S vremena na vreme se zapitam: kome treba književnost? Zašto izmišljati stvari kada nam priroda i život pružaju tolike čudne događaje? Pored toga što naša mašta nikada nije u stanju da isprati činjenična i psihološka iznenađenja stvarnosti — čak ni pero najvećeg majstora ne može biti tako dosledno i precizno kao istorijske činjenice navedene u dokumentima ili one koje izlaze na videlo tokom sudskih procesa. Kao što su se nebo i zemlja urotili da ne postoji savršeno ubistvo, tako nikada ne može postojati savršen roman. Čak i Ana Karenjina i Gospođa Bovari imaju svoje mane, poznate nedoslednosti koje se pojavljuju u svakom proznom delu. I sam sam došao do toga da me novinski izveštaj ili „istorija slučaja” u knjizi zanimaju više od samog književnog dela. Čemu sva psihološka objašnjenja kada ne pojašnjavaju ništa u vezi sa emocijama? Zašto se truditi da dokažeš laž kada za istinu nije potreban uvod?
Ponekad
se plašim da će čitavo čovečanstvo pre ili kasnije doći do
mog zaključka: čitanje proze je gubljenje vremena.
Ali
zašto bih se plašio? Samo zato što bih ja lično bio jedna od
žrtava?
Ne,
nije samo to. Iako sada možemo helikopterom da sletimo na Mont
Everest, bila bi šteta da više ne pokušamo da se popnemo na taj
vrh. Vrednost književnosti ne predstavlja samo njen kapacitet da
zabavi čitaoce i nečemu ih nauči, već kao i u sportu – to je
intelektualni izazov. Čak i kada bismo mogli da izmislimo mašinu
koja bi nam podnosila precizne izveštaje o onome što su
Raskoljnikov, gospođa Bovari i Ana Karenjina iskusili, ipak bi bilo
zanimljivo znati da li se to može uraditi olovkom na papiru.
Ovakav
pristup književnosti i dalje nije u potpunosti relevantan zbog
jednostavne činjenice da takva mašina još uvek ne postoji. Ali
mnoge snage rade na stvaranju te mašine. Savremeni čitaoci znaju
sve više stvari o psihologiji i objašnjenja pisaca im se često
čine bespotrebnim, lažnim ili staromodnim. Čitaju mnogo i nijedna
tema nije dovoljno šokantna da ih iznenadi. Činjenice dobijaju iz
novina, časopisa, radija, televizije ili filmova. Povezani su sa
svim krajevima sveta – i ništa što je izmislio um ne može da se
uporedi sa onim što se dešava u stvarnosti. Još uvek postoji šansa
da će za našeg života – ili vašeg – čovečanstvo stići na
mesec ili neku drugu planetu. U poređenju sa fotografijama odatle,
sve maštarije takozvane „naučne fantastike” će izbledeti.
Kada
se ovako postave stvari, izgleda da bi književnost mogla i dalje da
opstaje kao intelektualni sport. Ali to bi bio sport koji interesuje
samo ljude koji se bave tim sportom, kao i nekolicinu amatera. Čovek
koji peške stigne do Kalifornije mogao bi da izazove naše
divljenje, ali njegova šetnja ne bi se shvatila ozbiljno kao
sredstvo komunikacije. Iz tog razloga, plašim se dana kada će
književnost postati sport. Često mi se da smo već stigli dotle.
To se zapravo već dogodilo sa poezijom, uključujući i onu našu
pisanu na jidišu. Reč pesnika sada čitaju gotovo isključivo
pesnici. U tako velikoj i bogatoj zemlji kao što su Sjedinjene
Države, pesnička dela se često objavljuju u 500 primeraka, a dobar
deo njih autori podele svojim prijateljima. Drama još nije dospela u
taj tužni položaj poezije, ali ide u istom pravcu.
Što
se tiče proze, često nam se čini da joj dobro ide. Prozne knjige
se i dalje kupuju u stotinama hiljada primeraka. Ali kada pogledamo
malo dublje tu stvar, vidimo da ono što danas zovemo “književnom
prozom” često je daleko od “književne proze” (u originalu
literary fiction, prim. prev.) Dela se često prodaju pod oznakom
„roman“ a u stvari su tri četvrtine ili 100 odsto žurnalistika.
Ni
u jednom drugom vremenu granica između novinarstva i književnosti
nije bila tako tanka i tako zamagljena kao u našem. Često mi se
čini da savremeni kritičari pate od amnezije. Zaboravili su
elementarna pravila igre koja se zove književnost. Nije podvig
ostvariti velike pobede u partiji šaha ako, od samog početka, jedan
igrač dobije više figura od drugog, ili ako se pravila igre menjaju
u svakoj novoj partiji.
Svaka
amnezija ima svoju skrivenu svrhu, a književna amnezija našeg
vremena nije samo neka vrsta slučajne bolesti. Ima svoje tendencije,
svoje ciljeve. Veliki izdavači, velike štamparije, mase čitalaca
koje su pojavile zahvaljujući iskorenjivanju nepismenosti — njih
više ne može opsluživati mali broj pravih talenata rođenih u
jednoj generaciji. Pored toga, pravi talenti više nemaju moć ili
sredstva da utiču na čitaoce kao što su imali pre jednu ili dve
generacije. Umesto da priznaju da je književnost u krizi i da
novinarstvo mora da uskoči za književnost, književni kritičari,
izdavači, a često i sami pisci, svesno, a češće nesvesno,
menjali su koncept, tobože ga širili, ali u stvarnost su ga
jednostavno pobrkali i zaboravili. Kao da su ljudi koji se bave nekim
sportom odjednom odlučili da učesnik trke može da vozi bicikl. To
je revolucija koja, umesto da obogati određeno polje, siromaši ga i
uništava.
Upravo
u našem vremenu velike specijalizacije — kada je svaka nauka
podeljena na različite podoblasti iz prostog razloga što svaka
zahteva punu pažnju naučnika — književnost je doživela da se
sve njene snage stope. Nastala je mešavina i zbrka metoda i medija
koja ima jednu vrednost: obmanu. Nismo proširili koncept umetničke
proze, samo smo ga rastegli i osakatili. Savremeno književno delo
često sadrži amaterske eseje o psihologiji i psihoanalizi; mnogo
žurnalističkih informacija koje lako možemo pronaći u novinama,
časopisima ili enciklopedijama; svakakve pop i pseudonaučne teorije
i činjenice; često čak i kritičke članke; šale i mudrolije
književnih satiričara; politička mišljenja i poruke; činjenice
iz seksologije; i tako dalje i tako dalje. Ni pisci ni kritičari
nemaju pojma šta književnost jeste, a šta nije; šta je stvoreno,
a što je preuzeto; kada pisci svojom snagom koračaju napred, a kada
uskoče u tuđa kola. Kakva je razlika da li trkač trči ili vozi
bicikl? Jedino što je važno je da dođe do cilja brže od ostalih.
Savremeni kritičar ima samo jednu meru: efekat, komešanje koje
književno delo izaziva kod nerazboritih čitalaca i efekat koji to
isto delo može imati kada se adaptira u televizijsku emisiju ili
film.
Pokušajte
da zamislite pisca koji uzima istu temu kao Flober, kako piše neku
vrstu nove gospođe Bovari, ali koja se događa za vreme II svetskog
rata. Roman će nam pružiti, pored priče o nevernim ženama, i
priču o hitlerizmu, Staljinovim čistkama, istrebljivanju šest
miliona Jevreja, atomskim bombama bačenim na Hirošimu i Nagasaki,
abdikaciji kralja Edvarda zbog gospođe Volis Simpson, revolucija u
Kini, i ko zna šta još. Ne moram da vam pričam o tome kako bi se
lako mogao napisati takav roman. Moderna madam Bovari ne mora da sedi
u nekom malom gradu. Ona može da leti avionom. Osim toga, može da
bude sovjetski špijun, ili dvostruki ili trostruki agent. Sposoban
pisac može čak i da ukomponuje sve ovo tako da ima smisla – da
sve ove činjenice budu povezane. Izlišno je reći da bi takvo delo
verovatno mnogo više oduševilo čitaoce od neke tamo priče o tome
kako je neka žena iz provincije prevarila svog muža. Istini za
volju, II svetski rat i sve druge strahote i divljaštva su već
opisana, i pisac ovome ništa ne može da doda. Ali ni čitaoca ni
savremenog kritičara ne zanimaju pravila igre, ne zanima definicija
književnosti. Kritičari često za ovakva dela govore „Probdeo sam
celu noć i nisam mogao da sklopim knjigu“, „Uzbuđujuće“,
„Nikada to neću zaboraviti“ i tako dalje. Ne preterujem kada
kažem da broj ovakvih radova ne prestaje da raste. Takva dela
dobijaju nagrade. Takvi pisci se nazivaju književnim genijima.
Za
one koji su istinski zainteresovani za književnost i njena
dostignuća, ovakva dela su znak tragične propasti, bolesti koju
ljudi pokušavaju da prikriju hvalisanjem, lažnim lekovima, štetnim
injekcijama i lekovima. Toliko smo raširili definicije i tako
deformisali pravila da bilo ko može da se takmiči i bilo ko može
da pobedi. Svako ko razume koliko se retko rađa pravi talenat i kako
je izuzetno teško biti originalan — naći nešto svoje u umetnosti
pisanja — jasno vidi da se ne radi o napretku već nazadovanju,
svojevrsnoj književnoj anarhiji. To je dobro samo za velike izdavače
i njihove štamparije, za televiziju i Holivud.
Po
pravilu, paraziti najbolje rastu i razvijaju se u telu koje je
bolesno. Umesto da krivimo parazita, trebalo bi da pitamo zašto je
bolesno telo izgubilo svoju zaštitu.
Zašto
je poezija dospela u svoje sadašnje stanje? Šta je sa dramom? I
kako to da proza mora da pređe preko svojih prirodnih granica i
postane zbrka od stilova i činjenica ne bi li se dopala čitaocima?
Razlog
je u tome da čitaoci povodom onoga što je suština književnosti —
portretisanje likova, opisivanje individualnosti — nikada nisu bili
mnogo entuzijastični. I u najboljim vremenima književni čitaoci
tražili su — i nalazili — ne ono što je glavno, već one
elemente koji su bili drugorazredni. Ljudi koji posećuju muzej ne
da bi videli slike, već zato što osećaju da to treba, ili zato
što hoće da tamo sretnu nekoga, uvek su u većini. U davna
vremena, kada nije bilo velikih novina, nije bilo časopisa, kada su
čak i istorijske knjige bile retke i loše pisane, književni
čitaoci su u njima nalazili mnogo više od onoga ka čemu je pisac
stremio, crpeći podatke o najrazličitijim oblastima iz književnih
dela. Rat i mir je, na primer, za ovakve čitaoce bio istorijsko delo
o Napoleonovim ratovima, koje je opisivalo ruske vojnike i
aristokrate, putopis. Vrlo često su čitaoci učili bonton iz
romana, kako se ljudi vole, kako provode vreme, kako se oblače i
tako dalje. Nekada su književna dela bila jedino sredstvo pomoću
kojeg su se čitaoci mogli susresti sa psihologijom i, u mnogim
slučajevima, psihoanalizom. Mnogi čitaoci su jednostavno koristili
književne tekstove da bi naučili sintaksu i gramatiku. A sve je to
još više bio slučaj sa pozorišnim gledaocima.
Novo
doba je u izvesnom smislu donelo radikalne promene. Čitaoci dobijaju
neograničene informacije sa radija, iz filma, štampe, sa
televizije. Slušaju predavanja iz psihologije i psihoanalize.
Gledaju emisije o putovanjima, a i sami često putuju i upoznaju
svet. Ako bi književnost i pozorište nastavili da igraju svoju
staru ulogu, bila bi im potrebna publika koja je jako zainteresovana
za ljudski karakter i individualnost, nezavisno od svih ovih drugih
nusproizvoda i spoljnih briga. Ali broj takvih poznavalaca je mali.
Pravi i potpuni poznavaoci umetnosti su retki kao pravi i potpuni
umetnici.
Upravo
zato što su ljudi danas okruženi morem informacija iz
najrazličitijih oblasti, pravi moderni umetnici moraju da pruže sve
više umetničke čistoće, više suštine, da budu fokusiraniji na
portretisanje karaktera i individualnost. Ali za ovo treba imati
izuzetne darove. Jednostavno rečeno, više nego ikada je teško na
nove načine biti originalan i kreativan.
Isak
Baševis Singer
______________________________
Pogovor
prevodioca:[1]
Singer
nam se često čini poznatim – pa ipak nikad ne prestaje da nas
iznenađuje. Kao što se kaže u ovom pratećem eseju, on je poznat
kao pripovedač i memoarist, ali samo donekle kao književni
kritičar. Ipak, objavio je desetine, ako ne i stotine, članaka o
umetnosti i književnosti, uključujući kritike knjiga i drama, a
pod nekoliko pseudonima, ponekad i anonimno. Kao što svako ko je
proveo neko vreme sa Singerom zna, uvek postoji nešto novo za
otkriti. U tom duhu otkrića, Los Angeles Review of Books objavljuje
Singerov esej „Kome treba književnost?“ na današnji dan – kao
omaž onome što se čini kao najzad rešena misterija: Singerov
datum rođenja.
Datum
Singerovog rođenja dugo je bio predmet spora među naučnicima, a
navodi 14. jul 1904, dan koji je Singer slavio za
života, a drugi koriste datum koji je nedavno predložio nemački
naučnik Stiven Tri (Stephen Tree), novembar 21, 1902. Ali
istorijska istraživanja sugerišu da je pitanje znatno
komplikovanije. Pri ulasku u Sjedinjene Države 1. maja 1935. godine,
prijavljeno je da je imao 30 godina; pri ulasku u Sjedinjene Države
iz Kanade 2. juna 1937. za svoje godine je stavio 32; na popisu
stanovništva Sjedinjenih Država, zabeleženom 13. aprila 1940.
godine, naveo je da mu je poslednji rođendan bio 35. Sam Singer,
kada bi navodio svoj datum rođenja, uvek je stavljao 1904. godinu,
ali ne uvek isti datum. U podacima o autorima koje je sastavio za
“Knopf” iz 1950, naveo je da mu je rođendan 27. jul 1904. U
Indeksu javnih podataka SAD, 1950–1993, javlja se njegov
najpoznatiji datum rođenja, 14. jul 1904. Ništa od ovoga ne nudi
razjašnjenje – iako je u skladu sa najčešće citiranim izvorima.
Drugi
izvori, međutim, komplikuju stvar. U memoarima njegovog brate
Izraela Džošue O svetu kojeg više nema (1946), pominje
se da je Singer već bio u kolevci tokom jevrejske 5665. godine, što
odgovara 1904–1905, i, što je još važnije, takođe se opisuje
kako je bio beba pre nego što je umro Teodor Hercl — što se
dogodilo 3. jula 1904. Singer je i sam bio svestan kontradiktornosti,
rekavši Paulu Krešu da ima dva rođendana, jedan u julu, koji
zvanično koristi, i jedan u novembru, za koji je rekao da odgovara
hebrejskom mesecu hešvan. Devora Teluškin (Devorah Telusshkin)
takođe navodi da je njen rođendan u novembru, a u Njujork tajmsu
kaže rabinu Vilijamu Berkovicu (William Berkowitz) da je njegov
„pravi rođendan u češvanu, u sredu tokom treće nedelje“
(„New York Day by Day”, 3. septembra, 1984). Stiven Tri sugeriše
da je Singer rođen 1902. jer te godine 21. hešvan pada na 21.
novembar po gregorijanskom kalendaru — ali u to vreme Poljska je
bila deo ruskog carstva, koja je koristilo julijanski kalendar, što
bi značilo da je datum 8. novembar. Takođe, datum koji je Tri
predložio pada na petak, u subotnje veče, a ne na sredu, kako
Singer navodi.
Jedina
druga opcija je ona koja još nije razmatrana — 1903. — koja
odgovara jevrejskoj 5664. godini. Treća sreda hešvana te godine
pada 11. novembra, što je u skladu sa opisivanjem Singera kao bebe
od strane njegovog brata u julu 1904. i u kolevci 1904–1905.
Najverovatnije je, dakle, da je njegov datum rođenja zaista 11.
novembar 1903. – plus minus nedelju dana.
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod
na srpski: Danilo
Lučić
https://livano85.blogspot.com/2023/01/isak-basevis-singer-kome-treba.html
