniici polarnih istraživača? Čujem kako mi se mladi Švedanin smeje.
Iako ne trpim podsmeh, pokušavam da mu odgovorim mirno. Ne znam zašto me toliko ispituje?
Razlika između mene i polarnih istraživača, kažem, tolika je, da bih bio jako smešan, kad bih uobrazio, da pripadam njihovoj zajednici. Ne volim da se pravim smešan. Ne trpim ni podsmeh, to će vrlo brzo primetiti. Ja sam bio običan turist na tom putu. Istraživači provode tamo godine, zime — osam meseci neprekidne noći. Turist vidi te predele, kao neku Švajcarsku u moru, leti. Istraživač ostaje tamo, katkad i mrtav, u polarnoj noći. Što se tiče Talijana, hteo sam samo da kažem, da je bio dobar, taj Cagni.
Talijanska ekspedicija bila je podeljena na dve grupe. Cagni se vratio. Druga grupa nije. Niko ne zna gde su ostali leševi tih Talijana.
To je slučaj, kaže mladi Šveđanin. Ima tamo i švedskih leševa.
Tačno, kažem. Mene ta zajednica mrtvih, u polarnim krajevima, najviše i zanima. Zašto su tamo išli? Zašto su se i promenili? Mala Danska, dok je bila pomorska sila, tukla je iz topova, sve brodove, koji nisu bili danski, ako su tamo kitove lovili. Kad više nije bila velika sila, Danci su postali najskromniji, ali i najherojskiji istraživači. Ja sam video te ljude, pretvorene u dirljive, skromne, spomenike, u danskoj provinciji. Ericksen, Mikkelsen, Rassmussen, Hagen.
A svi su oni Italiju voleli.
Njihova imena milionima Evropljana ne kažu ništa.
Slučaj je hteo, da meni kažu, mnogo. Mene su njihovi dnevnici, njihove knjige, njihovi spomenici, izmenili. Bilo je sumračje u jednoj maloj danskoj varošici. Na kamenitom trgu provincijskom zelenilo se malo trave. Prozori okolnih kućica su se svetleli.
Spomenik se belio u večernjoj izmaglici.
Mikkelsen.
Iako se uveče u Danskoj mnogo pije, na tom trgu vladala je tišina.
Nikakve veze nema, nit će biti — sem tog trenutka u Danskoj — između Mikkelsena i mog života, ali ću se tešiti Danskom, do smrti.
Čujem kako se mlađi Šveđanin smeje. Govorim kao deca, kaže.
Tako je. Zašto ne? Svaki psihopatolog zna, da je skup žalosti i radosti, u svakom čoveku, potok iz detinjstva. Čitave vojske nisu ništa drugo, nego bivši regruti, Bivša deca su i najveći polarni istraživači, pa i sadašnji. Papanjin, na primer.
Papanjin je imao zadatak partijski, kaže Roslyn.
A ne ostvarenje nekog sna, iz detinjstva.
Može biti. Kad sam ja bio u polarnim krajevima, godine 1937, on je proveo devet meseci na pokretnoj santi leda, koja ga je nosila prema Americi. Zadatak je bio možda vojni? Ruski ledolomac spasao ga je, posle, kod ostrva Jan Majen, pre dve godine, kad sam ja došao u Rim.
Možda je i to u vezi? — pita Šveđanin, a glasno se smeje.
Ko zna, kažem, to su slučajevi. Ono što je sigurno to je, da i partijski zadaci mogu biti detinjski snovi.
Ostvareni.
Uoči rata, takav zadatak, sam po sebi, tumači šta je.
Ništa ne tumači, kažem. Tumači, da detinjstvo i u odraslom čoveku ima svoje želje. Kad sam u onoj maloj, danskoj, provincijskoj, varošici gledao spomenik Mikkelsena, i to je imalo korena u mom detinjstvu. Deca, na primer, koja odrastu u velikoj sirotinji, celog svog života, docnije, imaju na licu sen tog detinjstva, Možda ga i Papanjin ima na licu? U svakom slučaju, onaj polarni istraživač, u Danskoj, na čijem je licu pomešana crta živog čoveka, Mikkelsena, i priča o njemu, u polarnim krajevima, nije bez uticaja na svu decu koja imaju matere u Danskoj — posle Mikkelsenovog puta. To je pomešana moć živog čoveka, i mrtvog, čija je uspomena neprolazna. Što se mene tiče, to nekoliko sati u njegovom mestu, bilo je dovoljno, da zavolim zemlju koja ga je rodila, varošicu u kojoj je taj spomenik, a naročito tu borealnu svetlost, tamo, iznad mutnog, tamnog danskog mora.
Funkcionalni zadatak, jednog partijskog agenta, pretvaram, kaže mi Roslyn, u mit polarnog istraživača. Mikkelsen je pravi polarni čovek. Ne priznaje to u slučaju Papanjina. Iza Papanjina je strategijska funkcija.
Može biti. Ja to ne znam. Zna to njegova otadžbina. To bi se moglo onda reći, i za svakog švedskog istraživača. Poznat je militaristički interes, koji, za polarne krajeve, pokazuje i Švedska. Mene to ne zanima. Ja na Spitsbergenu nisam pitao za Papanjina, kao Kolumbo u Americi: gde je Kina, gde je dvor mongolskog kana? Ja sam pitao za jednog Rusa, koji je tamo proveo trideset godina, onda, kad se na prste mogao izbrojati čovek, koji je u polarnoj noći, na Špicberškim ostrvima, proveo jednu — kažem jednu — zimu. Pitao sam za lovca. Za čoveka u samoći. Moj zadatak u Rimu nije vojska. Ako tako misli, onda se vara. Moj zadatak u palati Borghese je štampa. Mene na tim putevima po Danskoj, Norveškoj, Švedskoj, nije zanimao rat — koji sam i ja predviđao, u svojim putopisima, već tada — nego literatura. Ako želi, da nastavimo razgovor, da pređemo na Ibsena. Njegova rođaka, gospođa Nordstroem, obećala mi je, da će me on pomoći u čitanju Ibsena.
Da li zbog pomena njenog imena, ili što oseća da ću prekinuti razgovor, mladi Šveđanin se onda nakašljava, pa kaže, da pređemo na Ibsena. Jesam li i u Norveškoj našao neke kape gardijske, koje dokazuju veze sa Slovenima?
Ne, nisam, nego sam Ibsena čitao, u Bergenu, Hammerfestu, Trondheimu, kad bi brod bio u lukama, a išao sam i do Romsdahlshorna da bih udisao miris norveškog sena. Video sam i Sogne Fjord i Baalholm, ali nisam pitao za sastanke vladara, za rat, nego za poete. Njemu je lako. Švedska već 200 godina nije ratovala, a moji, napaćeni, sunarodnici, u ratu su, već stolećima. Ništa drugo, nehotice, i ne radimo u Evropi. Kod mene je posledica toga, ne neka melanholija, nego prezir prema većini evropskih država, koje se tuku tuđim vojskama. Kad sa mnom govori, molim ga, da o tom vodi računa.
On onda kaže, ponosito, u telefon da nije sigurno, da Švedska ovoga puta, neće biti, u ovom ratu, učesnica. A zašto čitam baš te pisce, Ibsena, Strindberga, Kierkegaarda? To su ludaci. Ta literatura je zastarela.
Za mene ta literatura nije zastarela. Čitam je, uostalom, već i zato što sam na tom izletu mom, do večnog leda Hyperboreje, čitao na brodu te severne pisce, iako sad sve češće čitam i Michelangela. Ta literatura, skandinavska, tih nordijskih pisaca, i sad mi se čini aktuelna. To nisu regionalni predstavnici Švedske — kao na primer Selma Lagerloef. Niti je Strindberg predstavnik — znam ja to — švedskog muškarca. To su tipični pisci Evrope, kakva je bila.
Mlada generacija, kaže Torsten Roslyn, smatra ih za generaciju matorih ludaka.
Može biti. Nisu to bili, za onu sjajnu generaciju polarnih istraživača. Nansen je čitao Ibsena. Uostalom glavne teme tih pisaca su večne teme, antičke. Otac. Mati. Čovek i žena. Edip. Jokasta. Porodica ljudska. Ljubav i neumitna naša sudbina. Zato ih čitam pored ostaloga. To je bilo novo u doba mog detinjstva. Nalazim u toj literaturi ozbiljnost — koju Pariz više nema. I najveći francuski pisci, uostalom, pisci su Francuskinja, pre svega. I najbolji ruski pisci, Rusi su, pre svega. Kierkegaard, Ibsen, Strindberg — iako su opojni tek kad se čitaju u njihovoj zemlji — govore, i kad nisu u svojoj zemlji, o onome što nas sve zanima: instinkt erosa, instinkt smrti. A ne bi pali ni na ispitu socijalnih pitanja.
To je kod mene poza.
Nije poza. To je posledica mog putovanja do tih severnih zemalja. A mene, i u Italiji, najviše zanima, na primer, mati Michelangela, i mati onoga, koji se zvao Giorgione, jer mu otac nije dao, ni ime, Barbarellija. Niko ništa ne zna o materi Michelangela, sem njenog imena.
Nije ni važno, kaže Torsten Roslyn.
Svi su ti skandinavski pisci sinovi iz nezakonitog, braka, silovanih služavki i pralja. Andersenova mati je pijana pralja. Kierkegaardova, služavka, koju je njegov otac silovao, udovac, i sa kojom se venčao tek kad mu je rodila sina. Morao je da se venča. Strindbergova mati je, isto tako, služavka očeva. Silovana.
Taj fakt, koji u ljudskom životu nije bio bez posledica, nije bez značaja u literaturi tih pisaca, koji su mi postali dragi na tom putu.
To u Švedskoj, Norveškoj, Danskoj, važnim, niko ne smatra.
Ja smatram. Smatram da je važno da je Švedska bila aristokratska. A Norveška zemlja mornara i drvoseča. Mala Danska, zemlja ogromnog mora. Smatram da svi ti pisci imaju, u materi, nečeg zajedničkog. Pitam se šta je Kierkegaard mislio, kad je saznao, tek kad je bio odrastao, da mu je mati — služavka, očeva — bila silovana od tog matorog, krupnog, teologa. Andersenov otac, obućar, bio je toliki siromah, da je kupio, na rasprodaji, jedna nosila mrtvačkih sanduka, od kojih je istesao bračnu postelju, kad se ženio. Otišao je u rat protiv Napoleona. Žena mu je postala pijana pralja, ali Andersen voli svoju mater do groba. Ibsen je uveren da mu otac nije otac. Ne voli tog malog mornarskog kapetana, poltrona. Misli da mu je otac materin domaći prijatelj, koji je bio poeta. Strindberg nikad nije zaboravio da mu je mati bila služavka, silovana. Ja sam u te zemlje išao, jer me je privlačila ledena lepota zemlje, globa, Pola, ali su me ti pisci vratili razmišljanju o ljudskom životu. Smejao sam se, dotle, kompleksu Edipa, Freud mi je bio smešan. Sad više nije.
Kopenhagen se upozna sa svojim zelenim tor- njevima tek posle Kierkegaarda.
Mladi Šveđanin se smeje grohotom u telefon. Sad ću ja postati smešan, sa tim silovanim i nepoznatim materama.
Neka postanem. Bili su to mnogi, kad im je, kroz mozak, sinula, neka žalosna istina. Ja znam, međutim, da te matere zadrže svakog putnika, u tim severnim zemljama, kao pogrebi, kad se na ulici sretnu, iznenada. Ti čudni brakovi, ta čudna deca, slavni pisci, ljudi kao iz nekog panoptikuma, pojavili su se preda mnom na tom izletu i ja sam, kao omađijan, stao. Bio sam dotle slep.
Pa to su izuzeci — dovikuje mi Torsten Roslyn.
I pogrebi su izuzeci po ulicama, ali zaustavljaju svakoga. Jedna od glavnih pojava stvarnosti i ljudskog života. Nigde brak, ni žena, ni porodica, nisu osvetljeni tako jasno, kao u životu, i knjigama, tih pisaca — izuzev antičku tragediju. U drugim, evropskim, literaturama, pretvaraju se u vodvilj i komedije.
Kao takvog smatra nova generacija, u Norveškoj, i Ibsena.
Može biti. Meni se čini, kraj sve te stvarnosti Kopenhagena, Bergena, Štokholma, u knjigama tih pisaca, da ima nešto drugo, što mene naročito, privlači Ibsenu. To je paralela ljudskog života. San.
Peer Gynt je san. Ne samo Ibsena. I norveškog folklora.
Čitavog jednog naroda.
Mladi Sveđanin glasno protestuje u telefonu protiv toga.
Ta paralela zanima mene, pri kraju mladosti — instinkt odlaska u jedan drugi svet, u san. To se primećuje u svim tim piscima, provlači se, uostalom, kroz sve faze razvitka čovečanstva. Smeta. Škodi.
Teši. Pomaže. A postaje na kraju jedino moguće tumačenje naših dela.
Roslyn mi kaže, na to, da je Ibsen, u Štokholmu, već davno postao pisac drugog reda. Kao i Strindberg.
Može biti. Za mene nije. To bar nije zabranjeno? Kao što se u rudnicima dijamanta, iznenada, zasvetli dragi kamen, koji treperi podzemnim, geološkim, vanrednim, sjajem globa, ja ću mu reći samo jedno mesto, iz Ibsena, koje vredi stotinu, u drugih pisaca. Seća li se onog pretendenta Ibsenovog, koji oseća, da bi mu trebao samo još jedan skok, da se prebaci na drugu stranu, pa da budu njegovi: i dostojanstvo kralja, i grimizni plašt vladara, i presto, i sva svila. Ali, u isto vreme, oseća, da taj korak neće uspeti da učini, nikada.
Starinska poza. Starinska frazeologija. Iz starinskog teatra.
Ja mislim da se vara. Ibsen je još uvek vanredan.
To je, kaže mladi Šveđanin, čovek prošlog stoleća, mali apotekarski kalfa Skiena, uski, lokalni, norveški-poeta.
Kako za koga. Zavisi od toga ko ga čita. Ja nikad nisam osetio tako strašnu jezu, lokalnog, provincijskog, kao ljudskog zatvora, sve dok nisam čitao, o tom trgu, na kom je bila kuća Ibsenovih roditelja. Ima bezbroj ljudi u Evropi, koji nikad nisu mogli dalje od svog rodnog praga. To može da bude velika sreća, ali i zatvor lokalni, gori nego smrtna presuda. Neka ne zaboravi da je taj apotekarski kalfa počeo, sa dramom, koja nikad nije štampana, ali koja je o onom Rimljaninu, koji je zanimao i Cezara. Katilina. Mi o tom revolucionaru znamo samo ono što je o njemu rekao državni tužilac, Ciceron, ali neka ne zaboravi, šta je taj kalfa, u Norveškoj, rekao za Cicerona: da je advokat većine.
To je dosta — pre Mommsena.
Koga?
Mommsena. Istoričara. Tiberija.
Ne razume. Pa ko me onda zanima? Ciceron? Katilina? Ili Tiberije? Ili Ibsen?
Kažem, mati Tiberijeva. I ono što je Freud napisao o materi Leonarda da Vincija. Sve je to, po mom mišljenju, u vezi.
U telefonu onda nastaje ćutanje, a zatim — valjda da i on pokaže svoju načitanost — mladi Šveđanin prelazi preko Mommsena, ali pita, pa pod čijim uticajem mislim da pišu pisci XIX veka?
Kažem: socijalizma.
Torsten Roslyn onda viče u telefon, da je i Andrèe bio socijalist i da je njegova ekspedicija, balonom, na Severni pol, zato i bila, tako naivna. Andrèe je osramotio Švedsku, kao što je Nobile osramotio Italiju.
Ja branim tog istraživača koji je propao. Nesreća nije sramota. A meni su, kažem, tumačili, na Spitsbergenu, da je njegov balon pao, pre svega, zbog toga, što mu se, pri polasku, pokidali konopi, na nekoj vrsti sidra na balonu, koji je bio pronalazak Andrèea. Nameravao je da balonom upravlja. A slučaj ga je sprečio. Bio je nesretan i propao je.
Socijalist. Naivan. Uobražen. Balonu je dao ime „Orao”.
Pa to je lepo. Lepa je u čoveku vera. U sebe. U svoje. To ime balona je dokaz, da je Andrèe naslutio šta ga čeka. Pošao je uvis, kao ptica, iz danskog zaliva na Spitsbergenu. Lovac ga je pogodio strelom slučaja. Andrèe je onda izbacio sav balast balona. Balon se onda vinuo u visinu, kao na krilima nekog orla.
Kaže da je osetio blizinu Sunca.
Kaže da je na ledenoj, beloj pustoši polarnog predela, video tamnu senku jednog krila ptice, koja ih je pratila. Ta senka je u naše doba zaboravljena.
To su uobraženja. Fraze.
Nisu uobraženja. Ja sam u Skagenu, iz hotela, išao obalom, sve dok pesak ne prelazi u more. Na pesku sam naišao na skrhano krilo jednog galeba. Hteo sam da to fotografišem, ne znam zašto, a slučajno sam sa tim, snimio, i moju senku na pesku. Bila je opomena.
Ta senka me je pratila, a u Danskoj mi se pokazala. To je bila moja paralela.
To je koješta. Fraza. Andrèeova ekspedicija nije organizovana ozbiljno. Zato je bila nesretna.
Kažem: zaboravlja da je XIX vek pun takvih nesreća, i takvih socijalista, ali mi se više dopada ta Švedska, nego današnja, prebogata. Andrèe je leteo 1897. Baloni tada nisu bili orlovi, ali ljudi su to bili.
I Švedska je bila drukčija. Ekspedicija je vodila svoj dnevnik do poslednjeg daha. Strindberg, saputnik
Andrèea, Niels Strindberg, pisao je taj dnevnik u obliku pisama svojoj verenici.
Ona ga je, u mislima pratila. Pored svih zadataka. opštih, državnih, pojedinca će uvek pratiti neka, takva, nemoćna senka. U ogromnoj zajednici jednog naroda, pojedinac, ipak, hoda u samoći. Razlika je samo to, što se Nansen vraća, a Andree, nikada. Ni Amundsen. Ni Levanjevski. Orao koga obori strela nije sramota.
Kao što je čest slučaj, kad mlad čovek daje mišljenje, i mladi Šveđanin, ističe i hvali, među švedskim, polarnim istraživačima onog, koji je imao najviše uspeha, i najviše sreće.
To je bio baron Nordenskjoeld.
Njegov prolaz, sibirskom obalom, njegov izlaz u Pacifik, njegov plotun, kojim je pozdravio moreuz, koji vezuje Aziju i Ameriku — ističući švedsku zastavu — mladi Torsten Roslyn, slavi, kao bezmernu pobedu nad Arktičkim morem, ledom, maglom.
Slušajući ga, čovek bi pomislio, da to more, duž sibirske obale, treba da pripada Evropi i Americi. A Nordenskjoeld samo Švedskoj.
Zaboravlja da je ekspedicija baronova bila finansirana, uglavnom, od bogatog ruskog trgovca, koji se zvao Sibirjakov.
Pošto ne želim prepirku o tome, kažem samo, da se sećam, da sam čitao, da je Nordenskjoeld priznavao, da Pol treba tražiti, balonom. To jest kroz vazduh. Andrèe je dakle otvorio put kroz vazduh.
Pošto ja, međutim, želim da čujem tog mladog Šveđanina, mnogo više, o Ibsenu, Strindbergu, i literaturi, nego o polarnim istraživačima, vraćam razgovor, sa tog barona — koji je rođen u Finskoj, a
Finska je tada bila deo ruskog carstva — na Ibsena.
Malo znam, kažem, o baronu Nordenskjoeldu. Osim Sibelijusa, ne znam nikog, ni u Finskoj.
Kao da se nečeg setio, mladi Šveđanin onda uzvikuje, da treba da zamislim, šta verenik ćerke našeg domaćina na Velikoj Steni predlaže svojoj verenici: Da na bračno putovanje odu u Finsku.
To je onako uzgred rečeno — kažem. Rekao je to zato što mu je verenica iz Finske.
Nije, nego zato, što su Talijani nametljivi, i kod svojih žena. Prema njegovom mišljenju ne može biti srećnog braka, između jedne Finlanđanke, i jednog Talijana.
Ima, kažem, čudne pojmove o braku.
Priznaje, kaže, da ima. Prema njegovom mišljenju, brak treba da počne, silovanjem.
Ja sam toliko začuđen što to čujem od jednog Šveđanina, da ne znam šta na to da kažem? Kažem samo da bi o tom trebalo zatražiti mišljenje i silovanih. Zar ne vidi da je silovanje u životu, pa i pisanju,
Kierkegarda, Ibsena, Strindberga, jedna tamna mrlja, sa kojom počinje sva nesreća u njihovom životu, sva melanholija u njihovom pisanju, a da ih, zbog toga, i mati prati, do smrti, kao senka?
To su uobraženja, moja. Te žene su bile sretne u braku. Ni mati Kierkegaardova, ni Strindbergova, ni Ibsenova, nije napustila muža.
Nije, ali je Ibsen, koji je prošao, pešice, celu svoju zemlju, napisao o stanovnicima Norveške, da to nisu ljudi i žene, nego dva miliona pasa i mačaka.
Ibsen je, kaže, napustio svoju zemlju, iako ga je Švedska pomagala, novcem i ordenima. Voleo je Švedsku. Norvešku, nije voleo.
Nije tačno. Posle toliko godina, u inostranstvu, seća se fjorda u kom se rodio, i vidi ga, kao u detinjstvu.
Nije ga zaboravio — njegov Brand se vraća. Ja ne kažem da sva ta trojica nisu voleli svoju mater, naprotiv, voleli su je, mnogo, baš zato što je bila ponižena.
Njihove matere — bar se meni tako čini — polazna su senka u svim njihovim delima, poemama, romanima, dramama.
Ne znam zašto mladi Šveđanin, iznenada, prelazi sa literature, opet, na politiku, pa kaže, da će vereniku one mlade Finlanđanke, koju smo posetili, na visini od 2.000 metara, reći, otvoreno, da prezire zemlje koje nemaju parlament. Šta ja mislim o tome?
Ne mislim, kažem, ništa. Hoću samo da ga upozorim, da je verenik, oficir, i da takav dijalog može dovesti do sukoba.
On će tog oficira pitati, kaže, zašto Italija ne uđe u rat, u odbranu Finske, kad je fašistička? Šta ja kažem na to?
Ući će.
Kada?
Pet minuta posle Švedske.
Pošto mladi Šveđanin onda viče nešto, nerazumljivo, iz telefona, ja mu pričam, kako sam išao do Islanda, koji ima, to jest, koji je imao, parlament, već pre 1.000 godina. Pod vedrim nebom. Ja sam taj parlament, to jest, mesto, gde su Islanđani zborovali, video. To je Thingvelir. A sad je samo urvina, hridina, stena, provalija, otkud je vidik divan na pučinu u daljini mora. Nije daleko od glavne varoši Reikjavika.
Zašto sam išao do Islanda.
Išao sam, uz put, do Spitsbergena. Pre hiljadu godina, tamo nije bilo tako hladno, kao sada — mirisna, niska, borovina pokrivala je uvale i obale, a brda pokrivena lavom videla su se, jasno, na dnu neba. Gran
Sasso, gde smo bili, liči pomalo na to.
Torsten Roslyn kaže da ga taj parlament ne zanima.
Ja kažem da je zanimljiv, jer je bio parlament slobodnih ljudi, a to današnji parlamenti, nisu.
Torsten Roslyn kaže, da mu je njegova rođaka pričala, da ja više volim Rim, i kafanu „Greco”, u Rimu, od Velike Stene, i hotela na visini od 2.000 metara. Jedva me je nagovorila da pođem na izlet sa njima.
To nije tačno. Koliko znam, i Šveđani vole kafane. I Danci. To je bio moj prvi utisak, kad sam stigao u Esbjerg. Oko žuto i crveno ofarbanih kafana, stajali su besposleni mladići, koji su, po godinama starosti, bili još deca. A „Caffe Greco”, u Rimu, pun je ogledala i crvenom kadifom presvučenih fotelja, sa posetiocima iz Danske i Švedske. Ne privlači me, međutim, ta vrsta posetilaca, koja se danas tamo skuplja. Sedim tamo, među senkama, onih, koji su davno otišli iz „Caffe Greco”. Ibsen, Gogolj, Oehlenschlaeger, Ingemann, Carsten, Hauch, Christian Winter, Andersen, Paludan, Thorvaldsen.
Gde sam skupio sva ta imena? Zašto me taj svet zanima? On je mnogima od tih ljudi i imena zaboravio.
Ljubav prema onima, koji su nam daleko, traži od nas vrlo malo. Ne čitam ni ja te poete, niti o tim slikarima, i skulptorima, kao moljac, da bih o njima pisao studije, nego zato, što su oni otišli u podzemni svet i pretvorili se u seni, na dnu jezera Averno. Dosta mi je, da o njima čujem dva-tri podatka. Ni on ne zna više, valjda, o onima, koje je zavoleo, kad se u životu sreo sa njima, pa zatim rastao? Nemam ja, u Rimu, dovoljno vremena, ni znanja, da proučavam na primer, problem iluminacije kao Alexander Laurens Aboe, koji je došao u Italiju i tu umro. Niti da skupljam uspomene o Palmu, koji je ovde, godine 1840, sasvim druge uspomene skupljao. Ono što sam, međutim, o njima saznao, dosta je za transpoziciju njihovih ličnosti, u tuđu. To, razume se, nije najveća sreća u ljudskom životu, ali je, ipak, bar neki način ulaska u ljudsku zajednicu.
Zašto se ja držim, uglavnom, pisaca? Zar me bolji, veći ljudi ne zanimaju? Bjoernson je bolji čovek od Ibsena. Zašto njegov trag, ovde, nisam proučavao?
Na tragu, koji je Ludvig Boedtcher ovde ostavio, išao sam u Arriciju. Proučavao sam nesreću
Goldschmidta, Meira, koji se po svetu, kao Jevrejin XIX veka, potucao, dok nije u bedi umro. Piazza del Popolo, gde ja ujutru, katkad, pijem kokosovo mleko, nije se mnogo promenila, otkad je zoolog Bergsoe, tuda prolazio, ali zoologija se promenila, mnogo. Čovek nije. Pokušavam da o njemu saznam koliko mogu.
Mladi Šveđanin mi kaže, da oni, u Rimu, imaju mnogo lepše i veselije drustvo. Zašto izbegavam njihovo? Zašto me zanima samo Ibsen?
Ne zanima me samo Ibsen. Ovih dana me baš zanima neko drugi, koji nije pisao, ali je pronašao lampu, za kulu svetilju. Gustav Dalen. To je sad onaj Šveđanin koji me najviše zanima u Rimu. Volim kule svetilje u Danskoj … uopšte na Severu.
Mladi Šveđanin mi kaže, da ne može da razume to. Istina te severne zemlje, danas, igraju ograničenu ulogu, u ratu, ali trebalo bi da se zanimam, više, tim državama, a ne njihovim futuristima, iako te države, može biti, privremeno, igraju u Evropi, i diplomatiji, drugostepenu ulogu. Švedska je zcmlja granita i čelika. Norveška je imala mornaricu, trgovačku, koja je četvrta na svetu, po broju.
Ja ga, kažem, ponova uveravam, da mene Skandinavija ne zanima, ni po broju stanovnika, ni po vojsci, nego literarno. Ovih dana, tako, i moji prijatelji Talijani, svaki čas, zapitkuju: zašto proučavam Michelangela, zašto? Našao sam Island, kao meni nepoznato ostrvo. Teatar Strindbergov mi se čini, i sad, moderniji, nego mnogo štošta u Parizu. Finsku ne znam. Znam to da je isprednjačila u arhitekturi. Prema tome, i to je valjda dosta, da mu objasni moje oduševljenje, za te zemlje na Severu.
Šveđanin mi kaže, da se onda čudi, zašto se to, kod mene, završava, sa problemom silovanja služavki i vanbračno rođenim piscima? To je sporedno.
Ti pisci ne znače praznu razonodu, rekao sam mu već. Mene je prvo iznenadila, velika, geološka, lepota, tih zemalja na Severu, a tek posle ta literatura o materi, o ocu, o braku. Da toliko govorim o ostrvu Jan Majen, i Spitsbergenu, na to me je navelo to, sto nisam video Kamčatku, Tahiti, ili Antarktik. Dovoljan je bio, međutim, i Arktik, da mnogo štošta promeni u mom životu, u mojim mislima. Bio je veliko iznenađenje. Mislio sam, dotle, da je Delfijski predeo, i vidik u more, kod Iteje, nešto najlepše na svetu.
Mislio sam da je samo antičku tragediju vredno čitati, a ne ove komedijante, koji danas pišu. Iznenadio sam se zato, kad sam našao te male zemlje, te male zajednice, na Severu, koje daju čovečanstvu tako mnogo. Kierkegaarda, Swedenborga, Ibsena. Mislio sam, pre, da je Galileo onaj, ko je znao najviše, o zvezdanom nebu, i globu. Sad mislim, da je to Danac, Tycho de Brahe, pre njega.
Mladi Šveđanin kaže da bi, nekako, sve to još i mogao da razume, ali otkud sam, u sve to, Andersena, pisca bajki za decu, umešao? A to sasvim sigurno nije veliko.
Tako sam i ja, pre nego što sam došao u Dansku, mislio. Sad ne mislim, tako. Možda je to samo zato, što sam otišao da vidim Odense i ušao u kuću, u kojoj je Andersen završio. Možda zato što sam, kao u nekoj Andersenovoj bajci, video njegovu sobu, u kojoj je umro, sa njegovom foteljom, nasred sobe, i velikim, kožnim, koferom, kraj fotelje, u kojoj je umro. To je stari, putnički kofer. Sa njim je stigao i u Srbiju. Bio je u poseti kod turskog paše, na ostrvu Ada-Kale, a iz moje zemlje poneo je, sa sobom, ne znam zašto, jedan list, koji je žut u jeseni, opao. Ima ga u njegovom herbarijumu.
Mladi Šveđanin kaže da je to jako sentimentalno, i smešno.
On razume, kaže, da neko ide da vidi fotelju, u kojoj je Goethe umirao, ali ne razume, da neko ide u Dansku, da bi Andersena tražio.
Išao sam da mu vratim posetu Srbiji.
Goethe je bio gorostas. On je i Napoleona zadivio.
Andersena vole deca na celom svetu. I to je nešto. Tom sitnom čoveku — koji je bio dugajlija, kao što su ljudi u bajkama — Švedska je dala orden Polarne zvezde.
Šveđani su toliko snobovi, naročito kad je reč o ordenju, da i moj poznanik menja ton govora u telefonu.
Priznaje, kaže, da Andersena, i u Šveđskoj čitaju. I odrasli čitaju.
Šta sam osim Andersena tražio u Danskoj?
Nisam tražio sreću. Nisam tražio sreću ni na Islandu. Tražio sam nešto drugo. Ona mlada Finlanđanka koju smo posetili, na Gran Sassu, našla je u Italiji sreću. Zaboravila je svoju Finsku. Mnogi Šveđani, kažu mi, odselili su se u Ameriku i našli u Americi sreću. Da sam hteo da se iselim na Island, uzalud bih bio tamo išao. Naseljavanje na Island je strogo zabranjeno, iako ima puste zemlje do mile volje. Ostrvo je veliko koliko Bugarska.
Mladi Šveđanin kaže, šteta što to ne dozvoljavaju.
Island bi me od te moje nostalgije za polarnim krajevima izlečio.
Tamo su vulkani. U unutrašnjosti su glečeri. Strašne su kiše. Užasne su poplave tamo. Gadno.
Nije gadno. Prostranstva su tako velika da se, pošto nema šuma, ni drveća, poneko drvo učini da je blizu, na sat-dva hoda, a ono je, u stvari daleko, daleko. Uostalom ja sam na Island svratio da vidim veliki gcjzir na Islandu, koji sam, kao dete, u školi, učio. Pa sam išao u posetu tom fenomenu siline zemlje, kao nekom dobrom starom, školskom, drugu.
Da nisam i tamo literate tražio?
Nisam. Iako, on to mora znati, Island ima svoje sage, najbolju literaturu. Tražio sam tamo geološku lepotu zemlje na kojoj živimo. Mislio sam da je sve u snegu, tamo, i, pusto. Našao sam tundru, nisku, ali rumenu tundru, koja kao ćilim pokriva zemlju, a ima boju koja nije manje nežna, nego karanfili što su.
Ta boja prati oči u polarnim krajevima, svud.
Neka ide do đavola Island, kaže, iznenada, mladi Šveđanin.
Traže da raskinu personalnu uniju sa Danskom. Sve je tamo primitivno. Zaostalo.
Kad sam ja na Island svratio, u Reikjaviku bio je štrajk, i lokaut obalskih radnika. Andersen je, kažem podrugljivo, zastareo na Islandu, a Švedska mu je dala orden.
Dala mu je orden za nešto sasvim drugo, a ne za bajke, koje usedelice čitaju.
Znači da usedelice znaju šta treba čitati, Ja to ne kažem zato, što je švedski orden dobio, nego zato što je uspeo, da ga, sa celom jednom zemljom identifikuje. Sa celim Kopenhagenom. Kierkegaard se jako trudio da uspe u tome, ali nije uspeo. Obućarev sin je uspeo.
Bio je ograničen čovek. Moje polarne krajeve nije ni znao.
Pitanje je šta znači, znati. Taj mali pisac, priča, na primer kao da je Mesec — kako je sinoć iznad Indije lebdeo, a zatim je, kaže, pratio ptice, koje su letele nad Polarnim morem, i kitove, koji su plovili prema Greenlandu. Tako kaže. I ja sam tamo plovio, kad sam to čitao. I Andrèe je tako lebdeo, nad polarnom pustinjom, i nestao.
Nisu to priče za decu, nego za veliku decu.
Mladi Šveđanin mi kaže da sam te, slučajne, tekstove, izabrao. Hoću te slučajnosti da pretvorim, u nešto vrlo važno. U Kierkegaardu ništa nije slučajno.
Ni klanjanje i skidanje šešira kraljevskoj familiji, na sokaku.
Toga ima i u Andersenu. Sin obućara osetljiv je na pompu.
Može biti, ali je mater, pijanduru, do smrti voleo, i kad je orden Polarne zvezde imao. Mene te matere zanimaju. Andersen je za mene: svi oni krovovi Kopenhagena, u bakru, zeleni. Pisac se u varoš pretvorio, u veliku zajednicu. Nije on zastareo. Ja pamtim i visoku, morsku travu, u pesku danskih obala, u kojoj sam ispred hotela u Skagenu ležao. Naišao sam slučajno na mesto u Andersenu, gde kaže, da oseća, da bi mir svoj mogao naći, samo na nekom zelenom ostrvu. Tako nešto svi ljudi slute, a pre, a posle. I Michelangelo. A šta kažu ovi njegovi pisci, koji sa imenom Orfeja, i Jazona, trčkaraju?
Brbljaju.
Znači skidam kapu Andersenu i Ibsenu, samo zato, što su ušli u ,,Caffe Greco” u Rimu? Zar drugih pisaca tamo nije bilo? Iako je Šveđanin, čini mu se smešno, da se oduševljavam samo za Skandinaviju.
To nisam rekao. Zašao je u tu kafanu, i Gogolj, pa i Goethe. Bio je u toj kafani i Casanova — često. I on je neka vrsta Andersena u tom svetu. Turgenjev je razljutio Dostojevskog svojim opisom jednog giljotiniranja. Ja smatram da niko nije opisao smrtnu kaznu strašnije čak ni Dostojevski — nego Casanova. Casanova opisuje izvršenje smrtne kazne nad atentatorom kralja Luja XV. Atentat nije uspeo i atentator je bio raščerečen na četvoro, na jednom pariskom trgu. Jako se derao.
Casanova opisuje kako je Pariz, sa okolnih prozora, sve to posmatrao. I priča, kako je on, i jedan njegov mladi prijatelj, to, u društvu dveju dama, sa jednog prozora, gledao. On se držao mlađe. Njegov prijatelj starije — iza koje je stojao, nagnut u prozor, da bi pogubljenje bolje video. Casanova opisuje, kako je taj mladi čovek, nagnut nad tom damom, taj položaj iskoristio. A kaže da je taj njegov prijatelj bio poznat po nadimku: Monsieur Six Fois.
Mladi Šveđanin se smeje u telefonu, pa kaže, da je Casanova to izmislio. Takav je i Strindberg, koji je sve samo ne tip Šveđanina. On muči svoju prvu ženu, mrzi drugu, a mrzeo je i treću. Grešim, ako mislim da Strindberg predstavlja Švedsku.
Ja ne mislim da Strindberg predstavlja Švedsku, ja u njemu tražim odgovor na nešto sasvim drugo.
Voleo je, međutim, decu, voleo ih je jako. Ja u Strindbergu proučavam igru, međusobnu, koja je opšta u ljudskom životu, a koja se igra između svakog čoveka i njegove zemlje, njegovog rodnog kraja. Ta veza je u naše doba slabija, ali je, pre, bila jaka. Ja se pitam, ovde, u Rimu, koliko ima traga u pisanju tih pisaca, u pisanju Ibsena, Strindberga — njihove zemlje? Da li ta veza sa rodnim krajem stvara duboku radost, ili žalost, u ljudskom životu?
Mladi Šveđanin kaže, da ni Ibsen, ni Strindberg nisu voleli svoju zemlju. On smatra da Bjoernson mnogo bolje opisuje Norvešku, nego Ibsen, koji je živeo tako dugo u Italiji i Rimu. Selma Lagerloef mnogo bolje opisuje Švedsku, nego što je Strindberg Švedsku opisivao.
Ja to ne bih rekao. Meni se čini jako žalostan trenutak, u životu Strindberga, kad je univerzitetska omladina došla da ga pozdravi, kao starog čoveka, o rođendanu, a kad im je on, sa balkona, doviknuo, da su njihovi roditelji njega pljuvali — pa nek idu kući.
Takav prekid sa decom, koju je voleo, mora da mu je smrt zagorčao.
Mladi Šveđanin kaže da dajem i suviše značaja, i Ibsenu, i Strindbergu. To su epizode na Severu.
Epizode i u Rimu. Rim čak nije ni opisan u njihovim delima, ako izuzmemo Andersena, koji je davno zastareo.
Ako su to epizode, na Severu, kažem, onda su to velike epizode. A što Rim nije sačuvan, kao putopis, u njihovom pisanju, to tumačim njihovim željama, da reformišu društvo u Evropi. Slikari skandinavski, koji su bili u Rimu, slikaju, razume se, prirodu — te pisce, međutim, mnogo više zanimaju ljudi, bračni odnosi, porodica i religija na Severu. Kad je Strindberg slikao — a slikao je i Ibsen, oni slikaju svoju zemlju. Strindberg apstraktno. Ibsen, međutim, nije tražio da upozna bića u moru, ribe u akvarijumu, nego porodicu ljudsku. Bića na nekom drugom svetu ga ne zanimaju. Kao Michelangela, Ibsena mnogo više zanimaju, čovek, i lešina. To je i Strindberga zanimalo. Kierkegaard, godinama, skoro i ne napušta sofru. Ne ide u prirodu. Idu u društvo. Svi ti reformatori porodice i društva žele da žive po varošima, a ne na nekom zelenom ostrvu. Ne mogu, ni Kierkegaard, ni Ibsen, ni Strindberg, da se odreknu tendencije, da reformišu društvo.
Poet se u njima pretvara u Savonarolu. Bergena. Stokholma. Kopenhagena. Razume se u Savonarolu tih varoši, koji ne liči na fiorentinskog Savonarolu. Ja tom, socijalnom, tendencijom tumačim, skoro celo delo Kierkegaarda, Ibsena, pa i Strindberga. Otuda njihov značaj za Evropu. Za mene je njihov značaj nešto sasvim drugo.
Mladi Šveđanin kaže da su sasvim zaboravljeni u Rimu.
To je prirodno. Bili su stranci. Ibsen je bio u Rim doputovao u velikom šeširu, za koji je bio zadenuo još i jedno plavo pero.
Svet u Rimu je samo taj šešir tog stranca video.
Svakako zna da je Ibsen nazvan ,,gospodin Šešir” u Rimu.
Ono što je značajno događa se i u Rimu, nevidljivo.
To da su Talijani u Rimu, na Ibsenu, videli, šešir, a ne glavu, to je mladog Šveđanina — koji ne voli pisce — jako razveselilo.
Sporedno je, kažem, kako čoveka nazovu. Važno je da je Rim Ibsena jako izmenio. Ja proučavam tu promenu. Sve do tog dolaska Ibsenovog u Rim, nije bilo ničeg naročitog u njegovom pisanju. Pod uticajem Michelangelovog kubeta — to se vidi iz njegovih pisama Bjoernsonu — Ibsen se jako promenio. A on je zatim izmenio, ne samo svoju literaturu, nego i svoj teatar, a posle, rekao bih, skoro i celu Evropu.
Mladi Šveđanin kaže da mu je milo što hvalim Skandinaviju, ali da ne vidi, da su se, posle Ibsena, promenile, ni Danska, ni Norveška, a kamoli Švedska. Precenjujem literaturu. Uticaj literature je svud površan. Niko nikad nije Ibsena u tim zemljama voleo. Bjoernson im je bio daleko miliji. Precenjujem i uticaj teatra. Ni Kopenhagen, ni Štokholm se nisu promenili, pod uticajem Ibsena i Strindberga.
Ja mislim da jesu. U svakom slučaju, Ibsen se ovde promenio. U pismu jednom kaže, da je tu promenu doživeo, pod kubetom u crkvi Sv. Petra. Ono što je zaželeo da kaže, ubuduće, postalo mu je jasno.
Kao i antičke tragedije, njegov teatar je Evropu izmenio. Ako njegovi savremenici to ne priznaju, ništa zato. Iduće generacije izmenile su se pod uticajem Ibsena. One su ga razumele. Navodeći jednog nemačkog romantičara, Kierkegaard kaže: ,,Ono, što je Tarkvinije Oholi razgovarao, u svojoj bašti, sa glavicama maka, SIN je razumeo, ali glasnik nije.” Posle tih poseta kubetu Michelangela, Ibsen kaže, da će odsad živeti zato, da bi Boga sahranio. Slabo se zna o tom njegovom religioznom idealu, ali ja mislim da to u njemu, nije bilo površno. Bog hrišćana, kaže, osedeo je i oćelavio, kao što su starci, obično. A postao je i dedak. Plaši jos decu. Treba mu kupiti papuče kao što ih starci trebaju.
Mladi Šveđanin kaže da ta tendencija nije uticala na crkvu u skandinavskim zemljama. A osim toga to je glupavo.
Može biti. Možda je uticalo nevidljivo? U svakom slučaju zanimljivo je da Ibsen želi nekog Boga, mladog, kao i Michelangelo — nekog Jupitera, sa munjama, na Olimpu, kakvog je i Michelangelo želeo, sudeći prema slici Strašnog suda koju je u Sikstini naslikao.
Mladi Šveđanin kaže da se ne seća tog Hrista. Davno je tu sliku video.
Picasso kaže da je to jedina slika koju vredi videti, u Rimu.
Ni ja ne mislim tako, ali Picasso kaže, tako.
Znači, kaže mladi Šveđanin, da ja tvrdim da je Ibsen postao velik u inostranstvu, a da je bio mali u svojoj zemlji. Dakle i sam priznajem da nije Norvešku voleo i da na nju nije uticao.
To nisam rekao. Naprotiv. Ibsen je u Rimu napisao svoje velike poeme, koje su internacionalne. „Brand” i „Peer Gynt”. A kad je posle pisao drame, mislio je na ljude u Bergenu, i žene i ljude u Christianiji i na brak i matere i na očeve, kakvi su bili tamo.
Voleo je svoju zemlju.
Kazao je o ljubavi, o ženi, o braku nešto novo.
Mladi Šveđanin onda kaže da bi Ibsena, u teatru, nekako još i priznao, ali da mu je Kierkegaard dosadan, neverovatno.
Obojica su danas zastareli, u svakom slučaju.
Može biti da je Ibsen, danas, zastareo, za omladinu, ali nije za Bergen. Ja sam bio u Bergenu. Živi u Bergenu. Poneke literature umira u tuđem svetu, ali žive večno u svom zavičaju. I obratno. Latinski pesnici nisu isto, u Japanu, niti japanski pesnici, u Egiptu. „Brand” Ibsenov treba čitati u nekom fjordu.
Pozorište je, Ibsenovo, kad je postao dramaturg, propalo.
Može biti. Bergen danas nije više ono, što je bio. Najveća luka u Severnom moru, u srednjem veku, ali se odatle, uvek, u polarne predele polazilo. I ja sam otuda pošao. Sećam se samo nekih, ogromnih, beskrajnih, slagališta, drveta. Onih, koje požar, koji je u Bergenu čest, nije uništio. Nekih barova, gde se igra i pije, ludo, pa i brodova ofarbanih drečećim bojama, da bi se ono što je tužno pretvorilo u veselo.
Lučki bazeni dopiru, i sad, do srca varoši. Do pozorišta gđe se Ibsen davao. A video sam i Operu. I spomenik norveškom Paganiniju, koji se zvao, čini mi se, Ole Bul.
Znači ja sam otišao u Bergen, da vidim Operu, kaže mi Roslyn.
Ne znači. To sam tražio u Neapolju. Išao sam da vidim u Bergenu riblju pijacu. Da zagledam čudnovate oči morskih čudovišta, iz jednog drugog sveta — kao što reče Michelangelo. Bergen mi i sad, u sećanju, miriše na ribu i more. Puno je sveta na ribljoj pijaci, i ujutru, pa i po podne, u Bergenu. Taj svet sam zagledao. Ljudi se cenjkaju kad ribu kupuju, a komadi riba, koje sam video, bili su neverovatno veliki i krvavi. Njih je i Ibsen video. Otac mu je u tom svetu živeo.
On je uvek smatrao da je Bergen moderan, kaže Roslyn podrugljivo. A trebalo je da dođe jedan stranac, u Rim, da mu kaže, da je i Bergen zastareo.
Ja to nisam rekao. Kao što sam dva Neapolja video, video sam i dva Bergena, u Bergenu. Onih, koji su bili ljudi i žene u prvom svetskom ratu, i onih, koji su rođeni posle rata tog. Bergen je amerikanski u svom centru. Po sporednim ulicama, međutim, ljudi i žene hodaju još uvek, kao u Ibsenovom teatru.
Uloge njegovih drama žive su. Nije ta Ibsenova literatura isisana iz prsta. Duž tih starih kuća u Bergenu i sad prolaze ljudi, koji su gorile — kako bi Strindberg rekao — i žene kako ih je Ibsen voleo. Bergen i sad, mora biti, pun nesretnih žena i licemernih muževa u braku, o kojima ja ne znam, ali koje je Ibsen dobro znao. Žive u njegovom pozorištu. Nema ničeg sličnog drugde u literaturi. To ne znači da je Bergen stao. Kad sam ja tamo bio, Norveška je, u Bergenu imala atletske utakmice za prvenstvo. Video sam, u crvenim majicama, lepe mladiće, i devojke. Socijalistička partija u Bergenu skupljala je priloge za Španiju.
Mladi Šveđanin kaže, da je, za njega, Bergen varoš muzike, onoga, koji se zvao Grieg. Zar za njega tamo nisam pitao?
Išao sam da posetim i njegovu kuću. Ona se nalazi u zelenilu, na brdu, preko puta, hipermodernih, bolnica, za bolest mornara — za gubu. A te bolnice se nalaze u parku, u cveću. To je vrlo lep deo varoši, a kuća, u kojoj je Grieg živeo i umro, opkoljena je granitnim stenama i vodom. Grob mu je u vrtu. Sve je u kući još onako, kako je bilo dok je Grieg Peer Gynta Ibsenovog pretvarao u muziku. Slike još vise na zidu. Stolica za ljuljanje još stoji, kao i fotelja u kojoj je Andersen smrt sačekao. Pozdravni telegrami iz celog sveta još su tu. Vrata su otvorena. Nije zagušljivo. Grieg kao da je tek izišao. U vrtu je imao malu kućicu, gde je radio. Jedna markiza, u Rimu, kad sam joj to pričao, i opisao grob u steni u kojoj je Grieg, sa ženom, sahranjen, rekla mi je, da je čudno, da muževi, dok su živi, za tuđim ženama trčkaraju, a kad su mrtvi, sa svojom žele da leže u grobu. Ta markiza je dobar katolik, pa je za nju to strašno.
Što joj nisam odgovorio, da je Bog čoveka kao gorilu stvorio, a da čovek ne može biti kriv za to? Miševe je Bog stvorio, tako, da moraju da budu homoseksualci. Drugog puta nemaju. Nisu miševi krivi za to. On bi sa tom markizom drugače razgovarao.
Ja bih uvek ućutao, kad bi moj mladi poznanik tako nešto rekao. Bio je to čovek očigledno razmažen, načitan, ljubazan, ali bi iz njega, kao sa nekog, švedskog, nakovnja, s vremena na vreme varnice odskakale, kao što sam to u Švedskoj video.
Ja dajem, pri proučavanju Kierkegaarda, Ibsena, Strindberga, i suviše mesta, njihovom rođenju, njihovom detinjstvu, a mnogo manje njihovom niskom poreklu, egoizmu, prostakluku. Čuo je da smatram Štokholm za jednu od najlepših varoši na svetu. Zar u toj varoši ništa drugo, sem Strindberga, nisam video?
Jesam, kažem, Karla XII, ali to je prošlost.
Strindberg je epizoda u Švedskoj. Može se protumačiti vremenom u kom je ponikao. Bila je tada revolucija u Parizu. Kad je zavoleo prvu ženu, zavoleo je zato, što je pripadala aristokratiji u Štokholmu, a ne zato što je istinsku ljubav prema njoj osećao. To ga tumači.
To ga ne tumači. Tu ženu mu je gospodin muž, aristokrat, podmetnuo. Tumači ga poreklo. Silovana mati. Služavka. Tumači ga phallus očev. A u Parizu je kao ludak živeo.
Tumači ga što je u životu svašta bio, a svud se skitao. Bio je domaći učitelj — a zna se kakav je takav čovek. Domaći učitelj. Zavist. Bez karaktera. Bio je telegrafist, mornar, medicinar. Uobrazio je da zna hemiju. Završio je kao mali bibliotekarčić na dvoru. Snob. Ne predstavlja Švedsku. Samo ga stranci precenjuju.
Čitao sam da je ogromna masa prisustvovala njegovom pogrebu.
To ne dokazuje ništa.
To dokazuje, da te, severne, pisce, treba tumačiti socijalno, ali tačno je i to, da ih treba tumačiti psihoanalitički. Ibsenov „Rosmersholm” sam gledao, kao zanimljivu, odličnu, dramu, teatar, ali ne kao veliko delo. Kad sam pročitao šta Freud o „Rosmersholmu” kaže, Ibsen mi se učinio, kao vrsta Euripida, u svom vremenu. A to je mnogo.
Mladi Šveđanin kaže, da i oni, Šveđani, sažaljevaju Freuda, koji se, u svoje stare dane, bolestan, potuca po svetu, samo zato što se kao Jevrejin rodio, ali smatraju, da je teorija Freudova, nešto zastarelo i smešno.
Ceo svet je smestio u ovarium matere i očevu spermu.
Pa mora priznati da je to, kad je reč, o čoveku, tačno,
Smešno.
Ako tumači „Rosmersholm” kao neku dramu provincije, Čehovljevu, on onda ima pravo. Ako ga tumači, međutim, kao Freud, onda je to drama, koja nastavlja antičku tragediju. A to je veliko.
Mladi mi se Šveđanin opet smeje u telefonu.
Freud kaže, da je glavna uloga u toj Ibsenovoj drami, Rebecca, kad se vratila u materinu kuću, naslutila, podsvesno, intimnu vezu koja postoji između njene matere i domaćeg lekara, koji se zvao doktor West.
Ne možemo više podsvest negirati. Svi priznaju da postoji. Drama počinje pod uticajem, tih patoloških slutnji, na Rebeceu.
Rebecca je izuzetan slučaj. Histerični. Ne može se njen slučaj uopštavati. Izgleda, da bih ja, na osnovu literature te vrste to hteo.
Zaboravlja, da su i Edip i Jokasta svakako bili izuzetni slučajevi, u antičkom, grčkom, svetu. Sudbina se i ogleda u izuzetnom slučaju, i u životu. Ne znači da je nema.
Ibsen je, kaže mladi Šveđanin, prosto pročitao antičku tragediju o Edipu, pa je to plagirao, vrlo vešto, za norvešku provinciju, malo izmenjenu. A možda niko tada Edipa nije ni znao. U Bergenu. Znali su ga ovde u Italiji. Bio je u Vicenzi da vidi teatar ,,Olimpico”, delo Palladijevo. Tamo je Akademija davala Sofoklovu tragediju „Oedipus Tyranus” već godine 1585.
Znao sam i ja to. Samo ja mislim da ništa nije originalnije, ibsenskije — da se tako izrazim — nego Rosmersholm, onako, kako ga je Ibsen zamislio, a možda i doživeo. Svakako zna, da je Ibsen bio zaljubljen u svoju sestru. Čak i da je verovao, da mu otac nije otac, to mu je bila, po materi, sestra.
Zašto tražim u Ibsenu ono što je skandalozno?
Zato što je strašno — sudbina u životu — a sudbina je dramski element u Ibsenovom pisanju, a bila je i u njegovom životu. To ne znači da je u Ibsenovom životu bilo i skandaloznog. Freud ne kaže da je Rebecca, već u to doba, znala za njegovu teoriju, o podsvesti. Kaže, da je to bio nagon ženski, slutnja, žudnja, koja se, kad je ispunjena, plaća smrću. Sad se to zove podsvest, pre se to zvalo strast u ženi, strast u ljubavi. Freud zna, da ta Norvežanka nije, u svoje vreme, mogla čitati o njegovoj teoriji, ali je išla tim putem, kao u nekoj fantazmagoriji. Kad se pojavila u materinoj kući, strast, ljubav, prema domaćem lekaru, nateruje tu devojku, da postane suparnica svoje matere, i da se trudi, da u kući stvori takvu situaciju, da se rođene matere otarasi. Rebecca je i sama željna ljubavi — voli tog lekara — pa se nada, da zauzme kod njega mesto svoje matere. A kad joj bude jasno, da je taj lekar u stvari njen otac — vanbračni ide sa njim u smrt. Kajanje ima da se plati.
Mladi Švedanin se smeje, i kaže, da su mu doktor West i Rebecca komični. Njemu su, kaže, i Edip, i Freud i Sofokle, komični.
To nije ni čudno, kažem. Nije imao sličnu sudbinu u familiji.
Tek docnije, sećao sam se, da je taj mladi čovek, nekako čudno ućutao, kad sam to rekao i, da sam imao utisak, da je pokušavao da me se otarasi. Ja sam međutim, nehotice, željan da ga čujem o Ibsenovom mestu u Švedskoj, produžavao taj razgovor.
Ibsenov „Brand” je, kažem, napisan ovde, kraj Rima, u letovalištu, koje se zove Papina stena, Rocca di Papa. I „Peer Gynf je napisan u Italiji. Ali kad je napustio Rim, Ibsen se okreće toj novoj drami. Ne zato što ga privlače ti, rodoskrvni, odnosi, nego bar se meni tako čini, što ga, u ljudskom životu, najviše privlači, kajanje. Kairos.
Sažaljeva te familije u Norveškoj. U zavičaju.
Rosmersholm se, možda, menja, ali ne i sudbina žena i ljudi.
Miloš Crnjanski
