Bio je vedar i hladan dan. Osećao sam lakoću i milinu u duši, kao kočijaš kome su greškom, umesto bakarnog novčića, dali zlatnik. I plakao bih, i smejao se, i molio bih se: mene, običnog slugu, pre-tvorili su u blagajnika. Nisam se radovao što mi je omogućeno da kradem. Tada ja još nisam bio lopov i smrvio bih onoga ko bi mi rekao da ću s vremenem zavući ruku u tuđ džep. Ja sam se drugome radovao: napredovanju u službi i beznačajnoj povišici plate, i ničemu više.
Mene je, uostalom, radovala i druga okolnost. Kad sam postao blagajnik, odmah sam na svojim očima osetio nešto poput ružičastih naočara. Odjednom mi se počelo činiti da su se ljudi promenili. Časna reč! Svi kao da su nekako postali bolji. Nakaze postale lepotani, zli se pretvorili u dobre, gordi u smerne, mizantropi u filantrope. I ja kao da sam sinuo. Video sam u čoveku tako divne osobine kakve ranije nisam ni naslućivao. „Čudno” govoriv sam posmatrajući ljude i trljajući oči. Ili se s njima nešto dogodilo ili sam ja ranije bio glup i nisam zapažao sve te osobine. „Što su ljudi divni!”
Na dan moga postavljanja za blagajnika i Z.N. Kazusov, jedan od članova naše uprave, čovek gord, uobražen, čovek koji nipodaštava sitnu ribu, došao je k meni i — šta mu bi: umilno se smeškajući, počeo je da me lupka po ramenu.
— Previše ste gordi za svoje godine, dragi moj, — rekao mi je on. — Nije lepo! Zašto nikad ne navratite? Grehota je, gospodine! A kod mene se okuplja omladina, jako je veselo. Kćeri me stalno pitaju; „Zbog čega, vi tatice ne pozovete Grigorija Kuzmiča? Pa on je tako simpatičan!” A zar mogu da ga dovučem? Uostalom, kažem, pokušaću, pozvaću ga Ne nećkajte se, prijatelju, nego dođite!
Zapanjujuće! Šta mu je? Da nije sišao s uma? Bio čovek ljudožder i sad odjednom… eto ti.
Kad sam toga dana došao kući, bio sam zabrinut. Moja majka nije za ručak iznela dva jela, kao uvek, već četiri. Uveče je, uz čaj, iznela slatko i kolač s mlekom. Sutradan, opet četiri jela, opet slatko. Dolazili su gosti i pila se čokolada. Trećeg dana opet isto.
— Mamice — rekao sam. — Šta vam je? Zbog čega ste postali tako izdašni, draga? Pa moju platu nisu udvostručili. Povišica je neznatna.
Mamica me je začuđeno pogledala.
— Hm, a kud ćeš s novcem? — upitala je. — Da nećeš da slažeš?
Vrag bi ih znao! Tatica je naručio bundu, kupio novu kapu, počeo da se leči mineralnim vodama i grožđem (u zimu?!?). A posle nekih pet dana dobio sam pismo od brata. Taj me brat nije podnosio. On i ja smo se razišli zbog ubeđenja: njemu se činilo da sam ja egoista, gotovan, da ne umem da se žrtvujem, i on me je zbog toga mrzeo. U pismu sam pročitao sledeće: „Dragi brate. Ja te volim i ti ne možeš zamisliti kakve paklene muke mi pričinjava naša svađa. Hajde da se pomirimo! Pružimo ruku jedan drugome i neka zavlada mir! Preklinjem te! U očekivanju odgovora voli te, ljubi i grli tvoj brat Jevlampije.” O, mili brate! Ja sam mu odgovorio da ga ljubim i da se radujem. Posle nedelju dana dobio sam od njega telegram: „Hvala, srećan. Pošalji sto rubalja. Mnogo potrebno. Grli te J.” Poslao sam mu sto rubalja.
Promenila se i ona. Ona me nije volela. Kad sam se jednom drznuo da joj uzgred spomenem da u mome srcu nešto nije kako treba, ona me nazvala nasrtljivcem i frknula mi u lice. A kad me je srela nedelju dana posle mog postavljenja, ona se osmehnula, napravila jamice na obrazima, zbunila se …
Šta je to s vama — upitala je, gledajući me. — Vi ste se tako prolepšali. Kad pre? Hajdemo da igramo…
Dušica! Već kroz mesec dana njena majka je postala moja tašta: toliko sam se ja prolepšao! Za svadbu je bio potreban novac, pa sam uzeo iz kase trista rubalja. Što da ne uzmem kad se zna da ću ih vratiti kad primim platu? Uzeo sam uzgred i za Kazusova sto rubalja … Tražio je na zajam … ne može se njemu ne dati. On je kod nas velika zverka i svakog te trenutka može izbaciti … (Urednik, zaključivši da je priča pomalo dugačka, izbrisao je na štetu autorskog honorara na ovom ovde mestu osamdeset tri, reda)…
Nedelju dana pre hapšenja, na njihovu molbu, priredio sam im večerinku. Đavo ih odneo, neka pošljokaju i požderu ako to toliko žele. Ja nisam brojao koliko je ljudi bilo na tom prijemu kod mene, ali se sećam da je mojih devet soba bilo krcato naroda. Bilo je i starijih i mladih… Bilo je i takvih pred kojima se čak i sam Kazusov savijao kao gudalo. Kazusovljeve kćeri (najstarija — moja dragana) zaslepljivale su svojim haljinama … Samo cveće na njima stajalo me je više od hiljadu rubalja! Bilo je vrlo veselo … Treštala je muzika, presijavali se lusteri, točno se šampanjac… Držani su dugi govori i kratke zdravice. Jedan čovek iz novina poklonio mi je odu, a druga baladu …
— U nas u Rusiji ne umeju da cene takve ljude kao što je Grigorije Kuzmič! — viknuo je za večerom Kazusov. — Vrlo mi je žao! Žao Rusije!
I svi ti ljudi što su vikali, davali poklone, ljubili me, kad bih im okrenuo leёa, pokazivali su mi šipak.. . Ja sam video osmehe, šipkove, slušao uzdahe…
— Ukrao je, podlac — šaputali su, zlurado se smeškajući.
Ipak, ni uzdasi ni šipkovi nisu ih omeli u jelu, piću i uživanju.
Vukovi i dijabetičari ne jedu toliko koliko su oni jeli. . . Moja žena, na kojoj su blistali brilijanti i zlato, približila mi se i šapnula.
— Tamo se priča da si ti …ukrao. Ako je to istina …čuvaj se. Ja ne mogu da živim s lopovom! .. . Ja ću otići!
Ona je to govorila i nameštala svoju haljinu od pet hiljadarki… Vrag bi se s njima snašao. Iste te večeri Kazusov je uzeo od mene pet hiljada … Toliko je uzeo na zajam i Jevlampije …
— Ako je istina ono što tamo šapuću — rekao mi je principijelni brat, stavljajući novac u džep — onda … čuvaj se! Ja ne mogu da budem brat lopova.
Posle bala sam ih sve na trojkama odvezao u grad.. .
Bilo je već skoro šest ujutro kad smo završili… Onemoćali od vina i žena, oni su legli u sanke da se vrate … Kad su sanke krenule, doviknuli su mi na rastanku.
Sutra je revizija! — Mega!
Milostiva gospodo i milostive gospođe! Zaglavio sam! Zaglavio sam, ili da se izrazim duže: juče sam bio pristojan, častan, svestrano omiljen, danas sam lupež, prevarant, lopov .. . Vičite sad, grdite, udarajte na sva zvona, zgražavajte se, sudite, proganjajte, pišite uvodnike, bacajte se kamenjem, ali samo, molim vas, ne svi! Ne svi!
Anton Pavlovič Čehov
