3. Neposlušnost prema vlastima zbog rasne diskriminacije II – Mahatma Gandi
Nakon ponovnog štampanja u knjizi Jeniki u Kanadi 1866, Thoreov spis o otporu građanskoj vlasti pao je u zaborav sve dok ga krajem 19. veka nije .otkrio. Lav Tolstoj i o njemu napravio jedan tekst za The North American Review. U Britaniji su Thoreauove ideje počele da dobijaju značaj u prerafaelskim i fabijansko-socijalističkim krugovima, gde su ih širili, među ostalima, William Morris, John Ruskin, H. S. Salt i Robert Blatchford. Tu se najverovatnije i Mahatma Gandhi upoznao sa Thoreauovim spisima (Walker Howe, 1990: 1).
Indijac Gandhi je već 1894. bio pročitao Tolstojevu knjigu Carstvo Božje je u tebi i ona je ostavila dubok utisak na njega, pripremajući ga za kasnije prihvatanje, obradu i kombinovanje različitih uticaja Istoka i Zapada. Za njegov intelektualni razvoj naročito je bio značajan advokatski rad u Južnoafričkoj Republici, gde je imao priliku da se upozna sa aparthejdom. Pronalazeći paralelu između Sjedinjenih Američkih Država polovinom 19. veka i Južnoafričke republike početkom 20. veka Gandhi ponovo objavljuje Thoreauov spis pod naslovom .Građanska neposlušnost. 26. oktobra 1907. Od tada će .građanska neposlušnost. početi da privlači sve veće interesovanje i da doživljava sve kompleksnije i dalekosežnije razrade.
Neposredan povod za Gandhijevo okretanje Thoreauu predstavljao je Zakon o azijskoj registraciji, koji je stupio na snagu jula 1907. i koji je nalagao jednom delu Azijata (tj. delu u koji nisu spadali hrišćani, Turci i Malajci) u Transvalskoj oblasti da poput kriminalaca deponuju svoje otiske prstiju u policiji. Ovaj zakon je po Gandhijevom mišljenju bio toliko loš i nepravedan da se više nije mogao nazvati, po Thoreauovoj formulaciji, ni .mašinom sa kvarom., već ozakonjenim zlom, kvarom sa “mašinerijom koja mu stoji na raspolaganju”. .Otpor takvom zlu je božanska dužnost., koju svakom istinskom verniku nalaže njegova savest (Gandhi, 1962a: 212). Najpogodniji oblik otpora je po Gandhiju bila građanska neposlušnost, pošto je ona sredstvo koje miroljubivi ljudi,
inače skloni pokornosti pravu, .moraju usvojiti ako imaju savesti., čime će njihov revolt biti usmeren samo “protiv određenog zakonodavstva” (Gandhi, 1962a: 211). Neposlušni građanin se u potpunosti mora složiti sa Thoreauom, koji je rekao da moramo biti prvo ljudi, pa tek onda podanici, i da savest ne dozvoljava slepu pokornost pravu (Gandhi, 1962a: 211).
Gandhi je ukidanje ropstva u Americi pogrešno pripisivao Thoreauu u zaslugu. To je imalo svrhu u uzdizanju građanske neposlušnosti u jedan uspešan i atraktivan model za same diskriminisane Azijate u Južnoafričkoj Republici (Gandhi, 1962c: 217- 218). Pored Thoreaua i pokreta za ukidanje ropstva u Americi, Gandhi je isticao i primere mađarske borbe za nezavisnost od Austrije i irskog pokreta Sinn Fein (u prevodu: .Mi sami.), koji bi na sanskritu glasio Swadeshi (Gandhi, 1962b: 214). Nastavljajući ove tradicije, on se angažovao na organizovanju bojkota Zakona o azijskoj registraciji, koji započinje oktobra 1907. Smatrajući da se diskriminisani Azijati ne smeju odazvati obavezi koju nalaže ovaj zakon, Gandhi je i sam odbio da se registruje, da bi 10. januara 1908. bio osuđen na dva meseca zatvora. Do 1913. on je još nekoliko puta bio u zatvoru, pošto južnoafrička vlast nije pokazala ni trunku popustljivosti prema neposlušnim Azijatima. Eskalacija konflikta naposletku pokreće britansku vladu u Londonu da interveniše, tako da 30. juna 1914. stupa na snagu zakon koji u velikoj meri izlazi u susret Gandhiju i zahtevima za oslobađanjem od diskriminatorske registracije.
Krajem te godine Gandhi se vraća u Indiju, da bi se u njoj 1917. politički aktivirao. Politički angažman ga 1922. ponovo vodi u zatvor. Ovoga puta kazna je šest godina, ali već 1924. godine on je pušten na slobodu iz zdravstvenih razloga. U ovom periodu Gandhi još uvek ne razmišlja o nezavisnosti Indije, već samo o samoupravi. Tek decembra 1929, na Nacionalnom kongresu u Lahoru Gandhi pristaje uz radikalnu struju koja se zalaže za nezavisnost (swaraj). Na idućem kogresu, održanom 14. februara 1930. u Ahmedbadu, Komitet kongresa daje ovlašćenje Gandhiju da organizuje akcije građanske neposlušnosti. Međutim, pokazalo se da među članovima Komiteta postoji malo saglasnosti o tome šta je građanska neposlušnost (korak ka paralelnoj vlasti, podrivanje administracije ili .dramatično sredstvo protesta.), pa je na kraju građanska neposlušnost postala krov za mnogo toga, a Gandhiju je prepušteno da sve to nekako poveže i pretoči u konkretni program akcije. Taj zadatak Gandhi je majstorski obavio i u narednim godinama njegov Pokret građanske neposlušnosti započeće svoju dugu i mukotrpnu borbu za swaraj. Inače, ideja swaraja počiva na filozofiji koju Gandhi nije ni stvorio ni bolje razradio. To je učinila ranija generacija indijskih filozofa krajem 19. i početkom 20. veka, sa ciljem da ideološki utemelji zahtev za samostalnošću Indije od Velike Britanije. Bal Gangadhar Tilak i Dababhai Naoroji još uvek jednostavno izjednačavaju swaraj i državnu nezavisnost, da bi Aurobindo Ghose i Bipin Chandra Pal počeli da swaraj povezuju sa tradicijom Bhagavad-gite i Upanišada: swaraj sada zahteva spoznaju individualnog sopstva, koje obezbeđuje duhovnu slobodu i mogućnost realizacije univerzalnog Sopstva. Za ove filozofe swaraj je neprevodiv na zapadne jezike jer time gubi (specifično indijsku) konotaciju identiteta individualnog i univerzalnog. Pošto je na Zapadu hrišćanstvo uspostavilo individualističku etiku, nesposobnu za poimanje ovog identiteta sa univerzalnim, zapadni duh je mogao da stvori samo negativne pojmove, kao što su sloboda i nezavisnost, dok je izgubio pozitivnu komponentu samoograničenja i samoregulacije. Pomirenje obe komponente, negativne i pozitivne, trebalo da bude zadatak swaraja. Utoliko bi razlika između indijskog koncepta swaraja i zapadnog koncepta nezavisnosti ležala u tome što je swaraj samouprava koja je disciplinovana
iz čovekove unutrašnjosti, tako da predstavlja u isto vreme i samoupravu i samoograničenje (Dalton, 1993: 2).
Gandhijeva zasluga je u tome što je ovu koncepciju swaraja nadopunio koncepcijom satyagraha. Swaraj i satyagraha nalaze se u odnosu cilja i sredstva: satyagraha je put kojim se jedino može stići do swaraja. Gandhi je, inače, reč satyagraha skovao od sanskritskih reči satya (istina) i agraha (čvrsto se držati), kako bi označio moć koja leži u istini i ljubavi, ili u nenasilju. Satyagraha nikada ne pričinjava bol, ona je slobodna od mržnje. Ona neće odmazdu, već transformaciju konflikta u poziciju u kojoj obe strane postaju svesne da je u obostranom interesu da se konflikt reši. Već 1907. godine, za vreme boravka u Južnoafričkoj Republici, Gandhi je pisao da Indijci imaju veliku sposobnost .paćeništva za opštu stvar. (Gandhi, 1962d: 86). .Mi želimo, na naš pokorni način, da sa svojom moći ubeđivanja za koju smo sposobni, informišemo one koji ne znaju šta se smatra pravim smislom Zakona o azijskoj registraciji. (Gandhi, 1962d: 87). Tu ideju će Gandhi kasnije razraditi u konceptu satyagraha, koja će u u mnogo čemu nadići Thoreauov koncept građanske neposlušnosti.6
Ono u čemu Gandhi odlučujuće odstupa od Thoreauovog koncepta jeste odustanak od bilo kakvog apsolutnog sistema vrednosti i božanskih istina. Neposlušnim građanima više ne stoji na raspolaganju povratak na univerzalno važeće i večne moralne zakone, sa čijih pozicija bi mogli da jednostavno bojkotuju nepravedne zakone vlasti.7 Pošto je imao prilike da stupi u kontakt sa ljudima sa tri kontinenta i iz veoma različitih kultura, Gandhi je vrlo brzo uvideo sve razlike u mišljenju među njima i to ga je navelo na skeptični zaključak da je čoveku nemoguće da spozna apsolutnu istinu. Doduše, i Gandhi je bio ubeđen u postojanje .unutrašnjeg vođstva. (Brown, 1977: 383) i povinovao se “tiraniji upornog tihog glasa” iznutra (Dalton, 1993: 22), što je imalo čak i određene fatalističke implikacije, pošto je Gandhi verovao u svoju dharmu, samorealizaciju kroz posvećenje i služenje političkim ciljevima (Brown, 1977: 15). Međutim, za razliku od Thoreaua, Gandhi je u toleranciji video krajnji cilj koji se može postići političkom akcijom.
Pošto se protivnik ne može ubediti argumentima (pa samim tim ni bojkotom moralno i intelektualno superiornih), on se može samo pridobiti ljubavlju i strpljenjem. Tu svoju poziciju Gandhi je čak pojačao određenim džainističkim postavkama (ahimsa – Rigorozna zabrana povređivanja drugog; tapasya – samoispaštanje radi istine; brahmacharya – kontrola nad svim čulima i delovima tela), kako bi proširio opseg duhovnih mehanizama samokontrole (Laker, 1986: 41-42). Zato satyagraha znači samoovladavanje, samožrtvovanje i unutrašnju aktivnost. Satyagraha je najbolji oblik političkog delanja jer omogućava transformaciju ljudi i vraćanje njihovoj pravoj prirodi. A to nikako ne važi samo za one koji je sprovode, nego i za one protiv kojih je uperena. Kroz sopstvenu patnju Gandhi je verovao da usmerava apel boljoj . a to znači saosećajnoj i tolerantnoj – prirodi protivnika da shvati značaj te patnje i da sama krene na put sopstvene transformacije (Hagen, 1990: 100).
Prva Gandhijeva akcija bila je usmerena protiv Zakona o soli i otpočela je 12. marta 1930. Tog dana Gandi je započeo svoj put, dug 240 milja, od Sabarmatija do Dandija, popularišući Swaraj i pozivajući ljude koje je sretao na građansku neposlušnost. Kako je Gandhijev pohod imao snažnu religioznu komponentu hodočašća, to je kod Indijaca naišao na ogroman odjek. Posle tri i po nedelje hodanja, Gandhi je 5. aprila stigao u Dandi, okupao se u reci i pokupio šaku soli i mulja u znak kršenja monopola predviđenog Zakonom o soli. To je bio znak za sve okupljene ljude da i sami uđu u vodu i simbolično počnu da proizvode so iz kipuće morske vode. Računa se da je ovom akcijom svoju delatnost započeo indijski Pokret građanske neposlušnosti sa Mahatmom Gandhijem na čelu (Chaudhari, 1990: 4).
Akcije Pokreta građanske neposlušnosti, stavljene u službu postizanja swaraja, imale su taj nepovoljni efekat što su raspalile militantni indijski nacionalizam i pokrenule talas nasilja. Suočivši se sa ovom opasnošću, Gandhi je građansku neposlušnost u narednim godinama poimao kao sredstvo borbe protiv dva zla: protiv organizovanog nasilja britanske vlasti i protiv indijskog militantnog nacionalizma (tzv. “partije nasilja”) (Gandhi, 1970a: 423).8
Time je još više ojačala edukativna i samodisciplinujuća komponenta satyagrahe..Priznajem i verujem da je hladna kuraž moćnija od mača. Hladna kuraž može veoma dobro da primeni građansku neposlušnost. Ako neko misli da potpuna nezavisnost ne može biti postignuta miroljubivim sredstvima, to onda podrazumeva da on nema poverenje u hladnu kuraž. Onog momenta kada steknemo hladnu kuraž potpuna nezavisnost će biti naša. (Gandhi, 1970b: 351). “Hladna kuraž”, o kojoj je govorio Gandhi, bila je oružje najjačih zato što su samo oni mogli svesno i samodisciplinovano da se odreknu svakog nasilja i da svoje ciljeve ostvare mirom i ljubavlju (Fleisch, 1989: 97). [taviše, kroz “hladnu kuraž” se na najbolji način učvršćuje .duševna snaga. koja je neophodna za preporod jedne istinske političke zajednice. Iz te perspektive gledano, britanske kolonijalne vlasti trebalo je da posluže kao sredstvo da Indijci izoštre svoju .duševnu snagu., koja će im kasnije poslužiti za stvaranje njihove sopstvene nezavisne države (Dalton, 1993: 25). Na toj tački započinje jedan novi Gandhijev koncept, koji je u sebi već imao dosta romantičarsko-republikanskih elemenata. Sticanje swaraja sve je više počelo da nalikuje na revolucionarni “preporod”, u kojem će se indijski narod pripremiti da stvori svoju nezavisnu državu, lišenu svakog nasilja i opresije. Godine 1940. Gandhi piše: “Državom se može upravljati na nenasilnoj osnovi, ako je velika većina naroda nenasilna. Koliko ja znam, Indija je jedina zemlja koja ima mogućnost da postane takva država”. (cit. prema: Brock, 1970: 88). Ovo je zaista, kako Peter
Brock konstatuje, bila obična projekcija “zlatnog doba” na budućnost, a ne trezvena analiza aktuelne situacije.
Uzimajući sve to u obzir, zaista ostaje veliko pitanje nije li je Gandhi razvio pre jednu teoriju revolucije nego građanske neposlušnosti, pošto je njegov cilj bio rušenje britanske kolonijalne vlasti i stvaranje jedne sasvim nove, nenasilne (preporođene) induske države (Fleisch, 1989: 127). Osim toga, kao i Thoreau, i Gandhi je pri kraju života postajao sve nestrpljiviji i više se nije tako striktno pridržavao principa nenasilja u borbi protiv Britanaca (Laker, 1986: 48). Ambivalentnost rastućeg afiniteta za nasilnu borbu sa Britancima i proklamovanog cilja nenasilne (regenerisane) države uzdrmavala je i samu Gandhijevu poziciju. Zato je sasvim razumljivo što je, nakon sticanja nezavisnosti od Britanije 1947, Indija bila zapljusnuta talasom nasilja (prvenstveno između muslimana i hindusa), u kojem će 30. januara 1948. nastradati i sam Gandhi.
Ako uzmemo sve to u obzir, možda bi za istoriju građanske neposlušnosti najbolje bilo preuzeti one delove njegove koncepcije satyagrahe koji se odnose na uticaj nenasilja u uspostavljanju komunikacije i toleranciji među političkim subjektima (tj. manjinom i većinom), dok bi .teoriju preporoda. (po svojim revolucionarnim implikacijama veoma blisku evropskom nasleđu romantičarskog republikanizma) trebalo prepustiti sudbini koju je našla u samoj realnosti. Takođe, značaj koncepcije satyagrahe teško bi se mogao priznati izvan (demokratske) ustavne države (što je Velika Britanija već bila u Gandhijevo vreme), pošto je zaista teško zamisliti da bi Gandhi uspeo bilo šta da postigne u uslovima nepostojanja javnosti (koja je za njega bila glavni medijum prenošenja nenasilnih poruka). Da je, kojim slučajem, Indija bila prešla pod kontrolu tada aktuelnih totalitarnih tirana (Hitlera ili Staljina), Gandhijev swaraj bi najverovatnije opstao samo u nesuvisloj mašti nekolicine zatočenika koncentracionih logora.
Aleksandar Molnar
nastaviće se
6 Koncept satyagraha na najbolji način pokazuje Gandhijevu sposobnost kombinovanja zapadnih i istočnih uticaja. Iako joj je težište hinduističkom duhovnom nasleđu, ona je nepojmljiva bez Thoreauove teorije građanske neposlušnosti. Jer, po Gandhijevom priznanju, ni njegova obožavana Bhagavad-Gita, ni drugi klasični spisi nisu pružali nikakav osnov za koncept nenasilja i građanske neposlušnosti (Brock, 1970:69).
7 Istina, i Gandhi će pribegavati bojkotu britanskih kolonijalnih vlasti, kada satyagraha bude prestala da daje uspehe (Schneider, 1964:132).
8 Iste ciljeve propagirali su i Gandhijevi saborci u Pokretu građanske neposlušnosti. U govoru od 29. decembra 1934. jedan od lidera pokreta Sardar Patel izrekao je veoma karakteristično mišljenje: .Ako hoćete Swaraj ili nezavisnost, nećete je dobiti tako što će se samo nekolicina žrtvovati ili što će petoro ljudi otići u zatvor. Ako bi većina bila spremna da pati i žrtvuje se, onda biste mogli postići vaš željeni cilj. Ključ Swaraja leži u žrtvovanju mnoštva. ….. Borba za Swaraj se mora voditi protiv vlade i protiv nas samih. Moramo se osloboditi svojih poroka. Ovo je borba za naše samoočišćenje. Moramo ostati nenasilni i ne smemo povrediti ničija osećanja i tek tada ćemo promeniti srca. (Patel, 1994:259).
