5. Antiratni protesti nakon drugog svetskog rata
Gandhijev uspeh u rušenju britanske kolonijalne vlasti u Indiji nenasilnom građanskom neposlušnošću ostavio je veliki utisak na sve nezadovoljnike britanskom politikom uopšte, a posebno spoljnom politikom u periodu .hladnog rata.. To je bio naročito slučaj sa pacifističkim udruženjima, koja su počela da se pribiraju i obnavljaju odmah po okončanju Drugog svetskog rata. Prva atomska bomba eksplodirala je u Hirošimi 6. avgusta 1945. i ona je dala snažan impuls engleskom pacifističkom pokretu, koji će jačati narednih godina, da bi dostigao svoj zenit u drugoj polovini pedesetih (Brock, 1970: 215).13 Engleski pacifisti su inače bili veoma kritični prema obe supersile i zagovarali stvaranje “trećeg bloka” zemalja, koje bi se odupirale celokupnoj atmosferi hladnog rata i aktivno doprinosile sprečavanju Trećeg svetskog rata.
U centru engleskog pacifističkog pokreta stajala je organizacija za izbegavanje vojne obaveze pod imenom Unija mirovnog zaveta. Unija je 1949. osnovala Komisiju za nenasilje, na čije čelo je došao Roy Walker, dobar poznavalac indijskog otpora britanskoj kolonijalnoj vlasti. Walker je bio među prvima koji je pokušao da Gandhijevo učenje primeni na pacifistički pokret u Britaniji (Ebert, 1968: 279-280). Na svojoj sednici od 12. decembra 1951. Komisija je konstatovala da je engleska javnost naviknuta na stacioniranje američkih bombardera i proizvodnju atomske bombe na engleskom tlu. Da bi je “razmrdala”, Komisija 11. januara 1952. sprovodi .Operaciju Gandhi.: četrnaest članova Komisije dolazi ispred Ministarstva odbrane i otpočinje protest sedenjem. Ta i kasnije akcije su prošle bez ikakvog uspeha, pošto ih je sve policija rasturila, a da praktično nisu ni doprle do javnosti. Poslednju akciju Komitet je izveo 26. juna 1952, ponovo bez ikakvog opipljivog uspeha.
Neuspehu akcija Komisije u velikoj meri je doprinelo razočaranje učesnika: umesto herojskih dela dobili su batine, prehladu, prekršajne prijave i slične neprijatnosti. A što je još gore, rezultati su bili daleko od onih koje je Gandhi postizao u Indiji. Bilo je očigledno da sam metod nenasilja nije čarobni štapić koji ostvaruje svaki zamislivi cilj. No, komešanje na engleskoj pacifističkoj sceni se nastavilo: 23. novembra 1957. oformljen je Komitet za neposrednu akciju (DAC) radi borbe protiv atomskog oružja. Komitet 4. aprila 1958. uspeva da animira 4.000-5.000 ljudi, koji marširaju (tzv. Uskršnji marš) od Trafalgarskog skvera do Aldermastona, gde je bila stacionirana glavna fabrika delova za atomske bombe. Iduće godine, maršruta je išla u obrnutom pravcu i već joj je pristupilo 50.000 ljudi.
Akcije su nastavljene i dalje, a 1959. i 1960. počela su hapšenja, pa i zatvaranja. Komitet će tada početi da sarađuje sa Kampanjom za nuklearno razoružanje (CND), čiji je predsednik bio Bertrand Russell.14 Sveštenik Michael Scott, predsednik Komiteta i Bertrand Russell osnivaju 1960 tzv. .Komitet 100., sa idejom da sto uglednih ljudi ubuduće organizuje sve antiratne akcije i da odgovara za njih. Na kraju je u Komitetu bilo 20-30 ljudi koji su imali neko ime, dok je ostatak popunjen iz redova aktivista obe organizacije. Prva akcija Komiteta održana je 17. februara 1961. sedenjem ispred Ministrastva odbrane u znak protesta zbog pristanka američke atomske podmornice Proteus u Klajdu. Tom prilikom policija nije intervenisala, ali je već prilikom iduće akcije 17. septembra 1961 došlo do tzv. .Bitke na Trafalgarskom skveru.. Tog dana je Komitet organizovao protestni marš od Trafalgarskog skvera do zgrade Parlamenta, u znak protesta protiv atomskog naouružavanja. Vlada je zabranila okupljanje, a Komitet je to ignorisao. Iako su Russell i brojni članovi Komiteta bili odmah pohapšeni, grupa od 5.000-7.000 ljudi nastavila je demonstracije. Te večeri policija je pokupila 1.317 demonstranata koji su sedeli na asfaltu, strpala ih u marice i odvezla u pritvor. Početkom 1962. Komitet je definitivno izgubio u odmeravanju snaga sa engleskom vladom, što se može ponajpre objasniti Kubanskom krizom i zaoštravanjem hladnog rata (Ebert, 1968: 251-259 i 291-335). Međutim, nikako se ne sme zaboraviti jedno veliko civilizacijsko dostignuće, koje bi sigurno bilo nemoguće bez one duhovne klime, koju su krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina . na osnovu barem jednovekovne tradicije – stvorili engleski pacifisti. U pitanju je ukidanje opšte vojne službe 1961. Od tada Velika Britanija više nema narodnu vojsku i samim tim njeno je stanovništvo lišeno jednog velikog dela moralnih dilema vezanih za rat i učestvovanje u njemu.
Žarište antiratnih akcija se u to vreme seli u Ameriku, gde pacifističku javnost raspaljuje rat u Vjetnamu. Od tzv. Tonkin-rezolucije iz avgusta 1964. do Pariskog sporazuma o prekidu vatre iz januara 1972, SAD su vodile rat u Vjetnamu koji je bio sporan i sa stanovišta Ustava SAD i sa stanovišta međunarodnog prava. Judikativa je odlučno odbijala da se pozabavi pitanjem ustavnosti rata u Vjetnamu, tako da su antiratne demonstracije postajale sve snažnije, a njihovi zahtevi sve radikalniji (Laker, 1986: 80). Učesnici ovih demonstracija poimali su se takođe kao neposlušni građani. William Sloane Coffin Jr. je na suđenju zbog bostonske akcije .Zaustaviti nedelju regrutacije., oktobra 1967, izrekao svoje viđenje građanske neposlušnosti: .Moje shvatanje ….. građanske neposlušnosti ….. sastoji se u dobrovoljnom iskušavanju zakona ili regulacije tamo gde je ustavnost u pitanju; i u tome da kršenjem prava vi postajete građanski neposlušni, iako se na kraju može pokazati da je sve to bilo potpuno legalno. (cit. prema Laker, 1986: 83). Iduće godine, 17. maja, braća Daniel i Philip Berrigan, katolički sveštenici, sa još sedmoro istomišljenika upadaju u regrutacioni centar u Katonsvilu (Merilend) i silom uzimaju akte 387 vojnih obveznika, da bi ih potom u obližnjem parku spalili pred TV-kamerama i u prisustvu novinara (koji su za tu priredbu prethodno pozvani).
Na suđenju, jedan od učesnika akcije je u svoju odbranu rekao: .Cilj je bio da se sledi viši zakon koji svi mi imamo kao ljudska bića, i kao Amerikanci, i kao bilo šta drugo što držimo da smo – humanisti, hrišćani, Jevreji, budisti . ili da nismo. (cit. prema Laker, 1986:85).
Protesti za građanska prava i protiv rata su u Americi u drugoj polovini šezdesetih godina bili na vrhuncu. Međutim, već početkom sedamdesetih godina, kako se završava rat u Vjetnamu, antiratni protesti nestaju, dok su crnačke organizacije za građanska prava drastično izgubile na snazi.15 Tada se dešava smena: na njihovo mesto dolaze građanska udruženja svih vrsta (potrošačke grupe, ekološke grupe, itd.). Ona polako ali sigurno ulaze u zakonodavne procese i započinju da vode svoju politiku, koja se razlikuje od politike obe američke partije (Berry, 1993: 31). Njihov uspon proizlazi kako iz opadanja protestnih potencijala američkog društva, tako i iz nezadovoljstva američkim političkim sistemom, posebno dvopartijskim sistemom. Kako u Americi još od šezdesetih godina postoji tendencija pada vezanosti glasača za neku od dve partije, građanska udruženja uspevaju da privuku najveći deo onih koji su nezadovoljni američkom partijskom politikom (Hershey, 1993: 147). No, ona ipak izbegavaju konfrontaciju sa ovim partijama, baš kao što i među sobom izbegavaju trajniju saradnju: u Vašingtonu, gde su predstavljena ova udruženja, nema ni trajnih prijateljstava, kao ni neprijateljstava (Berry, 1993: 32).
Paralelno sa ovim procesom institucionalizacije građanskih alternativa, u SAD do kraja sedamdesetih godina prestaje diskusija o građanskoj neposlušnosti (Laker, 1986: 91-92). To je ujedno i vreme kada ona započinje u Nemačkoj. Inače, američke akcije građanske neposlušnosti šezdesetih godina imale su najviše odjeka među Nemcima, pošto je postojalo mnogo kanala kroz koje su ideje iz Amerike prelazile u Nemačku (upor. detaljnije: McAdam i Rucht, 1993: 66). Diskusiju o građanskoj neposlušnosti u Nemačkoj inicira prvenstveno parlamentarna odluka iz 1979. o dooružavanju (Nachrüstung) i stacioniranje raketa NATO-a srednjeg dometa na nemačkoj teritoriji u jesen 1983. (na šta su se nadovezali ekološki problemi i atomske centrale). Najveće demonstracije u Nemačkoj održane su tim povodom 22. oktobra 1983, kada se u više gradova okupilo više stotina hiljada ljudi. Stacioniranje raketa na teritoriji Nemačke je tom prilikom osporavano kao protivustavno iz sledećih razloga: 1) jer krši princip suvereniteta (odluku o upotrebi raketa zadržava predsednik SAD); 2) jer iz domena odlučivanja parlamenta izuzima jedno pitanje od izuzetno velikog značaja za celu političku zajednicu; 3) jer krši osnovno pravo na život i zdravlje; 4) jer krši princip mira, koji se ne nalazi samo u Bonskom ustavu, nego i u Povelji UN (Däubler, 1983: 28-29). No, o nemačkim teorijama građanske neposlušnosti imaćemo prilike da se više pozabavimo u 25. poglavlju. Ovde nam još samo preostaje da se u kratkim crtama upoznamo sa dve najznačajnije teorije građanske neposlušnosti koje su iznedrile .burne. šezdesete godine u Sjedinjenim Američkim Državama.
Aleksandar Molnar
13 Naročit impuls engleskim pacifistima dala je eksplozija prve britanske hidrogenske bombe novembra 1957. (Brock, 1970:238).
14 Russell je tada već iza sebe imao dugačku i burnu pacifističku karijeru. Još za vreme Prvog svetskog rata on je pripadao tzv. Bratstvu neregrutovanih (No-Conscription Fellowship), koje je uspelo da u svoje redove dovede religiozne pacifiste, socijaliste, agnostike itd. Zbog svojih radikalnih istupa u javnosti, Russell je već tada bio kažnjavan (Brock, 1970:23).
15 Treba ipak primetiti zanimljivu činjenicu da su u Americi osamdesetih godina upravo oni religiozni konzervativci koji su se najviše suprotstavljali “deci cveća i pacifistima”, postali veliki pobornici građanske neposlušnosti. Dok su se šezdesetih godina borili za status quo, striktni legalitet i primenu glave XIII Rimljanima poslanice Svetoga apostola Pavla, u osamdesetim i devedesetim godinama oni se najglasnije bune protiv abortusa, ratnih poreza, regrutacije itd. Neki među njima su prešli s reči na dela i primenjuju gotovo gerilske metode borbe (tako je npr. Vojska Božja je kidnapovala nekoliko hirurga sa klinike u Južnom Ilinoisu zbog obavljanja abortusa), dok se drugi zadovoljavaju aktima poput odbijanja plaćanja ratnih poreza, izbegavanja regrutacije, ili čak ilegalnog služenja mise u fabrikama oružja ili dobro čuvanim vojnim bazama (Buzzard i Campbell, 1984:3 i dalje).
