“Ruke su mi drhtale dok sam zatvarao rukopis. Rečeno mi je da je Dolčino počinio mnoge zločine, ali je bio spaljen na užasan način. A na lomači se držao… kako? nepokolebljivo poput mučenika, ili drsko poput prokletnika? Dok sam se posrćući uspinjao stepenicama koje su vodile do biblioteke, shvatih zašto sam toliko uzbuđen. Odjednom se preda mnom ukazala scena koju sam video pre svega nekoliko meseci, ubrzo pošto sam stigao u Toskanu. Štaviše, pitao sam se kako sam uopšte mogao da je do tada smetnem s uma, kao da je moja bolna duša htela da zbriše uspomenu koja se nad njom nadvijala poput noćne more. Tačnije, nisam je zaboravio, jer bih svaki put kada se pomenu fratičela ponovo gledao slike vezane za taj događaj, no odmah bih ih potisnuo u najskrovitije kutke svoga duha, kao da je grešno bilo i samo moje prisustvovanje tom užasu.
Prvi put sam za fratičele čuo onih dana kada sam, u Firenci, video kako jednog od njih spaljuju na lomači. Malo pre toga upoznao sam fra Vilijema u Pizi. On je odložio svoj dolazak u ovaj grad, i otac mi je dopustio da odem u Firencu, o čijim smo divnim crkvama čuli mnoge pohvalne reči. Prvo sam malo tumarao po Toskani, da bolje naučim italijanski narodni jezik, i na kraju sam nedelju dana proboravio u Firenci, jer sam o tom gradu mnogo slušao i želeo sam da ga upoznam.
Tako se zbilo da sam odmah po dolasku u Firencu načuo nešto o jednom događaju koji je imao velikog odjeka u gradu, i svi su se oko njega uzbuđivali. Jedan od jeretika fratičela, pošto je optužen za zločine protiv vere, i odveden pred biskupa i druge crkvene ljude, bio je tih dana podvrgnut strogom ispitivanju. I sledeći one koji su mi to ispričali, obreo sam se na poprištu događaja, dok sam slušao kako svet oko mene govori da je taj jeretik, po imenu Mikele, u stvari čovek veoma pobožan, da je propovedao pokajanje i siromaštvo, ponavljajući reči svetog Franje, a da su ga na sud odvukli zbog zloće nekih žena, koje su mu, došavši kod njega tobože da se ispovede, kasnije pripisale neke jeretičke stavove; štaviše, biskupovi ljudi uhvatili su ga upravo u kući tih žena, što me je veoma začudilo, jer svešteno lice ne treba da na tako nepriličnim mestima udeljuje svete tajne, no čini se da je baš u tome bila slabost fratičela, to što oni konvencijama nisu pridavali mnogo značaja, a možda je i bilo nešto istine u govorkanju kako oni ne samo da su jeretici, nego im je i vladanje sumnjivo (kao što se o katarima uvek pričalo da su Bugari i sodomiti).
Došao sam do crkve San Salvatore gde se održavalo suđenje, ali nisam mogao da uđem zbog velike gužve pred njom. Bilo je nekih koji su se uzverali do rešetaka na prozorima i za njih se uhvatili, gledali su i slušali šta se dešava, te su to prenosili dole ostalima. Upravo su čitali, da bi ga fra Mikele još jednom čuo, priznanje koje je on dao prethodnog dana, kada je rekao da Hristos i njegovi apostoli ,,ne imađahu ništa ni zasebno ni zajedno što bi im kao vlasništvo pripadalo”, a Mikele se pobunio da je beležnik naknadno dodao ,,mnoge laži, kao tome sledstvene”, i vikao je da se sve orilo (te sam ovo čuo i ja, napolju) ,,ima da za to polažete račune na dan Strašnoga suda!” No inkvizitori su pročitali priznanje onako kako su ga napisali, i na kraju su ga pitali hoće li se on skrušeno prikloniti mišljenjima crkve i čitavog naroda u gradu. I tu začuh kako Mikele iz sveg glasa viče da će se prikloniti onome u šta veruje, naime da on ,,hoće držati da je siromah Hristos raspet, a papa Jovan XXII jeretik, pošto je govorio protiv toga”. Otuda je proistekla žučna diskusija, u kojoj su inkvizitori, među kojima je bilo mnogo franjevaca, hteli da mu utuve u glavu kako Sveto pismo ne govori isto što i on, a on ih je optuživao da se odriču sopstvene regule, pa su se oni ostrvili, pitajući ga da li on to možda veruje da Pismo razume bolje od njih koji druge poučavaju. A doista jogunasti fra Mikele im je prigovarao, te su se oni na njega okomili provokacijama poput ,,onda nam je po volji da ti smatraš kako je Hristos posednik, a papa Jovan katolik i svetac.” A Mikele ni makac: ,,Ne, jeretik”. I oni su govorili da nikada nisu videli čoveka toliko tvrdoglavog u svom neznanju. No čuo sam kako u gomili izvan zgrade mnogi govore da je on poput Hrista među farisejima, i uvideh da su mnogi u narodu verovali da je brat Mikele svetac.
Na kraju su ga biskupovi ljudi opet stavili u klade i vratili u tamnicu. I te večeri su mi ispričali da su mnogi od fratara biskupovih prijatelja otišli da ga vređaju i traže da povuče šta je rekao, no da je on odgovarao kao čovek koji se uzda u vlastitu istinu. I svakome je ponavljao da je Hristos bio siromašan i da su tako zborili i sveti Franja i sveti Dominik, te ako ga zbog izricanja tog ispravnog mišljenja osude na mučenje, utoliko bolje, jer će onda ubrzo videti ono o čemu Pismo govori, i dvadeset četiri časne starine iz Otkrivenja, i Isusa Hrista, i svetog Franju, i slavom ovenčane mučenike. I još su mi ispričali da je rekao: ,,Ako s tolikim žarom čitamo učenje nekih svetih otaca, koliko treba da je veći žar i radost u želji da se nađemo među njima.” A na ove i slične reči inkvizitori su iz tamnice izlazili smrknuti i gnevno su uzvikivali (čuo sam ih i ja): ,,Đavo ga je spopao!”
Sutradan smo saznali da je izrečena presuda i kad sam otišao u biskupsku palatu dali su mi da pogledam šta piše na pergamentu, te sam jedan deo prepisao na svoju tablicu.
Na početku je stajalo ,,In nomine Domini amen. Hec est quedam condemnatio corporalis et sententia condemnationis corporalis lata, data et in hiis scriptis sententialiter pronumptiata et promulgata…” (,,U ime Gospodnje, amin. Ovo je telesna kazna i presuda po kojoj je telesna kazna dosuđena, primenjena i u ovim spisima jasno izrečena i obznanjena…” – Prim. prev.) i tako dalje, i tekst se nastavljao strogim opisivanjem onoga zbog čega je sve rečeni Mikele bio grešan i kriv, a ovde ga delimično prenosim, ne bi li čitalac prema svom razboru prosudio:
,, Johannem vocatum fratrem Micchaelem Iacobi, de comitatu Sancti Frediani, hominem male condictionis, et pessime conversationis, vite et fame, hereticum et heretica labe pollutum et contra fidem cactolicam credentem et affirmantem… Deum pre oculis non habendo sed potius humani generis inimicum, scienter, studiose, appensate, nequiter et animo et intentione exercendi hereticam pravitatem stetit et conversatus fuit cum Fraticellis, vocatis Fraticellis della povera vita hereticis et scismaticis et eormn pravam sectam et heresim secutus fuit et sequitur contra fidem cactolicam… et accessit ad dictum civitatem Florentie et in locis publicis dicte civitatis in dicta inquisitione contentis, credidit, tenuit et pertinaciter affirmavit ore et corde… quod Christus redentor noster non habuit rem aliquam in proprio vel comuni sed habuit a quibuscumque rebus quas sacra scriptura eum habuisse testatur, tantum simplicem facti usum. “
(,,Đovanija, zvanog fra Mikele, sina Jakopovog, iz kontrade Svetoga Fredijana, čoveka lošega položaja, vrlo lošega društva, života i glasa, jeretika i jeretičkom ljagom ukaljanoga, po onome što veruje i tvrdi protivnika vere katoličke… Boga pred očima nemajući, nego pre dušmanina ljudskog roda, vešto, revno, smišljeno, lakoumno, i u duhu i u naumu da sprovodi jeretičku zlost rešen, prišao je fratičelima, zvanim fraticelli della povera vita, jereticima i šizmaticima i njihovoj opakoj sekti i jeresi privržen, i sledi je protiv vere katoličke… i pristupi on u rečenom gradu Firenci i na javnim mestima rečenoga grada koja se u rečenoj istrazi nalaze, verovao je, smatrao i uporno tvrdio jezikom i srcem… da Hristos Spasitelj naš ništa nije imao u vlasništvu ličnom ili zajedničkom, nego je, od svih onih stvari o kojima Sveto pismo svedoči da ih je imao, svaku samo na korišćenje dobio. “ – Prim. prev.)
No nisu to bili jedini zločini za koje je bio optužen, a među ostalima jedan mi se činio posebno gnusan, premda ne znam (pošto je suđenje bilo onakvo kakvo je bilo) da li je on zbilja sve to potvrdio, ali, ukratko, govorilo se da je rečeni mali brat tvrdio kako sveti Toma Akvinski nije ni svetac ni zauvek izbavljen, nego je proklet i dušu je izgubio! A na kraju presude, gde je bila propisana kazna, jer optuženi nije hteo da se popravi, stajalo je:
,,Costat nobis etiam ex predictis et ex dicta sententia lata per dictum dominum episcopum florentinum, dictum Johannem fore hereticum, nolle se tantis herroribus et heresi corrigere et emendare, et se ad rectam viam fidei dirigere, habentes dictum Johannem pro irreducubili, pertinace et hostinato in dictis suis perversis herroribus, ne ipse Johannes de dictis suis sceleribus et herroribus perversis valeat gloriari, et ut eius pena aliis transeat in exemplum; idcirco, dictum Johannem vocatum fratrem Micchaelem hereticum et scismaticum quod ducatur ad locum iustitie consuetam, et ibidem igne et flammis igneis accensis concremetur et comburatur, ita quod penitus moriatur et anima a corpore separetur. “
(,,Takođe, slažemo se da, prema gore navedenom i prema rečenoj presudi koje je doneo rečeni gospodar biskup firentinski, rečeni Đovani bude proglašen jeretikom, ne hoteći se on posle tolikih zabluda i jeresi popraviti i pameti privesti i pravim putem vere uputiti, i držimo da je rečeni Đovani nepopravljiv, uporan i tvrdoglav u rečenim svojim opakim zabludama, da se ne bi ovaj Đovani zločinima svojim i zabludama izopačenim hvalio, i ne bi li njegova kazna i drugima poslužila za primer; stoga, dakle, rečenog Đovanija, zvanog fra Mikele, kao jeretika i šizmatika treba odvesti na mesto gde se obično pravda izvršava, i tamo ga ognjem i na lomači spaliti i sažeći, tako da potpuno umre i duša se od tela odvoji. “ – Prim. prev.)
A pošto je presuda objavljena, opet su crkvena lica otišla u tamnicu i upozorila Mikelea šta će se desiti, i čak sam ih čuo gde govore: ,,Fra Mikele, već su načinjene mitre s kratkim ogrtačima i na njima su naslikani fratičeli u društvu raznih đavola.” Ne bi li ga prestrašili i konačno naterali da uzmakne. A fra Mikele kleknu i reče: ,,Ja mislim da će oko lomače stajati naš otac sveti Franja i ne samo on, nego još verujem da će biti i Isus i apostoli i slavni mučenici Vartolomej i Antonije.” Bio je to njegov način da poslednji put odbije ponudu inkvizitora.
Narednog jutra sam se i ja našao na mostu biskupije, gde su se okupili inkvizitori, pred koje je bio doveden fra Mikele, još uvek u kladama. Jedan od njemu odanih ljudi kleknuo je pred njim i zatražio od njega blagoslov, pa su ga naoružani ljudi ščepali i odveli u tamnicu. Posle toga, inkvizitori su opet pročitali osuđeniku presudu i upitali su ga da li hoće da se pokaje. Na svakom mestu gde se u presudi pominjalo da je on jeretik, Mikele je odgovarao ,,jeretik nisam, grešnik jesam, ali katolik”, a kada se u tekstu imenovao ,,prečasni i presveti papa Jovan XXII”, Mikele je odgovarao ,,nije, nego jeretik”. Tada je biskup zapovedio da Mikele klekne pred njim, a Mikele je rekao da on pred jereticima ne kleči. Silom su ga naterali da klekne, a on je promrmljao: ,,Pred Bogom neka mi je prosto.” A kako su ga tamo doveli zajedno sa svim njegovim crkvenim stvarima, započeo je obred u kome su mu ti delovi odežde uzimani, jedan po jedan, sve dok nije ostao samo u onoj košuljici koju u Firenci zovu cioppa. I po običaju koji važi za sveštenike koji se obesvećuju, oštrim mačem su mu ,,obrijali” jagodice prstiju i obrijali su mu kosu. Zatim su ga predali nekom četovođi koji ga je, zajedno sa svojom četom, veoma kinjio, pa su ga opet stavili u klade i odveli u zatvor, dok je on govorio svetini: ,,za Gospoda umiremo”. Trebalo je da bude spaljen, kako sam razumeo, idućega dana. I toga su dana otišli da ga pitaju hoće li da se ispovedi i pričesti. A on je odbio da zgreši prihvatajući svete tajne od onih koji su u greh zabrazdili. I tu je, mislim, pogrešio, i pokazalo se da je kriv zbog patarenske jeresi.
I na kraju je došlo jutro kada je trebalo da bude pogubljen, i došao je po njega jedan od gonfalonijera (U srednjem veku, posebno u Toskani, visoki gradski činovnik. – Prim. prev.) koji mi se učinio kao prijateljski nastrojena osoba, jer ga je upitao kakav je on to čovek, i zašto se toliko uskopistio kada je dovoljno bilo tvrditi ono što čitav narod tvrdi i prihvatiti mišljenje svete majke crkve. Ali Mikele će, nepokolebljivo: ,,Ja verujem u siromaha Hrista raspetoga. “ A gonfalonijer ode šireći ruke. Priđoše tada četovođa i njegovi ljudi i odvedoše Mikelea u dvorište, gde se nalazio biskupov vikar koji mu je ponovo pročitao priznanje i presudu, Mikele je opet upadao u reč, poričući mišljenja koja su mu lažno pripisana: i zbilja je posredi bilo takvo cepidlačenje da ja te stvari nisam upamtio, a tada ih nisam dobro ni razumeo. Ali one su, nema sumnje bile presudne za pitanje da li će Mikele biti pogubljen i da li će fratičeli biti progonjeni. Do te mere da ja nisam razumeo zašto su se crkveni ljudi i svetovne vlasti toliko okomili na ljude koji su hteli da žive siromaški i koji su smatrali da Hristos nije posedovao zemaljska dobra. Zato što bi oni, umovao sam ja, trebalo da se, ako ikog, plaše ljudi koji hoće da žive u bogatstvu i da od drugih uzimaju novac, čineći da crkva zapadne u greh i unoseći u nju bavljenje simonijom. To sam i rekao nekom čoveku koji je stajao do mene, jer nisam mogao a da ne progovorim. A onaj se podrugljivo osmehnu i reče da fratar koji siromaški živi daje loš primer narodu, pošto se ovaj onda odbija od fratara koji tako ne žive. I dodade kako to pridikovanje siromaštva puni narodu glavu lošim primislima, jer bi ovaj tada našao razloga da se ponosi svojim siromaštvom, a ponos može dovesti i do mnogih ponosnih činova. Te najzad, da bi ja trebalo da znam kako – premda ni njemu nije jasno to zamršeno rasuđivanje – propovedati siromaštvo fratara znači biti na carevoj strani, a ovo se papi nikako ne sviđa. Sve su to bili sasvim valjani razlozi, tako mi se činilo, mada ih je izrekao nedoučen čovek. Jedino što posle njih više nisam razumevao zašto fra Mikele hoće da umre tako strašnom smrću tek da bi pričinio zadovoljstvo caru, ili razjasnio spor među monaškim redovima. I doista, među prisutnima jedni su govorili: ,,Nije on svetac, poslao ga je Ludvig da poseje razdor među građanima, a fratičeli jesu Toskanci, ali iza njih stoje carski glasnici.” A drugi će: ,,Ma on je lud, opsednut đavolom, naduo se od gordosti i uživa u mučeništvu zbog proklete oholosti, tim fratrima suviše daju da čitaju žitija svetaca, bolje bi bilo da se ožene!” A treći, opet: ,,Ne, bilo bi nam potrebno da svi hrišćani budu takvi, gotovi da svedoče o svojoj veri kao u doba pagana.” I dok sam slušao te glasove, ne znajući više ni sam šta da mislim, desilo mi se da ugledam lice osuđenika, koga je gomila ispred mene mestimice pokrivala. I ugledah lice čoveka zagledanog u nešto što nije od ovoga sveta, lice kakvo sam pokadšto viđao na statuama svetaca u zanosu. I shvatih da je on, bio lud ili vidovit, svesno hteo da umre zato što je verovao kako će svojom smrću poraziti svog dušmanina, ko god to bio. I shvatih da će njegov primer u smrt odvesti još ljudi. I jedino što me je i dalje zapanjivalo bila je tolika postojanost, jer ni danas ne znam je li kod njih preovladivala gorda ljubav prema istini u koju veruju, i ona ih odvodi u smrt, ili ih gorda želja za smrću navodi na svedočenje o vlastitoj istini, kakva god ona bila. I otuda me preplavljuju divljenje i strepnja.
No vratimo se pogubljenju, jer svi su se tad već upućivali ka mestu gde će se ono odigrati.
Četovođa i njegovi ljudi odveli su ga izvan gradskih zidina, u kratkoj košuljici, na kojoj su neka dugmeta bila raskopčana, grabio je velikim koracima, pognute glave, kazujući neke svoje molitve, verovatno neke od onih posvećenih svetim mučenicima. A naokolo neverovatna gužva, i mnogi su mu dovikivali: ,,Nemoj da umreš!” a on je odgovarao: ,,Hoću da umrem za Hrista.” ,,Ali ti ne umireš za Hrista”, govorili su mu, a on će: ,,Ali za istinu.” Kada su stigli do mesta koje se zvalo Prokonzulov ćošak jedan mu doviknu da moli gospoda za sve njih, a on blagoslovi gomilu. U ulici Fondamenti di santa Liperata neko drugi mu reče: ,,E jesi blesav, veruj u papu!” a on odvrati: ,,Načiniste sebi božanstvo od tog vašeg pape”, i dodade: ,,Lepo su vas udesili ti vaši paperi” (a ovo je bila igra reči, ili dosetka, kojom su se pape povezivale s gusanima, na toskanskom dijalektu, kako mi objasniše); i svi se zaprepastiše što on odlazi u smrt šaleći se.
Na trgu San Đovani doviknuše mu: ,,Drž’ se života!” a on odvrati: ,,Manite se grehova!”; kod stare tržnice mu doviknuše: ,,Čuvaj glavu, čuvaj glavu!” a on odvrati: ,,Čuvajte se pakla”; kod nove tržnice mu dreknuše: ,,Pokaj se, pokaj se”, a on odvrati: ,,Pokajte se zbog lihvarstva.” A stigavši do crkve Santa Kroče video je fratre iz svoga reda na stepenicama i ukorio ih što se ne drže regule svetog Franje. A od njih neki slegnuše ramenima, no drugi navukoše, posramljeni, kapuljače preko lica.
A dok je išao prema kapiji zvanoj od Pravde mnogi su mu govorili: ,,Odrekni se, odrekni, nemoj da umreš!” a on će: ,,Hristos je umro za nas.” A oni će: ,,Ali ti nisi Hristos, ne moraš da umreš za nas!” a on će: ,,Ali ja hoću da umrem za Njega.” I na poljani od Pravde neko mu reče zar ne može da učini kao jedan njegov fratar, pa još predstojnik, koji se odrekao, ali Mikele mu reče da se nije odrekao, i vide kako mu u gomili mnoštvo ljudi odobrava i bodri ga: otuda ja i mnogi drugi dokonasmo da su to njegovi, i odmaknusmo se.
Konačno smo prošli kroz kapiju i pred nama se ukaza lomača, ili kolibica, kako su je nazivali, zato što je drvo raspoređivano u obliku kolibe, i tu naoružani konjanici stadoše ukrug, da se svet ne bi suviše približio. I onde fra Mikele bi vezan za stub. I začuh kako mu neko još dovikuje: ,,Ali šta je ovo, za koga bi ti da gineš?” a on odvrati: ,,Ovo je jedina istina što u meni boravi, a o njoj se može posvedočiti samo smrću.” Potpališe vatru. I fra Mikele, koji je već otpevao Credo, stade da poje Te deum. Otpevao je možda osam stihova, a onda se previ unapred kao da će kinuti, no pade na zemlju, jer su sagorele uzice. I već je bio mrtav, jer umre se pre no što telo izgori, zbog velike toplote prepukne srce, a dim ispuni grudi.
Zatim je koliba izgorela do kraja, kao buktinja, i bio je silan blesak, i da se nije među užarenim drvetom još naziralo siroto ugljenisano Mikeleovo telo, rekao bih da sam se obreo pred kupinovim grmom. (Prema Starom zavetu (Druga knjiga Mojsijeva, 3, 24), Mojsije je pozvan kada je začuo glas Gospodnji iz grma kupine, ,,koja gori, a ne sagorijeva”. – Prim. prev.) I bio sam tako blizu doživljaja vizije (sećao sam se dok sam se uspinjao stepenicama biblioteke) da su mi na usne i nehotice navrle reči o ekstazi, one koje sam čitao u knjigama svete Hildegarde (Hildegarda od Bingena (1098-1179) bila je plemkinja koja se zamonašila i osnovala manastir, a za sobom je ostavila niz knjiga o teologiji, o bilju, žitija, ali i pesme i tri toma o vizijama koje je doživljavala. – Prim. prev.): ,,Plamen je sazdan od blistavog sjaja, svojstvena mu je krepkost i ognjeni žar, no blistavi sjaj poseduje da bi zračio, a ognjeni žar da bi goreo. “
Setih se nekih Ubertinovih izraza, kada je zborio o ljubavi. Slika Mikelea na lomači izmeša se sa slikom Dolčina, a Dolčinova sa slikom lepotice Margerite. Ponovo osetih onaj nemir koji me je bio obuzeo u crkvi.
Pokušah da na to ne mislim i odlučno se zaputih ka lavirintu.
Prvi put sam u njega zalazio sam, duge senke koje je svetiljka prikazivala na tlu ulivale su mi strah isto koliko i vizije iz prethodnih noći. Svakog časka sam se plašio da ću se naći pred nekim ogledalom, jer magija ogledala je takva da čak i ako znaš da su to ogledala, ona te ipak neprestano čine nespokojnim.
S druge strane, nisam ni pokušavao da pronađem put, niti da izbegnem onu odaju s mirisima od kojih nastaju vizije. Koračao sam kao u bunilu i nisam znao kuda hoću da idem. Zapravo se nisam mnogo pomakao od mesta odakle sam krenuo, jer sam se uskoro opet našao u sedmougaonoj sobi od koje sam krenuo. U njoj je na jednom stolu bilo knjiga za koje mi se činilo da ih prethodne večeri nisam video. Nagađao sam da to mora da su dela koja je Malahija poneo iz skriptorijuma, a još ih nije vratio na mesta koja su im dodeljena. Nisam shvatao da li sam još daleko od sobe s mirisima, jer sam se osećao nekako ošamućeno, što se moglo desiti zbog kakvog njihovog isparenja koje je sve dotle dopiralo, ili zbog stvari o kojima sam dotad maštao. Otvorih jednu knjigu s obiljem minijatura, po stilu mi je izgledalo da potiče iz najdaljih manastira Tule. (Mitska zemlja na dalekom severu; verovatno Island, Norveška ili Šetlandska ostrva. – Prim. prev.)
Na mene je poseban utisak ostavila, na stranici koja je počinjala svetim Jevanđeljem apostola Marka, slika jednog lava. To je sigurno bio lav, iako ih nikada nisam video svojim očima, a minijaturista je verno dočarao crte njegovog lika, možda nadahnut izgledom lavova iz Hibernije, zemlje čudovišnih stvorenja, i uverih se da ova životinja, kako uostalom stoji i u Fiziologu, (Fiziolog: u srednjem veku vrlo uticajno delo (nepoznatog autora, iz II-VI veka) o simbolici životinja, biljaka, kamenja. – Prim. prev.) u sebi sažima sva svojstva najužasnijih i ujedno najveličanstvenijih stvari. Tako mi je ova slika prizivala i sliku nečastivog i sliku Hrista Gospoda našeg, a nisam znao u kom simboličkom ključu treba da je tumačim, i uzdrhtao sam, koliko iz straha, toliko i zbog vetra koji se probijao kroz pukotine na zidovima.
Lav koga sam video imao je veoma zubatu čeljust i glavu tanano oklopljenu, kao u zmije, grdno veliko telo koje se držalo na četiri šape sa zašiljenim i okrutnim kandžama, a njegova rutava koža ličila je na neki od onih istočnjačkih ćilimova koje sam kasnije viđao, gde su na crvenoj i smaragdnoj krljušti bili naslikani, žuti kao elodeja, (Vodena biljka. – Prim. prev.) užasni i moćni zabati od kostiju. Žut je bio i uvijeni rep, koji je sezao od hrbata pa sve do glave, a završavao se kovrdžavim pramenjem crne i bele dlake.
Već lav je ostavio silan utisak na mene (i više puta sam se osvrnuo, kao da iščekujem da se odnekud stvori životinja nalik na njega), kada sam, rešen da pregledam i ostale listove, bacio pogled na lik nekog čoveka, na samom početku Jevanđelja po Mateju. Ne znam zašto, taj me je uplašio još više no lav: lice jeste bilo čovečje, ali je čovek bio oklopljen nekom vrstom odežde za misu, koja je bila kruta i dopirala mu do stopala, i ta odežda ili oklop bila je načičkana crvenim i žutim poludragim kamenjem. Ona glava, koja se zagonetno pomaljala iz te kule od rubina i topaza, izgledala mi je (strava me je navela da hulim!) kao tajanstveni ubica čije smo jedva primetne tragove sledili. A onda shvatih zašto su za mene zver i oklopljenik bili tako tesno povezani s lavirintom: zato što su oni, kao i svi likovi iz te kniige, izvirivali iz naslikanog tkiva od izukrštanih lavirinata, gde sve, redak za retkom od oniksa ili smaragda, niti od zelenog kalcedona, trake od berila, sve kao da je aludiralo na ovo klupko odaja i hodnika u kome sam se nalazio. Pogled mi je bludeo po stranici, po blistavim stazama, kao što su moje noge upravo zabludele sred uznemiravajućeg niza bibliotečkih odaja, i gledanje vlastitog lutanja prikazanog na tim pergamentima ispunilo me je nespokojstvom i uverilo da se svaka od tih knjiga krišom no grohotom smeje dok pripoveda povest tog mog časka. ,,De te fabula narratur”, (Priča govori o tebi.” -Prim. prev.) rekoh ja sebi, i zapitah se da li je može biti na tim stranama već ispisana priča o budućim trenucima koji čekaju na mene.
Otvorih neku drugu knjigu, a za nju bih rekao da je nastala u španskoj školi. Boje su bile drečave, crveno je ličilo na krv ili vatru. Bila je to knjiga apostolovog otkrivenja, i još jednom, kao i prošle večeri, nabasah na stranicu gde je bila ona mulier amicta sole. (,,Žena obučena u sunce.” – Prim. prev.) Ali to nije bila ista knjiga, minijatura je bila drukčija, ovde se umetnik duže pozabavio ženinim stasom. Uporedio sam njeno lice, grudi, gipke bokove sa statuom Bogorodice koju sam gledao s Ubertinom, ali mi se i ova mulier učinila divnom. Pomislih da ne valja da se zadržavam na takvim mislima, pa okrenuh još nekoliko stranica. Nađoh drugu ženu, ali sada je to bila vavilonska bludnica. Nije me toliko zadivio njen stas koliko misao da je i ovo žena kao i ona druga, a ipak u ovoj brodi svaki porok, dok je u onoj stecište svake vrline. No u oba slučaja stas je bio ženski, i posle nekog vremena više nisam bio kadar da pojmim po čemu se to one razlikuju. Opet sam u sebi osetio uznemirenost, lik Deve iz crkve preklapao se s likom lepe Margerite. ,,Proklet sam!” govorio sam sebi. Ili: ,,Poludeo sam.” I odlučih da u biblioteci više ne smem da ostanem.
Srećom, bio sam blizu stepeništa. Jurnuh dole, uz opasnost da se spotaknem i da mi se svetiljka ugasi. Obreo sam se ispod širokih lukova skriptorijuma, ali ni u taj mah nisam zastao, nego se stuštih niz stepenice koje su vodile u trpezariju.
Tamo zastadoh, sav zadihan. Kroz okna je ulazila mesečina, u toj jarkoj svetlosnoj noći, i skoro da mi više nije ni trebala svetiljka, bez koje se nije moglo u onim kelijama i rovovima biblioteke. A ipak, ostavio sam je upaljenu, kao da me time krepi. No još sam dahtao, te pomislih da bi bilo dobro da pijem vode, ne bih li se tako primirio. Pošto je kuhinja bila blizu, prošao sam kroz trpezariju i lagano otvorio vrata, jedna od onih koja su vodila u drugu polovinu prizemnog dela Zdanja.
I tu moja strava, umesto da se umanji, postade još veća. Jer odmah zapazih da ima nekoga u kuhinji, kod peći za hleb: ili barem zapazih da u tom ćošku sija neko svetlo, pa ispunjen strahom ugasih svoje. Budući onako prestrašen, i sam sam ulivao strah, i doista taj drugi (ili neki drugi) brzo ugasi svetiljku. Ali uzalud, pošto je svetlost noći bila dovoljna da obasja kuhinju i preda mnom se, na podu, ukazaše obrisi jedne nejasne senke, ili više njih.
Ja sam se sledio i nisam se usuđivao ni da priđem ni da uzmaknem. Začuh neko grgoljenje i učini mi se da čujem neki krotki ženski glas. Zatim se iz bezoblične grupe, koja se neodređeno ocrtavala kraj peći, izdvoji jedna tamna i zdepasta senka i pobeže ka izlazu, a ta su vrata očigledno bila odškrinuta, i ona ih zatvori za sobom.
Ostadosmo ja, na pragu između trpezarije i kuhinje, i još nešto, neodređeno, pored peći. Nešto neodređeno i – kako da kažem? – kmekavo. Naime, iz senke je nešto cvilelo, tiho plakalo, ritmički jecalo, od straha.
Ništa toliko ne osokoli kukavicu kao tuđ strah: ali mene ka senci nije gurnula hrabrost. Rekao bih da je pre posredi bila neka opijenost, koja se nije mnogo razlikovala od one koja me je obuzela kada mi se priviđalo. Bilo je u kuhinji nečega srodnog onim mirisnim dimovima koji su me prepali u biblioteci prethodnog dana. Ili se možda i nije radilo o istim supstancama, ali je na moja prenadražena čula isto delovalo. Osećao sam nakiseli zadah traganta, stipse i vinskog kamena, koje su kuvari koristili da začine vino. Ili se možda, kako sam docnije saznao, tih dana gotovilo pivo (koje je u tim severnim predelima poluostrva bilo na ceni, do izvesne mere), a pravilo se prema običaju koji je vladao u mojoj zemlji, s vresom, barskom mirtom i divljim jezerskim ruzmarinom. Ti mirisi su, više no moje nozdrve, omamili moj um.
I dok je moj racionalni instinkt govorio da valja viknuti ,,vade retro” i udaljiti se od one kmečeće stvari, zacelo neke demonke koju mi je nečastivi poslao, nešto u sili što upravlja mojim apetitima gurnu me napred, kao da bih i ja da učestvujem u čudu.
Tako sam se prvo primicao senci, sve dok, na noćnoj svetlosti koja je dopirala kroz velike prozore, ne uvideh da je to uzdrhtala žena, koja jednom rukom steže na grudi nekakav zamotuljak, i plačući uzmiče prema vratancima na peći.
Neka mi Bog, Blažena Deva i svi svetitelji u raju priteknu u pomoć sad kad treba da opišem šta mi se dogodilo. Stid, dostojanstvo mog položaja (već sam stari monah u ovom lepom manastiru Melku, boravištu spokoja i vedre meditacije) posavetovali bi mi da se pobožno priklonim obazrivosti. Trebalo bi da jednostavno kažem kako se nešto rđavo desilo, ali da je nečasno prepričavati šta se zbilo, i tako ne bih uznemirio ni sebe ni svoga čitaoca.
No nadao sam se da ću ispripovediti, o tim davnim zgodama, celu istinu, a istina je nedeljiva, blista od svoje sopstvene očiglednosti, i ne dopušta da je raspoluti naše koristoljublje i stid. Veći je problem ne reći šta se desilo onako kako to sada vidim i pamtim (iako mi je u sećanju sve još uvek nemilosrdno živo, i ne znam da li je pokajanje koje je usledilo tako jarko utisnulo zbivanja i misli u moje pamćenje, ili je upravo nedovoljnost tog kajanja ono što me još uvek muči, oživljujući u mom bolnom umu svaku, pa i najmanju nijansu moje sramote), nego kako to videh i osetih tada. I kadar sam da to učinim, verno poput letopisca, jer zatvorim li oči mogu da ponovim ne samo sve ono što sam učinio, nego i ono što sam u tim trenucima pomišljao, kao da prepisujem neki tad ispisani pergament. Valja mi, dakle, tako postupiti, i neka me brani sveti Arhanđel Mihailo, jer na pouku svojim budućim čitaocima i na osudu svojoj krivici hoću da sada ispripovedim kako jedan mladić može upasti u zamke nečastivog, tako da one postanu poznate i očigledne, te da onaj ko u njih ipak upadne uzmogne da ih porazi.
Elem, bila je to neka žena. Šta ja to govorim, bila je to devojka. Pošto sam dotad (a i nadalje, Gospodu neka je hvala) malo bivao u prisnim odnosima s bićima toga pola, ne umem da kažem koliko je godina mogla imati. Znam da je bila mlada, tek devojčurak, možda je imala šesnaest, možda osamnaest proleća, ili dvadeset, a na mene je jak utisak ostavila ljudskost koja je iz tog obličja dopirala. Nije to bilo priviđenje, i učini mi se u svakom slučaju valde bona. (,,Veoma dobre ćudi”. – Prim. prev.) Možda zato što je drhtala kao ptiče u zimu, i plakala, i bojala me se.
Tako, misleći da je dužnost svakog dobrog hrišćanina da pomogne svom bližnjem, pristupih joj veoma blago i na dobrom latinskom rekoh joj da ne treba da se plaši, da sam ja prijatelj, ili barem nisam neprijatelj, sigurno ne onakav neprijatelj od kakvog nju možda groza hvata.
Možda i zbog mog pogleda koji je zračio pitomošću, tek devojčica se primirila i prišla mi bliže. Uvideo sam da ona ne razume moj latinski, te sam joj se nehotice obratio na mom nemačkom narodnom jeziku, a ovaj ju je prepao, ne znam da li zbog toga što je u njemu bilo oporih glasova, neuobičajenih za ljude iz njenog kraja, ili zato što su je ti glasovi podsetili na neko drugo iskustvo, s vojnicima iz mog zavičaja. Onda sam se osmehnuo, držeći da su gestovi i mimika jezik univerzalniji od jezika reči, i ona se umirila. Uzvratila mi je osmehom, i prozborila je nekoliko reči.
Veoma sam slabo poznavao narodni jezik kojim je govorila; u svakom slučaju, on se razlikovao od onoga koji sam donekle naučio u Pizi, no prema njenom tonu zaključio sam da mi se nežno obraća, i učinilo mi se da je rekla nešto kao: ,,Ti si mlad, ti si lep…” Jednom iskušeniku, koji je čitavo svoje detinjstvo proveo u manastiru, retko se dešava da sluša iskaze o svojoj lepoti, štaviše, obično ga upozoravaju da je telesna lepota kratkog veka i jedva dostojna pažnje; međutim, bezbrojne su zamke lukavoga, i priznajem da je pominjanje moje dražesti, makar i lažljivo, tako ugodno odjeknulo u mojim ušima da me je preplavilo neko neobuzdano osećanje. Utoliko više što je devojka, dok je to izgovarala, pružila ruku i jagodicama prstiju ovlaš dotakla moj još uvek golobradi obraz. Od toga kao da mi se malo zavrtelo u glavi, ali u taj mah nije bilo ni traga nekakvog opažanja greha u mom srcu. Eto koliko je moćan nečastivi kad želi da nas kuša i iz našeg duha ukloni naslućivanje milosti.
Šta sam doživeo? Šta sam ugledao? Ja pamtim jedino da su se prvo javila osećanja lišena bilo kakvog izraza, jer usled vaspitanja moj jezik i moj um nisu bili vični imenovanju ovakvih osećaja. I tako je bilo sve dok se nisam setio nekih drugih reči, koje sam slušao u nekom drugom vremenu i na drugim mestima, zacelo izgovorenih s drukčijim namerama, ali za mene čudesno usklađenih s mojim ushićenjem u tom trenu, kao da su jednake suštine i nastale da ga iskažu. Vreva reči iz pećina mog pamćenja izbila je na (nemuštu) površinu moje usne, i zaboravih da su te reči u Svetom pismu i zapisima svetitelja služile za iskazivanje mnogo sjajnijih zbilja. No je li zaista postojala razlika između milina o kojima su sveci govorili i onih koje je moj usplahireni um iskusio u tom magnovenju? U tom magnovenju ponesta u meni budnog smisla za razlikovanje. A upravo je to, kako mi izgleda, znamenje zanosa u bezdanima identiteta.
Odjednom mi se devojka ukaza kao crna, ali lepa devica o kojoj kazuje Pesma nad pesmama. Imala je na sebi pohabani haljetak od neke grube tkanine i on joj se ne baš čedno otvarao na grudima, a oko vrata je nosila ogrlicu od šarenih i, verujem, vrlo jeftinih kamenčića. Ali njena glava gordo se uzdizala na belome vratu kao na kuli od slonove kosti, oči su joj bile bistre kao jezera u Esevonu, nos kao kula Livanska, vlasi poput carske porfire. Jeste, izgledale su mi njene vlasi kao stado koza, njeni zubi kao stado ovaca kad izlaze iz kupala, koje se sve blizne a nijedne nema jalove. I: ,,Lijepa ti si, draga moja, Lijepa ti si”, došlo mi je da šapućem, ,,kosa ti je kao stado koza koje se vide na gori Galadu, usne su ti kao konac skarleta, kao kriška šipka jagodice su tvoje, vrat ti je kao kula Davidova gdje vise tisućama štitovi.” I pitao sam se, prestrašeno i zaneseno, ko li je ona što se preda mnom vidi kao zora, lijepa kao mjesec, čista kao sunce, strašna kao vojska sa zastavama.
Tada mi ovo stvorenje priđe još bliže, hitnuvši u neki ćošak tamni zamotuljak koji je dotad privijala na grudi, i opet podiže ruku da me pomiluje po licu, i ponovi još jednom one reči koje sam već čuo. I dok ja nisam znao hoću li se izmaknuti ili se još više primaknuti, dok su mi u glavi damari udarali kao da će trube Isusa Navina svaki čas srušiti zidine grada Jerihona, budući istovremeno ophrvan žudnjom i strahom da je dodirnem, ona se najednom osmehnu s velikom radošću, tiho jeknu poput koze mezimice, te odreši vrpce koje su joj zatvarale haljinu na grudima, i skide je sa sebe kao da je tunika, i ostade preda mnom onakva kakvom se mora biti Eva prikazala Adamu u rajskome vrtu. ,,Pulchra sunt ubera quae paululum supereminent et tument modice”, promrmljah iste one reči koje sam čuo od Ubertina, jer su mi njene dojke izgledale kao dva laneta blizanca koja pasu među ljiljanima, njen pupak kao čaša okrugla koja nikada nije bez pića, njen trbuh kao stog pšenice ograđen ljiljanima.
,,O jasna zvezdo među devojkama”, kliknuh joj, ,,o vrata zatvorena, izvore vrtovima, o lijeho mirisnoga bilja, voćnjaku s voćem krasnijem!” i tu se zatekoh, ne znam ni sam kako, tik uz njeno telo, koje je odisalo toplinom i reskim mirisom neznanih ulja. Setih se: ,,Deco, kad dođe luda ljubav, čovek je nemoćan!” i shvatih da više, bilo da je ovo što osećam spletka lukovoga ili dar nebesa, ništa ne mogu učiniti da bih se suprotstavio nagonu koji me je pokretao i ,,Oh langueo”, povikah, i: ,,Causam languoris video nec caveo!”, (Oh, malaksavam”; ,,Vidim uzrok malaksalosti, a ne opirem se!” – Prim. prev.) između ostalog i zato što je dah s njenih usana mirisao na ružu i lepa su joj bila stopala u sandalama, a noge joj behu kao stubovi i kao stubovi sastavci bedara njenih, djelo ruku umjetničkih. O ljubavi, kćeri milina, jedan kralj se u tvoje vitice zapleo, mrmljao sam za sebe, i nađoh se u njenom naručju, i padosmo zajedno na goli pod kuhinje i, ne znam da li na moj podsticaj, ili njenom veštinom, tek oslobodih se svoje iskušeničke rize i nismo se postideli naših tela et cuncta erant bona. (,,I sve beše dobro.” – Prim. prev.)
I ona me je ljubila poljupcima usta svojih, i njena je ljubav bila bolja od vina, i mirisom su njena ulja bila prekrasna, i lepo je bilo njeno grlo okićeno nizovima i obrazi njeni okićeni grivnama, lijepa ti si, draga moja, lijepa ti si, oči su ti kao u golubice (govorio sam) i daj da vidim lice tvoje, daj da čujem glas tvoj, jer je glas tvoj sladak i lice tvoje krasno, otela si mi srce sestro moja, otela si mi srce jednim okom svojim i jednim lančićem s grla svojega, s usana tvojih kaplje sat, pod jezikom ti je med i mlijeko, i miris nosa tvojega je kao jabuke, dojke tvoje kao grozdovi, dojke tvoje kao grozdovi na vinovoj lozi, i grlo tvoje kao dobro vino koje ide pravo dragomu mojemu i teče na usne i teče na zube,,… Studenče u vrtu, od narda i šafrana, od idirota i cimeta, od smirne i aloje, ja sam jeo sat svoj i med svoj, pio sam vino svoje i mleko svoje, ko je bila, ko li je bila ona što se videla kao zora, lijepa kao mjesec, čista kao sunce, strašna kao vojska sa zastavama?
O, Gospode, kada je duša u zanosu, onda je jedina vrlina voleti ono što vidiš (nije li tako?) najuzvišenija sreća imati ono što imaš, onda se život u blaženstvu ispija na izvoru (nije li to već rečeno?), onda se okusi istiniti život koji će nam po ovom smrtnom pasti u deo, da ga živimo kraj anđela, u večnosti… Ovako sam razmišljao i činilo mi se da se proročanstva obistinjuju, i najzad, dok me je devojka obasipala neizrecivim slastima beše to kao da mi se telo u oko pretvorilo, i spreda i pozadi, te u isti mah vidim sve okolne stvari. I shvatao sam da otuda, a to je ljubav, istovremeno nastaju sjedinjenje i blagost i dobro i poljubac i zagrljaj, kao što sam već slušao da mi kazuju, a verovao sam da je reč o nečem drugom. I samo u magnovenju, dok se moja radost uspinjala k zenitu, prisetih se da možda doživljavam, i to noću, opsednutost podnevnim demonom, kome je dosuđeno da se konačno prikaže u samoj svojoj demonskoj naravi, duši koja se u ekstazi zapita ,,ko si ti?”, onoga što ume da ugrabi srce i zavara telo. No odmah ubedih sebe da su jamačno đavolska moja kolebanja, jer ništa nije moglo biti pravednije, bolje, svetije od onoga što sam osećao i čija je milina iz časka u časak postajala sve veća. Poput sićušne kapljice vode kanute u mnogo vina, što se čitava rasprši da bi poprimila boju i ukus vina, poput usijanog i užarenog gvožđa što postaje sasvim nalik na vatru, gubeći svoj prvobitni oblik, poput vazduha što se kad biva zapljusnut svetlošću sunca preobrazi u najviši sjaj i u zračnost samu, te više i ne izgleda kao da je osvetljen, nego da i sam postaje svetlost, tako sam ja osećao da ginem topeći se od milja, te mi preostade samo snaga da šapućem reči psalma: ,,Evo grudi su moje poput mladoga vina, što oduška nema, i kida mešine nove” i odmah ugledah bleštavu svetlost, i u njoj neko obličje boje safira u plamsajima nekog jarkog ozarenog ognja, i ta divna svetlost raširi se po čitavom jarkom ognju, a taj jarki oganj po tom sjajnom obličju i ta bleštava svetlost i taj jarki oganj po čitavom obličju.
Dok sam, bezmalo malaksavši, klonuo na telo s kojim sam se sjedinio, nekim poslednjim životnim daškom shvatih kako je plamen sazdan od blistavog sjaja, da mu je svojstvena krepkost i ognjeni žar, ali da blistavi sjaj poseduje da bi zračio, a ognjeni žar da bi goreo. Zatim shvatih i bezdan, i sve dublje i dublje bezdane koje on priziva.
Sada, kad rukom što drhti (ne znam da li od zgražavanja zbog greha o kome kazujem ili zbog grešne čežnje za događajem koji prizivam u sećanju) ispisujem ove redove, uviđam da sam upotrebio iste reči za opisivanje moje krajnje nedostojne ekstaze u onom trenutku i za opisivanje, pre jedva nekoliko stranica, ognja u kome je sagorelo mučeničko telo fratičela Mikelea. I nije slučajno što je moja ruka, vazda duši na usluzi, sačinila jednake izraze za dva toliko različita iskustva, jer sam ih verovatno jednako doživeo i tada, kada su se slučila, i maločas, kada sam nastojao da im oboma udahnem život na ovom pergamentu.
Postoji jedna tajanstvena mudrost po kojoj međusobno neslični fenomeni mogu da se imenuju analognim rečima, kao što nebeske stvari mogu da se označe zemaljskim imenima, te se preko dvosmislenih simbola Bog može nazvati lavom ili leopardom, smrt ranom, radost plamenom, a plamen smrću, a smrt bezdanom, a bezdan propašću, a propast rastapanjem, a rastapanje strašću.
Zašto sam ja, još dečak, nazivao smrtnu ekstazu kojom me je potresao mučenik Mikele rečima koje je sveta Hildegarda upotrebila za ekstazu života (božanskog), a istim rečima nisam mogao a da ne nazovem ekstazu (grešnu i kratkovečnu) zemaljskog uživanja, jer mi se opet, sa svoje strane, ubrzo za njim javio osećaj smrti i poništavanja? Ja sada pokušavam da razmislim i o načinu na koji sam doživeo, u razmaku od svega nekoliko meseci, dva iskustva od kojih su oba prouzrokovala i ushićenje i patnju, ali i o načinu na koji sam se, te noći u opatiji, jednoga prisetio, a drugo čulima osetio, u razmaku od svega nekoliko sati; takođe o načinu na koji sam ih sada istovremeno ponovo proživeo, pišući ove retke, te kako sam ih, u trima slučajevima, sebi kazivao rečima iz jednog drugačijeg doživljaja, u duši jedne svetice koja je poništavala sebe u viziji božanstva. Možda sam hulio (tada, sada)? Kakva je sličnost između Mikeleove želje da umre, moje zanesenosti prizorom plamena u kome je sagoreo, želje koju sam osetio da se u puti sjedinim s devojkom, mističke čednosti s kojom sam to iskustvo pretvorio u alegoriju, te i same svetiteljkine želje da se radosno poništi, umirući od vlastite ljubavi ne bi li živela duže, večito? Da li je moguće da toliko dvosmislene stvari mogu da se iskažu tako jednosmisleno? A ipak, čini se da su nam upravo ovu pouku ostavili najveći učitelji: omnis ergo figura tanto evidentius veritatem demonstrat quanto apertius per dissimilem similitudinem figuram se esse et non veritatem probat. (,,Dakle svaka figura utoliko očevidnije prikazuje istinu ukoliko otvorenije, preko nesličnih sličnosti, pokazuje da je figura, a ne istina. ” Ali ako su ljubav prema plamenu i prema bezdanu figura za ljubav prema Bogu, mogu li one biti figura za ljubav prema smrti i ljubav prema grehu? Da, kao što su lav i zmija ujedno figure Hrista i nečastivog. Naime, tačnost tumačenja može se utvrditi samo autoritetom otaca, a u slučaju koji mene muči ne postoji neka auctoritas kojoj bi se moj poslušni um mogao obratiti, te izgaram od nedoumice (i opet se, eto, umešala figura vatre, da definišem njome prazninu istine i punoću zablude koje me poništiše!) Šta se dešava, o Gospode, u mome duhu, sada kad se prepuštam vrtlogu uspomena i kad su buknula zajedno različna doba, kao da bih da poremetim zvezdani poredak i sled nebeskog njihovog kretanja? Jamačno sam već prešao granice svoje grešne i bolne inteligencije. De, vratimo se zadatku kome sam smerno pristupio. Pripovedao sam o onome danu i o potpunom zamiranju čula u koje sam utonuo. Eto, rekao sam čega se iz te prigode sećam, i neka se na to ograniči moje nejako pero vernog i pouzdanog letopisca. ”
Umberto Eko
Ime ruže
priredio: Stefan Cikić
