Apstrakt: Predmet ovoga rada jeste motiv istrage u pripovedačkom opusu Franca Kafke, prvenstveno u njegovim romanima Proces i Zamak, kao i u izvesnim pripovetkama. Akcenat je stavljen na elemente istražnog procesa koji se u Kafkinom delu javljaju u specifičnom vidu i ne mogu se poistovetiti sa klasičnim obradama teme, kakve su, na primer, date u Orvelovom romanu 1984. ili u paradigmatičnom romanu F. M. Dostojevskog, Braća Karamazovi. Pažnja je posvećena tipičnim elementima isleđivanja, kakvi su odnos autoriteta i savesti, znanja i krivice, tajnost delovanja suda, ritualnost procesa i birokratizam, s naglaskom na onome što čini njihovu specifičnost u Kafkinoj interpretaciji. Ovako shvaćena, opšta mesta istražnog procesa u Kafkinom delu neretko su služila i kao osnova za politička i teološka tumačenja njegovog dela, pa se u tekstu tim povodom problematizuje i teza o Kafki kao političkom piscu. Među njima, ovom prilikom istaknuti su krivica, monopolizacija znanja, tajnost i nedokučivost primene zakona, delovanja suda i značaja procesa, ali i birokratski aparat, kao osnovni pokazatelj svemoćnosti procesa i sveprisutnosti krivice. Podvlači se i uticaj istorijske inkvizicije i njene ritualnosti na prikaze isleđivanja i kažnjavanja kod Kafke. Odsustvo pobune i pobunjeničkih likova u njegovom opusu je opšte mesto, a koncept predestinirane krivice i ideja uzaludnosti pobune ogleda se i na jezičkom nivou dela, u doslovnoj upotrebi metafore i jeziku Kafkinog dela uopšte.
U svetlu teme isleđivanja u književnosti malo je tako složenih književnih slučajeva kakav je Kafkin. Uprkos činjenici da je, nezadovoljan svojim književnim opusom, naložio da ovaj bude uništen, o Kafkinom delu je pisano mnogo. Iz ovog skupa izdvojićemo nekolike studije koje za temu isleđivanja i istrage imaju najviše značaja, a omogućavaju i uvid u to kako se vremenom menjala percepcija Kafkinih dela. Prvi su (hronološki a i po kakvoći) jedan esej Valtera Benjamina (1934) i jedan njegov kraći zapis, zapravo deo pisma Geršomu Šolemu (1938). Slede značajna studija Gintera Andersa, istovremeno i najranija, premda objavljena posle Benjaminovih eseja (1951), a potom i zajedničko ostvarenje Deleza i Gatarija (1975), koje nudi savremeniji pristup ovoj problematici. Zanimljiva je podudarnost stavova navedenih teoretičara u jednome – da su i psihoanalitički i teološki pristup Kafkinom delu pogrešni i da ih treba izbegavati – što nova tumačenja u izvesnoj meri ograničava (iako sa pravom, jer se navedeni pristupi odlikuju jednostranošću, ograničenošću zahvata i odveć jasnom konotacijom), ali i čini kontradiktornim (tako se dvojica pomenutih francuskih teoretičara rado služe psihoanalitičkim pristupom koji odriču, doduše modifikovanim).1
U Kafkinom književnom delu tri su pojave od ključnog značaja za temu isleđivanja: krivica, monopolizacija znanja i, konačno, tajnost i nedokučivost primene zakona, delovanja suda i značaja procesa. Optuženi je uvek u neznanju, što ga dodatno onesposobljava za moguću odbranu, a u neznanju ga drže institucije čija je priroda gotovo mistična: sud, zakon, proces. Takođe, tu je i čudovišni birokratski aparat kao jedna od nuspojava istražnog procesa, ali i kao jedan od njegovih neizostavnih pratilaca. To je i element koji prožima skoro sva Kafkina dela, upućujući na svemoćnost procesa i sveprisutnost krivice. Istorijska inkvizicija, posebno njena visoka institucionalizovanost i rigidnost, kao i ritualnost inkvizitorijalnog procesa, umnogome su uticali na književno oblikovanje ovog motiva kod Kafke, posebno kada je reč o birokratskom aparatu, mrežama islednika, piramidalnim strukturama i centralizovanoj vlasti (u priči U kažnjeničkoj koloniji i romanima Proces i Zamak).
Kod Kafke je uočljivo odsustvo političke orijentacije, interesovanja za politiku u prizemnom (i danas najčešćem) smislu te reči, a zajedno s ovim i odsustvo političkih aluzija. U njegovim delima istorijski trenutak je nevažan, kao i sve istorijske naznake, a pisac se politike dotiče onoliko koliko je neophodno da bi se uvele opšte teme ljudskog morala i savesti. Slično je i u romanu Meše Selimovića Derviš i smrt. Kako ističe Miroslav Egerić, „veliki mehanizam“ (izraz Jana Kota kojim on označava strukturu vlasti) čini da istoriju u Selimovićevom romanu „osećamo kao istinski izvor tragičnosti“ (Egerić, 1982: 39) i tu je, po njemu, jedino moguće govoriti o Dervišu kao delu sa političkom dimenzijom, dok po svemu drugom on tom pojmu izmiče. U Kafkinim delima prepoznajemo gotovo istovetan odnos prema politici, koja ga zanima samo kad se tiče opštijih egzistencijalnih pitanja, a nikako u svom „primenjenom“ smislu. On fenomen političkog ne shvata kao zasebnu sferu interesa, već kao elementarni društveni odnos. Uprkos tvrdnji Deleza i Gatarija da je Kafka pisac duboko ispunjen politikom, nje nema u Procesu, što se vidi ukoliko se pogledaju izmene na tekstu koje su sačuvane u dodatku romana pod nazivom „Mesta koja je autor precrtao“.2 Premda je istraga (ili isleđivanje) kao književna tema gotovo bez izuzetka politička ili politizovana, u Kafkino delo ona ulazi po jednoj drugoj osnovi – po problemu krivice, koji u njegovom književnom svetu zauzima središnje mesto.
Svoju tezu o Kafki kao političkom piscu Delez i Gatari zasnivaju na svrstavanju Kafkinog dela u korpus tzv. malih književnosti. Jedna od osobina malih književnosti je i tada je u njima sve politika: „zbog skučenosti njenog prostora, svaka situacija se trenutno vezuje za politiku“. Osnov za ovu tvrdnju dolazi od povezivanja malih književnosti sa malim jezicima (procesom koji oni nazivaju „deteritorijalizacija jezika“), kakav je bio nemački jezik u Pragu onoga doba, kao osušen jezik, izmešan s češkim ili jidišom“ (Delez, Gatari, 1998: 36). Objašnjenje zašto Kafka piše upravo na nemačkom oni nalaze u položaju tog jezika kao „provodnog jezika gradova, birokratskog jezika države, trgovinskog jezika razmene“ (1998: 44), slično onome što danas predstavlja engleski (a priklanjanje njima je još jedna karakteristika malih književnosti). Francuski autori zatim primećuju, zajedno sa drugim teoretičarima, da kod Kafke nema kritike, dajući kao primer njegovu priču O pitanju zakona, gde „jedna mala partija može verovati da je zakon proizvoljan čin `plemstva`, ali ona ne iskazuje nikakvu mržnju“ (Delez, Gatari, 1998: 81). Iako ovde odista nema kritike društva ili vlasti, paradoksalno, reč je o možda jedinoj otvoreno socijalno, pa i politički angažovanoj Kafkinoj priči, koja je uz to i jedna od njegovih brojnih književnih ilustracija znanja kao predmeta monopola. Od srednjeg veka do danas ova teza je aktuelna; jedino što se u njoj menja jesu oni kojima se znanje uskraćuje. U Kafkinoj priči to su „mi“ (Kafkin službeni jezik i generalizacija lica ili stavova koji iza nje stoje odličan su način da se masa ujednači i obezliči) – pri čemu nije jasno koga to „mi“ treba da predstavlja. Kafka se do kraja priče zadržava na neodređenim i dalekim pojmovima kao što su „ova mala partija“, „većina našeg naroda“ ili na (njemu takođe omiljenim) pogodbenim rečenicama koje već svojim oblikom izražavaju nesigurnost ili daleku, teško ostvarivu mogućnost: „(…) partija koja bi pored verovanja u zakone odbacivala i plemstvo pridobila bi smesta ceo narod za sebe, ali takva partija ne može nastati, jer se niko ne usuđuje da odbaci plemstvo“ (Kafka, 1978e: 380–381).
Kod Kafke se tema skrivenog znanja (rezervisanog za sud) uvek povezuje sa neznanjem optuženog; to je ono što Anders naziva agnosticizmom Kafkinih junaka. U Pitanju zakona trud da se pronikne u zakone je uzaludan, jer i cilj i predmet tog truda ostaju skriveni i nepoznati. Pokušaji da se zakon spozna jednaki su pokušajima da se spozna krivica i neizostavno su uzaludni, jer „karakter ovih zakona zahteva i da se njihova sadržina drži u tajnosti“, pošto ti zakoni „koje se mi trudimo da odgonetnemo, uopšte ne postoje“ (Kafka, 1978e: 380), isto kao što su uzaludni napori Jozefa K. da pronikne u način na koji sud deluje, a koji se odlikuje zatvorenošću i proizvoljnošću. Nesaznatljivost zakona ili načina na koji funkcioniše sudstvo umnogome podseća na istorijsku inkviziciju, njenu tajnovitost i ritualnost.
To, između ostalog, otežava tumačenje Kafkinog dela u teološkom ključu, koji se gotovo sam nameće kad su u pitanju predstave o krivici (ne samo krivici kao sagrešenju prema ljudskom, već i prema božan- skom zakonu). I Delez i Gatari priznaju da treba braniti realistička i socijalna tumačenja Kafkinog dela, zato š to je lakše govoriti o problemima male književnosti, položaju Jevreja u Pragu, birokratiji i procesima, nego o odsutnom Bogu (1998: 81). Bog je u Kafkinom delu prisutan koliko i politika. Kafka prikazuje svet bez boga – i u njemu živi.
Osetljivo pitanje postojanja zlog demijurga u Kafkinom delu postavlja se zbog nesumnjive sličnosti između Kafkinog sveta magijskog realizma i elemenata jeretičkih učenja, s jedne, i upadljivog odsustva bilo kakvog pobunjeničkog elementa, s druge strane. Izopštenje Kafkinih junaka iz zajednice nije izazvano nekom očiglednom krivicom (mada u Procesu Jozef K. ne želi da ode čak i kada je pušten, što upućuje na postojanje nekakve krivice, i to pre krivice koja je posledica sagrešenja samim rođenjem, nego kršenja bilo kog ljudskog zakona), a osuda društva zasnovana je na predrasudama u doslovnom značenju te reči („rasuđivati pre“): „jer, kako ne dijeli `predrasude` društva, društvo ga je osudilo prije nego što mu je pripao“ (Anders, 1985: 51). Ono što Kafku čini književnim izuzetkom jeste to što, iako vladare i vlast prikazuje kao nedvosmisleno zle, junake ne uobličuje kao pobunjenike – naprotiv, oni nastoje da se u nedostižno društvo uklope povlađivanjem zahtevima tog društva. Drugi je problem što u tome nikada ne uspevaju. U Pitanju zakona, fantomski junak kaže: „mi smo uvereni u to da se ovi stari zakoni tačno primenjuju (…) ovde ne mislim na (…) štetne posledice koje nastaju kad samo pojedinci smeju učestvovati u tumačenju, a ne ceo narod. Te štetne posledice možda uopšte nisu veoma velike“ (Kafka, 1978e: 379, podvukla M. Š.). Ovde su, u dve rečenice, stale osnovne teme koje Kafkino delo povezuju sa isledničkim procesom kakav je ustanovljen još u vreme inkvizicije – isključivost prava na znanje, vezanog za samo jednu malu i zatvorenu klasu (nevažno da li je reč o svetovnoj ili crkvenoj vlasti, jer princip isključivosti ostaje isti), ali i ono što je Kafkina specifičnost – uverenost pojedinca u ispravno delovanje zakona, iako su ti zakoni nepoznati, a možda i ne postoje. Anders naglašava da se Kafka, iako strahuje od slobode, ne zalaže za neslobodne oblike vladavine (1985: 60). No, s druge strane, želja njegovih junaka za pripadanjem i uklapanjem ipak predstavlja osnovu deindividualizacije i potčinjenosti. Poistovećivanje morala i moći kod Kafkinih junaka omogućava im da nekritički, bez preispitivanja, prihvate moralnost običaja i zakona. Tako junaci Zamka veruju da je nešto moralno i ispravno već samim tim što je zakon tako utvrdio, a on se ne može dovesti u pitanje. Da bi opisao ovo stanje neme poslušnosti i nepružanja otpora, Borislav Pekić je koristio sliku Buridanovog magarca, idealnog građanina zaštićenog od opterećenja slobodne volje; Kafka pak stavlja znak jednakosti između morala običnog sveta i značenja zakona.3 Kafkina posebnost (i karakteristika junaka njegovih dela) jeste u tome što ne prihvata poistovećivanje moći sa pravom, ali i u tome što spoznaje moć kao zlu, no ne pokazuje nikakvu nameru da se od te spoznaje brani. Dakle, odnos prema autoritetu nije ambivalentan, kako bi se očekivalo, i kako i jeste u klasičnim obradama ove teme (npr. u Braći Karamazovima F. M. Dostojevskog ili u 1984. Džordža Orvelova), već otvoren i jednosmeran – cilj junaka je približiti mu se. Odsustvo pobune kod Kafke jeste opšte mesto; na to ukazuju i Delez i Gatari kada kažu da se Jozef K. u Procesu ne buni protiv zakona, već se od svoje volje stavlja na stranu mučitelja i moćnika (1998: 82). Ovaj odnos prema zakonu i vlasti može poslužiti kao osnov za paralelu sa Selimovićevim šejhom Nurudinom iz romana Derviš i smrt koji, provevši čitav život u borbi sa sistemom i zakonom, najzad bira da im se pridruži. Tajna koju je njegov brat saznao i zbog koje je nastradao inicira Ahmeda Nurudina u svet vlasti i sistem moći, kome, paradoksalno, nije dovoljna samo praktična moć upravljanja životima ljudi, već i brižljivo negovana iluzija o održavanju i poštovanju zakona i sudskih ustanova, tj. uverenost pojedinca da je vlast pravična i razumna. Ova uverenost u ispravnost zakona karakteristika je i Kafkinih junaka. Vera u sistem koji je Nurudin dugo p održavao i čiji je deo pristajao da bude na kraju, međutim, slabi. Ali, razrešenje ne dolazi u očekivanom obliku pobune – postavši novi kadija, Nurudin počinje da se ponaša kao i sopstveni bezobzirni prethodnik, pa čak koristi i istovetne metode – prevaru, licemerje, doušništvo (sve prerogative sistema koga se gnušao). On postaje Kafkin junak koji se ostvario u pokušaju da se približi sistemu. Posledica mržnje koju oseća ne dovodi do pobune, već do zauzimanja vlasti, pozicije koja mu omogućava osvetu – šejh izjednačava pojam osvete s pojmom pravde, a moralnost ispoljava kroz spletku i intrigu – dakle, sredstvima vlasti (Petrović, 1981: 93). Međutim, ovde se sličnost i okončava, jer se Kafkini i Selimovićevi junaci, nakon bliskog susreta s vlašću i njenim zakonima, kreću različitim putevima. Dva pola jedne ličnosti šejha Nurudina razdvaja trenutak buđenja iz „dogmatskog sna“ (izraz Nikole Miloševića), otrežnjenje i čvrsta želja da se pređe na stranu zla.
Ove odlučnosti Selimovićevog junaka, makar i zakasnele, kod Kafkinih junaka nema – oni ostaju zauvek zarobljeni u sferi neostvarenih mogućnosti, onoga što je moglo biti.
Kod Kafke profil jeretika, pobunjenika ne postoji i on je, po svoj prilici, jedini pisac koji se bavi pitanjima krivice, kazne i istrage, a da ne daje nijedan pobunjenički lik. Ima samo pokušaja da se pojedinac (koji bi možda mogao odgovarati profilu izopštenika ili pobunjenika) dodvori sistemu, i to ne da bi „iznutra“ delovao protiv njega (što je pokušaj karakterističan za šezdesete godine prošloga veka i bit generaciju), već da bi postao njegov deo.4 Kafka se, dakle, ne buni; njemu apsurd postojanja i svet bez boga nisu razlog za ničeansku pobunu. Koncept predestinirane krivice i ideja uzaludnosti pobune zasnovani su na poimanju zatvorenog sveta tragičkog junaka, sveta čiji zakoni pojedincu nisu poznati, i junaka koji ipak snose posledice tragičke krivice za koju nisu odgovorni. Pritom, reakcije junaka nisu zasnovane samo na njihovim sopstvenim slabostima, već i na od početka problematizovanom odnosu pojedinca i vlasti. From naglašava da se nedostatak vezanosti za vrednosti, simbole i obrasce može nazvati moralnom usamljenošću, a to je „bolest“ Kafkinih junaka. „Religija i nacionalizam“ – a Kafka odbacuje i jedno i drugo, pa čak deluje kao da nije svestan banalnih mogućnosti koje nude običnom čoveku – „ma kako besmisleni i unižavajući bili, jesu, samo ako povezuju pojedinca sa drugima, utočište od onoga čega se čovek najviše plaši: od izdvojenosti“ (From, 1978: 38).
I pored zamki i ograničenja teoloških tumačenja Kafkinog dela – posebno kada se u obzir uzme složenost njegovog književnog sveta bez Boga u kome se krivica ipak i religijski shvata i interpretira – nije teško govoriti o teološki shvaćenom moralu kod Kafke. Ovo naročito pada u oči ako se na umu ima inverzija zločina i kazne: kazna koja prethodi zločinu podseća na fatalističko prihvatanje prvobitnog greha. Kod Kafke se i savest pojedinca javlja kao islednička instanca, slično kao kod Selimovića, što ima veze sa specifičnim shvatanjem krivice – Kafkini junaci su krivi od početka, već zbog toga što su rođeni, čemu se može i ne mora pridružiti krivica nametnuta spolja (Jozef K. kombinuje obe; sin iz priče Presuda stoji pred sudom koji predstavlja njegov otac, u isti mah i njegov islednik i njegov sudija). Kafkina posebnost je u doživljaju krivice i kazne, kao i u čestom postupku zamenjivanja njihovog redosleda – kako ističe Anders, kazna kod ovog pisca prethodi krivici, a ne obrnuto (1985: 64–65).
Kafkini junaci su žrtve predestinacije i nije čudno što Anders njegovo delo povezuje sa Markijanovim učenjem,5 ali i sa mračnom doktrinom kalvinizma, pošto su oni krivi već i zato što su rođeni, i svaka kazna zaslužena je već pukim postojanjem. Međutim, razlika između pomenutih religijskih učenja i Kafkinog dela je u tome što Kafka ovakav sled događaja traži i nalazi u postojećim društvenim obrascima, pa se njegovi junaci mogu posmatrati i u svetlu socijalnih kategorija. Ovaj postupak nalazi se u osnovi Kafkine „doslovne metafore“ koja je, po Andersu, jedna od glavnih predstavljačkih tehnika ovoga pisca. Ovo tumačenje Delez i Gatari odbacuju, smatrajući da bi se o upotrebi metafore moglo govoriti samo u slučaju da je Kafka, na primer, pisao roman o birokratskom svetu mrava, a ne ljudi.6
Doslovna upotreba metafore Kafkino književno delo približava temi isleđivanja, posebno onda kada takva metafora predstavlja ljude kao funkcije. Ritualni i rigidni svet isleđivanja ne može funkcionisati van unapred zacrtanih uloga u isledničkom procesu; i optuženi i islednik su upravo funkcije. Za književnost XX veka karakterističan je tip islednika kakav predstavlja Orvelov inkvizitor, mašina, tj. Kafkin čovek-funkcija, „idealni“ tip koji se služi ljudskom maskom. Kafkin batinaš sebi uskraćuje muke prekomernog razmišljanja o onome što radi i zaključuje: „Postavili su me za batinaša i ja batinam“ (Kafka, 1978d: 86). Doslovnu metaforu Anders pronalazi u bukvalno primenjenom izrazu „iskusiti nešto na svojoj koži“ – kada je nešto lično doživljeno, što Kafka dovodi do krajnosti u priči U kažnjeničkoj koloniji, gde se zatvorenicima kazna ne saopštava usmeno, već im se iglama urezuje u kožu. Čovek-funkcija jeste prepoznatljiva pojava, karakteristična za Kafkin književni svet, ali u društvenom sistemu ona ne izaziva nikakvo iznenađenje – čovek-funkcija je njegov proizvod. Sistem stvara čoveka-funkciju, i odatle ga Kafka prenosi u svoj književni svet. U sistemima u kojima podela rada od čoveka stvara funkciju, svako onaj ko nema funkciju smatra se ništavnim. Na ovome počiva i veza sa kalvinizmom – ova vrsta isključivosti u shvatanju reči „poziv“ (ili funkcija) podseća na kalvinistička učenja o čoveku, čiji jedini „poziv“ može biti apsolutna posvećenost bogu (Anders, 1985: 74–76). Bog je u Kafkinom svetu zamenjen pozivom. Ako pogledamo još neke likove iz Kafkine galerije, videćemo da se, uopšte, manje govori o ljudima, a više o funkcijama, tj. ljudima koji prihvataju tuđu volju: Jozef K. dobrovoljno pristaje na proces koji ga tereti zbog nepostojeće krivice, on priznaje moć koju je mogao upoznati samo kao zlu. Zemljomer iz Zamka prihvata takođe svoju nepoznatu „obavezu“ i ide bespogovorno ka njenom izvršenju. Čovek je unapred, kalvinistički grešan: „Mi nismo grešni samo stoga što smo jeli plodove sa drveta saznanja, nego i stoga što još nismo jeli plodove sa drveta života. Grešno je stanje u kojem se nalazimo, nezavisno od krivice“ (Kafka, 1978b: 381).
Kafkino delo sa temom isleđivanja povezuje i istorijsko-teološka priča o monopolizaciji znanja. Ovaj monopolizam je u srednjem veku bio vidljiv, na primer, u zabrani čitanja Svetog pisma običnom svetu. Smatralo se da će obrazovanje uvećati opasnost od intelektualne reakcije i otpora. Kod Kafke ovaj monopol definiše prirodu junaka – oni su obespravljeni jer im je znanje doslovno oduzeto; oni su prisilni agnostici, svesno držani u neznanju: „Kao bespravan, nijedan od njegovih ljudi nezaslužuje da bude informisan; i nijedan nije dostojan da odluči o vlastitom civilnom statusu, uprkos vladajućem panbirokratizmu“ (Anders, 1985: 78).
Anders agnosticizam Kafkinih junaka pravilno opisuje kao politički fenomen. Iako je reč o piscu koji se nije bavio dnevnom politikom, agnosticizam njegovih junaka, izazvan svojatanjem znanja od strane samo jedne klase ili jednog sloja društva, približava ga i politici i problemu monopolizacije znanja. Zakoni postoje, ali su ili tajni (O pitanju zakona), ili su dati u zakonicima ispunjenim pornografskim slikama, prljavim i raspadnutim knjigama (Proces).
Junak je kriv zato što su mu nepoznati zakoni, međutim, oni ostaju nepoznati i onima koji su u službi zakona. Kako to saopštava jedan od službenika u uvodnom poglavlju Procesa, „(…) vlast, koliko je ja poznajem, a poznajem njene samo najniže stepene, ne traži krivicu među stanovništvom, već je, kako zakon kaže, krivica privlači i ona tamo mora da pošalje nas stražare. To je zakon. Otkud bi tu bilo greške?“ (Kafka, 1978d: 12). Greške ne može biti u osudi, ali isto tako je nema ni kod osumnjičenog junaka. Neznanje je izjednačeno sa krivicom, pa i onda kad junaku nije ni zamislivo postojanje određenih zakona – Jozef K. ne može da ne poznaje zakon, a da u isti mah tvrdi da je nevin.
Nesloboda izazvana neznanjem vidljiva je i u Kafkinom jeziku, prepunom nesigurnosti pogodbenih rečenica (na primer, jezik junaka-krtice u priči Jazbina). Jezik istrage predstavlja suvi, službeni, bezlični jezik, sastavljen od klišea koji govornika mogu poštedeti razmišljanja, ne uvlačeći ga u sferu nesigurnih, metaforičnih značenja jezika, i omogućavajući mu da pojavu opiše ili okarakteriše isključivo uz pomoć standardnih formulacija. Nema pisca koji je to bolje shvatio od Kafke. U svojoj studiji o Kafki, Anders se divi „nenadmašno suvoparnoj perfekciji njegovog službenog jezika“ (1985: 11). Međutim, ovakav idiom se kod Kafke, za razliku od uobičajene prakse, ne oslanja na političku ili društvenu konstrukciju. On stvari naziva njihovim pravim imenom, primenjujući metaforu doslovno, a koristi i postupak lažnog imenovanja, odnosno obrće sled stvari, pa krivica i kazna zamenjuju mesto (u Procesu kazna prethodi krivici, i to nije izolovan slučaj, već pravilo).
Kafkin jezik je „ravan“ i ostaje uvek na istom nivou. Ovo je, utvrđuje Anders, jezik distance kao i svaki drugi službeni jezik (na primer, jezik teologije, prava, ili jezik bilo kog autoriteta). Kafkini ljudi-funkcije nisu ništa drugo do govornici ovog jezika. To je jezik službenika – bilo da je reč o poniznom čoveku pred šalterom, bilo da je reč o distanci koju tim istim jezikom nameće nezainteresovani službenik: „Kafkin idiom nije u stvari samo njegov ili K.-ov, već zajednički svim njegovim figurama“ (Anders, 1985: 101). Kod ovog pisca jezička diferencijacija kao da ne postoji i jezik njegovih dela je jezik protokola čiji su oblici samo varijante osnovnog, protokolarnog (a to može biti jezik molbe, žalbe, izveštaja, zakona). On odgovara u potpunosti glasu (govoru) islednika koji je autoritaran, dalek i postavlja neuklonjivu distancu.
Pojam nesaznatljivog, nepromenljivog i apstraktnog zakona Delez i Gatari koriste da bi uveli pojam mašinskog poretka (birokratije, zakona, suda… kao mašine). Zakon je čista, prazna forma bez sadržaja – on se ponegde može iskazati samo presudom, a ova se opet ne može spoznati drugačije nego kroz kaznu. Unutrašnjost mašine zakona ostaje skrivena od svakog. U Kažnjeničkoj koloniji, ova mašina ima naizgled čvrsto jedinstvo i čovek može i čitav ući u nju, što možda i izaziva „njeno rasprskavanje“; u Americi K. ostaje van mašine i proteruju ga čim pokuša da uđe, a u Procesu ova mašina bi trebalo da vrši funkciju pravde, ali je „njeno jedinstvo tako maglovito (…) da tu više nema razlike između izvan i unutar“ (Delez, Gatari, 1998: 14). Mašinsko ustrojstvo kod Kafke je karakteristično za svet birokratije. Čudovišni birokratski aparat nazire se već na početku Procesa, kada dva službenika koja dolaze po Jozefa K. da mu saopšte kako je uhapšen, objašnjavaju da je proces ogroman, da je nemoguće okončati ga brzo, i dodaju kako je njihova uloga u levijatanskom sistemu tako neznatna da je ni oni sami ne poznaju. U Procesu Kafka i eksplicitno predstavlja zastrašujuću birokratsku mašineriju: to je „organizacija u kojoj rade ne samo podmitljivi stražari, tupoglavi nadzornici i istražne sudije koji su, u najboljem slučaju, skromne pameti, već u kojoj se, svakako, nalaze i sudije visokog i najvišeg ranga sa bezbrojnom, neophodnom svitom služitelja, pisara, žandarma i drugog pomoćnog osoblja a možda čak i dželata…“ (Kafka, 1978d: 48).
Isto ilustruje i sveštenikova parabola o nedodirljivosti zakona i suda. Sveštenik je završava rečima kojima se obznanjuje da je „spis neizmenljiv, a mišljenja su često samo izraz očajanja zbog ovoga“ (Kafka, 1978d: 209). Drugim rečima, zakon je jedan i nepromenljiv.
Oslobođenje se ne može očekivati na osnovu njegovog nepoznavanja, a upoznavanje sa njim je ionako nemoguće. Jozef K. je, kao i junak sveštenikove parabole, krivac čija je krivica privukla sud. On može da ode kuda hoće, zabranjen mu je samo ulaz u zakon i, ako pored kapije zakona provodi ostatak svog života, on to čini dobrovoljno. Benjaminovo tumačenje je važno za našu temu, jer pokazuje da kod Kafke isleđivanje i inkvizitorijalni odnos potiču iz porodice, a ne polaze od neke tuđe, nepoznate, institucionalne instance. Porodica je izjednačena sa sudom, kako u Preobražaju, tako i u priči Presuda: „Otac je onaj koji kažnjava. Njega privlači krivica kao i sudske činovnike. Mnogo šta nagoveštava da je svet činovnika i svet očeva za Kafku isti svet“ (Benjamin, 1974: 243). Sličnost između dva sveta – porodičnog (ličnog, intimnog) i spoljašnjeg (zvaničnog, institucionalnog, sudskog) zasniva se na pokvarenosti, čiji je pandan u vidljivom, čulnom svetu prljavština. Kao najvažnije karakteristike službeničke hijerarhije Benjamin ističe upravo korupciju i prljavštinu. Kao što su sudske prostorije zapuštene, nalaze se u mračnim ruševnim kućerinama po predgrađima, isto tako je i junakov otac u priči Presuda prljav, u ne naročito čistom rublju, zapušten i boravi u mračnoj sobi sa ustajalim vazduhom. Kafkini moćnici prebivaju po tavanima, kao sudije, ili po zamkovima, kao sekretari. Isto tako i odradek, fantastično Kafkino biće, najviše voli da boravi na tavanu, stepeništu, po prolazima i hodnicima.7
„Sitni činovnici moralne ortopedije“, kako birokrate naziva Fuko (1997: 13), predstavljaju osnov na kome počiva čitav sistem u Kafkinom delu, gde su od najvećeg značaja figure aparatčika, činovnika svih vrsta, sluge, pralje, doušnici, „prijatelji“ vlasti. Kod Kafke, kao i kod Orvela, u birokratsku mašineriju ulaze čak i članovi porodice; birokratski aparat upada u privatni život pojedinca.
Zamišljati da je birokratija, kako kaže Mamford, relativno nova ustanova, znači zanemariti anale drevne istorije (Mumford, 1986: 232). On razvijenu birokratiju nalazi već u drevnim društvima kao kariku koja povezuje izvor moći (božanskog kralja) i radnike, ljude-mašine koji grade ili razaraju. Kod Kafke su članovi ove relacije nesaznatljivi sud i tajni zakoni s jedne, i umrtvljeni pojedinac u stanju večite podređenosti izazvane neznanjem u koje je svesno gurnut, s druge strane. U Zamku se kaže kako se svaki događaj protokoliše, ali da se ovi protokoli nikada ne čitaju, čime se birokratiji pridaje gotovo božanski karakter, karakter religijske misterije, dogme – onoga što se ne može osporiti i u šta se ne sme sumnjati.
Funkcionisanje birokratskog aparata u Kafkinom delu ostaje skriveno i od onih koji ga pokreću, a po pravilu je ispunjen prljavštinom i ima nepredvidljiv režim rada (kao što je slučaj sa fantastičnom mašinom koja usmrćuje osuđenike u Kažnjeničkoj koloniji ili, nešto apstraktnije, u Procesu). Anders zaključuje da je Kafka pisac koji nije izmislio, pa čak ni anticipirao čudovišni birokratski sistem, već da je samo prvi pisac (i pri tome, realistički pisac) koji ga je u književnosti predstavio, isto kao što je, predstavljajući ljude funkcije, ljude-marionete, bio istinskiji realist od pisaca koji se poslovično definišu kao takvi. Ovaj visoko ritualizovan sistem razvijen je do savršenstva još u vreme španske i rimske inkvizicije, a odlikovao se priličnom tromošću.
Tako je prikazan i u mnogim književnim delima: primer su bezbrojni službenici u Kafkinim pripovetkama i njegovim romanima Proces i Zamak, veliki broj doušnika i potkazivača u Andrićevoj Prokletoj avliji, koji upućuju na nesaznatljivost kaznene strukture i proizvoljnost kazne ili pomilovanja, kao i celokupna društvena struktura od dna do vrha piramide prožeta zamršenom i gustom mrežom izveštača u Hakslijevom Vrlom novom svetu ili Orvelovoj 1984.
Krutu organizaciju birokratije mogu da izmene jedino korupcija ili otvorena pobuna. Kod Kafke postoji samo prva mogućnost, ali je i ona svedena na privremeno odgađanje, odugovlačenje procesa (o čemu kao o jednom od razrešenja procesa govori slikar Titoreli u Procesu). Administrativna metoda po kojoj je birokratija organizovana zahteva „pomno potiskivanje svih autonomnih funkcija ličnosti, kao i spremnost da se dnevne dužnosti obavljaju ritualnom tačnošću“ (Mumford, 1986: 233). Ritualni poredak kod Kafke uključuje doslovno sve junake i likove dela – od onih čija se pripadnost sudu podrazumeva (sudije, advokati, službenici i pomoćnici suda, pozivi čiji nazivi ističu njihovu apsurdnost – obaveštač, batinaš), do potpuno sporednih likova koji ovaploćuju mističnu sveobuhvatnost i svemoć suda (devojčice u Titorelijevom ateljeu, stranke koje provode dane u sudskim čekaonicama, čitav niz sporednih likova čije su funkcije zamagljene ili udvostručene, kao što su slikar Titoreli, žena koja pušta Jozefa K. u sudnicu itd). Paralelu Kafkinom imperativu ispunjavanja dužnosti koja je nepoznata, te njeno povezivanje sa skrupuloznošću i ritualizmom, Anders nalazi u fašističkom teroru, zaključujući pritom da su „ritualni sistemi precizne mašine“ (1985: 114).8 No, Mamford pokazuje i da je reč o mnogo starijoj pojavi koja predstavlja osnovu svake autoritarne strukture, od istočnjačkih despotija do neototalitarističkih poredaka današnjice. Hijerarhizovana mašinerija vlasti korespondira sa ustrojstvom istorijske inkvizicije. Tajnost vlasti, skrivenost njenih struktura, udaljenost od pojedinca i nezainteresovanost za njega, koja se krije iza fasade društvene brige, prepoznatljive su karakteristike inkvizicionog sistema.
Istražni postupak (u bilo kojoj svojoj fazi) kod Kafke je, dakle, uvek povezan sa tajnošću i znanjem. Postupak je u Procesu tajan, ne samo za javnost veći za optuženog, isto kao što je to bio i kod srednjovekovne inkvizicije. Tajnost inkvizitorskog postupka jedva da se razlikuje od onog koji predstavlja Kafka – nedostatak saznanja optuženog o tome ko ga je i za šta optužio je opšte mesto istražnih procesa od rimske inkvizicije do moskovskih procesa. U Procesu se kaže da optuženi „nema uvid u sudske spise, a vrlo je teško na osnovu saslušavanja zaključiti šta se nalazi u spisima na osnovu kojih se vrše saslušanja“ (Kafka, 1978d: 114). Ovaj zatvoreni krug sudske birokratije u Procesu dopunjavaju i branioci koji ne smeju prisustvovati saslušanjima, a od čega su jedini lek „advokatske lične veze i one su, uglavnom, vrednost odbrane“. Naravno, uvid u korumpiranost suda osuđeniku nikada ne pomaže, što je samo još jedan od načina da se ukaže na neživost i mašinizovanost institucije koja se neprekidno umnožava u spletu kancelarija i činovnika, u nerazumljivoj i beskonačnoj hijerarhiji suda.
Priroda Kafkinih književnih svetova i priroda predstavljanja sistema sudstva, prava i isleđivanja otežala je pokušaje da se ovaj pisac svrsta u neku književnu školu ili pravac. Pojam pripadnosti sadrži polovinu problema: kao što se vidi iz njegovog jezika, potpuno otuđenih junaka i predestinirane krivice, Kafka nije pripadao. Delez i Gatari, videli smo, smatraju ga predstavnikom male književnosti opsednute političkim pitanjima. Ipak, Anders ga s pravom svrstava u profetske realiste ili realističke basnopisce, čiji poredak ne deluje realistički, ali ima realistički ishod. Iako u prerušenom vidu, Kafka verno imenuje stvari, pojave i ljude. On prikazuje svet kakav jeste – svet saslušanja koja se odvijaju bez pristanka pojedinca stavljenog pred svršen čin (Jozef K. nije birao da proces prihvati ili odbaci, on se prosto našao usred njega) ili svet saslušanja koji ne nameće spoljašnja sila, već sila koja se nalazi u samom pojedincu (ovde spadaju svi Kafkini junaci koji ne žele da budu slobodni; rečima Jozefovog advokata, „često je bolje biti u lancima nego slobodan“, Kafka 1978d: 182). Tajanstveni sud kod Kafke nije, dakle – kao u drugim književnim delima s temom istrage – odraz konkretnog društva, već slika života kakav jeste, ali viđenog očima tuđinca, onoga ko zajednici ne pripada, što je bila i pozicija samog Kafke.
Marija M. Šarović
Institut za književnost i umetnost
Beograd, Srbija
1 U studiji Kafka Delez i Gatari pominju Kafkino Pismo ocu „na koje se oslanjaju žalosna psihoanalitička tumačenja“. Kasnije se, međutim, uviđa da njima pribegavaju i oni, pošto čitavo tumačenje Preobražaja zasnivaju na pojmu „reedipalizacije“, pojmu očigledno proizašlom iz Frojdove teorije. Oni upadaju u zamku psihoanalize tumačeći Kafkina dela njenim pojmovima i sredstvima (Delez, Gatari, 1998: 15). Za njihovo tumačenje u psihoanalitičkom ključu koji odriču, videti npr. strane 60–61 navedene studije.
2 Na jednom takvom stoji: „mesto `politički rejonski zbor` stajalo je prvobitno `socijalistički zbor`“ (Kafka, 1978d, 247). Očigledna je namera autora da izbegne precizniji pomen bilo kakve političke frakcije, tj. da sintagmi dâ prizvuk neodređenosti i opštosti. Delez i Gatari, pak, utvrđuju da su već rani proučavaoci Kafke (Vagenbah, na primer) isticali njegovu naklonost prema praškim socijalističkim i anarhističkim krugovima. Oni, štaviše, smatraju da je svako apolitično tumačenje Kafke izmešteno i daje reč o autoru koji je „skraja na kraj ispunjen politikom“ (1998: 74). Osnovni problem ovog tumačenja je to što, u pokušaju da se piščevim izjavama prida politička konotacija, nigde nije naznačeno u kom se smislu tačno koristi termin politika. Podržavamo Andersovo shvatanje da je reč o politički neutralnim spisima.
3 Tako se gospođica Birstner uzdržava od toga da izrazi mišljenje o nevinosti Jozefa K., ali dodaje: „Kad se nekom natovari na vrat ni manje ni više nego istražna komisija, onda je sigurno u pitanju težak zločinac“ (Kafka, 1978d: 30).
4 Značajno je i to što je Jozef K. u Procesu predstavljen kao pobunjenik jedino u nedovršenom poglavlju pod nazivom „Ka Elzi“: „Njegove nečuvene primedbe, rekoše mu, da saslušanja ničemu ne služe, da nemaju niti mogu imati rezultata, da neće više dolaziti, da se neće obazirati ni na telefonske ni na pismene pozive, da će s vrata oterati glasnike – sve te primedbe unete su u zapisnik i već su mu mnogo naškodile. Zašto neće da se pokori? upitaše ga“ (Kafka, 1978d: 223).
5 Markijan (rođen oko 85) odbijao je Boga kao tvorca sveta i negodovao zbog nesavršenstva sveta i ljudi. Prezirao je besmisleno uređenje sveta, a prirodu je posmatrao kao proizvod zle sile. Ljude, koje je načinio tvorac sveta, zbog njihove slabosti, bespomoćnosti i smrtnosti, smatrao je bednim stvorenjima, a njihovo razmnožavanje gnusnim, pa je tako celokupno stvaranje video kao žalosnu komediju, za koju odgovornost može snositi samo njen tvorac. Kod Markijana se, kao i kod Kafke, može uočiti nečuveni bunt protiv stvaranja. Više o Markijanu videti u delu Valtera Niga, Knjiga jeretika, str. 72. Nig zapaža i paralelu između Markijanovog učenja i stava Ivana Karamazova iz dela Dostojevskog, čije ga gnevne reči o gnušanju nad ovim svetom podsećaju na ovoga jeretika.
6 Ovi autori smatraju da je svako tumačenje Kafke koje se poziva na metaforu, simbol ili alegoriju od početka promašeno. Da bi ovo ilustrovali, uzimaju tumačenje izvesne Marte Rober iz čijih se zaključaka jasno vidi da je svoje analize, najblaže rečeno, izvodila iz zaključaka Gintera Andersa. Međutim, njihovo shvatanje po kome „Kafka namerno ubija svaku metaforu“ u stvari nije ništa drugo nego preimenovana Andersova doslovna metafora (Delez, Gatari, 1998: 38).
7 Benjaminovi eseji bili su očigledan uzor za studiju Deleza i Gatarija, premda oni njegovo delo ne pominju. Ipak, figure o kojima oni govore – Kafkini ljudi pognutih glava i ljudi-serije, koji su samo drugo ime za ljude-funkcije – imaju svoju prethodnicu u Benjaminovim esejima. On naglašava da je među stvorenjima Kafkinih priča najčešće ono koje glavu drži duboko pognutu (1974, 243–246).
8 Anders ovo neznanje naziva agnosticizmom; to je ona osobina koja kod Kafke i likove birokrata i likove osumnjičenih izjednačuje i predstavlja kao masu ljudi bez lica; otuda se često dve ili tri osobe pojavljuju zajedno i po pravilu obavljaju istu funkciju. Ove nizove likova objedinjene funkcijom Delez i Gatari nazivaju „serijama“.
Izvori:
Kafka, Franc. 1978a. Amerika. Beograd: Nolit.
Kafka, Franc. 1978b. Dnevnici 1914–1923. Beograd: Nolit.
Kafka, Franc. 1978c. Zamak. Beograd: Nolit.
Kafka, Franc. 1978d. Proces. Beograd: Nolit.
Kafka, Franc. 1978e. Celokupne pripovetke. Beograd: Nolit.
Literatura:
Delez, Žil i Feliks Gatari. 1998. Kafka. Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Kot, Jan. 1963. Šekspir naš savremenik. Beograd: SKZ.
Nig, Valter. 2004. Knjiga jeretika. Beograd: Gutenbergova galaksija.
Pekić, Borislav. 1996. Skinuto sa trake. Dnevničke zabeleške i razmišljanja 1954–1983. Beograd: Narodna knjiga.
Fuko, Mišel. 1997. Nadzirati i kažnjavati. Nastanak zatvora. Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Anders, Ginter. 1985. Kafka: pro et contra. Beograd: Rogoz.
Benjamin, Valter. 1974. Eseji. Beograd: Nolit.
Egerić, Miroslav. 1982. Derviš i smrt Meše Selimovića. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
From, Erih. 1978. Bekstvo od slobode. Beograd: Nolit.
Milošević, Nikola. 1978. Zidanica na pesku. Beograd: Slovo ljubve.
Mumford, Lewis. 1986. Mit o mašini 1. Tehnika i razvoj čovjeka. Zagreb: GZH.
Petrović, Miodrag. 1981. Roman Meše Selimovića. Niš: Gradina.
Selimović, Meša. 1970. Derviš i smrt. Sarajevo: Svjetlost.
