Mračni kolorit „Nostalgije“
Novi film Andreja Tarkovskog „Nostalgija“ od samog početka bio je obavijen velom tajne. Niko nije mogao da ga vidi pre projekcije u Kanu 16. maja. Erve Guber se ipak sastao s Tarkovskim u Rimu, gde režiser sada živi i gde je snimio svoj poslednji film.
„U Parizu mi je rečeno: Andrej Tarkovski radije sarađuje s prevodiocima koji prevode s francuskog na italijanski nego na ruski, jer veruje da svi ruski prevodioci rade za KGB…“
– Gluposti – odgovorio je Andrej Tarkovski, obraćajući se dami-prevodiocu, koja je dodala: „Ja imam italijansko državljanstvo, a 1969. pobegla sam iz Poljske“.
„Dobro, o čemu se radi u ‘Nostalgiji’?“
– Samo nekoliko dana deli nas od projekcije u Kanu. Još uvek ništa nisam pričao o filmu i neću da govorim unapred. Ipak, pomenuću nekoliko konkretnih detalja koji ne predstavljaju film kao takav, ali bi mogli da pripreme gledaoca. Sam film ni režiser još nije pogledao od početka do kraja.
„Bez obzira na to, vi znate šta ste želeli njime da kažete?“
– U dve reči, želeo sam da objasnim šta je to nostalgija, jer ja tu reč doživljavam onako kako se ona upotrebljava u ruskom jeziku, to je smrtna bolest. Želeo sam da prikažem njene tipično ruske, psihološke manifestacije, onako kako ih vidi Dostojevski. Može se reći da je to saosećanje, samo mnogo sadržajnije, to je strasno poistovećivanje sebe sa drugim čovekom koji pati.
„Sa kim konkretno?“
– U principu, reč može biti o bilo kom čoveku, o interakciji među ljudima, ali razume se, osećanje empatije je utoliko jače ukoliko ti je sam čovek bliži.
„Ali ko u vašem filmu pati i zašto?“
– Imam tri junaka, to su ruski putnik- pesnik, devojka-njegov prevodilac i jedan Italijan kojeg oni sreću u italijanskoj provinciji. Film govori o saosećanju koje Rus oseća prema Italijanu.
„Ispada da Italijan pati više od Rusa?“
– Ja mislim da je tako. Ali ne bih išao u detalje, to bi zahtevalo da se dotaknem sižea filma, neka se time pozabave gledaoci. Uostalom, siže za mene ne igra naročitu ulogu, jer se film ne završava na njemu, on je satkan od drugog materijala. Prvi put sam u svojoj praksi osetio koliko film sam po sebi može da predstavlja izraz psihološkog stanja autora. Glavni junak je ovaploćeni alter ego autora.
„Kako ste uspeli da se udaljite od sižea i približite sami sebi“?
– Do toga je došlo slučajno. Sve se odigralo tokom snimanja, ali ja svesno nisam tome težio.
„Jesu li glumci uticali na to poistovećivanje?“
– Ne treba potcenjivati značaj glumaca na filmu, ali ja ne mislim da se ovde ispunjavala njihova volja. Dogodila se neka vrsta poklapanja: ono što sam ja nameravao da kažem iznenada je počelo da se poklapa sa stanjem mog duha, sa onim što sam osećao tokom svog boravka u Italiji. Bilo bi veoma komplikovano odrediti šta je sve tačno uslovilo takav sticaj okolnosti.
„Svako zna šta je uzrok njegove patnje. U čemu leži uzrok vaše patnje?“
– U tome što je čovek slomljen sferom materijalnog. Tokom istorijskog razvoja tehnološki progres kreće se koracima od sedam milja u odnosu na brzinu duhovnog razvoja. Čovek nije svestan toga da tako brz razvoj nije usaglašen s njegovim duhom.
„Vi dajete sebi za pravo da govorite u ime čovečanstva?“
– Zapravo, svaki čovek teži da govori o drugima kao o samom sebi, da misli pre o drugima nego o sebi kako u pozitivnom tako i u negativnom kontekstu. Pa čovek je prilično ravnodušan prema onome što čini njegovu ličnu sudbinu. Egoizam nije ljubav prema sebi, to je nešto upravo suprotno. Sve zavisi od toga šta za čoveka predstavlja referentnu tačku smisla njegovog života. Ako pođemo od toga da čovek ne pripada samom sebi, onda egoizam ne može biti izraz ljubavi prema sebi. Čovek o sebi počinje da razmišlja previše kasno. Ali pre ili kasnije, toga mora postati svestan.
„I šta ga u tome ometa?“
– Upravo to što mora da juri za materijalnim u ovom materijalnom životu. Malo je onih koji postanu svesni toga da imaju i duhovni život.
„A kako se to pokazalo ili potvrdilo u vašem slučaju?“
– Ja nisam uveren da sam već dostigao svest o svom duhovnom biću, ali neke klice toga postoje u meni i imam utisak da one niču same po sebi. Povremeno se osećam kao da me neko drži za ruku i vodi me.
„Da li je to dobar znak ili opsesivna vizija?“
– To je osećaj koji nikako nije povezan sa uživanjem, ali ni sa strahom. Pre bih rekao da uliva neku nadu, sigurnost, kao da me dovodi do stanja sreće koje do tada nisam poznavao. Osećajući to, ti više nisi odbačeno biće, prepušteno samo sebi.
„Vi se, uza svu tu svoju mitologiju, osećate kao izgnanik?“
– Ne mogu da kažem da sam ovde u izgnanstvu i pritom ostanem nepristrastan. Doputovao sam u Rim marta prošle godine da snimam film. Imam ugovor s televizijom RAI, ja sam ovde u funkciji nekog radnog imigranta…
„Jeste li u Sovjetskom Savezu imali utisak da ste privilegovana ličnost?“
– Ne, na sreću, nisam.
„Kako su vaši filmovi tamo primljeni?“
– Zvanični stav je bio da su teški za razumevanje. Sergej Bondarčuk je to izjavio u Italiji na konferenciji za štampu. Bez obzira na to, publika se prema mojim filmovima odnosi s velikim interesovanjem, naročito mladi. Čak bih mogao da kažem kako postoji izvesno neslaganje između onoga što je rekao Bondarčuk i realnog stanja stvari.
Povremeno osećam strah
„A ko je Bondarčuk?“
– To je najveći sovjetski filmski režiser. On je dobitnik svih mogućih zvaničnih priznanja u SSSR-u. Veoma mi je žao što niste čuli za njega.
„Zar vi nikada ne osećate strah?“
– I ja, kao i svi ljudi, s vremena na vreme osećam strah.
„Da li vam je život u Rimu komforniji?“
– Ja se, u principu, trudim da izbegavam javna događanja, bez kojih je društveni život nezamisliv, naročito u prestonicama. Zbog toga se ovde u Rimu može sresti više ljudi, može se uspostaviti više kontakata nego u mojoj domovini.
„Zašto ste izabrali Italiju?“
– Ja nisam prvi put ovde, dolazio sam i ranije, i najbolje poznajem ovdašnje kinematografske krugove. Za mene je bilo sasvim logično da ponovo dođem ovamo. Posle Rusije, ovo je jedina zemlja u kojoj se osećam dobro. Teško mi je to da objasnim. Mislim da je to povezano s italijanskim načinom života, koji je veoma specifičan – ovaj haos ima svoju individualnost, karakter, životnu snagu. Ovde nema „metafizičnosti“ koja postoji na severu. Istočnjačka indiferentnost prema materijalnom aspektu života naročito mi je bliska. Na duhovnom plamu Istok je sa svojom tradicijom i kulturom kud i kamo bliži istini od Zapada.
„Izgnanstvo u Italiju vuče korene iz ruske romantičarske tradicije…“
– Čini mi se da sama atmosfera Italije i ovo podneblje aktiviraju u čoveku stvaralačko načelo. Duhovnu sferu stimuliše kulturna tradicija koja se bukvalno fizički oseća, kao nešto što se samo po sebi podrazumeva. Možda ja i grešim, ali ove tenzije povezane su s drugim osećanjem, nekom nelagodnošću. Kažu da ovde čoveka obuzimaju jake strasti, karakteristične za centar Sredozemlja. One uzburkavaju duhovno biće. Mnogi moji prijatelji iz Italije smatraju da je život u Rimu naporan i čine sve što je u njihovoj mogućnosti kako bi se preselili negde bliže prirodi. Za mene ovo nije ni blizu života u velikom gradu poput Pariza ili Moskve, koja je prepuna tenzija. Ovde je sasvim drugačije: Rim nije grad poput Milana, on je naslednik minulog vremena, on nosi u sebi sve kulturne slojeve prošlih vekova. Uostalom, mi živimo u vreme u koje živimo. Na primer, kada odem u London, ja se osećam kao da sam negde van grada ili u nekoj pustinji. Ipak ne želim da kažem da je postojanje ili nepostojanje tragova prošlosti neka blagodat ili prokletstvo.
„Kada je Isak Babelj video Napuljski zaliv na laganom povetarcu, uzviknuo je: ‘Ovo je raj!’ Ali van granica domovine, on je veoma brzo izgubio sposobnost pisanja. Pa i on lično u svojoj prepisci kaže: ‘Meni su za pisanje potrebni sneg i proletarijat.’ On se ovde pretvorio u taoca, ali ne politike nego otadžbine…“
– Ja to savršeno dobro razumem. Bez obzira na to što je u Rimu napisao Mrtve duše, Gogolju je ovde bilo teško da radi. On je ludo voleo Italiju i više puta molio je ruske vlasti da mu dozvole da se preseli ovamo, pozivajući se na loše zdravlje i surovost naše klime. I Puškin je želeo da piše u inostranstvu, ali mu car to nije dozvolio. Zato je Bunjin, koji je na svojoj koži osetio šta znači biti u izgnanstvu i patiti zbog toga, upravo u Parizu i Gracu napisao svoje najbolje pripovetke.
Opet se vraćamo problemu materijalnog u našem životu. Mi mislimo da odnosi između članova porodice predstavljaju nešto najvažnije, a upravo su oni uzrok najvećih patnji i stradanja. Ali neko je rekao da na ovom svetu treba živeti radi zadovoljstva? Takvu tvrdnju smatram ružnom i pogrešnom.
„U vašem slučaju, odmah posle promene mesta boravka bili ste primorani da menjate i elemente stila: jezik, glasovi, čak bi i tonalitet boja i faktura likova na traci mogli biti podložni izmenama…“
– Mene prati reputacija pesimiste. Kada sam video svoj film koji je ovde snimljen, i mene samog obuzela je njegova tuga i mračni kolorit. Nije to pesimizam u bukvalnom smislu te reči jer film nije baziran na stvarima materijalne prirode. Ipak, ne može se reći ni da sam osetio radost i veselje koji su karakteristični za Italiju. Meni se može zameriti da sam pun predrasuda i netrpeljivosti. Istina je da me veseljaci razdražuju i da ih ne podnosim. Samo besprekorne duše imaju pravo da budu vesele – ili deca ili starci. A veseljaci većim delom nemaju te osobine. Mislim da je veselje nerazumevanje situacije u kojoj se nalazimo.
„Jilmaz Gunej, autor filma ‘Put’, takođe je režiser u izgnanstvu. Ove godine u Kanu on predstavlja svoj film ‘Zid’, koji je snimljen u francuskoj provinciji…“
– Suština nije u tome. Ja ne verujem da razlike materijalne prirode u pogledu uslova života u različitim zemljama imaju toliki uticaj na čovekovu individualnost. Mi sada manje nego ikada pridajemo značaj duhovnom razvoju. Štaviše, imam utisak da se trudimo da umanjimo njegov značaj. Zaglibili smo se u materijalnom kako muva u medu. I tu nam je dobro. A da li je progres sam po sebi nešto dobro? Ako uporedimo broj žrtava inkvizicije s brojem žrtava u koncentracionim logorima, videćemo da je inkvizicija u stvari bila zlatno doba. Najgora stvar našeg vremena je kada nekoj grupici padne na pamet da će, ako se ujedini u kružok niskih duhovnih pobuda, moći da usreći ostatak čovečanstva. I ponovo jedna grupa ljudi želi da spasava drugu. Ali da bi spasavao druge, moraš prvo da spaseš sebe. Moraš da stekneš duhovnu snagu. Bez nje se pomoć pretvara u nasilje, u nametanje. Kada bi svako od nas mogao da spase samog sebe, ne bi bilo potrebe za spasavanjem drugog. Mi obožavamo da učimo druge, ali kada je reč o nama samima, spremni smo da oprostimo i najteže grehe.
„U čemu se ogleda buduće zlo? U politici ili u materijalističkom načinu razmišljanja?“
– Ali politika je ljudska delatnost materijalne prirode.
„Vi dajete prednost očuvanju sfere duhovnog u odnosu na emocionalno?“
– Emocija je neprijatelj duhovnosti. Herman Hese je rekao jednu veliku istinu o strasti. U Igri staklenih perli on kaže da je strast umetak između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, tj. duše. Ja mislim da je Hese tačno definisao emociju kao susret čoveka s materijalnim svetom. Emocionalnost nema ništa zajedničko sa istinskom duhovnošću.
„Vaši filmovi svedoče o tome da ste skloni metaforama.“
– Od samog početka pa sve do kraja naš život i jeste metafora. Sve što nas okružuje takođe je metafora.
„Ali šta je u vašim filmovima realno, šta nerealno, a šta ste vi sami?“
– Nemoguće je stvoriti nerealno. Sve je realno i nama, nažalost, nije dato da se odreknemo realnosti. Ispoljavanje sopstvene ličnosti moguće je jedino putem odnosa sa ovim svetom, bilo da za to koristiš poetsku ili strogo opisnu paletu. Ja više volim da iskazujem sebe pomoću metafora. Insistiram na metaforičnosti, a ne na simbolizmu. Simbol nosi u sebi određeni smisao, intelektualnu formulu, dok je metafora – slika. To je slika koju odlikuju iste one crte što karakterišu i svet koji ona prikazuje. Za razliku od simbola, metafora nema konkretan smisao. Ne može se govoriti o svetu koji je zaista beskonačan ako koristite metode ograničene i konačne same po sebi. Formula, tj. simbol kao takav može se analizirati, ali metafora je kao neko biće dovoljno samo sebi, kao neka monada. Dodirneš li je, odmah se raspada.
Čovek mora da bude u stanju da živi u vakuumu
„Koristeći stvari koje su vam dragocene, pokušavate li da oko sebe stvorite svoj ruski svet, samo u formatu velikog ekrana?“
– Verovatno su mnogi već primetili. Iako to radim nesvesno, ja težim da se okružim stvarima koje me podsećaju na domovinu. Ali u tome nema ničeg dobrog. Čovek treba da bude u stanju da živi u vakuumu. Tolstoj je govorio da čovek ne treba da rešava nerešive probleme ako želi da bude srećan. Sve je veoma jednostavno. Problem je samo u tome što treba znati razliku između rešivih i nerešivih problema.
„A ova fotografija psa koju imate kod sebe?“
– To je moj pas, on je član moje porodice koji je ostao u Rusiji zajedno s mojim sinom i taštom.
„Da li vas pokreće nostalgija ili to što vam nedostaju vaši bliski, vaši koreni?“
– Sećam se reči jedne obične žene koja je rekla: „Čovek koji se loše oseća sam sa sobom u samoći blizu je svog kraja.“ To znači da u njemu nema duhovnosti. Ali to ne znači ni da se ja plašim da ostanem sam, ni da sam dostigao visok stepen duhovnosti.
„A kako gledate na ove fotografije? S ljubavlju?“
– Da, svakako. Ali nisam uveren da je to dobro. Ja osećam da je to pre nedostatak, kao neko osećanje koje me parališe. Ipak, možda je moja snaga zapala u slabost? Mi tako malo znamo o svojoj duši, mi smo kao izgubljeni psi. Osećamo se kao da smo na svome jedino kad govorimo o politici, o umetnosti, o sportu, o ljubavi prema ženama. Ali čim se dotaknemo sfere duhovnog, odmah počinjemo da lutamo, u trenutku se pokazuje sva naša neprosvećenost, nespremnost za taj razgovor. Tu nismo civilizovani. Tu izgledamo kao ljudi koji ne umeju da operu zube. Ako se vratimo „Nostalgiji“, mogu reći da ovaj film govori o nostalgiji za duhovnošću. Mi, na primer, pojam žrtve ne dovodimo u kontekst s nama samima nego samo sa drugim ljudima. Mi smo zaboravili šta znači žrtvovati sebe samog. To je razlog što se moj film velikim delom bavi problemom žrtve, ne toliko svojom osnovnom temom koliko napretkom sopstvenog razvoja.
„Kad govorite o duši, imate u vidu nešto poput skulpture koju čovek treba u tajnosti da stvara čitavog svog života?“
– Ne treba čovek nju da stvara, pre bih rekao da treba da je oslobađa. Ona je već stvorena.
„Poslednje pitanje: koja biste životinja voleli da budete?“
– Teško mi je da zamislim da želim da budem životinja, za to čovek mora biti spreman na duhovni pad, duša mora da postane nepomična. Želeo bih da budem životinja koja je najmanje zavisna od čoveka. Baš me zanima kakva bi to životinja mogla biti. Ja ne volim romantizam ni u kom obliku, zato vam neću reći da bih voleo da sam orao ili tigar. Možda bih želeo da budem zver koja čini što je moguće manje zla drugima. Naš pas Dak je previše sličan ljudima, on razume šta mu se govori i zaista ima ljudske emocije. Plašim se da zbog toga pati. Kada sam morao da odem iz Rusije, on se ukopao na jednom mestu i više me nije ni pogledao.
Razgovor vodio Erve Guber
(S francuskog na ruski prevela Valerija Bosenko)
