Danas Vam dolazim sa dva greha, oče. Znate li koji je prvi? Ne ispovedam se i ne pričešćujem se već dve godine. Drugi greh je mnogo složeniji, sem toga dugačko je za objašnjavanje. Ali, nekome moram da ispričam. Moram da otvorim dušu, oče. Nisam to mogla da ispričam ni prijateljicama, ni sestrama, jer je poverljivo. Strogo poverljivo. Pa čak ni mome vereniku, shvatićete zašto. Zato rekoh sebi: kome ako ne ocu Moralesu? Prvo, jer ste i u drugoj parohiji bili dobri prema meni. To je prvo. A i zato što ste dužni da čuvate tajnu ispovesti. Ili možda grešim? Pa, dobro. I još nešto: savest mi ne da mira. Kao što Vam rekoh oče, bojim se da sam počinila greh, i to smrtni. Imate li sada vremena? Jer ako nemate, došla bih drugi dan. Priča je malo duža, shvatate li? Dakle, pošto imate vremena, počeću iz početka.
Vi znate da već pet godina radim kao manikirka u muškoj frizerskoj radnji Ever Ready. Mušterije su dobre, ljudi pristojni, prava gospoda. To vidim po rukama. Nežna koža, razumete li oče? Sem toga gazda ne dozvoljava nikakve veze između nas i mušterija. S obzirom na to da zbog prirode posla moram da dodirujem ruke mušterijama, njima ponekad svašta pada na pamet, umišljaju nešto, šta ja znam šta. Sem toga, i moja koža je vrlo nežna, pa misle da mi u posao spada i neko polumilovanje. Ali gazda je vrlo strog i dok potkraćuje kosu, on na sve motri. Nije kao gazda iz druge radnje, Salona Eusebio, koji potpiruje nasrtaje mušterija. Zato sam i promenila posao.
Takođe valja imati na umu da u Ever Ready ne dolaze samo bankari, poslovođe, poslanici, gradski nadglednici, poneki ministar, već i diplomate. Oni vole da su im ruke negovane. Ne znam, verovatno imaju više slobodnog vremena. Ili, više novca. Ima i drugih koji su nazovi diplomate. Odnosno: oni kažu da nisu, ali meni se čini da jesu. I moj problem je počeo baš s jednim od njih. U radnji ga zovu mister Cooper, izgovara se Kuper, ali ko zna kako mu je ime. Ruke sam mu uvek ja sređivala, mada nas ima tri. Vrlo je učtiv. Španski govori savršeno, ali naravno, ima reči koje loše izgovara. Ponekad govori o vremenu, bioskopu, svojoj zemlji ili Punta del Este, ali najčešće ćuti i posmatra me dok radim. Ne smeta mi to, jer sam se nakon toliko godina navikla. Oče, manikirka je gotovo kao glumica. Razlika je samo u publici, ovde je to samo jedna osoba koja aplaudira, i to očima.
Dakle, jednog popodneva mister Cooper mi reče: »Gospođice (nije me zvao Klaudija kao ostale mušterije, već s puno poštovanja: gospođice) imam jedan dobar posao za koji su potrebne dve stvari: lepota i diskrecija. Za Vas znam da posedujete prvo, ali o drugom ne znam ništa.« U prvi mah me je iznenadio, jer, to i jeste i nije kompliment. Kao kada bi rekao: »Lepi ste, ali šta se to mene tiče.« Meni je, naravno, u tom trenutku bila važna mogućnost dodatne zarade i nisam želela da to propustim. Naravno, pod uslovom da je reč o časnom i poštenom poslu. Vidite oče da vaši saveti nisu otišli u vetar. Rekla sam mu da o mojoj diskreciji može da se raspita kod gazde. »Već sam ga pitao«, rekao je »ali želeo sam da saznam kakvo Vi imate mišljenje o sebi.« Kako je to zamršeno!
Posredi je bio vrlo poverljiv, neobičan posao. Postavio mi je niz pitanja o politici. Shvatate li oče? Pitanja o politici, i to meni. O marksizmu i demokratiji, o slobodi i sve takve stvari. O tome nikada nisam mnogo znala. Međutim, izgleda da je bio zadovoljan jer mi je zakazao sastanak u svojoj kancelariji. »Nemojte to nikome da govorite, gospođice« – savetovao mi je. Tako da čak ni sa gazdom nisam mogla da razgovaram. Sve to podsećalo me je na neki uzbudljiv kriminalistički film. Ali, bilo je sasvim jednostavno, bar u početku. Trebalo je samo da idem na večeru sa nekim gospodinom, uglavnom strancem, i da iz njega izvučem par podataka. Ništa posebno: jednostavno neke porodične detalje. Već prilikom prvog zadatka obavila sam dobro sve što je mister Cooper tražio. Ništa lakše. Zaradila sam brdo pezosa. Za tri meseca obavila sam pet-šest takvih poslića: sve se sastojalo u tome da odem na večeru ili igranku i izvučem podatke. Za svog verenika morala sam da pronađem neki izgovor, rekla sam mu, uz dozvolu mister Coopera, da počinjem da radim za jednu agenciju koja se brine o stranim turistima. Ne znam kako je mister Cooper to uspevao, ali moje aktivnosti je uvek vešto organizovao. Na tim poslićima zarađivala sam mnogo više nego u frizerskoj radnji, ali manikirski posao nisam napuštala, a i sam mister Cooper rekao je da je bolje da ga zadržim.
I sve bi bilo u redu da se nije pojavio Kubančić. Od početka mi je bilo jasno da je ovaj put u pitanju nešto sasvim drugo. Mister Cooper me pozva jednoga dana u svoju kancelariju i gotovo dva sata pričao mi koješta, na kraju mi iskreno reče šta je posredi. Prvo mi je objasnio sve o kastrizmu i opasnosti koju predstavlja za Slobodan Svet, jer ti ljudi su komunisti, i to oni najgori, majkama otimaju decu da bi ih poslali u Rusiju, a one koji nisu komunisti šalju uza zid. Meni je, naravno, sve to bilo strašno i to sam mu i rekla. Iznenada je zaćutao, pogledao me u oči i zapitao: »Oprostićete mi zbog drskosti, gospođice, ali da bih Vam poverio najvažniji zadatak do sada moram da znam: Vi ste devica?«
Kakvo pitanje, oče, kakvo pitanje. Rekoh mu: »Ali mister Cooper«; i potom mi je on, vrlo pristojno i s puno takta, objasnio da ne moram da odgovorim, ali naravno, u tom slučaju neće moći da mi poveri taj novi posao koji će biti mnogo bolje plaćen nego oni dotada. U stvari, ja sam se već bila navikla na nove prihode. Vi oče dobro znate, kao što ste oduvek sve znali, da novca danas nikada nije dovoljno. Ja nisam devica, oče, i Vi to znate bolje nego iko jer sam se Vama ispovedila. Ali, samo sa mojim verenikom. Oče, znam, znam već, da to ne opravdava moj greh, ali nemojte mi reći da je to isto kao i da je u pitanju bilo ko drugi. Onda sam rekla mister Cooperu, ili kako mu je već ime: »Vidite gospodine, ne znam zašto bih Vam to govorila, ali devica sam, nego šta.« Da, znam oče da je to laž, ali on nije sveštenik kao Vi, i samim tim nije dužan da čuva tajnu. Sem toga, u kriminalističkim filmovima uvek snimaju kompromitujuće razgovore. Vi sveštenici to ne radite. Bar ja tako mislim. Ne oče, sve je u redu, mirna sam. Rekla sam to tek onako.
Pošto sam ga uverila da sam devica bio je veoma zadovoljan. I tek tada me je upoznao s poslom, odnosno s onim za šta sam tada verovala da je posao. Ispostavilo se da u kubanskoj ambasadi radi mladić koji je veoma dobar, i, naravno, tamo je prinudno, kao komunistički zatvorenik, i ne može sve to da napusti iz straha da će ga ubiti. Jadnik! Posle sam saznala da je bio zadužen za ključeve. Mister Cooper mi je rekao da oni (u stvari, ja još i sad ne znam na koga se tačno odnosilo kada je govorio »mi«) žele da mu pomognu. Mister Cooper je hteo da ja budem ta koja će mu pružiti ruku. Kako? Jednostavno, da zavedem mladića. Zato je bilo toliko važno da budem devica, da ne bi postao nepoverljiv, odnosno da ne bi pomislio da sam neka profesionalka. »Demokratiji i hrišćanskom svetu svi moramo ponuditi nešto svoje« — rekao mi je mister Cooper. »Ono što ćete Vi ponuditi jeste Vaša lepota. To je Vaše najbolje oružje i najjači adut.« Po drugi put sam osetila da to i jeste i nije kompliment. Međutim, to što mi je rekao bilo je za mene na izvestan način važno. Oče, sa Vama mogu da budem iskrena: znam da nisam samo lepa, nego sam, kako bih Vam rekla, baš skrojena za ljubav. Ne za božansku ljubav kao Vi, već za ljudsku, onu koju Vi zovete telesna. I još nešto ću Vam reći: nekada me to i zabrinjava jer imam utisak da sam isuviše obdarena za te stvari. Dobro, jedan od načina da prestanem da brinem je da svemu tome dam neki moralni smisao. Mister Cooper molio me je da ispunim nešto (istini za volju, može se smatrati grešnim) što bi bilo u službi uzvišenih ideala, i visoko moralno. Razmišljala sam pet minuta i pristala.
Ne oče, to nije onaj drugi greh koji sam Vam na početku spomenula. Ne smatram to za greh oče, ne znam šta Vi mislite; ali sećam se da ste u drugoj parohiji govorili kako čovek treba da bude spreman na najveće žrtve da bi se zaštitio hrišćanski moral, da treba da se bori protiv komunizma i (savršeno se sećam) drugih vidova Antihrista. Ovo je moja žrtva. Ne, to nije greh, sigurna sam. Molim Vas oče, ne prekidajte me sada, pustite me da Vam ispričam celu priču.
Jedan od načina koji su smislili da bi pomogli mladiću, da bi ga ohrabrili da napusti kastrovsku ambasadu i zatraži azil, bilo je da se zaljubi u mene. Tako su mi bar rekli. Posle je ispalo malo drukčije. Samo, mister Cooper je zaboravio da mi pomene jednu stvarčicu: prećutao je da je momak oženjen. Priznajte oče da to donekle menja stvar. Ne, ne mislim da sam zbog toga počinila greh. Ali trebalo je da mi to kaže, zar ne? Skratiću malo priču. Da, zaljubio se u mene. Ludo se zaljubio. Kada smo išli u stan jednog od njegovih prijatelja Urugvajaca (da oče, išli smo u stan) i ostajali da ležimo neko vreme pošto smo vodili ljubav (naravno, oče, vodili smo ljubav), govorio mi je veoma lepe stvari, pune slika, poredio me je sa cvećem i biljkama za koje nikada nisam čula, a ni sada ne mogu da se setim tih imena. Eduardo (tako se zvao) bio je opsednut svojom zaljubljenošću pa mu nije ostajalo mnogo vremena da mi govori o politici. Ali, jednog popodneva desilo se i to. Zamislite samo moje iznenađenje, oče, kada sam shvatila da on uopšte ne želi da napusti svoj posao, i da je, naprotiv, vrlo zadovoljan kastrizmom i zidom i svim tim stvarima. Ono što je on želeo da napusti bilo je – njegova žena, a ne komunizam.
Sledećeg dana otišla sam i to ispričala mister Cooperu koji me je uveravao da Eduardo tako govori iz straha da ću ga odati. Ali, ja sam dobro znala da nije u pitanju strah. Nikakav strah. To je bila žudnja, nego šta. Izvinite oče. Ali to nikako nije mogao biti strah. Nije me zadovoljilo objašnjenje mister Coopera. Eduardo bi ponekad bio ćutljiv, zagledao bi se u tavanicu, ali nikada nije bio toliko zanesen da bi zaboravio da me mazi. A znao je tako divno da me mazi. Meni se, priznajem, posao dopadao, ali nisam sasvim shvatala šta to mister Cooper traži od mene.
U subotu sam prva stigla u stan (oboje imamo ključeve) ali Eduarda, koji je inače vrlo tačan, nije bilo. Na kraju se pojavio, dva sata posle dogovorenog vremena. Bio je bled, uznemiren. Nije odmah hteo da mi kaže šta mu se dogodilo. »Problemi na poslu,« rekao je. Posle smo legli. Tog dana sve je radio s nekim očajanjem. Zatim mi je sve ispričao. Čini mi se da je išao Osamnaestom ulicom kad je iznenada, u visini Yaguarona, čuo kako ga zovu iz parkiranog automobila. Približio se. U kolima su bila dva tipa. Onda ga je jedan pitao, bez ikakvog okolišanja, da li hoće da sarađuje s njima. On je rekao: »A vi, ko ste to vi?« »Mi smo mi, i to je dovoljno,« odgovorio je jedan od njih i pokazao gomilu novčanica. Kako kaže Eduardo, bilo je najmanje pet hiljada dolara. Sve su bile novčanice od po sto. »To je samo polovina od onoga što će ti pripasti ako budeš sarađivao s nama«. Eduardo kaže da je pogrešio što je pitao šta bi trebalo da učini. »Ključevi,« rekao je tip. Eduardo je odgovorio da ne pristaje ni za taj ni za bilo koji drugi novac. Onda je drugi tip, koji do tog trenutka nije progovarao, izvadio iz džepa fotografiju. Na slici smo bili Eduardo i ja, izlazimo iz jedne kuće, ne iz stana nego iz jedne javne kuće (jer prva dva puta bili smo u javnoj kući). »Ako budeš tvrdoglav i ne pomogneš nam, poslaćemo ovo tvojoj ženi. Zato bolje još malo razmisli.« Potom je jedan od tipova izašao iz kola, otišao do ugla na kome je jedna žena prodavala banane, kupio tri komada i ponovo prišao kolima. Pružio je Eduardu jednu i on kaže da je bio toliko nervozan da je prihvatio. Onda je tip rekao: »Slikali smo i to«. »Zašto?« upitao je Eduardo. »Da bismo poslali tvojoj vladi i tako dokazali s kakvom slašću primaš bananicu (Eduardo ne kaže banana nego bananica) od ljudi kao što smo mi.« Onda su mu rekli da izađe iz kola, stavili mu svežanj dolara u džep i ostavili ga samog. Zato je kasnio.
Bilo mi je jasno da u mene ne sumnja. Jadnik, nije imao pojma da sam i ja na neki način učestvovala u svemu tome. Pitala sam ga šta misli da učini, rekao je da će predati novac njegovoj ambasadi i sve ispričati. »A tvoja žena?« »Do đavola i žena!« Oprostite oče, ali on je tako rekao. Na izvestan način dopalo mi se to. Onda sam otišla. Uzela sam TAXI i mada je bila subota, palo mi je na pamet da je mister Cooper verovatno u svojoj kancelariji, pa sam se uputila k njemu. Da, bio je tamo. Ispričala sam mu ono što mi je Eduardo rekao i imala sam utisak da on sve to već zna. »To nije u redu, mister Cooper,« dodala sam »ne možete da me naterate da radim takve stvari. Nikada se nisam gore osećala, verujte mi. Prvo, momak je komunista, (sve više verujem da je on time zadovoljan), a drugo, ne želim da budem umešana u takve ucene«. Sve dok nisam rekla »ucene« mister Cooper se smeškao, ali od tog trenutka izraz lica mu se promeni. On, koji je uvek bio tako uviđavan, promrmljao je nešto na engleskom, ne znam ni sama šta i besno mi rekao: »Dosta s budalaštinama.«
Razrogačila sam oči jer zbilja nisam očekivala takvu banalnost, a on je dodao: »Možeš da budeš mirna. Nikada više nećeš raditi sa mnom. A znaš li zašto? Jer si suviše glupa. Ipak se nadam da ti tvoja ograničena pamet omogućava da shvatiš da ni sa kim o ovome ne smeš da pričaš. Ni sa kim, je li jasno? Ako samo reč pisneš, saznaćemo, a onda se čuvaj.« Zaplakala sam oče, nisam mogla da se suzdržim, taj čovek je bezosećajan, potpuno bezosećajan. Mislite da su ga moje suze ganule? Ne, nisu. Još žešćim glasom dodao je: »Ne pokušavaj ni slučajno da stupiš u vezu s onom drugom budalom. Zabranjeno, razumeš li me? Evo ti ovde novac.« Videla sam uobičajeni koverat, možda malo deblji nego inače. Ali, nisam mogla da ga uzmem. Nisam mogla. Ostavila sam ga na stolu i izašla. Bilo je to prošle subote, oče. Vidite kako se i sada rasplačem kada se setim? To toliko ponižava. I pored svega, meni se Eduardo sviđa. A neću moći nikada više da ga vidim. Ja to ne mogu da podnesem.
Eto, to je moj drugi greh, mada nisam potpuno sigurna. Kažite mi iskreno oče Morales: Da li je smrtni greh zaljubiti se u oženjenog komunistu?
(1966)
Mario Benedeti
