Istorija građanske neposlušnosti veoma se razlikuje od istorije prava na otpor tiraniji. Kao što smo već u prvom odeljku trećeg poglavlja* mogli da vidimo, u izvornom hrišćanstvu ne postoji ni ideja prava na otpor tiraniji, ni koncepcija građanske neposlušnosti, već jedino mogućnost neposlušnosti iz razloga savesti. Zato će sokratovsko nasleđe građanske neposlušnosti veoma brzo usahnuti, da bi se, najkasnije u srednjem veku, okončao proces utapanja svakog oblika neposlušnosti u pravo na otpor tiraniji (Kaufmann, 1991a: 40-41). Razlikovanje prava na otpor tiraniji i građanske neposlušnosti dosledno će biti uspostavljeno tek mnogo kasnije, uporedo sa razvojem institucija demokratske ustavne države (Dreier, 1991a: 39). Za ovo uspostavljanje dve stvari biće presudne.
Prvo, liberalizam i demokratija će tokom 19. veka morati da se “pomire” unutar jednog novog, predstavničko-demokratskog političkog sistema, koji se temelji na osnovnim pravima čoveka. Drugo, moraće da se koliko-toliko slegnu tektonski poremećaji koje su u Evropi (ali i van nje) prouzrokovale nacionalističke i komunističke ideologije tokom 19. i 20. veka.1 Tek pošto budu ispunjena ova dva preduslova biće ponovo otvorena perspektiva razmišljanja o građanskoj neposlušnosti.
Savremeni protesti (kao i jedan broj socijalnih pokreta), u skladu sa tim, prestaće da se nadahnjuju tradicijama revolucionarne romantike, tako što se više neće obraćati metafizičkim revolucionarim subjektima – bilo narodu, bilo proletarijatu – i što će svoje činove svesno i transparentno formulisati kao činove građanske neposlušnosti. S druge strane, ni pokušaji konstituisanih vlasti u demokratskim ustavnim državama da neposlušne građane svrstaju među “revolucionare” (i time ih eliminišu) više neće lako uspevati, pošto je postalo sasvim jasno da oni vode legitimnu borbu za granične oblasti radikalno-demokratskog obrazovanja volje. (Jaschke, 1991: 18 i dalje). Pogledajmo sada kako izgleda istorija modernog koncepta građanske neposlušnosti, koja se odvijala uglavnom u Americi tokom protekla tri i po veka.
1. Neposlušnost prema vlastima zbog religiozne diskriminacije – Kvekeri
Savremeni koncept građanske neposlušnosti proizašao je iz svojevrsnog spoja antičko-grčkih i hrišćanskih tradicija neposlušnosti iz razloga savesti. Za prve korake načinjene u tom pravcu biće najzaslužnija jedna radikalna protestantska sekta, koja je odmah po dolasku na američki kontinent postala trn u oku novih vlasti. Reč je o kvekerima,2 koji su se sa ostalim radikalnim sektama, čije je poreklo iz Nemačke i Nizozemske (anabaptisti, menoniti itd.), slagali u tome da poštuju naredbu .Ne odupiri se zlu.. Međutim, oni su, za razliku od drugih sekti, smatrali da se ova naredba treba tumačiti tako da se zlu ne pruža otpor nasiljem, nego samo političkim i socijalnim merama (Case, 1923: 92-93). Zato oni nisu odbacivali državu i učešće u političkom životu u celini (kao anabaptisti, menoniti, itd.), nego su smatrali da je njihova dužnost da daju svoj doprinos uspostavljanju “hrišćanske politike”. Zato su se oni okupljali i kada je pravo okupljanja bivalo zabranjeno, borili se svim sredstvima za ukidanje desetka (tithe), pomagali svim obespravljenima i diskriminisanima itd. (Case, 1923: 98).
Svojim beskompromisnim religioznim svetonazorom, kvekeri su, po dolasku u Ameriku polovinom 17. veka, samo pojačali već postojeće političke, religiozne i međuetničke tenzije u američkim kolonijama. Mržnja kolonista prema kvekerima je u to vreme bila toliko jaka da su njihove komune morale biti izdvojene i izopštene iz života kolonija. Kvekeri su zato živeli i svoje obrede sprovodili u gotovo potpunoj izolaciji. No, to još samo po sebi nije predstavljalo problem. Problemi su nastajali onda kada su kvekeri počeli da posećuju stanovnike obližnjih kolonija. Ovde će se, primera radi, pomenuti dva slučaja koja su se dogodila u Novoj Nizozemskoj i Masačusetsu.
U Novoj Nizozemskoj konflikti su dostigli vrhunac u gradu Flušingu, gde je većina građana, inače engleskog porekla, živela pod nizozemskom kolonijalnom vlašću. Iako su vlasti podsticale kolonizaciju i versku toleranciju, ipak su pravnu zaštitu pružale samo nizozemskoj reformističkoj crkvi, što je praktično značilo da je samo ona mogla da obavlja javne obrede. Sve druge veroispovesti morale su se zadovoljiti privatnim karakterom obreda, a zabrana javnih obreda bila je pojačana pretnjom zatvora. U Flušingu je to izazvalo ogromno nezadovoljstvo, tako da su mnogi u znak protesta prestali da plaćaju porez. Osećajući se i sami religiozno diskriminisani, engleski protestanti počeće da ispoljavaju sve jaču solidarnost sa onima koji su bili još više diskriminisani i koji su živeli izopšteno od kolonijalnih vlasti – sa kvekerima.
Tadašnji guverner u Novoj Nizozemskoj Stuyvesant posebno je mrzeo kvekere, koji su uspostavljali sve tešnje kontakte sa engleskim stanovnicima Flušinga. Razdražen time što se kvekerima pruža gostoprimstvo i što ih se poziva na privatne svetkovine, Stuyvesant je izdao jednu proklamaciju po kojoj se sa 50 florina kažnjava svako ko ugosti kvekera, makar i za jednu noć (pola iznosa išlo bi potkazivaču). To su stanovnici Flušinga doživeli kao povredu religiozne slobode, kao i gradskog patenta, koji im je zagarantovao 1645. prethodni guverner. Zato se 1657. godine u ovom gradu sastavlja Remonstranca, uperena protiv guvernerove proklamacije. U njoj je pisalo: “Zakon ljubavi, mira i slobode ….. zabranjuje mržnju, rat i okove. Zato mi nećemo da uvredimo prezbiterijance, indepedente, baptiste ili kvekere, nego ćemo biti srećni da u bilo kome od njih vidimo nešto od Boga, želeći da učinimo svim ljudima ono što želimo da svi ljudi čine nama, što je istinski zakon kako Crkve tako i Države; jer je naš Spasilac rekao da je to zakon i proroci. Zato ako neko od pomenutih osoba dođe k nama, mi mu ne možemo pri čistoj savesti učiniti zlo, već ćemo ga ugostiti u našem gradu i kućama, kako je Bog ubedio naše savesti. (Hart et al., 1978: 37). Ipak, Remonstranca Harta i ostalih građana Flušinga iz 1657. nije ubedila Stuyvesanta. [taviše, ovaj je odmah dao da se četiri potpisnika Remonstrance (koji su bili i nosioci gradske vlasti) zatvore i udalje iz javne službe. Međutim, Englezi u Flušingu nastavili su da, nepokolebljivo, javno i demonstrativno, pružaju gostoprimstvo kvekerima i zato su se progoni i zatvaranja nastavili.
Dok su kvekeri u Novoj Nizozemskoj bili povod za građansku neposlušnost Engleza prema nizozemskoj vlasti, u Masačusetsu će sami kvekeri preduzeti akte građanske neposlušnosti. To će se prvi put dogoditi iste te 1657. godine kada je u ovoj koloniji doneta uredba kojom je proglašeno kažnjivim ugošćavanje i pomaganje kvekera. U znak protesta kvekeri su tada krenuli sa Rod Ajlenda u protestni marš, miroljubivo i javno, provocirajući sukob sa vlastima. Kada je usledio progon, kvekeri su pokušavali da se na sve načine odupru, ali su na kraju bili prinuđeni da se obrate tadašnjem engleskom kralju Čarlsu II za pomoć. Nakon konsultacije sa engleskim kvekerima, Čarls II shvatio je problem i naredio vlastima Masačusetsa da obustave progon. Naposletku, 1665. godine Vrhovni sud Masačusetsa doneo je odluku da se u ovoj koloniji kvekeri mogu slobodno nastanjivati, kretati i privređivati (Fleisch, 1989: 95). To je bio ishod prvog uspešno okončanog akta građanske neposlušnosti u novom veku.
Iz ova dva primera možemo da zaključimo da građanska neposlušnost u Americi izvorno nije bila usmerena protiv nepravde u širem i svetovnom značenju tog pojma nego protiv religiozne diskriminacije i represije (Weber, 1978: 20). Politički, socijalni i međuetnički motivi nisu igrali u ovim slučajevima nikakvu ulogu, niti su bili posredno pridruženi glavnom cilju. Kvekerima i svim drugim protestantima koji su se sa njima solidarisali cilj je bio ukidanje religiozne diskriminacije i obezbeđenje slobode veroispovesti svakom kolonisti. Kada je taj cilj postignut (uz neprocenjivu pomoć engleske krune), prekinuti su i akti građanske neposlušnosti.
Aleksandar Molnar
nastaviće se
1 Pošto je u najvećoj meri bila izložena revolucionarnim pokušajima ostvarenja romantičarskih projekata, Evropa je vrlo kasno počela da se interesuje za probleme građanske neposlušnosti. Nije nimalo čudno što je obnovljeno interesovanje za antičke koncepcije i što su stvorene prve novovekovne koncepcije građanske neposlušnosti upravo na tlu Amerike (a zatim Azije), da bi se praktično tek nakon Drugog svetskog rata probudilo zanimanje Evropljana za ove tekovine.
2 Kvekeri su se pojavili ranih pedesetih godina 17. veka u Engleskoj, a smatra se da im je osnivač bio obućar George Fox. Ono na šta su kvekeri stavljali naglasak bila je “Unutrašnja svetlost” i subjektivno iskustvo Boga, koje, sa biblijskim otkrovenjem, predstavlja putokaz duhovnog života. Bili su radikalni protivnici svakog nasilja, bez obzira na ciljeve koji ga pokreću.
