Piše: Zlatko Paković
Kao što je, u kulturnom smislu, današnji toponim Čačak nezamisliv bez vlastitog imena Branka Kukića i naziva časopisa Gradac, koji on uređuje već četrdeset godina, tako je i toponim Loznica, u savremenom kulturnom smislu, gotovo besmislen bez imena izdavačke kuće Karpos, u kojoj je glavni urednik Dejan Aničić a izdavač Dubravka Prokić.
U jednom malom gradu, poznatom pre svega po svojoj okolini, još i gimnaziji, postoji, dakle, jedna mala velika izdavačka kuća, kao dokaz da pamet i znanje pojedinaca, nezavisno od potuljenog javnog mnjenja i nekultivisane kulturne politike, ipak može da učini nešto bitno za sopstveno vreme i budućnost društva. Karpos ima nekoliko biblioteka, među njima i iz oblasti u kojima srpsko prevodilaštvo oskudeva, pre svega iz rodnih studija i kulturne istorije drevne Helade, Vizantije i savremene Grčke. Tu je, takođe izvanredna, Biblioteka Biografeme, u kojoj su do sada objavljeni životopisi pisaca i filozofa u čijem se delu utemeljuje savremena kritička misao: Mišel Fuko, Karl Marks, Rolan Bart, Seren Kjerkegor, Žak Derida… Biografija Henrika Ibzena, koja nas ovde zanima, prevod je knjige koju je 2006. objavio belgijski dramaturg i romanopisac Žak de Deker (Jacques de Decker). Prevela ju je perfektno Jelena Stakić.
Samo na sto trideset stranica nevelikog formata ovde su u najvažnijim crtama-pokretima prikazani, u svojoj neraskidivoj povezanosti, život i delo Henrika Ibzena. Te crte, naime slike, odražavaju kretnje, neprestane akcije pisca i društvenog čoveka, ali i muža, oca, prijatelja i protivnika, ljubavnika i pesnika Henrika Ibzena, jedne neponovljive, autentične ličnosti koja plamti i obasjava u stvaralaštvu i volji za istinom, koju retko ko želi da čuje a kamoli da u skladu s njom i živi. Iz ove knjige, napisane i prevedene pametno, jasno i razgovetno, čitalac stiče jarak utisak o „najjarosnijem čoveku u Evropi“, kako je za njega kazao mladi August Strindberg. Na šta je pisac Žak de Deker koncentrisao taj utisak?.
Pre svega na to da čitalac razume presedan da je Henrik Ibzen prvi dramski pisac u istoriji sveta čiji je stvaralački uticaj u sopstvenom vremenu bio planetaran, dakle svetski, i to ne samo u umetničkom, dramaturškom, nego i u društvenom i političkom smislu.
Starogrčki tragičari imali su presudan uticaj u nekoliko polisa drevne Helade, pre svega u Atini, Šekspir je u svoje vreme imao značaja u svojoj domovini, pre svega u Londonu, a Molijer, pre svega, u Parizu. Henrik Ibzen, međutim, skoro svakim svojim komadom iznova je uzbunjivao javnost u Skandinaviji, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, SAD i tako dalje, a u Kini – reč za feminizam, izvedena je iz imena glavne junakinje njegove drame „Lutkina kuća“, Nore, te, u nemogućnosti da se to na ovom jeziku spretnije kaže, glasi: noraizam ili norizam.
Henrik Ibzen, dublje i šire nego iko drugi pre i posle njega, pokazuje šta pozorište uistinu jeste, naime, da je pozorište jedina narodna institucija, i da ima moć da se uspešno bori protiv svih oblika nasilja, otkrivenih i skrivenih, dakle, i protiv onih formi nasilja koje se u javnosti prikazuju i na univerzitetima studiraju kao oslobodilačke prakse.
Za naslov ovog prikaza koristim sintagmu „banket reforme“, zato što ona sažima ono nezaustavljivo strelovito stremljenje Henrika Ibzena da uvek iznova, i sve dalje i dalje, beskompromisno, reformiše sopstveno Delo i da pred Društvo, ali i pred Pojedinca, postavlja zahtev permanentne reforme. Za Ibzena, reforma političkog sistema ne znači mnogo ukoliko čovek ne reformiše i sopstveni intimni svet, ukoliko ne shvati da je mnogim različitim sadržajima navukao kostret jedinstvene forme: na primer, da je tragikomično poistovetio ljubav i brak, veru i dogmu, crkvu i Boga, slobodu i levičarsku demagogiju…
Svakim svojim dramskim komadom, ili grupom komada, otvarao je nova i nova, iznenađujuće drukčija poglavlja jetkih pitanja, koja pred Evropom i dan danas stoje bez smelih odgovora. Uticao je fundamentalno na pisanje Čehova, Šoa, Strindberga, DŽojsa i Krleže, ali i na svest skandinavske socijaldemokratije koja je uspela da stvori najhumanije društveno ozračje, a danas, eto, prisustvujemo i njenom zatonu.
Na početku svog puta, kad je bio napisao tek jedan komad, „Katilina“, reagujući u februaru 1848. godine na abdikaciju francuskog kralja Luj-Filipa, Ibzen je okupio svoje drugove na „banketu reforme“, ognjeno govoreći protiv careva i kraljeva, te „gamadi na zemlji“. Tada, dvadesetogodišnjak, on propoveda da „društveni napredak mora da dođe od ‘aristokratije’ žena i radnika“. Četiri decenije potom, u leto 1885, već slavan, posetivši nakratko domovinu iz dobrovoljnog izgnanstva u Rimu i Minhenu, održao je vatreni govor: „U naš politički život, našu vladu, naš parlament i našu štampu treba uvesti elemente plemstva. Ne mislim, naravno na aristokratiju po rođenju, ni na onu po novcu, ni na aristokratiju po zvanju, pa čak ni onu po sposobnostima i talentu, nego mislim na plemstvo karaktera, duha i volje… To plemstvo doći će nam iz dve grupacije koje se još nisu dovoljno neizlečivo napatile od pritiska jedne partije. Doći će nam od naših žena i naših radnika.“
Kakva raznolikost umetničkih formi, od „Katiline“ do „Branda“, od „Per Ginta“ do „Neprijatelja naroda“, od „Aveti“ do komada „Kad se mi mrtvi probudimo“, i kakva doslednost morala!
https://www.danas.rs/kolumna/zlatko-pakovic/ibzen-ili-banket-reforme/
