Tekst preuzet iz časopisa Gradac 152-153 (2004.)
Priređivač: Novica Milić
171.
Nužno u umetničkom delu. – Oni koji toliko govore o onom nužnom u nekom umetničkom delu preteruju, ako su umetnici, in majorem rtist gloriam, ili, ako su laici, iz neznanja. Oblici nekog umetničkog dela koji nagovaraju njegove misli da govore i koji su, dakle, njegovi načini da govori, uvek imaju nešto oprostivo, kao i sve vrste govora. Vajar ili slikar može da doda ili da oduzme mnoge male crte: isto tako i izvođač, bilo da je glumac ili, u oblasti muzike, neki virtuoz ili dirigent. Te mnoge male crte i doterivanja danas mu predstavljaju zadovoljstvo, sutra već ne, oni su tu više zbog umetnika nego zbog umetnosti, jer i on, kod strogosti i samoprisiljavanja koje od njega iziskuje prikaz glavnih misli, kad se ukaže prilika, zahteva slatkiše i igračke kako ne bi postao zlovoljan.
172.
Učiniti da se majstor zaboravi. – Pijanista koji izvodi delo nekog majstora najbolje će odsvirati ukoliko zaboravi majstora i ako izgleda kao da pripoveda povest svog života ili da upravo nešto doživljava. Svakako: ako on nije značajan, svi će proklinjati brbljivost s kojom nam priča o svom životu. On, dakle, mora da ume da za sebe osvoji fantaziju slušalaca. Odatle se opet objašnjavaju sve teškoće i ludosti „virtuoznosti”.
173.
Corriger la fortune. – U životu velikih umetnika postoje rđave slučajnosti koje, na primer, slikara prisiljavaju da svoju najznačajniju sliku skicira samo kao letimičnu misao, ili kao što je, na primer, Betoven bio prisiljen da nam u mnogim velikim sonatama (kao u velikoj sonati u B-duru) ostavi samo nedovoljni klavirski izvod jedne simfonije. Ovde umetnici koji dolaze kasnije treba da pokušaju da naknadno koriguju život velikih: ono što bi, na primer, učinio neko ko bi nam, kao majstor celokupnog orkestarskog dejstva, vratio u život simfoniju zapalu u klavirsku obamrlost.
174.
Umanjivati. – Mnoge stvari, događaji ili ličnosti ne podnose da budu obrađene u malim razmerama. Laokoonova grupa se ne može smanjiti u sitnu figuru; njoj je nužna veličina. Ali, mnogo je ređe da nešto što je po prirodi malo podnosi uvećavanje; zato će i biografima uvek pre poći za rukom da nekog velikog čoveka prikažu malim, nego nekog malog velikim.
175.
Čulnost u umetnosti današnjice. – Umetnici se sada veoma često varaju u računu kada svoja umetnička dela podešavaju na neko čulno dejstvo; jer njihovi posmatrači ili slušaoci ne poseduju više svoja puna čula i pomoću umetničkog dela dospevaju, sasvim suprotno nameri umetnika, u neku „svetost“ osećanja, koja je srodna dosadi. – Njihova čulnost počinje možda upravo tamo gde prestaje čulnost umetnika – one se, dakle, dotiču najviše u jednoj tački.
176.
Šekspir kao moralist. – Šekspir je mnogo razmišljao o strastima i po svom temperamentu prema mnogima je imao veoma blizak odnos (dramatičari su uopšte prilično loši ljudi). Ali on nije bio kadar, kao Montenj, da govori o tome, nego je opažanja o strastima stavljao u usta strasnim figurama: što je, doduše, protivno prirodi, ali što njegove drame čini misaonim toliko da u poređenju sa njima sve druge izgledaju prazne i pobuđuju opšti otpor. – Šilerove sentence (kojima u osnovi skoro uvek leži pogrešna ili beznačajna dosetka) su upravo pozorišne sentence i kao takve veoma snažno deluju, dok Šekspirove sentence ukazuju čast njegovom uzoru Montenju i sadrže, u uglađenoj formi, sasvim ozbiljne misli, i upravo zbog toga su pred očima pozorišne publike suviše daleke i suviše fine, dakle nedelotvorne.
177.
Dobro se oglasiti. – Ne moramo samo umeti dobro da sviramo, nego i da se dobro oglasimo. Čak i u rukama najvećeg majstora violina samo cvrči ukoliko je prostor prevelik; majstora bismo tada mogli da zamenimo svakom šeprtljom.
178.
Nepotpuno kao delotvorno. – Kao što reljefne figure tako snažno deluju na fantaziju time što su takoreći na putu, istupaju iz zida i iznenada se, nečim sputane, zaustavljaju, tako je ponekad nepotpun reljefni prikaz neke misli, cele neke filozofije, delatniji od iscrpnog izvođenja: više se prepuštamo radu posmatrača, potaknuti da nastavimo da gradimo ono što se pred nama uzdiže u tako snažnom svetlu i tami, da domislimo do kraja i da prevaziđemo onu prepreku koja je dotle bila na smetnji njegovom nastupanju u potpunosti.
179.
Protiv originalnih. – Umetnost najbolje saznajemo kao umetnost kada se ukazuje u iznošenom odelu.
180.
Duh kolektiva. – Jedan dobar pisac ne poseduje samo sopstveni duh, već i duh svojih prijatelja.
181.
Dvojako neprepoznavanje. – Nesreća oštroumnijih i jasnijih pisaca je u tome što ih shvatamo kao površne i otuda se ne trudimo oko njih, a nesreća nejasnih je što se čitalac oko njih iznuruje a radost zbog svoje revnosti upisuje njima u korist.
182.
Odnos prema nauci. – Svi oni koji počinju da se zagrevaju za neku nauku tek onda kada su sami u njoj načinili otkrića, nemaju stvarni interes za nju.
183.
Ključ. – Misao u koju neki značajan čovek, na podsmeh i porugu beznačajnih, polaže veliku vrednost, za njega je ključ za skrivenu odaju sa blagom, a za one nije ništa više do komad starog gvožđa.
184.
Neprevodivo. – Nije ni najbolje ni najgore u nekoj knjizi ono što je u njoj neprevodivo.
185.
Paradoksije autora. – Takozvane paradoksije autora koje vređaju čitaoca često se uopšte ne nalaze u knjizi autora, nego u glavi čitaoca.
186.
Vic. – Najvickastiji autori izazivaju najneprimetniji smeh.
187.
Antiteza. – Antiteza predstavlja uska vrata kroz koja se najradije zabluda prikrada do istine.
188.
Mislioci kao stilisti. – Mnogi mislioci loše pišu, pošto nam ne saopštavaju samo svoje misli, nego i mišljenje misli.
189.
Misli u pesmi. – Pesnik vodi svoje misli svečano, na kolima ritma: obično zato što ove ne mogu da idu pešice.
190.
Greh protiv duha čitaoca. – Kada se autor odriče svoga talenta čisto kako bi se izjednačio sa čitaocem, on čini jedinstveni smrtni greh kojeg mu onaj ne oprašta – naime, u slučaju da primećuje nešto od toga. Čoveku inače smemo da kažemo svakakvo zlo: ali da to na takav način kažemo, da moramo umeti da ponovo uspostavimo njegovu sujetu.
191.
Granica poštenja. – I najpoštenijem piscu može da se omakne neka reč kada hoće da zaokruži neki period.
192.
Najbolji autor. – Najbolji autor će biti onaj koji se stidi da bude pisac.
193.
Drakonski zakon protiv pisaca. – Pisca bi trebalo posmatrati kao zločinca koji samo u najređim slučajevima zaslužuje oslobađanje ili pomilovanje: bilo bi to sredstvo protiv toga da knjige uzmu suviše maha.
194.
Lude moderne kulture. – Ludama srednjovekovnih dvorova odgovaraju naši feljtonisti; redak je to soj ljudi, poluuman, duhovit, preteran, budalast, katkad tu samo da patos raspoloženja ublaži upadicama, blebetanjem, i da pretešku, svečanu zvonjavu velikih događaja zagluši drekom; ranije u službi kneževa i plemića, sada u službi partija (kao što u partijskom osećanju i stezi još i sada preživljava dobar deo stare pokornosti u ophođenju naroda prema kneževima).
Ali, čitav moderni položaj literata veoma je blizak feljtonistima, to su „lude moderne kulture” o kojima blaže sudimo ako ih ne uzimamo kao sasvim uračunljive. Posmatrati spisateljstvo kao životni poziv bi zapravo trebalo da znači neku vrstu ludosti.
Fridrih Niče
Nastaviće se
